NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Put duše posle smrti » DUŠA POSLE SMRTI

DUŠA POSLE SMRTI

 

DUŠA POSLE SMRTI
 
VAZDUŠNA MITARSTVA
 
Mesto gde osobito obitavaju demoni u ovom palom svetu, i mesto gde se duše novoprestavljenih ljudi susreću sa demonima – jeste vazduh. Episkop Ignjatije dalje opisuje ovu oblast, koju treba dobro razumeti da bi nam savremena „posmrtna“ iskustva postala potpuno jasna.
„Reč Božija i sadejstvujući Reči Duh, otkrivaju nam preko svojih izabranih sasuda da je prostor između neba i zemlje, sve ovo vazdušno plavetnilo podnebesja, mesto gde obitavaju pali anđeli, zbačeni s Nebesa…
Sveti apostol Pavle naziva pale anđele duhovima zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12), a njihovog poglavara -„knezom koji vlada u vazduhu“ (Ef. 2, 2). Pali anđeli rasejani su u velikom broju po vascelom prozračnom beskraju koji vidimo nad nama. Oni neprestano uznemiravaju sva ljudska društva i svakog čoveka ponaosob – nema zlodela i prestupa gde oni nisu začetnici u učesnici.
Na sve moguće načine oni navode čoveka na greh i uče ga njemu. „Suparnik vaš đavo“ – govori sveti apostol Petar, „kao lav ričući hodi i traži koga da proždere“ (I Petr. 5, 8), kako za vreme našeg zemaljskog života, tako i po razlučenju duše od tela.
Kada duša hrišćanina, napuštajući svoj zemaljski hram, počne da uzlazi kroz vazdušno prostranstvo u svoju gornju otadžbinu, demoni je tada zaustavljaju, trudeći se da u njoj pronađu neku srodnost sa sobom – svoju grehovnost, svoj pad – te da je odvuku u ad pripremljen „đavolu i anđelima njegovim“ (Mt. 25, 41). Oni to čine „po pravu koje su (prema duši) stekli“ (ep. Ignjatije, Sabrana dela, tom III, str. 132-133).
Posle pada Adama, nastavlja ep. Ignjatije, kad je raj bio zatvoren za čoveka, i heruvim sa ognjenim mačem bio postavljen da ga čuva (Post. 3, 24), glavešina palih anđela – satana – zajedno s hordama njemu podčinjenih duhova „stajao je na putu od zemlje ka raju, i od tog doba, pa sve do spasonosnog stradanja i životvorne smrti Hristove. nije propustio tim putem nijednu ljudsku dušu koja se razlučila od tela.
Dveri nebeske zauvek behu zatvorene za ljude. I pravednici i grešnici silazili su u ad. Vrata večnosti i neprohodni putevi otvorili su se tek pred Gospodom našim Isusom Hristom“ (str. 134-135). Nakon što nas je Isus Hristos iskupio, „svi koji otvoreno odbacuju Iskupitelja, sačinjavaju satanino nasleđe: njihove duše, po razlučenju od tela, silaze pravo u ad. Ali i hrišćani koji su bili naklonjeni grehu, takođe nisu dostojni da se odmah iz zemaljskog života presele u blaženu večnost.
Sama pravednost zahteva da ove sklonosti ka grehu, sva izdajstva prema Iskupitelju, budu izvagana i ocenjena. Ovo suđenje i razabiranje je potrebno da bi se odredilo u kolikoj meri duša nekog hrišćanina naginje ka grehu, odnosno da bi se odredilo šta u njoj preovladava – večni život ili večna smrt. Nepristrasan Sud Božiji očekuje dušu svakog hrišćanina po njenom razlučenju od tela, kao što veli sveti apostol Pavle: „ljudima je određeno jedan put umreti, a potom – sud“ (Jevr. 9, 27).
Radi ispitivanja duša koje prolaze kroz vazdušno prostranstvo, tamne sile su ustanovile zasebna sudilišta i straže na osobit način. „U slojevima podnebesja, od zemlje do Nebesa stražare pukovi palih duhova. Svaki posebni odred zadužen je za određenu vrstu greha, za koju ispituje dušu koja prispe do tog odreda. Demonska sudilišta i straže u vazduhu nazivaju se u svetootačkim spisima – mitarstva, a duhovi koji imaju tu službu -mitari“ (str. 136).
 
Kako razumeti mitarstva
Valjda nijedan aspekt pravoslavne eshatologije nije bio u tolikoj meri pogrešno shvaćen kao što je to slučaj sa vazdušnim mitarstvima. Mnogi bogoslovi koji su završili školovanje u današnjim savremenim pravoslavnim učilištima, skloni su da u celini odbace mitarstva kao nekakav „kasniji dodatak“ pravoslavnom učenju, ili kao „izmišljenu“ oblast za koju nema potvrde ni u Svetom Pismu, ni u svetootačkim tekstovima, a ni u duhovnoj zbilji.
Takvi studenti su žrtve racionalističkog obrazovanja koje je lišeno tanane spoznaje da postoje različiti nivoi stvarnosti koji se često opisuju u pravoslavnoj literaturi, kao i različiti nivoi značenja onoga što se govori u Svetom Pismu i svetootačkim tekstovima.
Savremeno racionalističko prenaglašavanje „bukvalnog“ značenja tekstova i „realističkog“ ili bolje reći prizemnog shvatanja događaja opisanih u Svetom Pismu i Žitijima Svetih, zamagljuje ili sasvim zamračuje duhovni smisao i duhovno iskustvo koji su često primarni u pravoslavnim tekstovima. Zato episkop Ignjatije koji je, s jedne strane, bio „prefinjeni“ moderni intelektualac, a s druge, istinski i jednostavni sin Crkve – može predstavljati posrednika uz čiju bi se pomoć današnji pravoslavni intelektualci vratili iskonskom pravoslavnom predanju.
Pre nego što dalje izložimo učenje vladike Ignjatija o vazdušnim mitarstvima, podsetimo se upozorenja koja su dvojica pravoslavnih mislilaca – jedan savremeni i jedan drevni -uputila onima koji se odvaže da proučavaju onostranu realnost.
U XIX veku, moskovski mitropolit Makarije, govoreći o stanju duše posle smrti, piše: „Treba imati u vidu da kao što je i inače prilikom opisivanja pojava duhovnog sveta nužno da te pojave, nama, obučenim u telo, budu prikazane na manje ili više čulan, antropomorfan način, tako je ovo naročito nužno i prilikom detaljnog izlaganja učenja o mitarstvima kroz koja duša prolazi po odvajanju od tela.
Zato moramo dobro zapamtiti ono što je Anđeo na samom početku svog kazivanja o mitarstvima rekao svetome Makariju Aleksandrijskom: „Zemne stvari primaj ovde kao sasvim slabo izobraženje stvari nebeskih“. Mitarstva ne treba zamišljati u grubom, čulnom obliku, nego – koliko je nama to moguće – u duhovnom. Takođe se ne treba vezivati za detalje koji su i u samoj Crkvi, kod raznih pisaca i u raznim kazivanjima, prikazani različito, premda je osnovna misao o mitarstvima uvek istovetna“ (Mitropolit Makarije Moskovski, „Pravoslavno dogmatsko bogoslovlje“).
Neke primere takvih detalja, koje ne bi trebalo tumačiti na „grub i čulan“ način, navodi i sveti Grigorije Dvojeslov u četvrtoj knjizi svojih „Razgovora“ koja je, kao što smo već videli, specijalno posvećena pitanju života posle smrti.
Tako, opisujući posmrtno viđenje nekog Reparata, koji je video grešnog sveštenika kako gori navrh neke ogromne lomače, sv. Grigorije piše:
„Naložena vatra koju je video Reparat ne znači da u adu gore drva. Pre će biti da je to zato da bi stekao upečatljivu sliku o adskom plamenu, kako bi i ljudi, slušajući njegov opis, naučili da se boje večnog plamena, na osnovu iskustva koje imaju sa veštastvenom vatrom“ („Razgovori“, IV, 32).
Opisujući, opet, na drugom mestu kako je neki čovek bio vraćen iz smrti u život zato što se radilo o „grešci“ – neko drugi sa istim imenom u stvari je pozvan u onaj svet (a to se dešava i u današnjim „posmrtnim“ iskustvima) – sveti Grigorije dodaje: „Kada se tako što dogodi, pažljivo razmatranje stvari pokazuje da to nije bila greška, nego upozorenje. U svom bezgraničnom milosrđu dobri Bog dopušta nekim dušama da se ubrzo posle smrti vrate u svoja tela kako bi ih prizorom ada naučio strahu od večne kazne, budući da ih same reči nisu mogle u to uveriti“ (IV, 37).
A to što su nekom čoveku u posmrtnom viđenju pokazana zlatna obitališta, sv. Grigorije ovako komentariše: „Naravno, niko ko ima zdrav razum neće shvatiti bukvalno ove izraze… A pošto se izdašna milostinja nagrađuje večnom slavom, onda izgleda sasvim moguće sagraditi večno obitalište od zlata“ (IV, 37).
Kasnije ćemo reći nešto više o razlici između viđenja onog sveta i pravog „vantelesnog“ boravka tamo (iskustva mitarstava kao i mnoga današnja „posmrtna“ iskustva očigledno spadaju u ovu drugu kategoriju).
Zasad je dovoljno znati da moramo oprezno i trezveno pristupati svakom iskustvu vezanom za onaj svet. Ko god je upoznat sa pravoslavnim učenjem neće reći da „mitarstva“ nisu nešto realno, neće reći da to nije istinsko iskustvo duše posle smrti.
Ali, moramo imati na umu: ovo iskustvo ne dešava se u našem grubom, materijalnom svetu; vreme i prostor, mada očigledno postoje, potpuno su različiti od naših zemaljskih predstava o vremenu i prostoru; zemaljski jezik nemoćan je da opiše ovu realnost. Onaj ko je dobro proučio pravoslavnu literaturu sigurno će znati da razlikuje duhovnu realnost u opisima onostranog od nebitnih detalja koji ponekad mogu biti dati u vidu simbola ili slikovite predstave. Tako, recimo, u vazduhu ne postoje nikakve vidljive „zgrade“ ili „carinarnice“ gde bi se naplaćivala „carina“. Takođe, kada se pominje svitak ili pisaći pribor kojim se beleže gresi, ili „vaga“ na kojoj se odmeravaju vrline, ili „zlato“ kojim se otplaćuju „dugovi“ u svim tim slučajevima pravilno ćemo postupiti ako to shvatimo kao figurativne izraze, sredstva pomoću kojih se može dočarati duhovna realnost sa kojom se tada duša suočava.
Bilo da duša zbilja vidi sve ove predstave u to vreme (usled dugotrajne navike da duhovnu realnost sagledava samo kroz telesne oblike), ili je kasnije u stanju da se tog iskustva seti samo posredstvom tih slika, ili jednostavno ne može na drugi način da izrazi svoje iskustvo sve je to izgleda bilo sporedno i nevažno pitanje za svete Oce i pisce svetiteljskih žitija koji su ova iskustva zabeležili. Ono što je sigurno jeste da postoje ispitivanja koja sprovode demoni. Oni se pojavljuju u jezivom, ali ljudskom obličju, optužuju novoprestavljenog za počinjene grehe i bukvalno pokušavaju da ugrabe tanano telo duše, koje opet čvrsto drže anđeli. A sve se to događa u vazdušnom prostoru iznad nas i vidljivo je onima kojima su oči otvorene za gledanje duhovne realnosti.
Vratimo se sada na izlaganje episkopa Ignjatija o pravoslavnom učenju o mitarstvima.
 
Svetootačko svedočenje o mitarstvima
Učenje o mitarstvima je učenje Crkve. Nema nikakve sumnje (podvukao ep. Ignjatije) da je sveti apostol Pavle na njih mislio kada je rekao da hrišćani vode rat protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6, 12). Ovo učenje nalazimo u najstarijem crkvenom predanju i u „crkvenim molitvama“ (knj. III, str. 138).
Episkop Ignjatije citira mnoge Svete Oce koji uče o mitarstvima. Ovde ćemo navesti tek neke od njih.
Sveti Atanasije Veliki, u svom čuvenom žitiju sv. Antonija Velikog, opisuje kako je jednom sv. Antonije „u deveti čas započeo molitvu pred obed, i odjednom, zahvaćen duhom, bi uznet od Anđela na visinu. Demoni u vazduhu protivili su se njegovom ushođenju: Anđeli su se prepirali s njima tražeći im da iznesu razloge protivljenja, pošto sv. Antonije nije imao nikakvog greha.
Demoni su nastojali da izlože grehe koje je on učinio od samog rođenja, no anđeli zatvoriše usta klevetnicima, rekavši im da ne treba da uračunavaju njegova sagrešenja od dana rođenja, jer su ona već izbrisana Hristovom blagodaću, nego neka iznesu ako imaju – one grehe koje je počinio nakon što je stupio u monaštvo i posvetio se Bogu.
U svojim optužbama demoni su izricali mnogo drskih laži. Ali, pošto su njihove klevete bile bez dokaza, Antoniju beše oslobođen prolaz. Tada on dođe k sebi i vide da se nalazi na onom istom mestu gde je stao da se pomoli. Zaboravivši na hranu, on čitavu noć provede u plaču i uzdisanju, razmišljajući o tome kako je mnogo neprijatelja ljudskog roda, o borbi protiv tih legiona, o teškoćama koje prate ulazak na Nebesa kroz vazdušno prostranstvo i o rečima ap. Pavla, koji je rekao. „Naš rat nije protiv tela i krvi, nego protiv poglavarstava i vlasti u vazduhu“ (Ef. 2, 2; 6, 12). Znajući da vazdušne sile žele samo jedno – da nas liše slobodnog prolaza na Nebesa, da tome streme i da na tome usrdno i naporno rade, apostol Pavle upozorava: „zato uzmite sve oružje Božije da bi ste se mogli odupreti u zli dan“ (Ef. 6, 13), „da se posrami protivnik, nemajući ništa loše reći protiv vas“ (Tit. 2, 8) (str. 138-139).
Sveti Jovan Zlatoust, opisujući smrtni čas, uči: „Tada su nam potrebne mnoge molitve, mnogi pomagači, mnoštvo dobrih dela, veliko zastupništvo anđela dok prolazimo kroz vazdušno prostranstvo. Ako nam je na putu za stranu zemlju ili grad potreban putovođa, koliko su nam potrebniji putovođe i pomagači da nas provedu pored nevidljivih vlasti i sila koje gospodare u vazduhu, a koje se još nazivaju i goniteljima, mitarima, poreznicima“ (Beseda o trpljenju i blagodarenju i o tome da ne treba neutešno plakati za upokojenima, a koja se čita u Pravoslavnoj Crkvi u sedmu subotu po Pashi i pri sahrani upokojenog).
Sveti Makarije Veliki piše: „Kada čuješ da se pod nebesima nalaze reke zmajeva, čeljust lavova, sile tame i sažižući oganj koji u svaki deo tela prodire, zar ne znaš da će oni, ako ne primiš zalog Duha Svetog, uzeti dušu tvoju pri izlasku iz tela i sprečiti tvoj uzlazak na Nebesa“ (Beseda 16, gl. 13).
Sveti Isaija Zatvornik, jedan od autora „Dobrotoljublja“ (IV vek) uči da hrišćani treba „svakoga dana da imaju pred očima smrt i da vode brigu o tome kakav će biti njihov odlazak iz tela, i kako će proći pored sila tame koje će ih presresti u vazduhu“ (Beseda 5, 22). Kada duša napusti telo, pristupaju joj Anđeli da je prate; a sile tame je presreću želeći da je zadrže i ispituju je, ne bi li našli u njoj nešto njihovo“. (Beseda 17).
A sveti Isihije, prezviter Jerusalimski, (V vek) uči: „Doći će na nas čas smrti, naići će i nećemo ga moći izbeći. O, kada bi knez sveta i vazduha što nas susreće našao da su bezakonja naša mala i ništavna, i ne mogao nas s pravom optužiti za njih! (Reč o trezvenosti, „Dobrotoljublje“, knj. II).
Sveti Grigorije Dvojeslov (+604) piše u svojim Besedama na Jevanđelje: „Trebalo bi duboko razmišljati o tome kako će strašan za nas biti čas smrti, kakav zaborav pređanje sreće, kakav strah i kakva bojazan od Sudije. Tada će zli dusi istraživati kakva su sve dela u duši pokojnika; tada će izneti pred nju grehe na koje su je oni – demoni – naveli, kako bi svoju saučesnicu odvukli u mučilište. Ali zašto mi pričamo samo o grešnoj duši, kada oni dolaze i umirućim izabranima, tražeći i u takvima ono što je njihovo (demonsko) ako su (kod ovih) imali kakvog uspeha. Među ljudima je bio samo jedan Koji je bez bojazni, pre svog stradanja, rekao: „Neću više mnogo govoriti s vama, jer dolazi knez ovoga sveta, i u meni nema ništa“ (Jn. 14, 30) (Besede na Jevanđelje, 39, na Luku 19, 42-47; ep. Ignjatije III knj. str. 278).
Sveti Jefrem Sirijac (+373) ovako opisuje čas smrti i suda na mitarstvima: „Kada zastrašujuće čete dođu, kada božanski otmičari narede duši da napusti telo, kada nas oni na silu odvedu, a zatim nas privedu neizbežnom sudilištu, onda bedni čovek, ugledavši ih… počne sav da drhti i cepti kao od zemljotresa… Božanski otmičari, uzevši dušu, ushode kroz vazduh, gde se nalaze starešine i knezovi – vladari sveta, koji pripadaju protivničkim silama. Oni su naši tužitelji, strašni carinici, zapisničari, poreznici… Oni nas susreću, opisuju i nabrajaju grehe i dugove svakog čoveka – grehe mladosti i starosti, voljne i nevoljne, učinjene delom, rečju i pomišlju. Veliki je tamo strah, veliko drhtanje bedne duše, neopisiva nevolja koju ona tada trpi od bezbrojnog mnoštva neprijatelja što je opkoliše, koji je kleveću kako bi je sprečili da uziđe na Nebesa i naseli se u svetlosti živih, da uđe u zemlju života. No sveti Anđeli, uzevši dušu, odvode je sa sobom (Sveti Jefrem Sirijac, t. III, str. 383-385).
I u bogosluženju Pravoslavne crkve se na mnogo mesta spominju mitarstva. Tako u „Oktoihu“, delu svetoga Jovana Damaskina (VIII v.) čitamo: „U čas končine moje iz ruku demona izbavi me, Djevo, i od suda i prepirke, od strašnog ispitivanja i gorkih mitarstava kneza besovog (demonskog), izbavi me Bogomati, i večne osude“ (glas 4., petak, tropar 8., kanon na jutrenju).
Ili: „Kada se duša moja od tela bude rastavljala, tada me zastupi Vladičice, i bestelesnih neprijatelja namisli razori, i njihove čeljusti slomi, da bih nesmetano prošao pored knezova tame koji obitavaju u vazduhu“ (glas 2, jutrenje subote, stihire na stihovne).
Episkop Ignjatije navodi sedamnaest sličnih primera iz bogoslužbenih knjiga, ali ni taj spisak, naravno, nije konačan.
Najdublje izlaganje učenja o vazdušnim mitarstvima među ranim Ocima Crkve može se naći u „Besedi o ishodu duše“ svetoga Kirila Aleksandrijskog (umro 444), koja je uvek uključivana u slovensko izdanje Psaltira priređenog za bogoslužbenu upotrebu.
Između ostalog, sveti Kiril kaže u „Besedi“ i ovo: „Kakav strah i trepet čeka tebe, o dušo, u dan smrti! Videćeš užasne, divlje, okrutne, nemilosrdne i bestidne demone gde kao crni Etiopljani stoje pred tobom. I sam njihov izgled gori je od svakog mučenja. Gledajući ih, duša se smete, uznemiri i uzbudi i gleda kako da što pre utekne od demona i pribegne Anđelima Božijim; ushodeći sa ovima kroz vazduh, duša nailazi na mitarstva koja nadziru prolaz od zemlje ka Nebu, zadržavajući dušu i sprečavajući njeno dalje uzlaženje. Na svakom mitarstvu se ispituje određeni greh; za svaki greh, za svaku strast postoje određeni carinici i istražitelji“.
Mnogi drugi sveti Oci, pre i posle svetog Kirila govore o mitarstvima ili ih spominju. Navevši mnoge od njih, ranije pomenuti istoričar crkvene dogmatike zaključuje: „Takvo nadahnuto, svagda i svuda iznošeno učenje o mitarstvima, a osobito među učiteljima četvrtoga veka, neosporno dokazuje da su njima to učenje preneli učitelji iz prethodnih vekova, i da je ono zasnovano na apostolskom predanju“ (Mitropolit Makarije Moskovski, „Pravoslavno-dogmatsko bogoslovlje“, II tom, str. 535).
 
Mitarstva u žitijima Svetih
Pravoslavna žitija Svetih sadrže mnogobrojna, ponekad veoma upečatljiva i živa kazivanja o tome kako duša posle smrti prolazi kroz mitarstva. Najdetaljniji opis nalazi se u žitiju svetoga Vasilija Novog (26. mart) u kome se navodi kazivanje blažene Teodore učeniku ovog svetitelja, Grigoriju, o tome kako je prolazila kroz mitarstva. U tom kazivanju pominje se dvadeset posebnih mitarstava i vrste grehova koji se na svakom od njih ispituju. Ep. Ignjatije opširno citira ovo kazivanje (III tom, str. 151-158). Ono ne sadrži ništa što bi se suštinski razlikovalo od drugih pravoslavnih izvora o mitarstvima, pa ćemo umesto njega navesti neke druge izvore, koji, doduše, ne pružaju tako detaljan opis, ali se u glavnim crtama podudaraju sa kazivanjem blažene Teodore.
U pripovesti o vojniku Taksiotu (žitija Svetih, 28. mart), na primer, govori se kako se on vratio u život posle šest sati provedenih u grobu, nakon čega je ispričao sledeće: „Kada sam umirao, ugledao sam neke Etiopljane koji se pojaviše preda mnom. Izgledali su strašno, tako da se moja duša smutila. Zatim ugledah dvojicu veoma lepih mladića i moja duša im pohita u naručje. Onda polako počesmo, kao da letimo, da se uspinjemo naviše kroz vazduh, i naiđosmo na mitarstva koja su sprečavala uzlaženje i zadržavala dušu svakog čoveka. Na svakom mitarstvu ispitivala se posebna vrsta greha: na jednom laž, na drugom zavist, na trećem gordost, i za svaki greh postojali su posebni istražitelji u vazduhu. Video sam da Anđeli sva moja dobra dela drže u kovčežiću. Vadeći ih odatle, oni su ih sravnjivali sa mojim zlim delima. Tako prođosmo ova mitarstva. A kada se približismo nebeskim vratima, naiđosmo na mitarstvo bluda. Mitari koji su tu stražarili zaustaviše me i pokazaše mi sva moja telesna dela bluda, učinjena od detinjstva do tada. Anđeli koji su me vodili, rekoše mi:
„Sve telesne grehe koje si počinio u gradu, Bog ti je oprostio, jer si se pokajao za njih“. Na ovo protivnici rekoše: „Ali, kada si otišao iz grada, na selu si učinio preljubu sa ženom jednog seljaka“. Čuvši ovo, i ne našavši nikakvo dobro delo koje bi potrlo ovaj greh, Anđeli me ostaviše i otidoše. Tada me zli duhovi zarobiše i, tukući me, povukoše me dole k zemlji. Zemlja se razmače i ja, vođen uskim i smradnim prolazima, siđoh u najdublje tamnice ada“.
Vladika Ignjatije citira takođe i druge slučajeve prolaženja kroz mitarstva u žitijima sv. velikomučenika Evstratija (IV vek, 13. decembar); svetoga Nifona iz Konstance Kiparske, koji je video mnoge duše kako prolaze kroz mitarstva (IV v., 23. dec.); svetoga Simeona Emeskog, Hrista radi jurodivog (IV v., 21. jul); svetoga Jovana Milostivog, patrijarha aleksandrijskog (VII v., 19. decembra); svetoga Simeona Divnogorca (VII v., 13. mart); svetoga Makarija Velikog (19. januar).
Episkop Ignjatije nije bio upoznat sa mnogobrojnom ranom pravoslavnom zapadnom literaturom koja nikad nije bila prevedena na grčki ili ruski, a koja takođe obiluje opisima mitarstava. Izgleda da je naziv „mitarstva“ ograničen samo na istočne izvore, ali realnost koja se opisuje u zapadnim izvorima, istovetna je.
Tako, na primer, sveti Kolumb (+597), osnivač ostrvskog manastira svetoga Jone u Škotskoj, mnogo puta u svom životu gledao je bitku koju u vazduhu vode demoni za dušu novoprestavljenog. Sveti Adamnan (+704), koji je napisao žitije svetoga Kolumba, govori o tome. Evo jednog takvog slučaja:
„Jednog dana je sveti Kolumba sazvao svoje monahe i rekao im: „Pomozimo molitvama monasima igumana Komgela, koji se ovog časa utapaju u Telećem jezeru, jer oni se sada bore u vazduhu protiv neprijateljskih sila koje pokušavaju da odvuku dušu stranca koji se utapa zajedno s njima“. Nakon molitve, on reče: „Zablagodarimo Hristu, jer sveti Anđeli sretoše ove svete duše, oslobodiše stranca i pobedonosno ga izbaviše od demona“.
Sveti Bonifatije, anglosaksonski „apostol Germana“ (VIII vek), navodi u jednom svom pismu slučaj koji mu je lično ispričao monah iz manastira Venlok, koji je umro i posle nekoliko sati bio vraćen u život.
„Kada je izašao iz tela, poneli su ga Anđeli tako čiste lepote da on nije mogao da gleda u njih… „Oni su me uzneli“, veli on, „visoko u vazduh…“. Dalje je kazivao da je za to vreme dok je on bio van tela, tako mnogo duša napustilo svoja tela i sabralo se na mesto gde se on nalazio, da mu je izgledalo kao da se tu našao sav ljudski rod sa zemlje. Takođe je rekao da tamo beše gomila zlih duhova i slavni zbor viših anđela. Pričao je da su zli duhovi i sveti Anđeli vodili žestoku prepirku oko duša koje su napustile svoja tela. Demoni su iznosili optužbe protiv njih i otežavali breme njihovih grehova, a Anđeli su olakšavali to breme i navodili opravdanja u njihovu korist.
Čuo je da su svi njegovi gresi, od detinjstva pa do tada, koje on nije ispovedio, ili ih je zaboravio, ili ih nije smatrao za grehe, vapili protiv njega, svaki svojim glasom, gorko ga optužujući…
Sve što je učinio tokom svog života, a nemarno propustio da ispovedi, i mnogo toga što nije znao da je bilo greh, sada je vikalo na njega strašnim glasom. Isto tako su i zli dusi, nabrajajući njegove poroke, optužujući ga i navodeći svedoke, označavajući čak i tačno vreme i mesto, iznosili dokaze za njegova zla dela… I tako, prebrojavši sve njegove grehe i stavivši ih na gomilu, ovi drevni neprijatelji proglasiše ga krivim i bespogovorno podvrgnutim njihovoj vlasti.
„S druge strane“, reče on, „male i ništavne vrline koje sam imao, nedostojno i neubedljivo govorile su u moju korist… I oni anđelski duhovi, u svojoj bezgraničnoj ljubavi, branili su me i podržavali, a malo preuveličane vrline, izgledale su mi mnogo veće i divnije nego što sam ih ja ikada mogao projaviti svojim sopstvenim silama“.
 
Savremeni slučajevi prolaska kroz mitarstva
U ranije pominjanoj knjizi „Mnogima neverovatan, ali istinit događaj“ možemo videti reagovanje tipičnog „prosvećenog“ čoveka našeg vremena, koji posle „kliničke smrti“ (koja je trajala 36 sati), nailazi na mitarstva.
„Uzevši me za ruke, Anđeli me, pravo kroz zid bolničke zgrade, izneše na ulicu. Već se smrkavalo, i tiho je vejao krupan sneg. Ja sam ga video, ali nisam osećao ni hladnoću niti bilo kakvu razliku između sobne i spoljašnje temperature. Za moje izmenjeno telo takve stvari su očigledno bile bez značaja. Počeli smo brzo da se uspinjemo. I što smo se više peli, pred našim očima vidik se sve više širio; tako da je prostranstvo na kraju postalo zastrašujuće veliko, i mene obuze užas od spoznaje svoje ništavnosti pred tom beskonačnom pustinjom“.
„Izgubio sam pojam o vremenu, tako da ne znam koliko dugo smo se kretali naviše. Najednom sam čuo neku nejasnu larmu, a onda ugledah gomilu nekih odvratnih bića koja se pojaviše odnekud, i uz dernjavu i cerekanje počeše brzo da nam se primiču.
„Demoni! – shvatih u trenu i sav se sledih od užasa kakav nikada ranije u životu nisam osetio. Zli duhovi! O, koliko ironije i najiskrenijeg smeha bi sve ovo izazvalo kod mene do pre samo nekoliko dana. I pre samo nekoliko sati, da mi je neko rekao – ne da je svojim očima video demone – nego da veruje u njihovo postojanje kao u nešto sasvim izvesno, reakcija bi bila ista.
Kao što je i priličilo „obrazovanom“ čoveku na izmaku 19. veka, ja sam pod tim imenom podrazumevao nerazumne sklonosti i strasti u ljudskom biću; zato i sama reč nije za mene imala značenje imena, nego izraza kojim se označava neki „apstraktan pojam“. A sada se odjednom taj „apstraktan pojam“ pojavio preda mnom kao živo biće…!“
„Zli dusi su nas opkolili sa svih strana i zahtevali su, vičući i galameći, da im budem predat; pokušavali su da me nekako ščepaju i istrgnu iz ruku anđela, ali se očigledno nisu usuđivali to da učine. U svom tom stravičnom demonskom urlanju, odvratnom za slušanje, kao što je i izgled demona bio odvratan za gledanje, ponekad sam uspevao da razaznam pojedine reči i delove rečenica.
On je naš, on se odrekao Boga – gotovo u jedan glas povikaše oni i sa takvom drskošću se baciše na nas da je na trenutak, od straha, u mome umu zamrla svaka misao.
To je laž! To je nepravda! – hteo sam da viknem, došavši k sebi, ali uslužno pamćenje zaveza mi jezik. Na neki meni nepoznat način iznenada sam se setio jednog sitnog i beznačajnog događaja koji se uz to desio tako davno
u mladosti, da mi je izgledalo potpuno nemoguće da ga se ponovo setim…“
Ovde se autor priseća događaja iz njegovih školskih dana. Za vreme jedne „filozofske“ rasprave, kakve već bivaju među studentima, jedan od njegovih drugova se zapitao: „Zašto moram da verujem? Moguće je da Bog i ne postoji, zar ne?“ Na ovo je autor odgovorio: „Možda i ne postoji“. A sada, nalazeći se na mitarstvima, on se priseća: „Taj izraz bio je u pravom smislu „prazna reč“. Nerazumni govor mog prijatelja, koji nisam naročito pažljivo ni slušao, nije mogao u meni izazvati sumnju u Božije postojanje. Sada se međutim ispostavilo da ta prazna reč nije jednostavno iščezla bez ikakvog traga morao sam da se pravdam, da se zaštitim od izrečene optužbe. Tako se obistinila jevanđelska poruka da ćemo za svaku praznu reč morati da damo odgovor, ako i ne po volji Boga, koji zna sve tajne čovekovog srca, ono po zlobi neprijatelja našeg spasenja.
„Ova optužba je izgleda bila najjači argument demona za moje pogubljenje. Kao da im je to dalo novu snagu i smelost da me napadaju još besnije, i oni su navaljivali, sprečavajući nas da idemo dalje.
„Setio sam se molitve i počeh da se molim, prizivajući u pomoć sve svete koje sam znao i čija imena su mi dolazila na um, ali to nije uplašilo moje neprijatelje. Bedni neznalica, hrišćanin samo po imenu, setio sam se ja tada možda po prvi put One koja se naziva Zastupnicom roda hrišćanskog (Presveta Bogorodica – prim. prev.).
Očigledno je moje obraćanje Njoj bilo plameno, očito je moja duša bila silno prestravljena, jer tek što sam se setio Njenog imena i izgovorio ga, nekakva bela izmaglica se pojavi i poče da obavija odvratni skup demona. Ta izmaglica je i sakrila demone od mojih očiju pre no što su oni uspeli da se uklone s tog mesta. Njihova dreka i urlanje još dugo su se čuli, ali po tome kako su sve više slabili i postajali sve tiši, shvatio sam da su užasni progonitelji ostali za nama…“
 
Doživljaj mitarstava pre smrti
Dakle, iz velikog mnoštva primera jasno se može videti kakav značajan i upečatljiv događaj za dušu predstavlja njen susret sa demonima na vazdušnim mitarstvima koji se zbiva, posle smrti.
Ovo iskustvo, međutim, nije nužno ograničeno samo na vreme neposredno nakon smrti. Ranije smo videli da je sveti Antonije Veliki video mitarstva kada je za vreme molitve istupio „van tela“.
Sveti Jovan Lestvičnik opisuje slično iskustvo koje jedan monah imao pre nego što je umro: „Dan pre smrti on pade u zanos i otvorenih očiju gledaše čas na desnu, čas na levu stranu svoje postelje, kao da neko od njega traži da položi račune, i glasno, tako da su ga okupljeni mogli čuti, govoraše:
„Da, zaista, to je istina; ali zbog toga sam mnogo godina postio“. Ponekad bi rekao: „Ne, ja to nisam uradio, lažete“. Zatim opet: „Da, zbilja je tako, ali sam plakao i služio braći“. Ponekad bi čak protivrečio: „Ne, vi me klevećete“. Drugi put bi odgovarao: „Jeste, tako je, i ne znam šta da kažem na to, ali – Bog je milostiv“.
Vaistinu strašan i jeziv prizor beše ovo nevidljivo i nemilosrdno ispitivanje, I što je najužasnije, njega su optuživali i za ono što on ne beše počinio. Avaj! Bezmolvnik i pustinjak je za neka od svojih sagrešenja govorio: „Ne znam šta da kažem na to“, iako je u monaštvu proveo oko četrdeset godina i imao dar suza… U nastavku ovog ispitivanja njegova se duša razluči od tela, tako da ostade neizvesno kako se suđenje završilo i kakva je presuda“ (Jovan Lestvičnik, „Lestvica“ 7: 50).
Zbilja, dolazak na mitarstva posle smrti je samo specifičan oblik i završni deo velike bitke koju svaka hrišćanska duša vodi tokom celog svog života. Episkop Ignjatije piše: „Kao što se vaskrsenje hrišćanske duše iz grehovne smrti obavlja za vreme njenog lutanja i potucanja po zemlji, isto se tako tajanstveno, ovde na zemlji, svršava i njeno ispitivanje od strane vazdušnih sila, njeno oslobađanje od tih sila ili padanje u njihovo ropstvo.
Na putovanju kroz vazduh (posle smrti), ova sloboda ili ropstvo se samo razotkrivaju“ (III tom, str. 159). Neki Svetitelji, kao recimo Makarije Veliki – čiji je prolazak kroz mitarstva videlo nekoliko njegovih učenika – ushodili su pored demona „carinika“ nesmetano, jer su se oni već borili s njima, i dobili tu bitku još za života. Evo odlomka iz tog žitija: „Kada se svetome Makariju približi čas smrti, heruvim, koji beše njegov Anđeo čuvar; dođe sa mnoštvom nebeske vojske po njegovu dušu. Sa Anđelskim činovima sišli su i horovi Apostola, Proroka, Mučenika, Episkopa, Prepodobnih, Pravednika.
Demoni se po grupama smestiše po svojim carinarnicama da posmatraju putovanje bogonosne duše. Ona poče da ushodi. Stojeći daleko od nje, tamni duhovi sa svojih mitarstava vikahu: „O, Makarije! Kakve si se slave udostojio!“. Smireni muž im odgovori: „Ne! Još se bojim, jer ne znam da li sam što dobro učinio!“. No, on se brzo uzdizaše u nebo. S drugih mitarstava opet vikahu vazdušne sile: „Tako je! Umakao si nam, Makarije!“. „Ne“, odgovori on, „još mi valja bežati“.
Kada je već pristupio nebeskim vratima, oni ridajući od zlobe i zavisti, povikaše: „Zbilja si nam utekao, Makarije!“, a on im odgovori: „Silom Hrista moga štićen, ja izbegoh vaše zamke“. (Skitski paterik).
„Sa takvom velikom slobodom veliki ugodnici Božiji prolaze kroz zasede tamnih sila u vazduhu, zato što oni u svom zemaljskom životu vode s njima nepomirljivi rat i, pobedivši ih, stiču u dubini srca veliku slobodu od greha, postaju hram i svetilište Duha Svetog, načinivši svoje umno stanište nepristupačnim za pale duhove“ (Ep. Ignjatije, III tom, str. 158-159).
 
Posebni sud
U pravoslavnom dogmatskom bogoslovlju prolazak kroz vazdušna mitarstva smatra se delom „posebnog“ suda, posredstvom kojeg se odlučuje o sudbini duše do Strašnog Suda. I „posebni“ i Strašni sud obavljaju Anđeli, koji se javljaju kao oruđe Božije Pravde: „Tako će biti na svršetku veka: izići će Anđeli i odlučiće zle od pravednih, i baciće ih u peć ognjenu; onde će biti plač i škrgut zuba“ (Mt. 13, 49-50).
Pravoslavni hrišćani su srećni što imaju učenje o vazdušnim mitarstvima i „posebnom“ sudu jasno izloženo u svetootačkim spisima i žitijima svetih. No i svaki čovek koji duboko razmišlja makar samo i o Svetom Pismu, doći će do veoma sličnog učenja. Tako, recimo, protestant-evangelista Bili Greem piše u svojoj knjizi o anđelima: „U trenutku smrti duh napušta telo i kreće se kroz atmosferu. Ali, Pismo nas uči da se tamo krije đavo. On je „knez koji vlada u vazduhu“ (Ef. 2, 2). Kada bi naše umne oči bile otvorene, verovatno bismo videli da je vazduh prepun demona, Hristovih neprijatelja. Ako je satana mogao tri nedelje zadržati Anđela koji beše poslat Danilu na zemlju, onda možemo zamisliti kakvo protivljenje demonsko očekuje hrišćanina nakon smrti… Momenat smrti jeste poslednja prilika za satanu da napadne istinskog hrišćanina. No Bog šalje svoje Anđele da nas u to vreme zaštite“ (Bili Greem, „Anđeli – tajanstveni Božiji glasnici“, Njujork, 1975).
 
Mitarstva – probni kamen istinitosti posmrtnog iskustva
Sasvim je jasno da ovo o čemu smo u ovom poglavlju govorili nije „vraćanje filma“ života koje se tako često pominje u savremenim „posmrtnim“ iskustvima. Ta iskustva (koja se često dešavaju i pre smrti) nemaju u sebi ničeg božanskog, nikakvog suda. Ona su pre psihološki doživljaj, rekapitulacija životnog puta pod kontrolom ničeg drugog do sopstvene savesti.
Odsustvo suda, a prisustvo, kako mnogi izjavljuju, „smisla za humor“ kod nevidljivog bića koje prisustvuje tom „vraćanju filma“, jeste znak užasavajuće površnosti koju zapadni svet danas ispoljava u shvatanju života i smrti. A to objašnjava zašto čak i Indusi u „zaostaloj“ Indiji imaju strašnije iskustvo smrti od većine ljudi zapadnog sveta: i bez istinite svetlosti Hrišćanstva, oni su ipak sačuvali ozbiljniji odnos prema životu od većine ljudi koji žive u površnom „post-hrišćanskom“ zapadnom svetu.
Prolaženje kroz mitarstva, svojevrsni probni kamen istinitosti posmrtnog iskustva, uopšte se ne spominje u savremenim slučajevima. Uzrok tome nije teško pronaći. Na osnovu mnogih znakova – odsustva Anđela koji bi trebalo da dođu po dušu, odsustva suda, površnosti mnogih iskaza, čak i kratkotrajnosti samog događaja (obično 5 do 10 minuta, za razliku od nekoliko sati, pa i dana, o kojima se govori u žitijima Svetih i drugim pravoslavnim izvorima) – jasno je da današnja iskustva, iako ponekad veoma čudnovata i neobjašnjiva za savremenu medicinsku nauku, nisu naročito duboka. A kada se i radi o istinskom iskustvu smrti, onda ono sadrži tek početak posmrtnog putovanja duše: to iskustvo se zbiva u predvorju smrti, pre nego što je Božja odluka o duši postala konačna (a znak za to je dolazak Anđela po dušu), tj. dok još postoji mogućnost za dušu da se prirodnim putem vrati u telo.
Trebalo bi ipak da damo valjano objašnjenje za slučajeve koji se zbivaju u današnje vreme. kakvi su to predivni pejsaži koji se često viđaju? Gde se nalazi taj „nebeski“ grad? Kakva je to „vantelesna“ oblast sa kojom se danas nesumnjivo dolazi u dodir, i to često?
Odgovor na ova pitanja može se naći u istraživanjima koja su opisana u literaturi koja se veoma razlikuje od gore spomenutih hrišćanskih izvora – literaturi koja je takođe zasnovana na ličnom iskustvu i koja je mnogo dublja u svojim zapažanjima i zaključcima koje odatle izvodi od današnjih „posmrtnih“ iskustava. To je literatura na koju dr Mudi i drugi istraživači obraćaju pažnju i u kojoj nalaze zaista upečatljive paralele onim kliničkim slučajevima koji su podstakli savremeni interes za život posle smrti.
 
Učenje episkopa Teofana Zatvornika o vazdušnim mitarstvima
Episkop Ignjatije (Brjančaninov) je bio glavni zaštitnik pravoslavnog učenja o vazdušnim mitarstvima u Rusiji u 19. veku, kada su neverujući i modernisti već počeli da ismevaju to učenje, no i episkop Teofan Zatvornik bio je isto tako odlučan branitelj ovog učenja koje je on smatrao sastavnim delom pravoslavnog učenja o nevidljivom ratu ili duhovnoj borbi protiv demona. Ovde navodimo jednu njegovu besedu o mitarstvima uzetu iz tumačenja osamdesetog stiha 118. psalma: Neka srce moje bude savršeno u naredbama Tvojim, da se ne postidim’. Prorok ne kazuje kako i gde da „se ne postidi“. Najbliži slučaj „nepostidnosti“ zbiva se u vreme kada započinje unutrašnja borba…
Drugi momenat nepostiđenja jeste vreme smrti i prolazak kroz mitarstva. Ma kako se našim besmislenom činila ideja o mitarstvima, ipak će i one morati da prođu kroz njih.
Šta traže ti mitari od onih koji tuda prolaze? Traže ne bi li kod ljudi pronašli nešto svoje. A šta je to?
To su strasti. Zato, kod onoga čije je srce čisto, i tuđe strastima, oni ne mogu naći ništa za šta bi se zakačili; štaviše, suprotne osobine će za njih biti kao udarac groma. Na ovo je neko, od onih visoko-obrazovanih, izrekao ovakvu misao – mitarstva se predstavljaju kao nešto strašno, ali, sasvim je moguće da demoni umesto nečega strašnog pokažu nešto što će obmanuti čoveka. Oni mogu pokazati duši nešto što će je obmanuti, zavesti, prema svakoj vrsti strasti na koju duša nailazi. Ako su za vreme života na zemlji izgnane strasti iz srca i u njemu umesto njih zasađene suprotne dobrodetelji, onda, ma kakva obmana da se ukaže, duša, nemajući nikakvu simpatiju prema njoj, prolazi pored nje sa gnušanjem. A kada srce nije očišćeno, onda kakvoj je strasti ono najviše sklono, tome će se i duša tamo prikloniti. A demoni će je smatrati za druga i onda će već znati kuda s njom.
Znači, malo je verovatno da se duša u kojoj još postoji sklonost ka ma kakvoj strasti neće postideti na mitarstvima. Posramljenje je ovde u tome što se duša sama baca u pakao. No krajnje posramljenje je na Strašnom sudu, pred licem svevidećeg Sudije („Stoosamnaesti psalam“, tumačenje ep. Teofana, Moskva, 1891. g.).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *