НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – РАЗГОВОРИ СА СРЕДЊОШКОЛЦИМА О БРАКУ, ПОРОДИЦИ И ДЕЦИ

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ – РАЗГОВОРИ СА СРЕДЊОШКОЛЦИМА О БРАКУ, ПОРОДИЦИ И ДЕЦИ

 

ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ
Разговори са средњошколцима о браку, породици и деци
 

 
ДОПУНА БЕСЕДЕ 1
 
Навика или љубав.
Прва љубав.
Љубав на први поглед.
Изјављивање љубави.
 


 
Навика или љубав.
 
Једном сам у неком разреду чуо питање: „Ето, кажете да се љубав гаји 10-15 година. А можда се за ових 10-15 година у људима просто рађа навика да живе заједно, и то уопште није нека посебна љубав?“ Питање је врло добро. Чак и Гогољ у својим „Старовремским велепоседницима“ осећање између Пулхерије Ивановне и Атанасија Ивановича не назива љубављу, већ просто навиком. Међутим, чини ми се да Гогољ то чини намерно, као да нас пита да ли се слажемо с овом дефиницијом – „навика“. Међутим, пажљив читалац ће код Гогоља видети алузију на то да сам аутор ово није сматрао навиком. Гогољ каже да је после смрти супруге Атанасије Иванович одавао утисак човека који је изгубио ногу, односно који је изгубио део свог тела, своје плоти. А ја бих кратко одговорио на следећи начин. А зар је кад мајка на хиљаду километара осећа несрећу свог сина то условљено навиком? Не, овде је у питању нешто веће од навике.
Наравно, већина брачних парова заиста живи „по навици“ и њихова везаност је условљена само тиме што су се толико избрусили за много година да им је већ празно и досадно да живе једно без другог. Али, не треба никад да заборавите да постоји права љубав која је изнад навике. Кад два дрвета расту једно поред другог и испреплету се – то је једно. Да, ако се посече једно дрво друго може чак и да падне без уобичајеног ослонца. Али кад су се два дрвета срасла и кроз њих тече већ јединствени сок – то је потпуно друго. Она се безболно не могу раздвојити.
Већ сам говорио да руски језик крије у себи много мудрости. Шта означава реч „срећа“? Полазећи од етимологије ове речи срећа човека се састоји у томе што он не живи сам. „Срећа“[1] је „саучествовање“ у другом животу. „Ја сам део тебе, а ти си део мене. Ми смо део једно другог.“ Човек који никога не воли је бесконачно усамљен и несрећан. Сетите се песме „Силенциум“ Тјутчева:
 
Ћути, криј се и таји
И осећања и маште своје –
Нека у душевној дубини
Они излазе и залазе
Немо, као звезде у ноћи –
Диви им се и ћути.
 
Како срце да изрази себе?
Како други да те схвати?
Хоће ли схватити због чега живиш?
Изречена мисао је лаж.
Експлодирајући узмутићеш врела,
Храни се њима и ћути.
 
Умеј да живиш сам у себи –
Постоји читав свет у твојој души
Тајанствено-чудесних размишљања;
Њих ће заглушити спољашња бука,
Дневни ће их растерати зраци, –
Слушај њихово појање – и ћути!
 
Тјутчев је врло прецизно описао стање усамљености. Ова песма је вапај несрећног човека. Несрећног у смислу да је постао светсан своје апсолутне усамљености: „Изречена мисао је лаж!“ Заиста, општење на нивоу речи је лажно, дубоко изврнуто општење. Речима се никад не могу изразити сва дубина осећања, све нијансе доживљеног осећања. Потпуно уникално стање човека се преноси неком речју заједничком за све, односно преноси се управо овај заједнички појам, а не само стање или осећање човека. Зашто постоји тако много врста уметности? Човек жели да изрази себе речима. Међутим, речима се много тога не може пренети. Човек почиње да се изражава музиком, али ни звуцима не може све да се изрази. Он почиње да црта, али су и овде могућности ограничене. И тако даље. Све су то покушаји да се пробије кроз осуђеност на усамљеност.
Међутим, ипак ова песма у суштини није у праву – човек има могућност да превлада ову усамљеност. „Двоје једно тело…“ – овим речима се укида наша осуђеност на самоћу. Људи који се међусобно воле (не који су заљубљени, већ управо који се воле) поседују срећу, јер се њихове душе налазе у посебном јединству кад су они део једно другог. Они могу да не опште речима, јер могу да гледају на свет очима другог, да осећају иста осећања која обузимају другог.
 
