NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

 

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT
Razgovori sa srednjoškolcima o braku, porodici i deci
 

 
Dopuna uz besedu 9
O muževnosti i ženstvenosti
 
Dodaću još nekoliko reči o tome šta podrazumevam pod istinskom ženstvenošću i istinskom muževnošću. Počeću od ženstvenosti. Siguran sam da ste svi gledali film „Devojke“. Podsetiću na to to da se glavna junakinja filma Tosja, nije odlikovala privlačnom spoljašnošću. Ilija Kovrigin, drugi glavni junak se kladio da će Tosja za nedelju dana trčati za njim kao kučence. Da bi dobio opkladu, on prestaje da se udvara (kako je mislio, neko vreme) Anfiski, „car-ptici“, po rečima jednog od junaka filma. Anfiska je šarmantna dama pred kojom muškarci padaju na kolena zbog njenog prenemaganja, koketarije i drugih sredstava. Prelomni momenat u filmu nastaje kad se Ilija odjednom ozbiljno zaljubljuje u Tosju i napušta Anfisku. Zanimljiva su priznanja Anfiske za vreme noćne histerije, posle poslednjeg razgovora s Ilijom: „Mislila sam da svi lažu o ljubavi, da su izmislili lepu bajku da bi bilo veselije živeti. A sad vidim da ona postoji… Evo objasnite. Sve vole: i Kaću, i Nađu, čak i Tosku. Samo sam ja kao prokleta, nisam valjda ja najgora?“ „Pa što se ti žališ?“ – odgovara jedna od devojaka. „Sa mnom se samo zabavljaju, a kad treba da se žene ili da zavole istinski, nađu neku Mašu ili Dašu. Evo i Ilija je pobegao kod Toske. Čak hoće i da se ženi njome! A šta lepo ima u njoj? Nema čak šta ni da se vidi!“
Stvarno, zbog čega je Ilija zavoleo Tosju? Podsećam na film. Počinju prve šetnje Tosje i Ilije. Ilija pokušava da zagrli Tosju. Šta ona radi? Istrgne se od njega i krije se iza vrata svoje kuće. Koje reči se otrgnu iz njegovih usta? „Vrtić!“ Svega jedna rečenica, ali nam ona daje mnogo toga. Ilija sve više u Tosji vidi dete. Zaista, ona još ne ume da se grli i plaši se toga – vrtić! Ali to više nisu reči nadmenog podsmeha, one se izgovaraju nekako drugačije, s ljubavlju. Prvobitni cilj – kroćenja i sablažnjavanja goropadne sve više gube svoju privlačnost. Za Iliju više nema goropadne, postoji veliko i naivno dete – Tosja.
Zamislio sam igru karata na kojoj se okupilo nekoliko prevaranata. Jasno je da svako želi da prevari druge, i ako jedan od njih to bude učinio, biće mu jako drago. Ali ako se dete da igra, koje ne ume to da radi posadi da igra s profesionalnim igračem teško da će se ovaj prevarant radovati ako pobedi dete. Isto tako i Ilija počinje da shvata da pred njim nije dama koja ima ogromno iskustvo u ljubavnim avanturama, već naivno dete, koje će moći da prevari u dva poteza. Međutim, gnusno je prevariti čoveka koji ima poverenja, zato se Ilija sve manje udvara s ciljem da prevari, a sve više iskreno se radujući opštenjem s čistom devojkom.
Prolazi vreme i Ilija se sve više zaljubljuje u detinju čistotu Tosjine duše. Još jednom ponavljam – u detinju čistotu duše. Šta je to dečja čistota duše? To je stanje kad ne veruješ da ljudi mogu da te prevare prosto zbog toga što sam nikad nisi varao. Tosji je zaista neshvatljivo da neko može da uzme i da prevari drugog čoveka. Postoji čistota duše kad čovek dugim trudom čisti dušu od mnoštva grehova, koje je učinio. A biva i čistota duše kad čovek nije iskusio greh, kad nije izobličio svoju dušu. Evo, ovo poslednje i jeste dečja čistota duše. Tosja još nije obmanjivala, nije varala, nije ponižavala druge ljude i njoj je neshvatljivo kako se to uopšte može učiniti.
Istaći ću još jedan važan momenat. Ko se seća koliko se puta Tosja ljubila? Pitanje nije nimalo slučajno. Tosja se poljubila svega četiri puta. Na samom kraju filma dva puta ju je poljubio Ilija i dva puta je ona poljubila njega. Pre toga se nikad nije ljubila! I ovo je vrlo važno! Ona sama priznaje: „O tome je sramota i govoriti. Eto, ranije sam mislila: kako se ljudi ljube? Pa nosevi smetaju. Sad vidim da ne smetaju.“
Hajde da razmislimo: da li će se momak bolje ili gore odnositi prema devojci ako se ona nikad nije ljubila? Smelo tvrdim da će je zavoleti još jače. Ako je imao za cilj da se prosto zabavlja s devojkom-lepojkom, da prijatno provede vreme, a zatim da je ostavi, verovatno da će se prema njoj odnositi s nadmenošću: „Eto, ne ume čak ni da se ljubi!“ Ali ako želi da stvori porodicu to je veliki plus za devojku – sačuvala je svoju čistotu za njega.
Zamislimo sledeću sliku. Mladić prvi put pokušava da poljubi devojku. Ona mu se, nagledavši se razvratnih scena na televiziji, baca oko vrata i ljubi ga kao da se čitavog života jedino time bavila. Misli da će tako pružiti zadovoljstvo svom udvaraču. „Pa ljudi se ljube radi zadovoljstva,“ misli ona i pokušava da pruži maksimalno zadovoljstvo svom izabraniku. Šta se dešava u mladićevoj duši? Da li on počinje više da je voli? Upravo o tome se i radi što ne počinje! Možda će početi da je grli jače, ali će je slabije voleti. Da li možete da zamislite stanje mladića? On je mislio da se njegova devojka ljubi prvi put, a ispostavlja se da je ona već iskusna, uličarka, koju je već ljubilo na desetine muškaraca i koju su grlile desetine ruku. „Ne želim da budem jedanaesti! Želim da budem jedini!“ – evo šta podsvesno shvata mladić. I on se prema devojci više neće odnositi s trepetom i nežnošću, već grubo i razdražljivo. Zbog čega? Zbog toga što ona nije sačuvala svoju čistotu. On se čak neće libiti da je ostavi. „Već je imala desetak momaka, jedan više ili manje – nije bitno. Nema veze, preživeće!“
Dakle, devojke, čuvajte svoju čistotu i celomudrenost, zbog toga ćete biti još više voljene! Jednom sam čuo mučno priznanje jedne devojke o tome da je ostavila momka: „Pa on ne ume čak ni da se ljubi!“ Umesto da se raduje tako retkom i vrednom dobitku, ona je još i nezadovoljna. Jer ako si mu prva, znači šansa da ćeš biti jedina i voljena celog života je veoma velika. Ako si u njegovom životu druga, šanse su duplo manje, ako si treća – tri puta manje, deseta – šansi gotovo da nema.
Dakle, istinski ženski šarm se sastoji u čistoti duše devojke ili žene koja nije iskusila greh. Ili, može se reći da se ovaj šarm sastoji u celomudrenosti. Iz ovog šarma može da se rodi prava ljubav. Međutim, postoji i šarm, koji može da privuče pažnju muškarca, da ga očara, da ga natera da ispunjava njenu volju. Ipak, od ovog šarma se ne rađa ljubav, nego pohota. Ovaj drugi šarm je u stvari nemoćan. Anfiska u filmu je to shvatila: svojom koketarijom ona ne rađa ljubav, već pohotu. Ona nije šarmantna, već razvratna. Muškarci je ne vole, već prosto žele da je iskoriste kao stvar.
Evo divnog primera ženskog šarma – Tatjana iz „Evgenija Onjegina“. Tatjana se zaljubila u Onjegina, priznala mu je ljubav, on ju je odbacio. Posle nekoliko godina vidi je na balu. Puškin pojavu Tatjane opisuje na sledeći način:
 
Ona je bila staložena
Nije bila hladna niti govorljiva,
Bez pogleda drskog za sve,
Bez pretendovanja na uspeh,
Bez onih malih kreveljenja,
Bez poduhvata imitacije…
Sve je tiho, prosto u njoj bilo,
Činilo se da je tačna kopija
Du comme il faut… (Šiškove, oprosti:
Ne znam kako da prevedem.)
Dame su joj se približavale;
Starice su joj se osmehivale;
Muškarci su joj se klanjali niže,
Hvatali su pogled njenih očiju,
Devojke su prolazile tiše
Pred njom po sali, i više od svih
I nos i ramena je podizao,
General koji je ušao s njom
Nijedna se ne bi mogla da lepšom
Nazvati; ali od glave do pete
Niko ne bi mogao da nađe u njoj
Ono što se u despotskoj modi
U visokom krugu londonskom
Zove vulgar. (Ne mogu…
Volim veoma ovu reč,
Ali ne mogu da prevedem;
Ona je zasad kod nas nova,
I teško da će biti u časti.
Bila bi dobra za epigram…)
Ali vraćam se našoj dami.
Zbog bezbrižnih čari je mila,
Ona je sedela za stolom
S blistavom Ninom Voronskom,
Ovom Kleopatrom Neve;
I sigurno bi se složila,
Da Nina mermernom lepotom
Nije mogla da zatamni susetku,
Iako je blistava bila.
 
Ko je primetio kakve visine je bila Tatjana? Visoka? Zgodna? Krhka? da li je imala svetle oči? A kosu?.. To nikad nećemo saznati. Znamo da niko nije mogao da je nazove „rasnom“ lepoticom. U njenoj spoljašnjosti nije bilo ničega što bi se moglo uporediti s lepotom Nine Voronske.
A Tatjana je u ovom mislu potpuno bezbrižna („Zbog bezbrižnih čari mila…“). Ona se ne trudi da ostavi utisak: nije hladna, nije brbljiva, bez drske reči za sve, bez pretendovanja na uspeh, bez ovih malih kreveljenja, bez poduhvata imitacije… Sve je osvojila njena prirodnost, ona je očaravala sve: dame su joj se približavale, starice su joj se osmehivale, muškarci su joj se klanjali niže, hvatali su pogled njenih očiju, devojke su prolazile tiše… Tatjana je predivna, ali ne zbog spoljašnjosti, već zbog svog unutrašnjeg ustrojstva. I ovu lepotu ne može da zaseni mermerna lepota Nine Voronske.
Želeo bih da dopunim opis ženstvenosti još jednim primerom i da kažem nešto ne samo o tome u čemu se krije istinski ženski šarm, već i u čemu se sastoji snaga žene.
Postoji izvanredan film „Maćeha“ u kojoj se pokazuje snaga žene, pokazuje se u čemu može biti mnogo jača od muškarca. Siže filma je sledeći. Pavel Jegorič, muž glavne junakinje Šure saznaje da ima kćerku Svetu, čija je majka, njegova bivša dragana, umrla. On donosi odluku da uzme kćerku na vaspitavanje, bez obzira na proteste žene i tašte. Međutim, ispostavlja se da dete ima težak karakter: majka je u kćerki vaspitala krajnji oprez i nepoverljivost prema ljudima. Ispostavlja se da nije baš lako otopiti srce deteta u novoj porodici. I sav ovaj napor pada na ženu, odnosno maćehu, koja je ipak pristala da primi devojčicu.
Nekoliko puta je sam Pavel hteo već ozbiljno, muški da porazgovara s kćerkom, i da je pita zašto se tako loše odnosi prema njima. Svaki put je Šura (maćeha) žurila u zaštitu i praktično nije dozvoljavala mužu da kaže nijednu uvredljivu ili oštru reč. Situacija u porodici postaje užarena. Evo jedne veoma važne scene u filmu. Muž umoran od nastale situacije počinje da grdi ženu: „Evo šta ne razumem. Što se raduješ? Zašto se ceriš? Ona te ne priznaje, a ti se kikoćeš. Dakle, tebe čovek stvarno ne može da nauči pameti ni šibom, ni batinom… Tačno te je majka definisala: kratka pamet!“ Pavel ne shvata svu mudrost žene, ne shvata kako joj je teško da iznudi od sebe svaku veselo izgovorenu reč. Svojom brigom i nežnošću ona treba da rastopi srce njegove rođene kćeri, a svoje pastorke. A ovde je muž praktično izdaje. On je doveo kćerku, on je preuzeo odgovornost za njenu sudbinu. Međutim, sav teret ove odgovornosti pada na ženina pleća. I u trenutku napetosti svih njenih snaga ispostavlja se da je muž ne shvata. „A šta si učinio da bi te priznala za oca?“ to je sve što Šuri preostaje da odgovori na njegove prekore. Zaista, vrlo tačne reči. „Radiš, radiš, može se reći da danima ne bivaš kod kuće…“ – sad je već za Pavela uvredljivo to što radi, a od njega se još nešto zahteva. Međutim, zaista, porodična sreća se ne može kupiti novcem. Stan se može kupiti, ali u ovom stanu nema sreće, ako se čovek još duhovno ne potrudi. Ovo je najteži posao. Šura je mnogo jača i mudrija od Pavela.
Vrlo važne reči izgovara stara učiteljica kod kojoj se Šura obratila za pomoć: „Zaboravi na uvrede! A što je dete teško, šta je potrebno kad presađuješ biljku? Vreme i toplota!“ Kad je Pavel čuo ove reči, koje je Šura ponovila on posle nekoliko minuta, očigledno kad je „svario“ rečeno ponavlja: „Vreme i toplota!“ Na kraju filma Sveta napokon grli Šuru i naziva je mamom.
Snaga žene je u njenoj sposobnosti da trpi, da čeka i neprimetno daje toplinu, ne tražeći ništa za uzvrat. Muškarci su retko sposobni na ovo. Oni umeju da rešavaju probleme drugačije: da porazgovaravši muški jasno i glasno zahtevaju odgovor. Pavelu je lakše da ceo dan ore na polju nego da primora sebe da bude nežan i pažljiv kad mu je teško na duši. Nije mu jasno kako Sveta može da se namrgodi i da ga gleda s nepoverenjem kad je primio da živi kod njega. Ne može čovek sebe brzo da promeni i to još ako je mali. „Ona se trudi!“ – „Samo se ti trudiš, a za nju si izmislila…“ – Pavel ne veruje ženi. Ali Šurino žensko srce sve vidi, sve razume.
Dakle, ženina snaga je u sposobnosti da trpi i u duševnoj toplini srca. Muškarac može da trpi fizičku bol ili da sakupi sve svoje snage u nekom odlučnom trenutku, ali da trpi, da čeka ne zna se šta u neizvestnosti, i to još dugo, ne zna se koliko vremena – ovde je on po pravilu nemoćan.
Sad nekoliko reči o muževnosti. Izdvojio bih sledeće crte muževnosti: sposobnost da štiti, sposobnost da donosi odluke i sposobnost da odgovara za svaku od njih. Po pravilu, mladi ljudi imaju potpuno drugačije predstave o muževnosti. Sećam se jednom kako nas je kad sam imao 10 godina za vreme šetnje s drugovima na ulici uhvatio neki huligan od 17-18 godina. Pošto je bio pijan počeo je da nas uči kako da živimo: „Pravi muškarac je onaj ko se makar jednom napio, prespavao sa ženom i neko vreme bio u zatvoru.“ Mislim da mnogi mladi ljudi u svojim težnjama nisu otišli mnogo dalje od ovog ideala i da teže nečem sličnom. U stvari, ovaj ideal nema ništa zajedničko s muževnošću.
Pokušaću da prokomentarišem tri karakteristike muževnosti koje sam naveo.
Donošenje odluka. Muškarcu je Bogom dato pravo da donosi odluke. Upravo on to i treba da čini. Već smo malo govorili o tome u razgovoru o glavi porodice. Međutim, ovo uopšte ne znači da on treba u potpunosti da ignoriše druge članove porodice i pre svega svoju suprugu. Na primer, car ima mnogo savetnika. Zadatak savetnika je da daju savete. Oni su stručnjaci u nekoj oblasti, situaciju poznaju bolje nego car koji ne može sam da obuhvati sve probleme. Oni savetuju, ali on donosi odluku. To što se savetuje s drugim ljudima nije njegov nedostatak, već naprotiv, svedočanstvo o njegovoj mudrosti. Car koji bude zanemarivao savete uskoro će postati čuven kao tiranin.
„Tata, da li mogu da se prošetem?“ pita sin oca koji se vratio s posla. „Naravno, sinko, idi, prošetaj se.“ Međutim, neočekivano se na putu ispreči supruga: „Šta ti je? Nije naučio lekcije i nije večerao, a već se spremio u šetnju s dečacima, ne puštam ga!“ – „Ako sam rekao: može, to znači da može! Ja sam glava porodice!“ Počinje svađa među roditeljima. Ko je kriv za ovu svađu? Verovatno oboje. Obično majka mnogo bolje zna probleme dece i muškarcu je uvek pre nego što donese odluku vezanu za članove porodice bolje da se posavetuje sa svojom suprugom. Tada će odluka biti bolja i očev autoritet imati mnogo veću težinu. A žena s druge strane ne treba da pokreće raspravu u prisustvu dece i da srozava očev autoritet.
Ako u nekom važnom i zamršenom pitanju muškarac odbije da donese odluku govoreći: „Ne znam šta da odlučim. Draga, donesi odluku sama,“ on se odriče svog zvanja muškarca. Ovo su nedopustive reči za čoveka koji sebe smatra pravim muškarcem.
Međutim, ovakve stvari se ipak često događaju. Na primer, muž kaže ženi da sama donese odluku. I sad rešenje koje je žena donela muž treba da smatra svojim rešenjem. Ako se odjednom pokaže da je odluka nepravilna muž nema prava da za to krivi ženu. „Predao sam ti svoje pravo da donosiš odluku i ja ću odgovarati za nju kao za svoju sopstvenu,“ tako treba da razmišlja svaki pravi muškarac.
Odgovornost. Muškarac snosi odgovornost za sve u svojoj porodici! Čak i za ono što se događa bez njegove dozvole ili uprkos njegovoj zabrani. Ako sin razbije prozor otac nema prava da kaže: „Nisam ja razbio, pitajte sina.“ Za muškarca je nedolično da se izvinjava pred gostima koji su došli iznenada: „Izvinite zbog nereda, žena nije stigla da pospremi.“ Ako čak stvarno žena nije uspela da pospremi, svejedno muškarac treba da kaže: „Oprostite, nismo stigli da pospremimo.“ U ovom mi sadrži se mnogo toga. Tamo gde muž je sposoban na takvu odgovornost za sve što se događa u porodici žena će se osećati zaista zaštićenom.
Zaštita. Muškarac mora da brani svoju porodicu od svake tuđe intervencije, koja može da naruši mir u porodici. Ovde se ima u vidu i čisto materijalna dobrobit u porodici i duševni mir. Na primer, ako otac porodice oseća da televizor loše utiče na dete i ono postaje neobuzdano, on je dužan da preseče gledanje emisija koje su štetne po dete i da stoji na straži njegovog duševnog zdravlja. Uzgred rečeno, o televiziji. Ja bih posavetovao roditeljima da zaštite decu od savremenih video i televizijskih programa, dozvolivši im da kod kuće gledaju samo videokasete sa starim sovjetskim filmovima i crtanim filmovima koji se u ogromnom broju slobodno prodaju u naše vreme.
Muž treba da brani svoju porodicu od intervencije bliskih rođaka u porodične stvari. Setimo se reči iz Biblije: zato će ostaviti čovek svog oca i svoju majku svoju, i prilepiće se za ženu svoju; i biće jedno telo (1 Mojs. 2, 24). Vrlo često se roditelji (naročito majke) mešaju u porodične stvari svoje dece. Dužnost svakog hrišćanina je da sluša roditelje, ali ako roditelji unose razdor u porodicu deca imaju potpuno pravo da ne poslušaju. Takođe, kad roditelji zahtevaju od svoje dece da učine greh. Ako majka primorava kćerku da ide na abortus, onda je poslušanje roditeljima već neumesno. Poslušanje Bogu Koji je rekao „ne ubij“ je iznad poslušanja roditeljima. Na primer, majka počinje da biva ljubomorna na svoju snahu prema sinu koji ima već 28 godina. To je delimično razumljivo, njena „mrvica“ pripada nekoj tuđoj ženi. Kad je nasamo sa sinom majka počinje da mu ukazuje nedostatke njegove žene, zahteva da je izgrdi, da je ispravlja. Ali sin treba da ustane u zaštitu svoje porodice i da preseče slične razgovore s majkom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *