ДУША ПОСЛЕ СМРТИ

 

ДУША ПОСЛЕ СМРТИ
 
ПРИЛОГ II
 
Молитва за неправославне
Молитва православних хришћана за умрле ван крила Цркве
 
Како се Православна Црква моли за своја умрла верна чеда, било је показано у X поглављу. Али, како је са онима који су умрли ван крила Цркве? По правилу, Црква следи принцип који је јасно изложио митрополит Филарет Московски (Дроздов), да су се неправославни самим својим неправослављем оделили од Светих Тајни Православне Цркве, због чега се не помињу у Светој Тајни Евхаристије.
Сходно томе, у Цркви нема посебног помињања неправославних и оних који су ван ње умрли и више јој се не могу присајединити.
Како онда православни хришћанин може да искаже своју срдачну побуду да се моли за рођаке и пријатеље који су се удаљили од Цркве?
Одговор Цркве у исто време је строг и саосећајан, како се може видети из ниже наведеног одломка, који представља последњи део опширног чланка у коме се износе разлози због којих се Црква на Литургији не моли за неправославне.
 
Јеромонах Јосиф Игуман Оптинског скита
Могу ли православни хришћани да се моле за хришћане неправославне, и на који начин то треба да чине?
Говорећи о строгости Православне Цркве у погледу помињања неправославних хришћана, ми не кажемо да наша света Црква запаведа нама, њеним чедима, да се уопште не молимо за њих. Она нам само забрањује самовољну молитву, тј. да се молимо како хоћемо и како нам падне на памет.
Мати наша, Православна Црква, сугерише нам да све што чинимо, укључујући и молитву, чинимо уредно и благообразно (I Кор. 14: 40).
Ми се и молимо на свим нашим црквеним богослужењима за све разнородне народе и читав свет, а да најчешће ни сами нисмо тога свесни. Ми се управо и молимо онако, како је Господ наш Исус Христос научио своје Апостоле да се моле у молитви коју им је оставио: “Да буде воља Твоја, како на небу, тако и на земљи!”.
Ова свеобухватна молба укључује у себе све потребе наше и наших једноверних, као и потребе наше неправославне браће. Ми ту молимо Свеблагог Господа и за душе умрлих неправославних хришћана, да Он са њима учини оно што је богоугодно Његовој светој вољи.
Јер, Господ неизмерно боље од нас зна коме и какву милост да укаже. Стога, православни хришћанине! – ма ко да си: мирјанин или јереј Божји, ако ти у време ма ког црквеног богослужења осетиш жарку жељу да се помолиш за неког, теби блиског, Карла или Едварда; онда приликом читања или певања уздахни за њега ка Господу и реци:
“Да буде са њим света воља Твоја Господе!”, и ограничи се на ову молитву, јер си тако научен да се молиш од Самога Господа. И веруј да ће оваква твоја молитва бити хиљаду пута угоднија Господу, и за душу твоју кориснија од свих твојих самовољних црквених помињања.
Рецимо сада неколико речи о личној молитви. Познат је у нашој Православној Цркви готово јединствен пример да је лична молитва једног угодника Божјег помогла душама умрлих иновераца, чак идолопоклоника… Тако је, говорећи о себи, рекао преподобни Макарије Египатски (види напомену 1, Прилог I).
Из ове повести блаженог оца ми, пре свега, видимо да његова молитва за оне који душевно пате није била заједничко-црквена, већ лична. То је – молитва испосника који пребива у сабраности, и моли се у тајној клети свога срца… Ова молитва може и нас остале православне хришћане да подстакне да се молимо за живе и умрле иноверне, личном, домаћом молитвом. Али ово само као подстрек, нипошто као правило, јер нам је Преподобни саопштио како се он није молио за идолопоклонике самовољном молитвом, већ онако како га је водио Дух Божји, Који је обитавао у његовом чистом срцу, и Који не само да га је усмеравао, већ га је и подстицао да се моли за читав свет – за све људе, живе и умрле, како је то и иначе својствено љубећим срцима свих угодника Божјих; како је и св. Апостол Павле писао Коринћанима: “Срце наше постаде широко: није тијесно у нама” (II Кор. 6: 11, 12).
Стога, ми се сада можемо сагласити да се православни хришћани могу молити за неправославне хришћане, живе и умрле, личном, домаћом молитвом, али при том, опет и опет ћу то напоменути, не молитвом самовољном – не тако како замислимо и како нам се прохте (да уместо благовољења не бисмо навукли на себе гнев Божји), већ како су нас поучили људи искусни у духовном животу.
За живота Оптинског старца Леонида (у схими Лава, упокојио се 1841. Г.), десио се један случај. Једном његовом ученику, Павлу Томбовцеву, умро је отац, несрећном и неприродном смрћу – самоубиством. Син који га је волео, био је дубоко ожалошћен сазнавши за ово, због чега је овако пред старцем излио своју бол: “Несрећни крај мога родитеља за мене је тежак крст. Да, ја сам сада на крсту и овај бол ће поћи са мном у гроб. Замишљам ужасну вечност грешника, у којој више нема покајања, и мучим се представљајући себи вечне муке које очекују мога оца, без покајања скончалога. Реци оче, чиме могу да се утешим у овој тузи?”
Старац одговори: “Предај, како себе, тако и удео свога родитеља вољи Господњој, премудрој и свемогућој. Не истражуј чудеса Вишњега. Постарај се да смерноумљем одржаваш себе у границама умерене туге.
Моли се Преблагоме Творцу, испуњавајући тиме дуг љубави и синовљеву дужност”. Ученик упита: “Али на који начин се треба за такве молити?”. – “У духу добродетељних и мудрих”, одговори старац, “овако: Потражи, Господе, погинулу душу оца мојега; ако је могуће, помилуј! Неистраживи су судови Твоји. Не узми ми за грех ову моју молитву. Него, да буде Света воља Твоја! – моли се просто, не испитујући, предајући своје срце у десницу Свевишњег.
Разуме се, није била воља Божја да твој отац овако жалосно сконча, али сада је он сасвим у вољи Свемогућег, Који има власт душу и тело да баци у пећ огњену, и Који смирује и подиже, умртвљује и оживљава, низводи у ад и узводи из њега.
При том је Он милосрдан, свемогућ и пун љубави, толико да су све добре особине на земљи рођених пред Његовом Најузвишенијом добротом -ништавне. Због тога не треба прекомерно да тугујеш. Рећи ћеш: “Ја волим свога оца, и зато неутешно тугујем” – Исправно. Али, Бог га је неупоредиво више од тебе волео и воли га. Значи, теби остаје да препустиш вечни удео свога родитеља благости и милосрђу Бога, Који, ако благоизволи да помилује, ко му се може успротивити?
Ето та, овде наведена, лична, келијна или домаћа молитва, коју је у духовном животу искусни старац Леонид предао своме ученику, може да послужи православном хришћанину као пример или образац молитве за каквог год њему блиског неправославног хришћанина. Може, на пример, да се моли и у овом смислу:
“Помилуј, Господе, ако је могуће, душу раба Твога (име), који отиде у живот вечни одвојен од Свете Твоје Православне Цркве! Неистраживи су судови Твоји. Не узми ми у грех ову моју молитву. Него, да буде Света воља Твоја!” (“Душекорисно штиво”, 1901, бр. З, стр. 328-333).

2 Comments

  1. Pomaze Bog , meni je majka umrla pre 2 meseca ,pa me sada interesuje da li duse upokojenih mogu da osecaju tugu i zal sto nisu sa nama?
    Pozdrav, hvala!

  2. Треба ово сви да прочитају мада, мислим, да се ништа не би промијенио у природи човјека. Али ето…..