Прва љубав
 
Сви смо ми вероватно много пута чули да прва љубав заборава нема и да оставља траг за цео живот. Шта је то прва љубав? Шта је у њој тако чудно и незаборавно?
Често се иза једне исте речи крију различите појаве. У овом случају треба рећи да постоје различите прве љубави, од веома дубоког и чистог осећања до глупе и тренутне опчараности. И у једном и у другом случају прва љубав се заиста не заборавља и оставља дубок траг. Сетивши се дефиниције љубави и заљубљености, треба, наравно, прецизирати да прва љубав још није љубав, већ само прва озбиљна заљубљеност, прво осећање љубави која се рађа. Управо осећање љубави, а не сама љубав, јер сама љубав није осећање, већ стање две душе. Заљубљеност је управо осећање.
А шта је посебно у првој љубави? Одговор је врло једноставан: пре свега то што је то осећање прво. Све што се догађа први пут увек оставља дубок траг.
Никад нисте приметили да пут којим идете први пут увек изгледа дужи него кад њиме идете други, трећи или двадесети пут? Врло добро се сећам како сам једном закаснио на електрични воз и да не бих чекао следећи стојећи на једном месту решио сам да се прошетам у правцу пута који нисам познавао. Ишао сам лагано, разгледајући све што сам видео на свом путу. Помало сам се заборавио разгледајући пут и онда сам се сетио да треба да се вратим. Али, о ужас! Отишао сам врло далеко, како ми се чинило, најмање два километра, а до електричног воза ми је остало свега десет минута. Брзо сам пошао назад и на своје чуђење открио сам да је до станице било свега седамсто-осамсто метара. Кад човек некуда иде први пут као да сам простор и време размакну своје оквире. Због количине утисака које сам стекао на ових осамсто метара пут ми је изгледао дугачак пар километара, зато што нови пут доноси много нових утисака. Понекад човек запањен боравком на неком месту може искрено да каже: „Био сам тамо читаву вечност.“ Обични радни дани пролећу брзо и неприметно, а неки важни догађаји остају у сећању до најситнијих детаља.
Кад се човек први пут озбиљно заљуби он пролази кроз читав низ открића и потреса које мењају његову представу о животу. У животу неће бити много оваквих промена. Оно што је било у првој љубави никад више неће моћи да се понови.
Кад сам први пут сео за волан аутомобила самостално без инструктора, први пут сам осетио да ме кола слушају, да у њима постоји запањујућа моћ и сва ова сила је у мојим рукама. Којом брзином сам возио први пут? 40-50 км на сат. Мало касније, кад сам се охрабрио – 70 км на сат. Али сам запамтио ову прву вожњу иако сам касније на стотине пута возио и брзина од 70 км на сат ми изгледа као брзина корњаче. Осећај моћи је постао трезвенији и човек већ зна све прилично ограничене могућности аутомобила. Никад више нећу моћи да поновим иста осећања, једино ако не пробам да летим авионом.
Овде се открива још једна врло важна истина. Прва љубав се по правилу брзо гаси. Осећања која су још јуче потресала човека брзо постају уобичајена и чини нам се да љубав одлази. Навика је оно што често убија прву љубав. Желели бисмо да интензитет утисака остане исти, али тако не бива. Осећања бледе, а ми се онда разочарамо. Заљубљеност се у већини случајева завршава управо овако: разочарењем и растанком. Није случајно да сама синтагма „прва љубав“ већ некако жалосно указује на то да после прве обично следи друга, затим трећа итд.
Подсетићу да је прва љубав осећање љубави која се рађа. С чим ово осећање може да се упореди? Претпоставимо да сте имали саобраћајну несрећу, повређени сте и целе године сте лежали у болници, јер нисте могли да ходате. И сад осећате да се опорављате. Радосни сте због осећања да ћете убрзо моћи да ходате. Осећања вас преплављују. Али, ево, устали сте и већ читав месец дана ходате. Да ли ћете осећати исту такву плиму осећања и да ли ћете се радовати сваком кораку? Тешко да је тако. Сад је за вас обична ствар да ходате. На пример, какво романтично одушевљење може да изазове то што ћете отићи до тоалета? Исто тако је и у љубави. Док си само заљубљен осећања те преплављују. А кад већ волиш чулност нестаје, почиње свкодневни живот, али љубав остаје. Ходаш? Значи, не личиш на болесника који лежи, ти си други човек. Заволео си, значи, више не личиш на заљубљеног, све је другачије, ти си други човек.
Иако сам тако без патоса говорио о првој љубави (ето, прва је па се памти) желео бих да упитам: „Можда у првој љубави постоји још нека дубока тајна?“ Да, постоји и она се састоји у томе што прво осећање бива врло чисто и светло. Ову чистоту треба ценити, она се такође врло тешко може поновити. Кад човек пије воду из извора она је први пут чиста и незамућена. Али, кад једном додирнемо извор ми ћемо га сигурно замутити и да бисмо се напили чисте воде други пут нам треба јако много стрпљења.
Навикли смо се на мисао да ће „нас љубав изненада погодити као гром из ведра неба кад га човек уопште не очекује“. У ствари, човек треба да уме да чува своја осећања, односно да их чува од случајног узбуђења које може да замути чист извор наше душе. Већина људи се заљубљује лако и без размишљања, олако губећи дар који нам је дат – чисто и светло осећање прве љубави. Управљање сопственим осећањима је тешко, али је могуће. И врло је опасно лако се препустити првом случајном заносу. За оне који су успели да сачувају своја осећања прва љубав је врло дубоко и озбиљно осећање које може да прерасте у истинску љубав у браку. Брак у којем је прва љубав за цео живот остала једина биће најсрећнији. Шта може бити боље за брак него кад прошлост супружника није оскрнављена никаквим случајним везама, заносима или заљубљеностима?
Сетимо се зашто се Татјана заљубила у Оњегина. Пушкин врло тачно описује ову заљубљеност:
 
Време је дошло, она се заљубила.
Као зрно које је у земљу пало
Које је оживео пролећни огањ,
Одавно је њена машта,
Изгарајући од нежности и чежње,
Жудела за храном судобносном;
Одавно је чежња срца
Притискала њене младе груди;
Душа је чекала… било кога…
 
Дакле, Татјана је у својој уобразиљи одавно створила неки лик и зато се заљубљује практично у првог младића на којег је наишла. Притом Пушкин врло јасно објашњава разлог оваквог Татјаниног стања:
 
Рано су почели да јој се свиђају романи;
Они су јој били све,
Заљубљивала се у преваре
И Ричардсона, и Русоа…
 
А сад, кад је срела Оњегина, сва њена машта и уобразиља су биле усмерене на њега:
С каквом пажњом она сада
Чита слатки роман,
С каквом живом опчараношћу
Пије саблажњиву обману!
Срећном силом маштања
Оживела саздања,
Љубавник Јулије Вољмар,
Малед-Адел и де Линар,
И Вертер, мученик немирни,
И неупоредиви Грандисон,
Од којег се нама спава –
Све се за сањарку нежну
У јединствену слику обукло,
У самог Оњегина слило.
 
Дакле, драги младићи и девојке, чувајте своја осећања, чувајте своју душу од случајних заноса, не тражите љубавне авантуре, не читајте љубавне романе, не гледајте празне серије, не заносите се западним љубавним мелодрамама. Стрпљиво чекајте своје право дубоко осећање и тада постоје велики изгледи да ће ваша прва љубав постати први одбљесак освита праве љубави која долази.
 
Љубав на први поглед
 
Постоји појам „љубав на први поглед.“ Међутим, ја бих рекао да је то страшно – заљубити се одмах после првог сусрета. Заљубити се после првог сусрета значи покренути у својој души огроман механизам различитих осећања: дозволити себи машталачки занос, препустити се уобразиљи и фантазијама, притом ће се испоставити да је ваша душа у власти све јачег осећања. Заљубљеност је попут дроге: што је више уживаш, тим више је желиш.
Где је гаранција да онај ко је покренуо овај сложени психолошки механизам после првог овлашног погледа неће покренути поново исти овај механизам после истог оваквог првог погледа, само другог човека?
Љубав на први поглед је пример како човек не уме и не жели да чува своју душу, пример очигледне распуштености. Шта може бити неразумније него трошити своје душевне снаге на ко зна кога? Крајње је опасно овако се заљубљивати. После неколико таквих заљубљености (а њих ће сигурно бити неколико) душа ће бити опустошена. Да не би било грешке после првог погледа треба да буде и други, и трећи, да би човек могао да провери свој први утисак.
 
Изјављивање љубави
 
У изванредном филму о животу породице с много деце „Једном после двадесет година“ постоји сцена у којој супруг после дуго година заједничког живота, након што се у њиховој породици родило десеторо деце први пут изјављује својој жени љубав. А пре тога су они живели, волели су се без икаквих љубавних изјава. Чини ми се да су аутори филма то врло добро уочили: истинској љубави нису потребне изјаве. Ја бих чак дозволио себи да кажем: изјављивање љубави је знак заљубљености, а не љубави. У принципу то је и јасно, јер се љубав изјављује пре брака, а по раније датој дефиницији она се рађа тек у браку. Заиста, људи изјављују оно чега још увек нема. А и сама реченица „Ја те волим,“ већ одаје своју неистину. Тамо где постоје појмови „ја“ и „ти“ још нема љубави. Љубав почиње од појаве појма „ми“.
Ово изгледа парадоксално, али је чињеница да се управо људи који се заиста воле не удварају једно другом као што то чине заљубљени. Односно, они унутрашње постају ближи, а има све мање спољашњих испољавања љубави. Наравно, већина мужева не поклања женама цвеће зато што осећају да су с њима једно тело, већ просто због недостатка пажње и бриге. Али супружницима који се воле није потребно испољавање бриге у одређене дане, пошто је они исказују свакодневно, по 24 сата дневно. Ако муж поклања жени цвеће за 8. март и вредно пере судове тог дана то наизглед није лоше. Али ако 9. марта буде лежао на каучу, јасно је да је његова брига привидна. А ако супруг који свакодневно помаже супрузи у кућним пословима не поклони огроман букет за 8. март, већ само скроман и јефтин, она се вероватно неће увредити. Изјављивање љубави притом такође неће бити потребно. Оно се захтева тамо где нема осећаја истинске блискости и да друга страна не би почела да сумња, вероватно јој треба посведочити своју љубав.
Мада, нисам баш сасвим у праву. Изјаве љубави такође стално звуче међу супружницима који се воле, само што човек не може одмах да их чује. Испричаћу догађај, а ви ми одговорите: у којем тренутку се овде чула изјава љубави? Млади пар је дошао у госте. Кад су домаћини изашли на тренутак супруга одједном случајно закачи омиљену вазу домаћина и она се с треском разбија. Забринути домаћин жури да види да се није случајно разбила његова ваза. „Шта се десило?“ пита супруга. „Опростите, разбили смо вашу омиљену вазу,“ одговара муж. Да ли сте овде чули изјаву љубави? А она је била. Ко се досетио? Тачно! Супруг је рекао: „Ми смо разбили,“ а не „Она је разбила“. У овом „ми“ се и састоји изјава љубави. Ма шта да се деси, то се дешава нама, и супруг који воли никад се неће одрећи своје жене: „То смо ми разбили.“
Међутим, изјава љубави је увек било и биће, и не само то, оне су крајње потребне – јер чудно је ступити у брак без изјављивања љубави. Међутим, изјаве се разликују. У прошлим вековима изјаве уопште нису биле као данас. А и то често нису биле изјаве љубави колико понуда за ступање у брак: „Волим вас, удајте се за мене.“ Јер увек су се нудили рука и срце. Нудећи срце људи су самим тим говорили да воле, а нудећи руку, самим тим су говорили о венчању. Зато што се управо за време венчања руке супружника неколико пута сједињују у знак њиховог брачног савеза. Дакле, правилно изјављивање љубави истовремено претпоставља понуду за ступање у брак, у којем ће ова љубав расти. Изјављивање љубави јесте изјављивање спремности човека да воли, спремности да учини озбиљан корак, да ступи у брак, да сноси одговорност за судбину другог човека.
Међутим, данас се често све одвија другачије. Пред очима ми је следећа слика. Момак и девојка стоје у хаустору загрливши се (данас се грле много пре међусобних признања и уопште изјављива о својим осећањима), и тада следи изјава, која се изговара шапатом, у узбуђењу због речи које се чују: „Волим те.“ Одговор: „И ја тебе волим.“ После овога као у класичним западним филмовима следи, дуг, отегнут пољубац. И то је све! Тиме су све изјаве завршене, обоје заљубљених су срећни.
Коментар за ово је најпростији: ништа заједничко с правим изјављивањем љубави ово дејство нема. Иако срце дрхти и речи се од узбуђења изговарају с напором, ово није изјава љубави. Запамтимо, ако након изјаве љубави не следи понуда за брак, реченица „Волим те“ се може превести на следећи начин: „Заљубљен сам у тебе до ушију, дозволи ми да се љубим с тобом.“ Ради се о томе што је љубити се занимљивије него се просто грлити. Али љубити се без изјављивања љубави некако није баш пристојно. Зато се и изговарају речи љубави. Међутим, подсећам вас, не варајте се овим изјавама, оне не вреде пребијеног цвоњка ако човек не нуди своју руку на коју бисте могли да се ослоните. Ако нема понуде за ступање у брак то значи да је пред вама човек у потрази за љубавним авантурама који просто жели да искуси нова осећања, који жели да се ваши односи даље развијају, али не жели да оду предалеко и да се ствар заврши браком.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У питању је игра речи. Срећа се на руском каже с-част’-је, част’ значи део. Извесна аналогија би могла да постоји са српским језиком ако се има у виду да је корен речи срећа срет-, односно сусрет две личности.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *