НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – РАЗГОВОРИ СА СРЕДЊОШКОЛЦИМА О БРАКУ, ПОРОДИЦИ И ДЕЦИ

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – РАЗГОВОРИ СА СРЕДЊОШКОЛЦИМА О БРАКУ, ПОРОДИЦИ И ДЕЦИ

 

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ
Разговори са средњошколцима о браку, породици и деци
 

 
Беседа 11
Унутрашње устројство породице
 
Статус породице
Животна средина
Правилна хијерархија у породици
Веза између генерација
Деца – мали одрасли људи
Најамништво (нечуварност)
Одсуство идеологије
Закључак
 


 
Народ је жив организам, чије су ћелије породице. Ако се наруши породично устројство народа, друштво се озбиљно разбољева. Управо у породици долази до преношења искуства једног нараштаја другом. Ако син ради поред оца – раме уз раме – управо овде он стиче живо животно искуство. Ми као народ слабимо зато што је снага народа у јачини породице, а породица се у Русији практично уништава. Љубав према било чему (према домовини, према целом свету, према случајном пролазнику итд.) почиње од љубави у породици, пошто је породица једино месту у којем човек изучава школу љубави.
А савремено устројство живота нимало не подржава јачање породице, већ је напротив уништава. Истаћи ћу неколико страна у питању унутрашњег устројства савремене породице.
 
Статус породице
 
Почећу од тога да сама породица мора да има врло висок статус пре свега за самог човека. Ако породица не заузима једно од најважнијих места у човековом животу, никад му неће поћи за руком да створи стабилну породицу.
У совјетско време се врло често лансирала парола „Друштвени интереси су изнад личних“. Ова апсолутно лажна поставка је реметила сву хијерахију вредности у совјетском човеку. Породица у овој хијерархији уопште не постоји. Постоје некакви апстрактни друштвени интереси и постоје лични. А у које интересе спадају породични: у друштвене или личне? Овде је почињала збрка. У зависности од ситуације породични интереси су се уврштавали час у друштвене, час у личне. Међутим, ипак су ће породични проблеми чешће спадали у друштвене, односно у личне, односно мање важне него што су друштвени, пошто су за изградњу комунизма били потребни поуздани људи – који нису везани било каквим личним интересима. Човек који је везан за породицу (уосталом, као и за земљу) није био поуздан за комунизам. Зато је епоха изградње комунизма или социјализма јако подрила све породичне навике Руса. А после перестројке је јако ослабљена породица дошла до стања потпуне деградације. Иако је идеал стабилне породице још увек жив у нашем народу, живо искуство тога како се ствара оваква породица смо у многоме изгубили.
Код православног савременог породичног човека породица заузима потпуно јасно и гласно место у хијерахији вредности. Систем ових вредности је следећи: Бог – породица – друштвено служење (или служење људима) – лични интереси. Породица стоји на другом месту после Бога, много изнад друштвеног служења, а тим више изнад личних интереса. Шта означава овакав систем вредности? Ако муж наговара жену на абортус (односно на убиство), послушање Богу је изнад послушања мужу. У датом случају, ако муж инсистира на абортусу, жена може чак да поднесе захтев за развод. Распад породице је у овом случају мања несрећа од нарушавања заповести „Не убиј!“. Или други сличан пример. Ако човек, да би спасио сина од заслужене казне жели да иде на преступ који му омогућава његова функција, боље је да се заустави, јер је поштовање заповести Божијих изнад бриге о ближњем.
Али, ево другог примера. Муж категорично протествује против тога да жена иде у храм. Како је боље да жена поступи? Да ли она такође може да поднесе захтев за развод као у случају с абортусом? У овом случају ипак не може да се разведе. Ако у овом случају муж не наводи жену на кршење заповести и не приморава је да се одрекне Бога, жени је боље да попусти и да не иде у храм неко време. Одлазак у храм у овом случају може бити уврштен у женине личне интересе. Зато је боље да сачува породицу не одлазећи у храм, али да притом остаје верна Богу у свом срцу. У овом случају је породица важнија. Ако породични интереси приморавају мужа или жену да напусте важну функцију а притом може да пострада чак и предузеће, човек треба да оде не сумњајући, јер је породица важнија. И тако даље. Још једном ћу поновити: породица је изнад свега осим Бога. Нажалост, овакав однос према породици се данас врло ретко може срести.
 
>Животна средина
 
Родитељи породично искуство преносе на децу. Зато ћу начинити неколико опаски поводом васпитавања деце. Породица је нормална средина за васпитавање. Међутим, где се васпитавају савремена деца? Зар у породицама? Од раног детињства дете се даје у вртић, затим у школу. У вртићу дете проводи око 8 сати дневно, а с родитељима општи отприлике исто толико. Доба кад дете иде у вртић је најважније за формирање личности, а половину укупног времена дете проводи у средини, која нимало не личи на породичну домаћу атмосферу.
По чему се атмосфера у породици разликује од дечјег вртића? Као прво, у породици постоји јасна хијерархијска структура. Постоје одрасли, постоје старији браћа и сестре, постоје млађи. Дете има одређено место у овој хијерархији. Као друго, сви људи који га окружују код куће су блиски рођаци с којима је оно везано за читав живот. У дечјем вртићу уопште није тако. Дете се налази у колективу вршњака. Хијерархијске структуре скоро да нема. Постоји један васпитач на целу групу, зато се већи део свих конфликата у дететовом животу одвија приликом комуницирања с вршњацима. У колективу вршњака су сви једнаки, овде нема старијих и млађих. Ово је потпуно неприродна атмосфера. Неприродна је макар зато што Господ није дао жени способност да одједном роди по петнаесторо-двадесеторо дечице која би била равноправна у породици. Све васпитање у породици се гради на томе што се млађи навикавају на послушање старијима, а старији се навикавају да се брину о млађима. Кад дете прође двоструку школу (школу послушања и школу бриге) оно одраста као нормалан човек – послушан и брижан. У дечјем вртићу дете похађа потпуно другу школу – школу равноправности. Сва деца имају иста права и обавезе. Деца се уче да живе заједно без конфликата: да се не туку, да се не свађају. Ништа више! Све ово постоји и у породици. Али у дечјем вртићу нема духа послушања и бриге којим је прожета породична атмосфера. Ако бисмо припремали дете за то да никада неће стварати породицу, да ће целог живота живети у општежитијима никад неће заузимати шефовску дужност и никад неће бити потчињен, онда је васпитање у дечјем врту потпуно прихватљиво. Ако желимо да одгајимо будућег породичног човека дечји вртић је крајње штетан.
Ако желимо да одгајимо правог грађанина крајње је пожељно васпитање управо у породици. Цело друштво је организовано хијерархијиски. Постоји руководство и постоје потчињени. Свако има своја права и своје обавезе и свако има своју одговорност. Дете управо у породици усваја правилан однос према старијима и млађима и оно на шта наилази у одраслом животу, усвојио је још у детињству.
У вртићу су сви људи привремени. Васпитачи се мењају по одређеном распореду, сама деца нису везана једно за друго ничим осим дечјег дружења. Данас се дружимо, сутра ћемо се посвађати. Деца не одговарају једни за друге. А у породици деца не могу дуго да живе у свађи, нарочито ако су мала. Ово просто неће дозволити родитељи који ће свим силама помирити децу. Брат и сестра остају блиски за цео живот и родитељи их од раног детињства уче да је свађа ужасан и потпуно недопустив догађај у њиховим животима. У вртићу конфликти могу да имају потпуно другачији исход: дуготрајна међусобна озлојеђеност, дете може да се разиђе с најбољим другом, може чак да пређе у другу групу или други вртић.
 
Правилна хијерархија у породици
 
Породица је хијерархична и ово је врло важно, али је за васпитање потребна правилна хијерархија: отац – мајка – деда и бака – старији браћа и сестре – ја – млађи. Сваки члан мора да има своје место у овој хијерархији. Узгред речено, у наведеној шеми деда и бака стоје на другом месту после родитеља. Овакво стање ствари постоји у случају да је старија генерација већ остарила и да је сама предала старешинство својој деци. Слушао сам приче од старијих људи о томе да је у старим породицама обавезно наступао моменат кад је остарели глава породице позивао свог сина и предавао му своје обавезе.
Ова правилна хијерархија не сме да се нарушава. Ако жена стаје на прво место ово ремети породицу. О овоме смо већ говорили у разговору о томе ко је глава породице. Међутим, постоји још једно често изопачавање у устројству савремених породица. Испоставља се да је често потајна глава у породици дете. Покушаћу да објасним шта се има у виду.
Један православни психолог истиче да је у совјетској педагогици 50-их година дошло до преврата. Била је објављена свима нама позната девиза: „Све најбоље – деци.“ Ми смо се толико навикли на њу да не сумњамо у њену истинитост. Да би се објаснило родитељима одакле потичу њихове невоље с децом овај психолог је родитељима постављао питање: „Ко у вашој породици добија најбољи комад?“ – „Наравно, дете,“ следи одговор. А управо ово је знак тога да су сви односи у породици изврнути. Почећемо од тога да уопште не треба да постоје најбољи комади у породици. Први и највећи комад треба да добија отац. Истичем још једном: не најбољи, већ први и највећи. Други и мањи комад иде мајци, а даље свим осталима – декама и бакама, и на крају, деци. Овако је увек било у породицама с традиционалним православним устројством. Често сам питао старије људе о томе како је протицао ручак у старим породицама. Сваки пут сам слушао нешто слично. На сто је стављан бакрач са чорбом. Један за све! Никаквих најбољих комада, сви су јели из једног бакрача. Први је почињао да једе отац, пре њега нико није могао да захвати чорбу својом кашиком. На почетку нико није јео месо из чорбе. На крају, кад би појели сву течност отац би једном ударио кашиком по бакрачу и то је био сигнал да може да се једе месо. За столом нико није разговарао и до завршетка ручка нико није могао да устане од стола самовољно. Овакво стање се у руским породицама у провинцији одржало до краја 40-их година. Тек почетком 50-их година се у сеоским породицама појављује посуђе за сваког члана породице. Пре тога је свако имао само своју кашику. Ако се у селу одржавала свадба посуђе се скупљало по целом селу. Тако је било у свим слојевима. И у трговачким и у племићким породицама поштовање старијих је прожимало читаво устројство живота.
Једна парохијанка је причала да је кад је с породицом први пут отпутовала из Москве на село на цело лето, открила много тога. Једном се вратила из баште кући с једном комшиницом, мештанком. Она је пре свега, као и увек, одмах почела да спрема да једу деца како би се поткрепила после посла. „Шта то радиш?“ с чуђењем је пита комшиница. „Како шта? Храним децу.“ „Прво нахрани домаћина! Види ти ње!“ Тек тада се ова парохијанка први пут замислила над тим да у породици треба да постоји глава породице којег треба поштовати и да треба навикавати децу на то да поштују оца. Елементарна правила породичног живота, које је знала обична сеоска жена представљала су откровење за градску жену која је стекла високо образовање, много читала и сматрала себе сасвим добром супругом.
На парохији на којој сам чинио прве своје кораке у црквеном животу (а и на многим другим парохијама) готово увек сам видео исту слику. За време Причешћа прва су прилазила деца, затим одрасли – и мушкарци и жене помешано. Сматрао сам да је ово потпуно нормално и исправно. Међутим, читајући једном древне црквене споменике наишао сам на опис поретка како се Причешћу прилазило у древној Цркви. Прво су се причешћивали клирици (појци, чтечеви), затим мирјани: мушкарци, жене и тек на крају – деца. Прво сам се зачудио: како то?! Приморавају сироту децу да чекају! Касније је чуђење заменило схватање да тако и треба да буде. Узгред речено, сасвим мала деца се ипак нису причешћивала на крају, већ просто на рукама својих очева и мајки, приступајући заједно с њима Причешћу, а самостална деца, коју не треба стално држати за руку су заиста ишла касније. Тако и треба да буде ако желимо да одгајимо добру децу која знају своје место у животу.
Због чега дете добија најбоље парче у породици? Због тога што је мало? У том случају, родитељи, чувајте се! Дете врло лако усваја то да има неке привилегије просто због тога што је мало. Уместо да одрасту до 16-17 година савремени момци одрастају тек око 25, а девојке које су се у прошлим вековима понекад венчавале већ са 14 година, одрастају тек око 20 година. До 17 година родитељи размазе своје детешце, а онда се чуде због чега њихови синови не желе да зарађују себи за живот, већ и даље захтевају од родитеља помоћ као нешто што се подразумева само по себи. Притом, физичко одрастање наступа у истом узрасту кад и треба: девојка је физиолошки већ способна да постане мајка, а момак је физиолошки способан да постане отац. Међутим, они нису на то морално спремни.
Дете не сме да има било какве привилегије, било каква посебна права која би му давала предност у односу на родитеље. Оно мора да зна своје место у породици. Дете мора имати јасне представе о хијерархији у породици: „отац – мајка – деда и бака – старији браћа и сестре – ја – млађи браћа и сестре“. Ако у току 17 година дете или већ пубертетлија стално усваја: „Мени припада најбољи комад зато што сам мали. Ја могу да не радим у башти зато што сам мали. Могу да не помажем мами зато што сам мали и још не умем да метем,“ овакав однос према свету који га окружује ће му остати до краја живота. Прво је оно мало зато што још не иде у школу. Затим је мало зато што још тек иде у школу. Онда је мало зато што тек иде на факултет. Даље је још увек мало, зато што је млад стручњак. И све ово време човек тражи неке привилегије зато што је мали.
Наравно, треба узимати у обзир године деце и не тражити од њих оно што нису у стању да раде, али бесплатне привилегије не треба да постоје.
 
Веза између генерација
 
Вероватно сте слушали приче о деци-тарзанима која су одрасла међу животињама. Познато је неколико оваквих случајева, и што је главно, ову децу практично није било могуће вратити људском начину живота. За васпитавање деце потребна је људска средина, а у вучјој средини одраста вук. Додао бих још и следеће: за васпитавање одраслог човека потребна је средина одраслих људи. Данашње дете је уроњено у дечју средину својих вршњака или просто дечју средину – вртић, школа, дечји камп. Контакт између деце и одраслих је крајње ограничен. Међутим, после оваквог васпитавања не треба се чудити инфантилности деце, не треба се чудити због чега она тако полако одрастају. Навикла су на то да буду деца. Кад се дете васпитава у породици од сталног општења с одраслима оно усваја зрео однос према животу. О томе смо већ мало говорили.
За васпитање одраслог човека захтева се чврста веза између генерација. Чим ослабимо везу између генерација (уписавши дете у вртић, школу итд.), изгубиће се огромно искуство које се скупљало стотинама година, а свака нова генерација ће почети да измишља рупу на саксији. Читаво устројство савремене породице практично уништава везу између генерација. Отац цео дан проводи на послу далеко од породице. Ово је први ударац по породици. Каквима деца виде своје родитеље? Отац је дошао уморан с посла, леже на кревет и почиње да чита новине. Шта почиње да ради мој најстарији син кад ја долазим кући уморан и прилегнем? Он одмах леже на кауч или на под и почиње да се глупира (не могу да нађем другу реч). Овако он подражава одраслима. Приморан сам да натерам себе да устанем и да почнем нешто да радим да се син не би потпуно навикао на нерад.
Некада није постојао овакав јаз међу генерацијама. 90% читавог становништва су били сељаци. Отац је радио или код куће или недалеко од куће и деца су од најранијег узраста учествовала у свим пословима. Дете је усвајало марљивост од најранијих година. Деца су почињала да раде већ од 4 године. Дечаци су често помагали очевима у пољу, а девојчице су помагале мајци у кући. Недавно сам у документарном филму видео кадрове снимљене још пре револуције, како петогодишњи-шестогодишњи дечак сам управља коњићем и дрља земљу. Сетимо се истог оног Некрасова о „сељачићу к’о напрстак“. Али није само у сељаштву постојала чврста веза међу генерацијама. Трговци су често продавнице држали у кући и опет су се деца од малих ногу учила да помажу очевима да воде домаћинство.
Једном сам у возу на дугим релацијама подуго разговарао с једном женом-лекарем која је у току разговора изјавила: „Добар лекар може да буде одгајен само у трећој-четвртој генерацији. Ја предајем на медицинском факултету и одлично видим да је добар лекар у првој генерацији велика реткост.“ Као пример је навела своје познанике – наследне лекаре. „Тамо постоји посебна атмосфера, тамо дете већ од детињства познаје сву медицинску терминологију пошто родитељи често дискутују о својим проблемима. Он већ у средњим разредима лако влада разним медицинским приручницима и енциклопедијама. Већ у последњем разреду школе он је готов болничар иако још није стекао никакво медицинско образовање. Међутим, главно је да је он већ упио брижан однос према болесницима који је примио од својих родитеља.“
Скрећем вашу пажњу – тек кроз 3-4 генерације може да се накупи искуство. На пример, благочестиви цареви су се васпитавали у неколико генерација. По правилу, мудар владар је постајао онај ко је још од детињства био посвећен у све унутрашње и спољашње проблеме државе, ко је видео свог родитеља како доноси одлуке, ко је видео до чега доводе ове одлуке након много година. Овакав владар је по правилу много мудрији од човека који је до власти дошао по принципу скоројевића и то је још због тога што су цареви раније сносили одговорност за свој народ и за своје одлуке до краја свог живота. Земља која мења владаре је попут жене која мења своје мужеве, док глава породице – муж – треба да буде један и за цео живот. Није случајно то што је венчање на царство слично Тајни венчања супруга. У оба случаја одговорност се прима за цео живот.
Данас већина жена ради. Ако мајка одлази на посао, остављајући своју породицу, то је други и главни ударац за породицу. На једном од семинара посвећених теми васпитавања деце једна представница одељења за малолетнике је поделила с присутнима своје утиске. Док у породици пије само отац деца су још нормална и породица се још не може назвати несрећном. Али ако почиње да пије и мајка деца сигурно доспевају у категорију тешке деце, а породица – у категорију несрећних. Нешто слично се може рећи и за све породице. Кад је из породице на посао отишао отац – то још није најстрашније, али ако из породице одлази мајка, породица коначно пропада. У току целог дана тата је на послу, мама је на послу, деца су у дечјем вртићу или у школи. Где је породица? Може се одговорити: али увече се сви окупљају, за викенд су такође сви заједно. Али какав је по правилу, увече и у току викенда циљ одраслих? Циљ је у већини случајева један – да се одморе. А деца често и у ово време беже да се прошетају или да поседе код другова. Свака генерација расте сама по себи. Зашто се данас код многе деце откривају психички поремећаји? Зато што је породица која је увек била јак штит, заштита за дечју душу, данас уништена. Уместо топлог дома остало је згариште.
Али, како се животно искуство преноси с колена на колено? Ово искуство се по правилу преноси кроз заједнички рад. Отац ради са сином и овај свом својом душом упија очев однос према животу. Не помажу разговор и поука, већ само заједничка делатност.
Ми смо у недељној школи у нашем храму наишли на овај проблем. Ми одрасли имамо искуство црквеног живота с децом која су већином дошла код нас из породица ван Цркве, која имају жељу да постану заједничари у овом искуству. Али оцрквљење деце иде врло тешко – јер ми нисмо родитељи и не можемо да живимо с њима. А ефикасност часова веронауке је врло мала. Јер шта је сат-два недељно у животу детета кад оно јурца са својим друговима напољу по три-четири сата свакодневно? Наравно, улица у његовом животу заузима много важније место. Часови веронауке су потребни, али они доносе суштинску корист само у случају да је цела породица верујућа, да се деца васпитавају у црквеном духу и да се ови часови одржавају као помоћ родитељима, да би се деци дала систематска знања о Богу и Цркви, што не могу да учине сви родитељи. И испоставља се да су једино место где смо заиста, макар некако могли да учинимо децу заједничарима црквног живота били дечји радни кампови. На две недеље смо путовали у неко село, постављали шаторе недалеко од храма и живели максимално све радећи својим рукама. Само овде, кад смо били с децом раме уз раме, свих 24 часа дневно, кад су живела и радила с нама, долазило је до правог брушења карактера и правог преношења животног искуства.
А док савремена деца расту у својој генерацији не општећи са старијима, она се „крчкају у сопственом сосу“, што тешко да ће бити корисно за њих.
Проблеми очева и деце, по мом мишљењу су се у овим размерама појављивали искључиво у 18-19. веку, од кад је почела да се клима породична традиција у највишим друштвеним круговима. Пред очима су ми породице које раде на земљи. Деца су у овим породицима први помоћници и никакве конфликте између очева и деце који су уобичајени за наш друштвни живот тамо нисам видео. Један савремени писац врло тачно пише да постоје два начина живота: градски и сеоски. На селу су деца потребна, пошто су потребни помоћници у домаћинству. Посао у селу није тако квалификован и одраслима могу добро да помажу и деца, – захтева се само усредност, марљивост, стрпљивост итд. Сва ова својства се и васпитавају сеоским животом. У граду је све другачије, тамо се одвија индустријализација, а управо индустријализација јако уништава породицу пошто се сад захтева све више и више висококвалификован, специјализован рад. И ако је раније отац могао да поведе малолетног сина на поље да му помаже да оре земљу или да коси траву данас не може да га поведе у атомску централу и да ради поред апарата с компјутерским програмским управљањем. А и кћерка данас не може никако да помогне мами у вођењу књиговодства у предузећу. Висока квалификација у потпуности одузима могућност малом сину да стоји поред оца, а кћерки поред мајке. Висококвалификованом стручњаку су деца само сметња у њиховом послу.
 
Деца – мали одрасли људи
 
Млади људи данас одрастају јако споро. Инфантилизам пубертетлија је укорењен у нашем животном устројству и обичним представама о деци. Раније је живот приморавао да се деца на рад навикавају отприлике од 4 године. Од 7 година сва деца су почињала да се исповедају, односно већ с се учила да сносе одговорност за сваки свој поступак. На дете се прилично рано гледало као на човека који се спрема да буде одрастао. Оно је за ово било било плански припремано.
Заиста, на дете треба гледати као на малог одраслог човека. А принцип васпитања у наше време се врло јасно може формулисати речима једне модерне песме: „Играј док си млад.“ Док је дете мало њему се много дозвољава. Ово доводи до тога да ће чак и двадесетогодишњег дугајлију мамица и даље пазити и мазити. А скоро је незамисливо да се дете натера да ради с 4-5 година: „Оно је још мало!“
А кад се стручњаци одједном сете свеопштег заостајања деце они почињу да развијају дете вештачки. Измишљају различите развојне програме, игре. Али све је ово знак тога да деца очигледно нешто не добијају чак и у нормалним породицама. А деца не добијају елементарно општење с одраслима, њима није потребно детињасто општење, већ одрасло. Не треба родитељи да се спуштају до нивоа детета и да почињу да трче, скачу, прескачу, праве куле и градове, одрасли треба да примају децу у свој одрасли живот. Ако је дете укључено у живот одраслих, оно ће бити развијено! А савремено дете је укључено у живот својих вршњака, а не одраслих.
У једној школи у Талдому у зборници виси леп плакат с речима: „Испричај ми и ја ћу заборавити, покажи ми и запамтићу, уради са мном и научићу.“ Чини ми се да ове речи сви родитељи треба да напишу великим словима у свом стану. Стварно, ако дете зна да мајка ради негде у фабрици и да је ударник, то уопште не значи да ће одрасти као вредно. Добро је ако својим очима види како мајка стално ради, пере судове, спрема кућу, пере веш, али то још не значи да ће оно бити вредно. Треба заједно с дететом прати судове, сређивати с њим кућу, навикавати се на прање (односно чинити га учесником свог одраслог живота) и тада постоји нада да ће дете бити вредно. Дете већ са три године може да пере судове. Оно се радује што учествује у животу одраслих. Сва деца стално имитирају одрасле, само им треба омогућити да остваре своју жељу у правом раду.
Имамо познаницу чија деца понекад долазе код нас у госте. Једном смо овој деци дали у руке ножеве да би заједно с нама љуштила кромпир и није било краја дечјем одушевљењу. Она су увек желела да науче да чисте кромпир вешто као мама, али су по речима исте ове маме још мали за овај посао. А овде су им омогућили да мало раде као одрасли. Они су почели намерно чешће да долазе код нас и да нас моле да нам у нечему помогну. Испоставља се да се родитељи не плаше да дају своју децу у разноразне секције за развој деце од три-четири године, а страшно је дати детету од три године нож који није претерано оштар да би исекло печурке за чорбу.
Све зависи од устројства породице – родитељи стално треба да буду усмерени на то да васпитају себи помоћнике. Савремене маме и тате се одушевљено смеју и ликују видећи како њихова мила кћерка игра, имитирајући звезде поп-музике, које види на телевизијском екрану. Јано је да су у овом случају родитељи настројени на то да васпитају естрадну певачицу а не помоћницу себи. Деца врло добро осећају шта се родитељима свиђа и шта треба радити да би им се угодило.
Мој деда се оженио баком кад је она имала 14 година. Одвезао је далеко на југ где је видео да је земља добра кад је служио војску. Са 14 година она је била права домаћица у кући. Приликом правилног васпитања у овом узрасту девојке су већ потпуно способне да самостално воде цело домаћинство и унутрашње су спремне за материнство. Узгред речено и данас су девојке на селу с 12-13 година већ одличне домаћице.
Родитељи девојчице треба да теже ка томе да васпитају девојку која ће са 14 година бити потпуно самостална домаћица. Како ово остварити? Чини ми се да је врло важно да се не пропусти време. Сваком родитељу су потребна нека најелементарнија знања. Јер у развоју детета постоје одређене фазе кад се у њему формирају ове или оне способности. Психолозима су оне добро познате. Нажалост, у школи се не предају чак ни елементарна знања о дечјог психологији, иако ће сва ова знања практично свима бити јако корисна, јер огроман број данашњих ђака ће постати родитељи.
На пример, ако тренер води кошаркашку секцију он мора да зна да тачност шута зависи од прецизне координациј покрета. Ова кординација се формира са 12-14 година. Ово значи да ако је дете дошло у секцију кад већ има 15 година, оно никад неће имати добар шут, пошто је време кад су се формирали његови мишићи, нервни завршеци, који одговарају за прецизност шута већ пропуштено. Узгред речено, управо у овом узрасту почиње радна обука у школама. Важно је да се у ово доба дете научи да држи у рукама чекић, тестеру, шрафцигер. Иако је дете требало да научи да ради још раније, управо у овом узрасту се у њему развија способност за прецизне и префињене послове и управо у овом узрасту се може васпитати мајстор свог заната, који ће имати „златне руке“. Управо у овом узрасту – од 12 година – се деца дају у уметничку школу зато што постају способна да префињеним покретом оловке или кичице преносе своју замисао. И ова способност није повезана само с развојем мишића, већ и с развојем душевних моћи, појавом способности осмишљавања лепоте и способности да се пренесе хармонија.
У развоју деце такође постоји одређена етапа кад се утемељује сама навика на посао. Ово је отприлике узраст од 4 до 6 година. Управо у овом узрасту човек треба да почне да навикава дете на рад. Оно стварно још није способно за дуготрајан, упоран и темељан рад. Ипак дете већ треба да зна шта је рад. Оно мора да има одређене обавезе у кући. Ако се пропусти овај узраст, биће практично бескорисно навикавати дете на рад. Оно ће вероватно и моћи да направи неку ствар тако да буде веома лепа, али сам посао неће волети и неће правити сличне лепе ствари.
На пример, још је рано слати дете у продавницу по хлеб кад оно има две и по или три године. Оно просто не уме да управља својим осећањима. На пример, ако наиђе на путу на мачку све је готово: потрчаће за њом заборавивши на тамо неку продавницу. Ако дете хоће да се рита у кревету не можете да га натерате да се не рита. Оно нема где да утроши енергију и не управља собом чак ни ако га будете кажњавали каишем или руком по туру. Већ минут после казне ноге ће опет почети да се ритају, али после три године код детета се појављује способност да управља својим жељама. У њему ће се јавити жеља да потрчи за мачком, али оно већ може да савлада једну своју жељу и да испуни другу – да дође до продавнице. Код детета се помало испољава одговорност за посао који му је поверен. Ова нова способност треба да се развија зато већ од четири године дете треба навикавати на неке сталне обавезе код куће. Иначе ће време да би му се улила вредноћа и одговорност бити пропуштено.
Кад дете мало одрасте њега је могуће и треба га учинити заједничарем у правилном планирању свог живота. Једном сам чуо причу једне жене која још није била у позним годинама о томе како она учи своју унуку. Кад унука дуго моли баку да јој купи нешто веће (касетофон, одећу и т.сл) бака поступа на следећи начин. Она купује ствар, али не просто тако, већ је узима на кредит. Кад се код унуке после извесног времена појави нова жеља да купи нешто бака јој одговара: „Причекај. Да ли се сећаш, купиле смо касетофон? Засад још нисмо ни њега отплатиле. Сад штедимо новац да бисмо то отплатиле. А кад отплатимо ову ствар купићемо нову.“ Овако се унука од детињства учи да планира своје трошкове и да пореди своје жеље и могућности. Ова унука је од детињства посвећена у живот одраслих и учествује у њему стичући навике доношења одлука и одговорности за њих.
 
Најамништво (нечуварност)
 
Још један проблем је везан за то што савремени мушкарац престаје да буде домаћин, како у својој породици тако и на својој земљи, у свом послу, – престаје да буде домаћин уопште. Главни правац савремене индустрије је стварање моћних великих предузећа, при чему се достиже најмања набавна цена робе. Све ово захтева уску специјализацију рада – једне фабрике праве навртке, друге шрафове, треће спајају навртке са шрафовима у јединствен механизам. У оваквом систему вођења домаћинства сви ми постајемо шрафови огромног механизма. Индустријализација је практично истиснула натуралну привреду. Сви ово доживљавају као плодове цивилизације. Изгледа да је натурална природа кад је човек све радио својим рукама – и орао, и косио и правио кућу неповратно отишла у прошлост.
Међутим, ово достигнуће није добро за све. Савремено индустријско устројство живота уништава друштво изнутра и највише разлаже породицу. Мушкарац мора да буде глава породица. Овакав је био увек раније. Он је био и глава породице и домаћин на својој земљи и у својој кући. Сад је човек постао најамник, а не домаћин. Сасвим уобичајена размишљања: „Дошао сам у фабрику, одрадио одавде довде и отишао кући. А ноћу, чак и ако експлодира ја ћу мало пострадати. Наравно, жао ми је да тражим нови посао, а тако, у принципу, ништа страшно, може да се преживи. У случају несреће држава је свеједно обавезна да ми нађе неки посао.“
Оваква атмосфера практично убија одговорност у старијој генерацији. Ако не одмах, онда постепено. Макар тиме што уопште не помаже да се развија ова одговорност. Шта значи бити одговоран? Ако данас не посејем сутра моја и ја деца нећемо имати шта да једемо. Ако не нахраним своју стоку она ће после неколико дана угинути. Односно сам живот учи одговорности, домаћинском односу, зато што је човек био газда свог посла. У савременом устројству живота се много тога променило. О томе када и колико да се сеје нека размишља агроном. О томе да храни стоку нека размишља зоотехничар: „Мој посао је мали, ако ми кажу ја ћу да урадим, а сам да се трпам, не, извините.“
Губитак домаћинског односа, односно најамништво, уништава средњу генерацију, и природно, преноси се на млађу генерацију. Мудар, одговоран однос према животу васпитава се у току неколико генерација, а да се изгуби може врло лако и брзо.
Лично домаћинство, мало породично предузеће је најповољнија атмосфера за васпитавање односа према животу који је данас изгубљен. Наравно, натурална привреда се више не може вратити, али вас позивам да се не одушевљавате превише достигнућима цивилизације, већ да имате на уму чиме ћемо морати да платимо ова достигнућа. Ако избор означава врло јасно: „Шта је за вас важније: плодови цивилизације или стабилна породица?“ несумњиво ћу изабрати стабилну породицу.
Подсетићу да је индустријски начин живота још раскида везу између генерација, о томе смо говорили сасвим недавно.
 
Одсуство идеологије
 
Све раније наведене карактеристике су постојале у совјетско време. После перестројке су се појавиле нове појаве, које још више изопачују старо устројство живота.
Једна од најважнијих црта савременог живота је одсуство било какве државне или макар друштвено признате идеологије. Покушаји да се хришћански поглед на свет пренесе после дугог периода безбожништва често се доживљавају као покушаји попова да навуку у храмове што више људи како би напунили своје џепове. Више није могуће вратити се комунистичкој идеологији после свега онога што нам се прича о зверствима бољшевика.
Међутим, васпитање без идеологије је практично незамисливо. Може се чак рећи да је идеологија управо систем васпитавања (како одраслих, тако и деце). Идеологија претпоставља постојање идеала (јунака, примера из живота достојних подражавања), моралних норми (шта је добро и шта је лоше) и хијерахије вредности (на пример, друштвени интереси су изнад личних). Идеологија као систем васпитавања може да буде и хришћанска ако држава почне да васпитава младе генерације на примеру хришћанских мученика и подвижника, ако узме заповести Божије као моралне норме и ако се буде оријентисала на хришћанску хијерархију вредности (на пример „Тражите пре свега Царство Божије и остало ће вам се придодати“).
Нека још нисте спремни за то да се у потпуности придржавате хришћанског начина живота и да васпитавате децу на примерима православних светаца, али желео бих да сви они који седе у учионици запамте да треба да се чувате ако у вашој породици не буде никакве идеологије. Дрво расте право ако тежи ка сунцу. Лишите га извора светлости и оно ће бити наказно. Дететова душа захтева примере за подражавање. Ако их не дате детету или ако не будете пазили на оно што се детету нуди као идеал, оно неће подражавати ономе што ви будете хтели. Дете треба буквално окружити сликама и примерима које сматрате кориснима. Руске бајке, добри стари совјетски филмови и цртани филмови – ево шта може да испуни душу детета дивним, добрим и мудрим примерима.
Свака јарка слика оставља у души детета дубоки траг. Ако дозвољавате детету да гледа све одреда на телевизији невоља није далеко. Дете упија све, посебно памти понашање одраслих и подражава им. Ако дете види рекламу на телевизији како друштво здравих мушкараца скаче од радости кад на њих с неба падне сандук пива оно ће запамтити да на реч „пиво“ треба скакати и радовати се. Ако дете види на телевизији како здрави мушкарци исколаче очи на мини-сукњу која пролази и намигују један другом с изгледом зналца, оно ће разгледати ноге својих другарица у школи и намигивати својим друговима. То ће за њега бити норма понашања.
Данас неки, а можда и већина родитеља сматра да дете треба да зна све стране живота. „Нека дете све зна! Иначе ће одрасти у условима стаклене баште и неће издржати искушења која га задесе.“ Или је други човек спорио са мном и говорио: „Па ако му забраним да гледа телевизор, а он оде код другова и тамо буде гледао отворених уста оно што му код куће не дозвољавају. Боље нека све гледа код куће, зато ћемо знати шта се с њим дешава. А забрањено воће је увек слатко!“
Поводом оваквих размишљања треба истаћи три момента. Као прво, задатак васпитавања, наравно, није у забранама. Како ми је рекао један јеромонах задатак васпитавања је у томе да се код детета развије укус и схватање шта је добро и шта је лоше, да детету самом буде непријатно да гледа лош филм. Као друго, да би дете могло само да оцењује, оно прво треба да да образац, по коме ће све рачунати, с којим ће све да пореди. Зато је врло важно да се у раном детињству дете духовно храни само из чистих извора. На пример, ако дете буду окруживала ремек-дела совјетске мултипликације као „Црвени цветић“, „Пинокио“, „Царица-жаба“, „Коњић-грбоњић“ који су снимљени 40-60 година савремени цртани филм с тучама и шамарањем дете ће очигледно оценити као рђав и само неће пожелети да га гледа. У једној породици смо видели како деца одмах зову родитеље кад виде на екрану нешто савремено-нападно, на шта нису навикли. Она одмах осећају да ће сад бити нешто окрутно, и моле родитеље да брже искључе телевизор.
Не плашим се да ће моје дете притом одрасти као нежна биљка која је гајена под стакленим звоном. Све је управо обрнуто: само чувајући дете од филмова који уништавају његову психу оно може да се одгаји као јако. Кад садимо дрво схватамо да оно неће одмах постати снажно и чврсто. Док је мало, оно може лако бити згажено, преломљено, ишчупано из земље или на крају, искривити да би расло криво. Али проћи ће 10-15 година и више не можеш да га сломиш. Исто тако и људска душа. Ако је душа увек тежила ка Небу човек ће живети поштено и просто. Ако је људска душа још у детињству изранављена греховима, траг од тога ће такође остати за цео живот. Тако ако се душа и нервни систем детета „прекаљују“ призорима крви и убиства, у ствари ће у њему просто огрубети срце и кад буде видело призор праве боли она неће бити примећена. И ако одједном родитељима буде лоше, срце њиховог вољеног „прекаљеног“ чеда ће ћутати и у овом срцу се тако неће наћи ни кап жалости или самилости.
Васпитање претпоставља стварање одређене хијерархије вредности код човека. Без ове хијерархије није могуће оцењивати ситуацију и доносити одлуке. На пример, новинару неко предлаже да напише неистинит чланак за поприличну суму. Ако је у његовој хијерархији вредности савест на првом месту, он лако одбија понуду. То је нормалан, поштен човек. Ако су за њега на првом месту паре он лако пристаје. То је очигледан нитков. А ако човек нема никакве принципе? Ово ће бити постпуно непринципијелен човек и зато је врло опасан. Он је у извесном смислу гори од очигледног ниткова, јер не знаш шта од њега да очекујеш.
Један савремени богослов је говорио управо овако. Не учити дете никаквом моралу је исто што и не учити човека језику. Има родитеља који кажу: „Не желим да бирам уместо детета, нека одрасте и само изабере веру.“ Али нека онда ови родитељи буду доследни и нека не бирају језик за своје дете, нека оно одрасте и само изабере којим језиком ће говорити: на француском, енглеском или кинеском. „Не, не, шта вам је, оно ће одрасти као заостало. Како то, да га не учимо језику?!“ Негодоваће родитељи. А не дајући детету никакву веру ми га одгајамо као морално заостало. У оно време кад у његовој души треба да се формирају норме понашање и представе о томе шта је добро и шта је рђаво, родитељи су одлучили да то прећуте.
Док се у совјетско време идеологијом бавила школа, савремени систем образовања се сад бави само голим информацијама, сумом знања. „Знање је сила“ – је дубоко лажна парола. Није важна само чињеница, већ и њена оцена. А да би се нешто оценило потребна је скала, тачка одбројавања, количина знања овде нимало неће помоћи. Потребан је систем вредности: шта је добро и шта је лоше.
Постепено долази до замене вредности: професионализам се цени више него пристојност, доброта и поштење. Нова генерација јури за професионализмом, али то је страшно. Човекова срећа 90% ако не и више, зависи од његове породице од тога како ће умети да уреди своју кућу, каква ће у њој бити атмосфера. Савремени родитељи се баве припремањем деце за будући живот тако што их уписују на престижан факултет. А зар није боље васпитати скромног, вредног човека који ће чврсто стајати на ногама чак и за време катаклизми? Професионализам не даје срећу. Многи људи који су остварили изузетне успехе на послу, али због тога нису сачували своју породицу са 40-45 година стају пред прилично страшним питањем: а зашто ми је све ово потребно? Коме је од тога постало боље?
И желео бих да истакнем још једну последицу тога што немамо никакву идеологију. То је присуство намерног развраћивања младе генерације. О томе зашто је ово страшно за сваког човека, чини ми се да је било много речи. Развраћено дете никад неће постати добар грађанин. Дете не уме да излази на крај с јаким утисцима са страстима у зачетку. А сад, после перестројке, на дете се од самог детињства врши притисак од стране читаве индустрије разоноде и поластица, а у старијем узрасту – сексуално развраћивање. Док ова индустрија буде деловала није могуће надати се васпитању добре генерације. Драга децо, кад ви одрастете учините све да у нашој земљи вашу децу нико не може да развраћује.
 
Закључак
 
Драги моји трећаци! Немојте мислити да само ја знам све оно о чему сам вам причао. Искуство мог живота је премало да би речено проистицало из њега. Покушао сам да вам испричам нешто о искуству које се стварало вековима. Ово искуство чува Света Црква. Сад сам вам испричао само мали део онога што Црква зна. Данас сам дошао код вас да бих поделио ово искуство. Да бисте сазнали више, сад већ морате да дођете у храм. Надам се да ћемо се срести. До виђења.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *