NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT – RAZGOVORI SA SREDNJOŠKOLCIMA O BRAKU, PORODICI I DECI

 

JEDNOM ZA CEO ŽIVOT
Razgovori sa srednjoškolcima o braku, porodici i deci
 

 
Beseda 8
Koliko dece treba da bude?
 
Argumenti u zaštitu više dece
Egoizam
Izdržljivost
S trećim je lakše
Slobodno vreme (ili Repić)
Gubitak kontrole
Uloga starijeg
Kako izaći na kraj s njima?
Kako prehraniti ovoliko drekavaca?
Penzija (ili: šta čeka supružnike koji su rodili samo jedno dete ili su ostali bez dece)
 


 
Statistika za 2000. godinu u Taldomskom rejonu je bila sledeća: oko 220 porodica s mnogo dece u kojima se vaspitava oko 660 dece. Zahvaljujući prostom računanju došao sam do otkrića koje me je zapanjilo: ispostavlja se da se mnogočlanom porodicom smatra porodica s troje dece. Ovo otkriće se nije odmah moglo da uđe u moju glavu. Ipak reč „mnogo“ ne mogu da povežem s cifrom „tri“. „Mnogo“ – pa to je barem pet.
Naravno, postoje lingvistička istraživanja koja dokazuju da su u prvobitna vremena ljudi brojali: jedan, dva, mnogo. Broj „tri“ kod njih navodno nije postojao zbog primitivnog mišljenja. S ovim čovek delimično može da se složi: jedan mamont je dobro, dva je još bolje, a tri mamonta je već mnogo. Istraživači slovenskog jezika ističu da je pojam „mnogo“ kod Slovena i njihovih predaka Praslovena koristio ako je objekata bilo pet i više. Svedočanstvo za ovo se može videti i u savremenom ruskom jeziku. Kažemo, jedno dete, dva deteta, tri deteta, četiri deteta, ali već petoro (i dalje) dece, odnosno mnogo dece.
Još u vreme perestrojke jednom sam na radiju slušao kako govori neka žena, stručnjak za demografska pitanja. Ona je objasnila da je za održavanje brojčanog stanja stanovništva na istom nivou potrebno da 60% porodica ima po troje dece. I to još nije sve: ako ostalih 40% porodica bude imalo po dvoje dece, onda će 100 porodica ili 200 roditelja imati samo 260 dece, odnosno natalitet stanovništva će biti svega 30%. U stari, nemaju sve preostale porodice dvoje dece i realno će u sledećoj generaciji biti samo 230 dece, odnosno natalitet od svega 15%, ovih 15% teško da će moći da pokriju mortalitet. Deo dece umire ne dostigavši zrelo doba, a deo odrasle dece nikad neće stvoriti porodicu. Dakle, u sledećoj generaciji će biti opet samo 200 roditelja ili 100 porodica.
Uz ovakvu postavku ispada da većina porodica (60%) treba da ima mnogo dece po savremenoj terminologiji. Složite se da je nelogično nazvati porodicu porodicom s mnogo dece kad više od polovine svih porodica treba da budu takve. Zato bih želeo da znate da je porodica s 1-2 dece još uvek porodica s malo dece, porodica s 3-4 dece je normalna porodica, a 5 i više dece je prava porodica s mnogo dece. Hteo bih da u vašoj glavi ono što treba da bude norma (ako ne želimo da se izrodimo) prestane da ima prefiks „mnogo“, odnosno da se smatra nekim viškom. Nažalost, danas na mlade roditelje koji žele da imaju treće dete rođaci i poznanici gledaju u najboljem slučaju sa snishodljivim osmehom, a pre će biti da vrte prstem pored slepočnice: „Dvoje ne mogu da prehrane, a još treće rađaju.“ Ne plašite se, rađajte, da biste postali normalna porodica.
 
Argumenti u zaštitu više dece
 
Danas porodica s mnogo dece ima sve manje i manje. Skoro niko više ne želi da ima mnogo dece. Često još jedno dete biva neželjeno, slučajno. Čuvali su se, ali nešto nije pomoglo. Hvala Bogu, rešili su se da rode i neprimetno su postali mnogo srećniji, zato što Gospod za svako dete roditeljima dodaje sreće. Malo dece predstavlja jedan od oblika egoizma. A egoističnom čoveku je teško da bude srećan.
 
Egoizam
 
Pod egoizmom treba podrazumevati posebnu tačku gledišta na svet kad čovek sve što se dešava ocenjuje s tačke gledišta svojih ličnih interesa.
Ako u porodici ima jedno dete, ovakva situacija jako pogoduje stvaranju egoizma u detetu. Dete u porodici s jednim detetom vidi ispoljavanje samo jedne volje – svoje, samo jednih želja – svojih. Naravno i u porodici s jednim detetom prisustvuje još volja roditelja. Međutim, želja roditelja za dete ni iz daleka nije isto što i želja njegovog brata ili sestre. Roditelji imaju vlast i neopozivi autoritet, zato što ispunjavanje svoje volje mogu da ostvare na silu. Volju svojih roditelja dete je prinuđeno da poštuje, a da u svojim postupcima uzima u obzir želje svoje braće i sestara – to je već dobrovoljna stvar. I ako u porodici postoji makar još jedno dete u duši čovečuljka može da počne veliki rad – da svaki svoj korak poredi s interesima drugog čoveka. Međutim, naravno ovaj rad može i da ne počne – sve zavisi od roditelja. Ali, što bude više dece, tim lakše će roditeljima biti da pomognu svom detetu da savlada egoizam.
Danas se često mogu čuti sledeće reči: mogu da obezbedim srećno detinjstvo (solidno obrazovanje ili t.sl.) samo jednom detetu, maksimum dvoma. Zvuči ako ne ubedljivo, ono makar logično. Međutim, životna logika je drugačija. Ako je dete jedno, od njega roditelji često žele da naprave vunderkinda, ako ne velikog, onda u krajnjoj meri malog vunderkinda koji bi umeo da peva i da igra, da svira klavir i gitaru, koji bi umeo da drži kičicu u rukama, da poznaje jurisprudenciju, menadžment i marketing (ni dan-danas ne znam tačno značenje ovih mučnih reči). I cilj roditelja postaje da izvedu dete u život. „Neka imamo jedno dete, ali zato ono neće biti običan čovek.“ Roditeljske želje se prirodno, prenose na dete, ono ih upija svom dušom, i počinje iskreno da živi s verom u to da je on zaista neka posebna ličnost. Interesovanja deteta počinju da igraju preveliku ulogu i ono se navikava na to da se njegova interesovanja uvek stavljaju na prvo mesto, a ovo i jeste određeno vaspitavanje egoizma u detetu.
 
Izdržljivost
 
Na bogosloviji sam, razume se, poznavao mnoge studente. Među bogoslovima su bila i braća iz porodica s mnogo dece. Nije ih bilo toliko mnogo – dve-tri porodice. Na primer, najstariji brat je već studirao na fakultetu, srednji je završavao bogosloviju, a najmlađi se tek upisao. Po pravilu, oni su se isticali, ali ne zato što su se razmetali, već zbog svoje dobrote, spremnosti da pomognu i otvorenosti.
Posle upisa na bogosloviju čovek često dospeva u prilično stroge uslove, koji liče na vojne akademije. Na primer, čak je i svakodnevni život bio prilično surov. U godinama kad sam se ja školovao učenici prvog razreda su po pravilu bili smešteni u prilično velike sobe i u svakoj od njih je bilo po oko 20 kreveta. I dobro se sećam kako se mnogo moj cimer koji je ležao na susednom krevetu nervirao kad nije mogao da zaspi dok su se njegovi drugovi iz razreda noću došaptavali. Nije mogao da se odmori danju, zato što je prosto bilo nemoguće ostvariti tišinu danju. Često je morao da negoduje i ponekad da se svađa sa svojim cimerima. On je bio jedinac u porodici.
Potpuna suprotnost ovakvim nežnim bićima bili su bogoslovi iz porodica s mnogo dece, od kojih sam jednog znao bliže. On je tonuo u san čak i u prolaznoj sobi, gde su ljudi stalno išli iz jedne sobe u drugu. Mogao je mirno da zaspi i kad je na susednom krevetu po desetak bogoslova pilo čaj dižući galamu.
Lično bih želeo da moja deca čvrsto stoje na nogama, da budu vrlo izdržljiva i da lako podnose sve teškoće. U porodici s mnogo dece ona će lako moći tako da se prekale.
 
S trećim je lakše
 
Mnogi se ne odlučuju da rode više dece s užasom se sećajući neprospavanih noći, prljavih pelena, bolesti, odlazaka kod lekara itd. Zaista, svako dete zahteva mnogo snage. Ali, po pravilu, s drugim detetom je lakše nego s prvim, a s trećim je mnogo lakše nego s drugim. Na prvom detetu praktično svi dobijaju čvoruge. Greške ne pravi samo onaj ko ništa ne radi. Na drugom detetu greške već počinju da se ispravljaju, a počevši od trećeg deteta žena postaje već „profesionalna“ mama.
Koliko grešaka se pravi s prvim detetom! Najprostiji primer ću navesti iz sopstvenog života. Rađa se prvo dete, kod kuće svi idu na vrhovima prstiju, sve goste strogo upozoravaju: „Pst, dete spava, šapućite.“ Istina, kako se može govoriti glasno u prisustvu deteta ako može da ga probudi čak i kamion koji prolazi pored kuće? Nakon godinu i po dana rađa se drugo dete, istorija se skoro ponavlja, iako je već teže ne remetiti tišinu. Na kraju se rađa treće, pravo dete iz „porodice s mnogo dece“. O tišini ne može biti ni reči, jer po kući stalno jurcaju dva motorčića koja dižu buku. Roditelji su već izbavljeni od nužnosti da stvaraju idealnu tišinu, a beba se, sa svoje strane, ne trza na svaki šum i budi se samo ako u njena kolica u punoj brzini neko udari biciklom sa tricikl. Broj besanih noći se smanjuje, pošto mama već zna kako da nauči dete da se ne budi noću radi dojenja.
 
Slobodno vreme (ili Repić)
 
Svako dete zahteva pažnju. Ono je kao sunđer koji sve upija, ne može bez opštenja. Dok je dete jedno jedini izvor komunikacije za njega su roditelji. Dete kao repić trči za njima, ili ako još ne ume da trči često traži da ga nose ili da se barem neko nalazi pored njega. Od deteta čovek bukvalno nema kuda da se dene, ono brzo primećuje odlazak roditelja. Mnoge mame rodivši jedno dete s užasom misle da slobodnog vremena s drugim detetom uopšte neće biti. Međutim, nije tako. Kad repića ima već dva ona se mogu spojiti! Kad je drugo dete (ćerka) napunilo nešto malo više od godinu i po dana postalo je dovoljno odraslo da može da se igra sa starijim. Mi smo tad odahnuli. Sad nisu jurcali za nama nego jedno za drugim. Nama je preostajalo samo da periodično rešavamo konflikte između dece mireći ih, učeći ih da jedno drugom popuštaju i da sve dele.
A i treće dete je već sa pola godine moglo da se stavi da sedi nedaleko od starijih i ono je barem pola sata moglo sa zanimanjem da gleda kako se oni igraju. Da li se moglo zamisliti da najstarije dete s pola godine ostavimo samo makar na deset minuta?
Naravno, brige s troje dece postaju veće, ali starija deca već s četiri godine mogu da budu pomoćnici, makar u tome što će se poigrati s mlađima oslobađajući vas za druge poslove.
 
Gubitak kontrole
 
Ako je dete u porodici samo, šansa da će roditelji izgubiti kontrolu nad svojim detetom je vrlo velika. Iako je naizgled lakše paziti na jedno dete nego na petoro.
Jednom kupujemo u prodavnici odeću za svoju decu. Prodavačica sa zavišću gleda našu decu i kaže: „Sigurno vam je lako s decom, ona se verovatno mnogo sama igraju. A mi imamo jedno. Dosadno mu je samom, a mi ne možemo stalno njime da se bavimo. Ali, nije strašno – sad ćemo ga dati u vrtić pa će biti lakše.“
Naravno, detetu s ogromnom energijom i maštom, nije dovoljno samo opštenje s roditeljima, ono traži društvo sebi slilčnih. Međutim, jedna je stvar ako se mnogo druži s braćom i sestrama s kojima dobija isto vaspitanje, a potpuno je druga stvar ako veći deo vremena provodi među drugovima koji su daleki od vaših predstava o moralu i od vaših životnih principa. S 14-15 godina, kad dete postaje odrastao čovek, roditelji s užasom shvataju da njihov sinčić ili kćerka postaju za njih potpuni tuđinci. „Otkud to u njemu?“ čudiće se roditelji. A radi se o tome što je dete veći deo vremena provodilo van porodice i formiralo svoj karakter negde sa strane.
 
Uloga starijeg
 
Prvo dete često biva razmaženo. Nije baš lako izbaviti se od kaprica. Međutim, postoje uslovi koji pomažu u borbi protiv kaprica.
Evo jedne ilustracije iz života ovim povodom. Naše najstarije dete je zbog našeg neiskustva mnogo bolovalo u uzrastu od jedne do dve godine. To je još više pomagalo da bude razmaženo. Jednom smo kupili veliku lubenicu, doneli je kući i počeli da se bavimo svojim poslovima. Najstarije dete koje je tada napunilo tri i po godine pola sata je išlo za nama i kukalo: „Tata, kad ćemo da jedemo lubenicu?“ Iz iskustva zna da će ako dugo kuka ili čak zaplače brzo ostvariti svoje. Na kraju, posle izvesnog vremena ja pristajem. Međutim, došavši u kuhinju sa sinom vidim da je tamo nered. „Čekaj, sad ćemo ovo da sredimo, a onda će biti lubenica.“ Dete počinje da kuka i da dosađuje duplo više. U kuhinji se pojavljuje kćerka koja nema još ni dve godine: „Tata, ‘benica,“ ona počinje da ističe svoje zahteve. „Sad će početi,“ mislim sa užasom. Međutim, u pomoć neočekivano dolazi stariji sin: „Šta ti je, Ulijana, zar ne vidiš da tata sprema? Sad će da spremi i biće lubenica.“ Nastavljam da spremam i s čuđenjem zapažam kako se iz kapricioznog deteta koj je kukalo stariji sin u tren oka pretvorio u starijeg brata, koji je u toku sledećih deset minuta važno nagovarao sestru da još malo pričeka.
 
Kako izaći na kraj s njima?
 
Razgovarao sam sa dva sveštenika koji imaju mnogo dece i pitao ih kako oni izlaze na kraj. Jedan od odgovora je bio sledeći: „Posle petoro dece već ne primećuješ koliko ih ima. U smislu da teškoća nema više prilikom rađanja još jednog deteta.“ To je govorio sveštenik koji je imao sedmoro dece. Zaista, kad se pojavi peto dete, najstarije po pravilu ima oko 10 godina. To je već pravi pomoćnik. Do šestog raste već drugi dragoceni pomoćnik itd.
Jednom smo imali goste, živeli su kod nas nekoliko dana. I popadija i ja smo primetili da moramo malo više pažnje da posvetimo disciplini. S troje male dece (dvoje naših i jedna mala gošća) morali smo da promenimo raspored jela. Kad je Grigorije (najstarije dete) bio sam, razume se, zadovoljavali smo njegove kaprice. Ako neće da jede sad, dobro, poješće kasnije. S dvoje se istorija ponavljala. Na kraju, nahraniš jedno, posle pola sata drugo, posle sat vremena prvo je opet ogladnelo. To već nije baš zgodno, ali smo s dvoje još izlazili na kraj. Kad se sakupilo troje dece shvatili smo da nismo više u stanju da hranimo svako posebno. Onda smo počeli da stavljamo sve troje dece za sto odjednom i čim je neko pokušavalo da ispolji svoj karakter odmah bi izletelo od stola ili bi dobro dobilo po turu. Proces hranjenja troje dece ubrzo je počeo da oduzima mnogo manje vremena nego dvoje. Onda smo se setili priča starijih ljudi o njihovom detinjstvu. Svi sede za stolom, niko ne sme ni da pisne. Prvi jede otac, zatim svi ostali. Za smeh i razgovor odmah dobiješ kašikom po čelu tako da sve puca. Dete je u stara vremena raslo u potpuno drugim uslovima, gde nije bilo mesta za bilo kakve kaprice. Kad je dete jedno, mami je lakše da sama opere sudove, veš, da pomete. Kakvo će dete pritom odrasti – jasno je. Ali kad dece ima mnogo mama je prinuđena da vaspitava u njima marljivost već prosto zbog toga što sama više ne može da izađe nakraj.
Zaključak je prost – atmosfera u porodici s mnogo dece primorava roditelje da pravilno vaspitavaju decu, izbavljajući ih od svakog povlađivanja deci. I ubrzo roditelji s mnogo dece dobijaju čitavu brigadu pomoćnika.
 
Kako prehraniti ovoliko drekavaca?
 
Ovoj temi, očigledno treba posvetiti posebnu besedu. Zasad se jednom rečenicom može odgovoriti: ako neko želi da ima mnogo dece on će ih imati, čak i ako imetak u porodici nije velik. Ako čovek ne želi da ima decu, on će, čak i ako je bogat govoriti sebi: ne, neću moći da ih prehranim. Za nekoga dete predstavlja suvišna usta, a za nekoga izvor radosti.
Misao o tome da loše živimo je mit. Naravno, mogli bismo da živimo i bolje, ali ne živimo loše. Sećam se priča starijih ljudi o tome da su šećer prvi put bez problema mogli da kupe tek 50-ih godina, a meso 60-ih. I oni su živeli, i preživeli su i nekoliko puta jači su od naše generacije.
Ako razmislimo kako živimo i kako trošimo svoj novac obuzima nas užas. Kod nas je iz Krasnojarska doputovala baka. Čim je došla počeli smo dva puta ređe da kupujemo novu odeću za decu. Sad su se sve špilhozne i hulahopke popravljale, krpile i trajale su po dva-tri puta duže. Prvo nam je bilo neobično da vidimo hulahopke s ogromnim zakrpama, ranije bismo ih prosto bacili bez popravljanja. Čak nas je na početku bilo sramota što naša deca idu kao neki siromasi. Ali, kasnije smo se navikli i ne vidimo u tome ništa strašno ili sramotno.
Kvalitetna odeća može da služi vrlo dugo. Naše najmlađe dete i dan-danas koristi zimske pantalone u kojima je odraslo već petoro dece – dvoje dece moje sestre i naših starijih troje. Odnosno, najmlađe je već šesto, koje ih nosi. Kvalitetna obuća bez problema izdržava troje-četvoro mališana. Istina, u starijem uzrastu ne više od dvoje dece. Setimo se engleske poslovice: „Nismo tako bogati da kupujemo jeftine stvari.“ Na primer, mami predstoji izbor: kakve pantalone da kupi – za 100 ili za 200 rubalja? „Mi smo siromašni, možemo da othranimo samo jedno, kupujemo za 100!“ Obično je to kineska roba široke potrošnje koja na ovom jedinom detetu u porodici završava svoje postojanje. Ukupno: 100 rubalja po detetu. Mama koja ima više dece mora da kupi pantalone za 200 rubalja, ali su one dovoljne za četvoro dece. Ukupno: 50 rubalja po detetu.
Roditelji lako mogu da razmaze jedno dete. Bombone, keks, sladoled itd. Sve se završava skupim lekovima protiv alergije, dizbakterioze, čira (u Taldomu je već bilo slučajeva kad su deca sa 14-16 godina imala čir). A s druge strane, pred očima mi je nekoliko velikih porodica s krajnje oskudnim sredstvima u kojima rastu normalna, zdrava deca. Ograničenost sredstava primorava ih da se hrane skromno, deca ni iz daleka ne vide poslastice svaki dan. Oni moraju da štede, ali deca od toga ne postaju slabunjava i bolesna, pre će biti obrnuto, jer, pokazalo se da je litar mleka koji se uzima od mlekara po 10 rubalja mnogo kvalitetniji od tetrapaka koji je u prodavnici kupljen za 16 rubalja. A meso ili riba spremljeni svojim rukama su mnogo korisniji nego kobasica ili štapići od krabe u kojima je količina pravog mesa ili ribe sasvim mala.
Isto se može reći i za odeću. Da li odrastao gradski čovek ima mnogo zaista iznošenih stvari? Praktično vrlo malo! Odeća se po pravilu ne menja zato što više ne može da se nosi, već zato što se promenila moda, kroj je već demode. I najmanja zakrpa na jakni ili mantilu je prosto nedopustiva, jer će čovek izgledati kao prosjak ili beskućnik.
Šta mi je potrebno da prođem glavnom seoskom ulicom? Mislim da su mi potpuno dovoljne čizme od čoje, radničke pantalone i košulja s parom zakrpa na rukavima. Potpuno pristojan izgled. A šta treba da obučem da se prošetam glavnom gradskom ulicom? Sve što bude na meni koštaće dva-tri puta više. Zato je u stvari do pravog siromaštva ili gladi još daleko. A svi razgovori o siromaštvu su izazvani prosto navikom na komforan i bezbrižan život, kojeg, naravno, neće biti ako se rodi nekoliko dece.
Da bi se imalo mnogo dece treba se samo odlučiti, treba čovek da bude spreman da živi radi svoje dece i da zaboravi na sebe. Dok razmišlja samo o sebi porodica s mnogo dece će mu izgledati kao pakao. A kad sve misli i želje budu vezane za sopstvenu decu porodica s mnogo dece će biti jedini uslov za sreću.
 
Penzija (ili: šta čeka supružnike koji su rodili samo jedno dete ili su ostali bez dece)
 
Među ljudima su često uvrežene lažne predstave o ovim ili onim predmetima. Na primer, skoro svi smatraju da svoju penziju obezbeđujemo doprinosima koji se uplaćuju u penzioni fond. Odnosno, mi kao da zarađujemo sebi penziju, tj. kao da uplaćujemo svoj novac u neku banku, odakle ćemo zatim, kad ostarimo, dobijati penziju.
Avaj, avaj, avaj!!! Sve se odvija drugačije. Novac koji zarađujemo i uplaćujemo u penzioni fond se ne čuva za naše buduće penzije, nego se koristi za penzije nama savremenih penzionera. Oni su nas rodili, vaspitali, da bismo ih mi, generacija koja sledi za njima, hranili. A nas će da hrani i da obezbeđuje našu starost, već druga generacija, ona koja sledi za nama.
Pa šta onda? Šta se od toga menja? Jedna generacija ili druga, ali neko će nas hraniti, nikuda se neće denuti! Mi uplaćujemo, i oni će!
Ipak, nije baš sve tako jednostavno. Po proračunima stručnjaka za demografske probleme, ako natalitet ostane isti do 2030. godine će na jednog čoveka koji radi dolaziti dva penzionera. Danas je srednji nivo nataliteta 1,17 na jednu porodicu umesto neophodnih 2,2-2,3. U Evropi 1,7, oni takođe izumiru, ali ne tako brzo. Zaista, ako u porodici u proseku ima jedno dete, koliko dece će pomagati roditeljima u starosti? Jasno je da će to činiti jedno, drugo nema odakle da dođe. Na njegovom vratu će sedeti dvoje staraca, dok na svakog čoveka koji radi treba da bude jedan stariji čovek. Doprinosi za penzioni fond kroz 30 godina moraju postati dva puta veći.
Danas ljudi često rađaju jedno dete ubeđujući sebe u to da samo tako može da me se obezbedi srećno detinjstvo. A šta pritom spremaju dragom čedu za 30-ak godina? Tada će se roditelji upravo odlaziti u penziju. Oni sinu ili kćerki spremaju lep poklon – udvostručeni doprinos za penziju.
Svaka generacija koja radi hrani starce i decu. Zaista, lakše je othraniti jedno dete ili uopšte nemati decu. Danas mama i tata obezbeđuju srećno detinjstvo jednom detetu (više ne govorim o razmaženosti ovog deteta), a da li će se sutra (odnosno kroz 30 godina) ovo razmaženo srećno čedo brinuti o oba svoja roditelja?
Zar danas ima malo usamljenih staraca? A sutra će ih biti duplo više. Ako nisi rodio i vaspitao dvoje-troje dece spremaj se za starački dom gde će biti jedna medicinska sestra (ili dadilja) na deset-petnaest staraca.
Zašto se danas aktivno razmatra pitanje o mogućnosti eutanazije kad bolestan starac može biti ubijen ako da svoj pristanak? Zato što neko sprema naš razum i srca za potrebno rešenje. Uskoro će staraca biti mnogo i neko želi da nas nauči da ubijamo najslabije – bolesne. Takođe je lakše ubiti bolesnog starca nego ga negovati. Sve je povezano. Prvo nas navikavaju na misao da se rađaju samo željena deca. Međutim, kroz 30 godina ova željena deca će biti spremna da ubiju svoje (ili tuđe – to nije važno) bolesne starce, zato što teško da će poželeti da hrane duplo više staraca. Strašno je, ali za 30 godina ovi starci ćemo biti mi – oni koji su se odrekli rađanja dece.
Zašto danas o tome skoro niko ne govori?
Crkva ne samo da govori nego u poslednje vreme na sva zvona viče o onome što nam se dešava. A van Crkve zaista skoro svi ćute. Starija generacije neće doživeti ovo strašno vreme. Ona je pošteno rodila nas, srednju generaciju i sigurna je da ćemo ih mi nekako prehraniti. Mlađa generacija raste i ništa ne shvata. A mi, srednja generacija, kuda gledamo, o čemu razmišljamo? Razmah industrije zabave nam zatvara oči. Ne daju nam da vidimo i čujemo, a mi to i ne želimo.
Međutim, vratimo se pitanju penzije. Žalosno je što visina penzije i danas ne zavisi od broja dece. Dvoje ljudi dobijaju istu platu, uplaćuju iste doprinose u penzioni fond. Ali jedan vaspitava troje dece, a drugi nijedno. Prvi troši manje novca na sebe, koristeći ga za decu, i dva puta više radi kod kuće. Vaspitanje dece je drugi i odgovorniji posao. Korist od ovog posla će imati celo društvo, ali svaka porodica ovaj podvig nosi na svoju inicijativu, ne dobijajući za ovaj izuzetno težak rad gotovo ništa od države. Drugi čovek koji nema dece sav novac troši na sebe, ima gomilu slobodnog vremena, uopšte živi digavši sve četiri uvis. I posle toga oni će dobijati istu penziju? Ja bih čiste savesti duplo povećao penziju roditeljima s mnogo dece, a roditelju s malo dece bi pritom na njegovo negodovanje moglo da se odgovori: „Ti se svoje već potrošio na sebe u mladosti.“
U raznim državama i raznim epohama uvodili su se specijalni porezi s ciljem povećanja natalitet. Na primer, u sovjetsko vreme je postajao porez na neoženjene, samce i građane s malo dece. Kako je žalosno što ovakvog poreza nema i u savremenoj Rusiji. Sredstva koja bi se dobila od ovog poreza mogla bi se iskoristiti za podršku porodica s mnogo dece.
Čak je i sovjetska država uvodeći ovakav porez shvatala da što je više dece tim je više ruku koje rade, tim je zemlja jača. A savremeni čovek se sve više boji prekobrojnih usta koja će pojesti njegovo parče. Ranije, kad nije bilo nikakvih fondova sve je bilo prosto i jasno. Deca su blagoslov Božji. Što manje radnih ruku u porodici – to gore. „U starosti će me negovati moja deca, neka ih bude više!“ Ako ne izrodiš decu doći će vreme, umrećeš, neće imati ko ni da te sahrani.
Zbog niskog nataliteta kroz 30 godina će biti loše svima osim možda onim retkim porodica koje se nisu plašile da imaju mnogo dece. Njihova deca neće ostaviti roditelje ni u najtežim okolnostima.
Sad se često na decu gleda kao na kaznu sudbine. Međutim, istinska kazna će nas zadesiti ako se ne probudimo iz duhovnog sna koji nam ne dozvoljava da uvidimo najprostije stvari.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *