НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – РАЗГОВОРИ СА СРЕДЊОШКОЛЦИМА О БРАКУ, ПОРОДИЦИ И ДЕЦИ

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – РАЗГОВОРИ СА СРЕДЊОШКОЛЦИМА О БРАКУ, ПОРОДИЦИ И ДЕЦИ

 

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ
Разговори са средњошколцима о браку, породици и деци
 

 
Беседа 8
Колико деце треба да буде?
 
Аргументи у заштиту више деце
Егоизам
Издржљивост
С трећим је лакше
Слободно време (или Репић)
Губитак контроле
Улога старијег
Како изаћи на крај с њима?
Како прехранити оволико дрекаваца?
Пензија (или: шта чека супружнике који су родили само једно дете или су остали без деце)
 


 
Статистика за 2000. годину у Талдомском рејону је била следећа: око 220 породица с много деце у којима се васпитава око 660 деце. Захваљујући простом рачунању дошао сам до открића које ме је запањило: испоставља се да се многочланом породицом сматра породица с троје деце. Ово откриће се није одмах могло да уђе у моју главу. Ипак реч „много“ не могу да повежем с цифром „три“. „Много“ – па то је барем пет.
Наравно, постоје лингвистичка истраживања која доказују да су у првобитна времена људи бројали: један, два, много. Број „три“ код њих наводно није постојао због примитивног мишљења. С овим човек делимично може да се сложи: један мамонт је добро, два је још боље, а три мамонта је већ много. Истраживачи словенског језика истичу да је појам „много“ код Словена и њихових предака Прасловена користио ако је објеката било пет и више. Сведочанство за ово се може видети и у савременом руском језику. Кажемо, једно дете, два детета, три детета, четири детета, али већ петоро (и даље) деце, односно много деце.
Још у време перестројке једном сам на радију слушао како говори нека жена, стручњак за демографска питања. Она је објаснила да је за одржавање бројчаног стања становништва на истом нивоу потребно да 60% породица има по троје деце. И то још није све: ако осталих 40% породица буде имало по двоје деце, онда ће 100 породица или 200 родитеља имати само 260 деце, односно наталитет становништва ће бити свега 30%. У стари, немају све преостале породице двоје деце и реално ће у следећој генерацији бити само 230 деце, односно наталитет од свега 15%, ових 15% тешко да ће моћи да покрију морталитет. Део деце умире не достигавши зрело доба, а део одрасле деце никад неће створити породицу. Дакле, у следећој генерацији ће бити опет само 200 родитеља или 100 породица.
Уз овакву поставку испада да већина породица (60%) треба да има много деце по савременој терминологији. Сложите се да је нелогично назвати породицу породицом с много деце кад више од половине свих породица треба да буду такве. Зато бих желео да знате да је породица с 1-2 деце још увек породица с мало деце, породица с 3-4 деце је нормална породица, а 5 и више деце је права породица с много деце. Хтео бих да у вашој глави оно што треба да буде норма (ако не желимо да се изродимо) престане да има префикс „много“, односно да се сматра неким вишком. Нажалост, данас на младе родитеље који желе да имају треће дете рођаци и познаници гледају у најбољем случају са снисходљивим осмехом, а пре ће бити да врте прстем поред слепочнице: „Двоје не могу да прехране, а још треће рађају.“ Не плашите се, рађајте, да бисте постали нормална породица.
 
Аргументи у заштиту више деце
 
Данас породица с много деце има све мање и мање. Скоро нико више не жели да има много деце. Често још једно дете бива нежељено, случајно. Чували су се, али нешто није помогло. Хвала Богу, решили су се да роде и неприметно су постали много срећнији, зато што Господ за свако дете родитељима додаје среће. Мало деце представља један од облика егоизма. А егоистичном човеку је тешко да буде срећан.
 
Егоизам
 
Под егоизмом треба подразумевати посебну тачку гледишта на свет кад човек све што се дешава оцењује с тачке гледишта својих личних интереса.
Ако у породици има једно дете, оваква ситуација јако погодује стварању егоизма у детету. Дете у породици с једним дететом види испољавање само једне воље – своје, само једних жеља – својих. Наравно и у породици с једним дететом присуствује још воља родитеља. Међутим, жеља родитеља за дете ни из далека није исто што и жеља његовог брата или сестре. Родитељи имају власт и неопозиви ауторитет, зато што испуњавање своје воље могу да остваре на силу. Вољу својих родитеља дете је принуђено да поштује, а да у својим поступцима узима у обзир жеље своје браће и сестара – то је већ добровољна ствар. И ако у породици постоји макар још једно дете у души човечуљка може да почне велики рад – да сваки свој корак пореди с интересима другог човека. Међутим, наравно овај рад може и да не почне – све зависи од родитеља. Али, што буде више деце, тим лакше ће родитељима бити да помогну свом детету да савлада егоизам.
Данас се често могу чути следеће речи: могу да обезбедим срећно детињство (солидно образовање или т.сл.) само једном детету, максимум двома. Звучи ако не убедљиво, оно макар логично. Међутим, животна логика је другачија. Ако је дете једно, од њега родитељи често желе да направе вундеркинда, ако не великог, онда у крајњој мери малог вундеркинда који би умео да пева и да игра, да свира клавир и гитару, који би умео да држи кичицу у рукама, да познаје јуриспруденцију, менаџмент и маркетинг (ни дан-данас не знам тачно значење ових мучних речи). И циљ родитеља постаје да изведу дете у живот. „Нека имамо једно дете, али зато оно неће бити обичан човек.“ Родитељске жеље се природно, преносе на дете, оно их упија свом душом, и почиње искрено да живи с вером у то да је он заиста нека посебна личност. Интересовања детета почињу да играју превелику улогу и оно се навикава на то да се његова интересовања увек стављају на прво место, а ово и јесте одређено васпитавање егоизма у детету.
 
Издржљивост
 
На богословији сам, разуме се, познавао многе студенте. Међу богословима су била и браћа из породица с много деце. Није их било толико много – две-три породице. На пример, најстарији брат је већ студирао на факултету, средњи је завршавао богословију, а најмлађи се тек уписао. По правилу, они су се истицали, али не зато што су се разметали, већ због своје доброте, спремности да помогну и отворености.
После уписа на богословију човек често доспева у прилично строге услове, који личе на војне академије. На пример, чак је и свакодневни живот био прилично суров. У годинама кад сам се ја школовао ученици првог разреда су по правилу били смештени у прилично велике собе и у свакој од њих је било по око 20 кревета. И добро се сећам како се много мој цимер који је лежао на суседном кревету нервирао кад није могао да заспи док су се његови другови из разреда ноћу дошаптавали. Није могао да се одмори дању, зато што је просто било немогуће остварити тишину дању. Често је морао да негодује и понекад да се свађа са својим цимерима. Он је био јединац у породици.
Потпуна супротност оваквим нежним бићима били су богослови из породица с много деце, од којих сам једног знао ближе. Он је тонуо у сан чак и у пролазној соби, где су људи стално ишли из једне собе у другу. Могао је мирно да заспи и кад је на суседном кревету по десетак богослова пило чај дижући галаму.
Лично бих желео да моја деца чврсто стоје на ногама, да буду врло издржљива и да лако подносе све тешкоће. У породици с много деце она ће лако моћи тако да се прекале.
 
С трећим је лакше
 
Многи се не одлучују да роде више деце с ужасом се сећајући непроспаваних ноћи, прљавих пелена, болести, одлазака код лекара итд. Заиста, свако дете захтева много снаге. Али, по правилу, с другим дететом је лакше него с првим, а с трећим је много лакше него с другим. На првом детету практично сви добијају чворуге. Грешке не прави само онај ко ништа не ради. На другом детету грешке већ почињу да се исправљају, а почевши од трећег детета жена постаје већ „професионална“ мама.
Колико грешака се прави с првим дететом! Најпростији пример ћу навести из сопственог живота. Рађа се прво дете, код куће сви иду на врховима прстију, све госте строго упозоравају: „Пст, дете спава, шапућите.“ Истина, како се може говорити гласно у присуству детета ако може да га пробуди чак и камион који пролази поред куће? Након годину и по дана рађа се друго дете, историја се скоро понавља, иако је већ теже не реметити тишину. На крају се рађа треће, право дете из „породице с много деце“. О тишини не може бити ни речи, јер по кући стално јурцају два моторчића која дижу буку. Родитељи су већ избављени од нужности да стварају идеалну тишину, а беба се, са своје стране, не трза на сваки шум и буди се само ако у њена колица у пуној брзини неко удари бициклом са трицикл. Број бесаних ноћи се смањује, пошто мама већ зна како да научи дете да се не буди ноћу ради дојења.
 
Слободно време (или Репић)
 
Свако дете захтева пажњу. Оно је као сунђер који све упија, не може без општења. Док је дете једно једини извор комуникације за њега су родитељи. Дете као репић трчи за њима, или ако још не уме да трчи често тражи да га носе или да се барем неко налази поред њега. Од детета човек буквално нема куда да се дене, оно брзо примећује одлазак родитеља. Многе маме родивши једно дете с ужасом мисле да слободног времена с другим дететом уопште неће бити. Међутим, није тако. Кад репића има већ два она се могу спојити! Кад је друго дете (ћерка) напунило нешто мало више од годину и по дана постало је довољно одрасло да може да се игра са старијим. Ми смо тад одахнули. Сад нису јурцали за нама него једно за другим. Нама је преостајало само да периодично решавамо конфликте између деце мирећи их, учећи их да једно другом попуштају и да све деле.
А и треће дете је већ са пола године могло да се стави да седи недалеко од старијих и оно је барем пола сата могло са занимањем да гледа како се они играју. Да ли се могло замислити да најстарије дете с пола године оставимо само макар на десет минута?
Наравно, бриге с троје деце постају веће, али старија деца већ с четири године могу да буду помоћници, макар у томе што ће се поиграти с млађима ослобађајући вас за друге послове.
 
Губитак контроле
 
Ако је дете у породици само, шанса да ће родитељи изгубити контролу над својим дететом је врло велика. Иако је наизглед лакше пазити на једно дете него на петоро.
Једном купујемо у продавници одећу за своју децу. Продавачица са завишћу гледа нашу децу и каже: „Сигурно вам је лако с децом, она се вероватно много сама играју. А ми имамо једно. Досадно му је самом, а ми не можемо стално њиме да се бавимо. Али, није страшно – сад ћемо га дати у вртић па ће бити лакше.“
Наравно, детету с огромном енергијом и маштом, није довољно само општење с родитељима, оно тражи друштво себи слилчних. Међутим, једна је ствар ако се много дружи с браћом и сестрама с којима добија исто васпитање, а потпуно је друга ствар ако већи део времена проводи међу друговима који су далеки од ваших представа о моралу и од ваших животних принципа. С 14-15 година, кад дете постаје одрастао човек, родитељи с ужасом схватају да њихов синчић или кћерка постају за њих потпуни туђинци. „Откуд то у њему?“ чудиће се родитељи. А ради се о томе што је дете већи део времена проводило ван породице и формирало свој карактер негде са стране.
 
Улога старијег
 
Прво дете често бива размажено. Није баш лако избавити се од каприца. Међутим, постоје услови који помажу у борби против каприца.
Ево једне илустрације из живота овим поводом. Наше најстарије дете је због нашег неискуства много боловало у узрасту од једне до две године. То је још више помагало да буде размажено. Једном смо купили велику лубеницу, донели је кући и почели да се бавимо својим пословима. Најстарије дете које је тада напунило три и по године пола сата је ишло за нама и кукало: „Тата, кад ћемо да једемо лубеницу?“ Из искуства зна да ће ако дуго кука или чак заплаче брзо остварити своје. На крају, после извесног времена ја пристајем. Међутим, дошавши у кухињу са сином видим да је тамо неред. „Чекај, сад ћемо ово да средимо, а онда ће бити лубеница.“ Дете почиње да кука и да досађује дупло више. У кухињи се појављује кћерка која нема још ни две године: „Тата, ‘беница,“ она почиње да истиче своје захтеве. „Сад ће почети,“ мислим са ужасом. Међутим, у помоћ неочекивано долази старији син: „Шта ти је, Улијана, зар не видиш да тата спрема? Сад ће да спреми и биће лубеница.“ Настављам да спремам и с чуђењем запажам како се из каприциозног детета кој је кукало старији син у трен ока претворио у старијег брата, који је у току следећих десет минута важно наговарао сестру да још мало причека.
 
Како изаћи на крај с њима?
 
Разговарао сам са два свештеника који имају много деце и питао их како они излазе на крај. Један од одговора је био следећи: „После петоро деце већ не примећујеш колико их има. У смислу да тешкоћа нема више приликом рађања још једног детета.“ То је говорио свештеник који је имао седморо деце. Заиста, кад се појави пето дете, најстарије по правилу има око 10 година. То је већ прави помоћник. До шестог расте већ други драгоцени помоћник итд.
Једном смо имали госте, живели су код нас неколико дана. И попадија и ја смо приметили да морамо мало више пажње да посветимо дисциплини. С троје мале деце (двоје наших и једна мала гошћа) морали смо да променимо распоред јела. Кад је Григорије (најстарије дете) био сам, разуме се, задовољавали смо његове каприце. Ако неће да једе сад, добро, појешће касније. С двоје се историја понављала. На крају, нахраниш једно, после пола сата друго, после сат времена прво је опет огладнело. То већ није баш згодно, али смо с двоје још излазили на крај. Кад се сакупило троје деце схватили смо да нисмо више у стању да хранимо свако посебно. Онда смо почели да стављамо све троје деце за сто одједном и чим је неко покушавало да испољи свој карактер одмах би излетело од стола или би добро добило по туру. Процес храњења троје деце убрзо је почео да одузима много мање времена него двоје. Онда смо се сетили прича старијих људи о њиховом детињству. Сви седе за столом, нико не сме ни да писне. Први једе отац, затим сви остали. За смех и разговор одмах добијеш кашиком по челу тако да све пуца. Дете је у стара времена расло у потпуно другим условима, где није било места за било какве каприце. Кад је дете једно, мами је лакше да сама опере судове, веш, да помете. Какво ће дете притом одрасти – јасно је. Али кад деце има много мама је принуђена да васпитава у њима марљивост већ просто због тога што сама више не може да изађе накрај.
Закључак је прост – атмосфера у породици с много деце приморава родитеље да правилно васпитавају децу, избављајући их од сваког повлађивања деци. И убрзо родитељи с много деце добијају читаву бригаду помоћника.
 
Како прехранити оволико дрекаваца?
 
Овој теми, очигледно треба посветити посебну беседу. Засад се једном реченицом може одговорити: ако неко жели да има много деце он ће их имати, чак и ако иметак у породици није велик. Ако човек не жели да има децу, он ће, чак и ако је богат говорити себи: не, нећу моћи да их прехраним. За некога дете представља сувишна уста, а за некога извор радости.
Мисао о томе да лоше живимо је мит. Наравно, могли бисмо да живимо и боље, али не живимо лоше. Сећам се прича старијих људи о томе да су шећер први пут без проблема могли да купе тек 50-их година, а месо 60-их. И они су живели, и преживели су и неколико пута јачи су од наше генерације.
Ако размислимо како живимо и како трошимо свој новац обузима нас ужас. Код нас је из Краснојарска допутовала бака. Чим је дошла почели смо два пута ређе да купујемо нову одећу за децу. Сад су се све шпилхозне и хулахопке поправљале, крпиле и трајале су по два-три пута дуже. Прво нам је било необично да видимо хулахопке с огромним закрпама, раније бисмо их просто бацили без поправљања. Чак нас је на почетку било срамота што наша деца иду као неки сиромаси. Али, касније смо се навикли и не видимо у томе ништа страшно или срамотно.
Квалитетна одећа може да служи врло дуго. Наше најмлађе дете и дан-данас користи зимске панталоне у којима је одрасло већ петоро деце – двоје деце моје сестре и наших старијих троје. Односно, најмлађе је већ шесто, које их носи. Квалитетна обућа без проблема издржава троје-четворо малишана. Истина, у старијем узрасту не више од двоје деце. Сетимо се енглеске пословице: „Нисмо тако богати да купујемо јефтине ствари.“ На пример, мами предстоји избор: какве панталоне да купи – за 100 или за 200 рубаља? „Ми смо сиромашни, можемо да отхранимо само једно, купујемо за 100!“ Обично је то кинеска роба широке потрошње која на овом једином детету у породици завршава своје постојање. Укупно: 100 рубаља по детету. Мама која има више деце мора да купи панталоне за 200 рубаља, али су оне довољне за четворо деце. Укупно: 50 рубаља по детету.
Родитељи лако могу да размазе једно дете. Бомбоне, кекс, сладолед итд. Све се завршава скупим лековима против алергије, дизбактериозе, чира (у Талдому је већ било случајева кад су деца са 14-16 година имала чир). А с друге стране, пред очима ми је неколико великих породица с крајње оскудним средствима у којима расту нормална, здрава деца. Ограниченост средстава приморава их да се хране скромно, деца ни из далека не виде посластице сваки дан. Они морају да штеде, али деца од тога не постају слабуњава и болесна, пре ће бити обрнуто, јер, показало се да је литар млека који се узима од млекара по 10 рубаља много квалитетнији од тетрапака који је у продавници купљен за 16 рубаља. А месо или риба спремљени својим рукама су много кориснији него кобасица или штапићи од крабе у којима је количина правог меса или рибе сасвим мала.
Исто се може рећи и за одећу. Да ли одрастао градски човек има много заиста изношених ствари? Практично врло мало! Одећа се по правилу не мења зато што више не може да се носи, већ зато што се променила мода, крој је већ демоде. И најмања закрпа на јакни или мантилу је просто недопустива, јер ће човек изгледати као просјак или бескућник.
Шта ми је потребно да прођем главном сеоском улицом? Мислим да су ми потпуно довољне чизме од чоје, радничке панталоне и кошуља с паром закрпа на рукавима. Потпуно пристојан изглед. А шта треба да обучем да се прошетам главном градском улицом? Све што буде на мени коштаће два-три пута више. Зато је у ствари до правог сиромаштва или глади још далеко. А сви разговори о сиромаштву су изазвани просто навиком на комфоран и безбрижан живот, којег, наравно, неће бити ако се роди неколико деце.
Да би се имало много деце треба се само одлучити, треба човек да буде спреман да живи ради своје деце и да заборави на себе. Док размишља само о себи породица с много деце ће му изгледати као пакао. А кад све мисли и жеље буду везане за сопствену децу породица с много деце ће бити једини услов за срећу.
 
Пензија (или: шта чека супружнике који су родили само једно дете или су остали без деце)
 
Међу људима су често уврежене лажне представе о овим или оним предметима. На пример, скоро сви сматрају да своју пензију обезбеђујемо доприносима који се уплаћују у пензиони фонд. Односно, ми као да зарађујемо себи пензију, тј. као да уплаћујемо свој новац у неку банку, одакле ћемо затим, кад остаримо, добијати пензију.
Авај, авај, авај!!! Све се одвија другачије. Новац који зарађујемо и уплаћујемо у пензиони фонд се не чува за наше будуће пензије, него се користи за пензије нама савремених пензионера. Они су нас родили, васпитали, да бисмо их ми, генерација која следи за њима, хранили. А нас ће да храни и да обезбеђује нашу старост, већ друга генерација, она која следи за нама.
Па шта онда? Шта се од тога мења? Једна генерација или друга, али неко ће нас хранити, никуда се неће денути! Ми уплаћујемо, и они ће!
Ипак, није баш све тако једноставно. По прорачунима стручњака за демографске проблеме, ако наталитет остане исти до 2030. године ће на једног човека који ради долазити два пензионера. Данас је средњи ниво наталитета 1,17 на једну породицу уместо неопходних 2,2-2,3. У Европи 1,7, они такође изумиру, али не тако брзо. Заиста, ако у породици у просеку има једно дете, колико деце ће помагати родитељима у старости? Јасно је да ће то чинити једно, друго нема одакле да дође. На његовом врату ће седети двоје стараца, док на сваког човека који ради треба да буде један старији човек. Доприноси за пензиони фонд кроз 30 година морају постати два пута већи.
Данас људи често рађају једно дете убеђујући себе у то да само тако може да ме се обезбеди срећно детињство. А шта притом спремају драгом чеду за 30-ак година? Тада ће се родитељи управо одлазити у пензију. Они сину или кћерки спремају леп поклон – удвостручени допринос за пензију.
Свака генерација која ради храни старце и децу. Заиста, лакше је отхранити једно дете или уопште немати децу. Данас мама и тата обезбеђују срећно детињство једном детету (више не говорим о размажености овог детета), а да ли ће се сутра (односно кроз 30 година) ово размажено срећно чедо бринути о оба своја родитеља?
Зар данас има мало усамљених стараца? А сутра ће их бити дупло више. Ако ниси родио и васпитао двоје-троје деце спремај се за старачки дом где ће бити једна медицинска сестра (или дадиља) на десет-петнаест стараца.
Зашто се данас активно разматра питање о могућности еутаназије кад болестан старац може бити убијен ако да свој пристанак? Зато што неко спрема наш разум и срца за потребно решење. Ускоро ће стараца бити много и неко жели да нас научи да убијамо најслабије – болесне. Такође је лакше убити болесног старца него га неговати. Све је повезано. Прво нас навикавају на мисао да се рађају само жељена деца. Међутим, кроз 30 година ова жељена деца ће бити спремна да убију своје (или туђе – то није важно) болесне старце, зато што тешко да ће пожелети да хране дупло више стараца. Страшно је, али за 30 година ови старци ћемо бити ми – они који су се одрекли рађања деце.
Зашто данас о томе скоро нико не говори?
Црква не само да говори него у последње време на сва звона виче о ономе што нам се дешава. А ван Цркве заиста скоро сви ћуте. Старија генерације неће доживети ово страшно време. Она је поштено родила нас, средњу генерацију и сигурна је да ћемо их ми некако прехранити. Млађа генерација расте и ништа не схвата. А ми, средња генерација, куда гледамо, о чему размишљамо? Размах индустрије забаве нам затвара очи. Не дају нам да видимо и чујемо, а ми то и не желимо.
Међутим, вратимо се питању пензије. Жалосно је што висина пензије и данас не зависи од броја деце. Двоје људи добијају исту плату, уплаћују исте доприносе у пензиони фонд. Али један васпитава троје деце, а други ниједно. Први троши мање новца на себе, користећи га за децу, и два пута више ради код куће. Васпитање деце је други и одговорнији посао. Корист од овог посла ће имати цело друштво, али свака породица овај подвиг носи на своју иницијативу, не добијајући за овај изузетно тежак рад готово ништа од државе. Други човек који нема деце сав новац троши на себе, има гомилу слободног времена, уопште живи дигавши све четири увис. И после тога они ће добијати исту пензију? Ја бих чисте савести дупло повећао пензију родитељима с много деце, а родитељу с мало деце би притом на његово негодовање могло да се одговори: „Ти се своје већ потрошио на себе у младости.“
У разним државама и разним епохама уводили су се специјални порези с циљем повећања наталитет. На пример, у совјетско време је постајао порез на неожењене, самце и грађане с мало деце. Како је жалосно што оваквог пореза нема и у савременој Русији. Средства која би се добила од овог пореза могла би се искористити за подршку породица с много деце.
Чак је и совјетска држава уводећи овакав порез схватала да што је више деце тим је више руку које раде, тим је земља јача. А савремени човек се све више боји прекобројних уста која ће појести његово парче. Раније, кад није било никаквих фондова све је било просто и јасно. Деца су благослов Божји. Што мање радних руку у породици – то горе. „У старости ће ме неговати моја деца, нека их буде више!“ Ако не изродиш децу доћи ће време, умрећеш, неће имати ко ни да те сахрани.
Због ниског наталитета кроз 30 година ће бити лоше свима осим можда оним ретким породица које се нису плашиле да имају много деце. Њихова деца неће оставити родитеље ни у најтежим околностима.
Сад се често на децу гледа као на казну судбине. Међутим, истинска казна ће нас задесити ако се не пробудимо из духовног сна који нам не дозвољава да увидимо најпростије ствари.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *