ДУША ПОСЛЕ СМРТИ

 

ДУША ПОСЛЕ СМРТИ
 
О НЕКИМ ВИДОВИМА САВРЕМЕНИХ ДОЖИВЉАЈА ЖИВОТА ПОСЛЕ СМРТИ
 
Потпуно неочекивано, питање загробног живота стекло је велику популарност на Западу. Тачније, током последње две године појавио се читав низ књига које покушавају да опишу искуства “живота после смрти”.
Написали су их или чувени научници и лекари, или писци који су имали њихову свесрдну подршку. Један од њих, у свету познати лекар и “стручњак” за проблеме смрти и умирања – др Елизабета Киблер-Рос, сматра да ће ова истраживања посмртних доживљаја “просветлити многе и потврдити оно чему су нас учили две хиљаде година – да после смрти има живота”.
Оваква схватања, разуме се, представљају оштар заокрет у односу на до сада преовлађујуће погледе у медицинским и научним круговима који су се, углавном, према смрти односили као према “табу” теми, а сваку помисао о надживљавању смрти одбацивали као нешто што припада сфери фантазије и сујеверја или, у најбољем случају, као ствар личне вере појединца о којој нема никаквих објективних доказа.
Спољашњи узрок ове изненадне промене мишљења је једноставан: то су нове методе реанимације “клинички умрлих” (најчешће путем стимулације заустављеног рада срца) које су стекле широку примену током последњих година.
Захваљујући томе, многи људи који су практично били “мртви” (којима је престао рад срца), враћени су у живот, а многи од њих и отворено говоре о томе, с обзиром да је то престала да буде “табу” тема, а тиме и ишчезао страх да ће их прогласити за “сулуде”.
Нас, међутим, највише интересује унутарњи разлог ове промене, као и “идеологија” овог новонасталог начина мишљења; због чега је ова појава одједном постала толико популарна, и појмовима којег религијског или филозофског учења се она најчешће тумачи? Она је већ постала један од “знакова времена”, и симптом религиозног интересовања наших дана. Какав је у том погледу њен значај? Овим питањима вратићемо се после детаљног испитивања саме ове појаве.
Међутим, у почетку се морамо запитати, на којој основи треба просуђивати ову појаву? Они који је описују сами не умеју да је јасно тумаче, а често објашњење тражи у окултним или спиритистичким текстовима.
Неки религиозни људи (као и неки научници) просто ова искуства одбацују као “халуцинације” јер их доживљавају као претњу својим устаљеним убеђењима. Ово је случај са неким протестантима који се придржавају схватања да се душа после смрти налази у бесвесном стању, или онога да она одмах одлази да “пребива с Христом”.
На сличан начин и убеђени атеиста одбацују помисао о томе да душа после смрти уопште продужава да постоји, ма какви докази да им се пружају. Али ова искуства се не могу објаснити простим порицањем, ова морају бити схваћена како треба, сама по себи, као и у читавом контексту онога што нам је познато о судбини душе после смрти.
Нажалост, и неки православни хришћани су такође, под утицајем модерних материјалистичких идеја (инфилтрираних кроз протестантизам и римокатолицизам) стекли прилично мутна и неодређена схватања о будућем животу.
Аутор једне од нових књига о посмртним искуствима (Дејвид Р. Уилер, “Путовање на другу страну”, Њујорк, 1977); поставио је себи за циљ да упозна схватања различитих “секти” о стању душе после смрти. Тако се обратио и свештенику грчке православне архиепископије у Америци, и као одговор добио врло уопштене ставове о постојању Небеса и ада, али му је такође речено и то да “Православље нема било какве одређене идеје о томе шта је заправо онај свет”. Аутор је једино могао закључити да је “грчки православни поглед на загробни живот нејасан” (стр. 103).
Наравно да није тако. Православно Хришћанство има врло јасно одређено учење и погледе на загробни живот, почев од самог тренутка смрти. Ово учење налази се у Светом Писму (које се тумачи у читавом контексту хришћанског учења), у списима Светих Отаца (нарочито у онима који су искључиво посвећени животу после смрти), и многим житијима Светих, као и антологијама појединачних искустава ове врсте.
Читава четврта књига “Разговора” светог Григорија Двојеслова, православног папе римског (+604), на пример, посвећена је овој теми. У наше време појавила се на енглеском језику збирка оваквих искустава, узетих из житија светих, као и оних новијег датума (, Вечне загробне тајне”, Џорданвил, Њујорк, 1968). А већ сасвим недавно, у преводу на енглески објављен је један изузетан текст, који је крајем XIX века написао човек који се вратио у живот после 36 часова од смрти (К. Икскул, “Многима невероватан, али истинит догађај, “Orthodox Life”, јул-август, 1976).
Православни хришћанин тако има на располагању право обиље текстова, уз чију помоћ се могу разумети нека “посмртна” искуства и проценити у светлу целовитог православног учења о животу после смрти.
Књига која је још више побудила интересовање савременика о овој теми објављена је у новембру 1975, а написао ју је млади психијатар са југа Сједињених Држава, др Рејмонд Муди (“Живот после живота”).
Он у то време није ништа знао о другим истраживањима или литератури на ову тему, али када је књига штампана постало је јасно да она изазива живо интересовање, и да је о овом питању већ много написано.
Огроман успех књиге доктора Мудија (продато је преко два милиона примерака) учинио је да искуства клинички мртвих постану доступна најширој публици, та се за четири идуће године појавио низ књига и чланака о овим искуствима. Међу најважнијим су чланци др Елизабет Киблер-Рос, који потврђују открића доктора Мудија, и научна истраживања др Осиса и Хералдсона.
Сам др Муди написао је и наставак своје књиге (“Размишљања о животу после живота”, 1977), која садржи допунски материјал и његова даља размишљања о овој теми. Открића која се налазе у овим и другим новим књигама (а све су оне у основи сагласне у погледу тумачења ове појаве), разматраћемо у овој књизи. За почетак, обратићемо пажњу на прву књигу др Мудија, која веома објективно и систематично приступа читавом проблему.
Др Муди је у протеклих десет година сакупио лична сведочења око 150 особа које су доживеле праву смрт, или стања блиска смрти, као и оних које су му саопштавале искуства других док су умирали. Из ових списа он је изабрао сведочанства педесетак људи са којима је водио детаљне разговоре. Аутор тежи објективности у представљању ових сведочанстава, мада признаје да књига “природно, одражава средину, схватања и предрасуде самог писца”, који је по својим религиозним уверењима методиста прилично либералних погледа. И заиста, објективности овог истраживања то доста штети.
Као прво, аутор не даје ни једно потпуно искуство “смрти” од почетка до краја, већ даје само одломке (обично врло кратке) из сваког од петнаест неповезаних саставних делова који образују његов “модел” “потпуног” доживљаја смрти. У ствари, чињеница је да су доживљаји умирућих, како су они описани у тој и другим књигама те врсте, често толико различити једни од других у појединостима, да је покушај њиховог сврставања у оквире једног “модела” најблаже речено преурањен. “Модел” др Мудија повремено изгледа вештачки и исконструисан, што наравно не утиче на фактографску вредност саме грађе коју наводи.
Као друго, др Муди је спојио уједно две потпуно различите појаве: стварно искуство “клиничке смрти” и искуство “приближавања ка смрти”. Он признаје да постоји разлика међу њима, али закључује да оне образују “континуитет”, због чега их треба изучавати заједно. У случајевима када се искуство приближавања ка смрти завршава смрћу (било да особа јесте или није потом поново оживљена), заиста се ради о “континуитету” доживљаја. Међутим, неке од описаних појава (феномен муњевитог сећања на догађаје из живота у тренутку када прети опасност од дављења; искуство “уласка у тунел” у случајевима када је особа добила анестетик типа етера) често су се дешавале и људима који никада нису доживели “клиничку смрт”, па је могуће да припадају “моделу” неког много општијег искуства, а само случајно прате искуство умирања. Неке од књига које се сада појављују о овој области још су неопрезније приликом избора материјала, па се тако трпају у исти кош искуства боравка “изван тела” са искуствима праве смрти и умирања.
Као треће, сама чињеница да аутор овим појавама приступа са “научног” становишта, немајући притом никакве јасне представе о томе шта се у ствари дешава са душом после смрти, изазива код њега најразличитије забуне и недоумице у погледу ових искустава, које се никако не дају отклонити простим гомилањем случајева – они који о својим искуствима дају изјаве, неизбежно их допуњују сопственим тумачењима. Сам аутор признаје да “научно” испитати ову проблематику практично није могуће. И заиста, када треба да је објасни, он се окреће сличним искуствима која се помињу у окултним списима попут Сведенборгових, или “Тибетанске књиге мртвих”, напомињући да жели да баци пажљивији поглед на “богату литературу о натприродним и окултним феноменима” како би боље разумео предмет свог изучавања.
Све ово има за последицу да не можемо превише очекивати од ове и њој сличних књига. Оне нам неће дати заокружену и доследну представу о томе шта се догађа са душом после смрти. Међутим, у овој књизи и другим новим књигама наведени су многобројни чињенични описи феномена “клиничке смрти” који заслужују озбиљну пажњу, нарочито у светлу чињенице да неки већ интерпретирају ова искуства на начин непријатељски традиционалном хришћанском гледању на загробни живот, као да она “оповргавају” постојање како Небеса, тако и ада. Како, дакле, треба да схватимо ова искуства?
Петнаест саставних компоненти уз помоћ којих др Муди описује “потпуни” доживљај смрти, могу се, за потребе нашег разматрања, свести на неколико основних карактеристика искуства о коме ћемо овде говорити, упоређујући га са оним што о тој теми постоји у православној литератури.
 
1. Искуство боравка “изван тела”
Прва ствар која се дешава особи која је умрла, према овим извештајима, јесте да она напушта своје тело и наставља да постоји потпуно одвојена од њега, не губећи при том свест. Често је способна да посматра све што је окружује, укључујући и њено мртво тело, као и покушаје реанимације који се на њему врше. Пребива у стању пријатне топлине и лакоће, не осећајући никакав бол, као да “лебди”. Потпуно је лишена могућности да контактира са својом околином говором или додиром, због чега се често јавља осећање велике “самоће”. Мисаони процес обично постаје много убрзанији него што је то био у телу. Ево неколико кратких извода из ових описа:
“Иако је дан био веома хладан, док сам био у том мраку, једино што сам осећао била је топлина и највећа пријатност коју сам икада искусио… Сећам се да сам мислио: “Мора да сам мртав” (стр. 27).
“Почео сам да доживљавам најдивнија осећања. Осећао сам једино мир, пријатност, лакоћу, само – спокој” (стр. 27).
“Видео сам како ме оживљавају. Било је заиста чудно. Нисам био веома високо, али као да сам стајао мало изнад њих. Покушао сам да разговарам са њима, али ме нико није чуо, нити је то ико могао” (стр. 37).
“Људи су са свих страна долазили на место судара… Када би ми се сасвим приближили, ја сам покушавао да се склоним, да им се померим с пута, али они су просто пролазили кроз мене” (стр. 37).
“Нисам био у стању да додирнем било шта, нити да општим са људима око себе. Био је то ужасан осећај самоће, осећај потпуне изолације. Увидео сам да сам потпуно сам” (стр. 43).
Треба напоменути да постоји зачуђујући “објективни доказ” да се човек заиста у том тренутку налази изван тела. Неки људи били су у стању да понове разговоре или детаљно опишу догађаје који су се одиграли у суседним собама или на још удаљенијим местима у време док су били “мртви”. Међу осталим примерима ове врсте, др Киблер-Рос помиње један изузетан случај слепе жене која је “видела” и детаљно описала све што се догађало у соби у којој је умрла, мада је, кад се вратила у живот, била опет слепа. Ово је потресан доказ да способност вида не дају очи (као што мозак није тај који мисли, јер, се после смрти, умне способности изоштравају), него пре душа, која, док је тело живо, обавља ове функције помоћу телесних органа, а када оно умре – душа то чини себи својственом способношћу (др Елизабет Киблер-Рос, “Смрти нема”).
Православног хришћанина овде ништа не треба да чуди, јер искуство које је овде описано исто је оно које је хришћанима познато као раздвајање душе од тела у тренутку смрти. За наше време безверја карактеристично је да људи веома ретко прибегавају хришћанским појмовима и тешко схватају да је оно, што се одвојило од тела и доживљава све то, у ствари њихова душа, него су обично збуњени стањем у коме су се нашли.
Управо такав човек – крштен у Православљу, али у духу краја XIX века равнодушан према истинама сопствене вере и који чак није ни веровао у загробни живот – је и написао повест о искуству живота после смрти насловљену “Многима невероватан, али истинит догађај” (К. Икскул, “Троицки цветић”, 1910). Оно што је он доживео пре толико година данас је за нас од велике важности, а у контексту савремених посмртних искустава чак и дело промисла, јер представља јединствени опис искуства душе после смрти који сеже много даље од кратких фрагментарних доживљаја какви се могу наћи у савременим књигама. Искусио га је осетљив човек који је, полазећи од уобичајене модерне незаинтересованости за веру, дошао до прихватања истина православног хришћанства, и то у толикој мери да је свој живот окончао као монах.
Ова невелика књижица може нам данас послужити као “пробни камен”, којим се могу просуђивати савремена искуства. Њу је одобрио, као текст који не садржи ништа противно православном учењу о загробном животу, један од водећих православних писаца-мисионара са почетка века, архиепископ Никон Вологодски.
После описа последње агоније своје физичке смрти, и осећаја ужасне тежине која га је притискала ка земљи, аутор овог описа изненада схвата да му је лакнуло:
“Отворио сам очи, и у мојој свести, до најситнијих детаља, са савршеном јасноћом, урезало се оно што сам тог тренутка гледао…
Видео сам да стојим насред собе. С моје десне стране, нешто полукружно, окупило се сво медицинско особље… Зачудила ме је ова група. На месту око кога су стајали био је кревет. Шта је то што је привлачило пажњу ових људи, шта су то тако пажљиво гледали, кад мене тамо више није било, већ сам стајао насред собе?
Примакао сам се и погледао оно што су и они гледали. Тамо, на кревету, лежао сам ја.
Не сећам се да сам осетио било какав страх при погледу на свог двојника, једино ме је обузела недоумица: како је то могуће? Осећао сам да сам ја овде, а у исто време и тамо сам био ја…
Хтео сам да додирнем леву руку десном, али рука је прошла кроз тело као кроз празан простор… Позвао сам доктора, али средина у којој сам се налазио није примала нити преносила звук мога гласа, и ја сам схватио да сам потпуно одвојен од свега што ме је окруживало. Од те чудне самоће обузео ме је паничан стран. Било је заиста нечег ужасног у тој неизрецивој самоћи…
Осврнуо сам се, и тада ми је по први пут синула мисао: “Да ли је могуће да се оно што ми се догодило на језику живих назива – смрт?” Ово сам помислио због тога што је тело које је лежало на кревету по свему личило на мртваца…
По нашим схватањима, са речју “смрт” нераздвојно је повезана представа о некаквом уништењу, прекиду живота.
И како сам могао помислити да сам мртав, када ни једног јединог тренутка нисам изгубио свест, и када сам се осећао жив као и раније, способан да чујем, гледам, схватам, крећем се, мислим, говорим?
Да сам веровао у постојање душе и био религиозан, ово одвајање од свега што ме окружује, и ову располућеност моје личности схватио бих много брже, али то није био случај, и ја сам се руководио само оним што сам осећао. А осећање живота у мени било је толико јасно, да је ова необична појава код мене будила само недоумицу, пошто никако нисам био у стању да повежем своја осећања са уобичајеним појмовима о смрти – да иако сам свестан себе и могу да осећам, треба да мислим да не постојим…
Сећајући се и размишљајући касније о свом тадашњем стању, запазио сам само то да су моје умне способности тада деловале с неком задивљујућом енергијом и брзином… ” (стр. 16-21).
У древној хришћанској литератури не описује се тако детаљно стање душе у првим тренуцима после смрти, јер је нагласак увек стављен на оне много снажније доживљаје који наступају касније. Вероватно да је само у ова наша времена, када се “живот” са толиком увереношћу поистовећује са “животом у телу”, и могуће очекивати да се тако велика пажња придаје првим тренуцима, моментима када се схватања савременог човека изврћу наглавце, неочекивано за њих: смрт није крај, живот се наставља, а душа открива једно сасвим ново стање!
У описаном искуству свакако нема ничега што би противречило православном учењу о стању душе одмах после смрти. Неки су, критикујући овај случај, посумњали да је тај човек уопште и био мртав ако су га у року од неколико минута реанимирали. Али то је већ само питање технике, о коме ћемо касније говорити. Остаје чињеница да се у ових неколико првих минута (понекад такође и на само минут пред смрт) често доживљава нешто што није могуће објаснити просто као “халуцинације”. Наш задатак је да откријемо како ова искуства треба схватити.
 
2. Сусрети са другима
У почетном стању самоће после смрти душа остаје врло кратко време. Др Муди наводи неколико случајева људи који су чак и пре но што је наступила смрт, изненада угледали своје већ умрле рођаке и пријатеље.
“Лекар је изгубио наду да ће ме спасти и рекао је мојој породици да умирем… Схватио сам да сви ти људи тамо, изгледало је готово као да читава мноштва њих лебде испод таванице. Све су то били људи које сам у некадашњем животу познавао, али који су умрли раније. Препознао сам баку, девојчицу коју сам познавао још из школе, и многе друге рођаке и пријатеље… Био је то врло радостан догађај, осећао сам да су они дошли да ме заштите и прате”.
Овакво искуство сусрета са умрлим пријатељима и рођацима у тренутку смрти ни у ком случају не представља ново откриће, чак ни међу савременим научницима. Пре око педесет година ово је послужило за брошуру пиониру модерне “парапсихологије” или психичких истраживања, Виљему Берету (“Визије на самртном одру”, Лондон, 1926. ). После појављивања прве књиге др Мудија, објављен је и један рад надахнут књигом Берета који много детаљније описује ово искуство. Показало се да су аутори овог дела вршили студиозна истраживања ових случајева током многих година. Треба овде да кажемо неколико речи о резултатима ове нове књиге (Карлис Осис и Ерлендур Харолдсон, “У часу смрти”, Њујорк, 1977).
Ова књига представља прву озбиљнију “научну” публикацију о доживљају умирања. Заснована је на резултатима детаљних упитника и разговора са насумце одабраном групом лекара и медицинских сестара из источног дела Сједињених Држава и северне Индије (Индија је изабрана ради веће објективности, то јест да би се проверила разилажења у доживљавању смрти која могу бити последица националности, психологије и религије). Као резултат овога добијен је материјал који се састоји од преко хиљаду визија и јављања које су имали умирући људи, као и
неколицина људи који су враћени у живот из стања клиничке смрти. Аутори су дошли до закључка да се открића доктора Мудија углавном слажу са њиховим налазима. Установили су да појава умрлих пријатеља и рођака (а у Индији и многобројна јављања хинду “богова”) наступају умирућима понекад један час пре смрти, а најчешће око дан раније. У пола од тих случајева јављају се визије неког непознатог, “рајског” окружења, које изазива и одговарајуће осећаје (о искуству “раја” говорићемо касније).
Нарочита вредност овог истраживања је у томе што прави прецизну разлику између неповезаних, овоземаљских халуцинација, и јасно виђених јављања и визија са онога света, а такође и статистички анализира присуство таквих узрочника као што је коришћење халуциногених средстава, високе температуре, обољења или повреде мозга, то јест оних фактора који би могли изазвати обичне халуцинације, а не право доживљај нечега што се догађа изван свести самог болесника. Веома је важно откриће аутора да најповезанија и најчистија искуства доживљаја оног света имају пацијенти који су највише везани за земаљску реалност и најмање склони халуцинацијама. На пример, они којима се јављају умрли или духови, обично сасвим владају својим умним способностима и виде ова бића истовремено сасвим свесни да се налазе у болничком окружењу. Штавише, установљено је да они који халуцинирају најчешће виде живе особе, док је за умируће карактеристично да им се јављају умрли. Аутори, мада опрезни у извођењу закључака, склони су да “прихвате хипотезу о загробном животу, као најразумљивије објашњење свих чињеница”. Тако и ова књига допуњује открића доктора Мудија и упечатљиво доказује искуства сусрета са умрлима и духовима на прелазу из живота у смрт. А да ли су та бића заиста она за која их умирући сматрају – питање је о коме ћемо касније говорити.
За људе сумњичаве и без вере, а то је карактеристична црта савремених научника, ова открића су свакако запањујућа. Међутим, за православног хришћанина у тим открићима нема ничега чудног – ми знамо да је смрт само прелазак из једног облика постојања у други, и упознати смо са многобројним јављањима и виђењима која су имали верници на самрти, како свеци, тако и обични грешници. Св. Григорије Двојеслов, описујући многа од ових искустава у својим “Разговорима”, описује и појаву сусрета са другима: “Понекад се догађа да на прагу смрти душа препознаје оне с којима јој предстоји да дели исту вечну обитељ, због једнаке кривице или награде”. Посебно за оне који су живели животом праведника, св. Григорије напомиње да се “често догађа да се Светитељи с Небеса појављују праведницима у часу смрти, како би их охрабрили. Праћени небеским покровитељима, они умиру без бола и страха. Он наводи примере како су самртницима долазили анђели, мученици, апостол Петар, Мајка Божија и сам Христос (IV, 13-18).
Др Муди наводи један пример сусрета умирућег, не са рођаком нити са духовима, него са потпуно непознатом особом: “Једна жена ми је рекла да оно што је видела током свог вантелесног искуства није било само њено прозрачно духовно тело, него и још једно, које је припадало некој другој, недавно умрлој особи. Није знала ко је та особа била” (“Живот после живота”, стр. 45). Св. Григорије у “Разговорима” спомиње сличну појаву. Он наводи неколико случајева када је умирући звао по имену некога ко је у истом часу умирао на неком другом месту. То нипошто није последица прозорљивости (видовитости) која се дарује Светитељима, јер св. Григорије описује и како је један окорели грешник, очевидно одређен за ад, наредио да се поручи неком Стефану – кога није познавао, а који је требало да умре у исто време кад и он – да је “наша лађа спремна да нас одвезе на Сицилију” (као место са много вулканске активности, Сицилија је метафора за пакао) (“Разговори”, IV, 36). Очигледно да је овде у питању оно што се данас назива “екстрасензорном перцепцијом” (ЕСП), која се у многим случајевима изоштрава пред смрт, а свакако наставља и после ње, када је душа већ сасвим изван области физичких чула.
Према томе, ово изоловано “откриће” савремених научних истраживања само потврђује оно што је читаоцима древне хришћанске литературе већ познато о сусретима у часу смрти. Мада се нипошто не може рећи да се догађају свакоме пред смрт, ови сусрети се ипак могу назвати општим, јер се дешавају без обзира на националност, религијску припадност или светост живота.
Са друге стране, искуство хришћанског Светитеља, иако поседује оне опште црте које су карактеристичне за свакога, има и једну сасвим другачију црту – црту која не подлеже објашњењу савремених психолога и истраживача. Код хришћанских Светитеља у тренутку смрти често се појављују нарочити знаци Божијег благовољења, а јављања из другог света често су видљива и другима који се ту налазе, а не само умирућем. Наведимо само један пример такође из “Разговора” св. Григорија Двојеслова:
“Док су у поноћ стајали крај Ромулине постеље, одједном се с неба спусти светлост и обасја читаву келију, сијајући таквим блеском да се њихова срца испунише страхом и трепетом… Затим се чуло комешање мноштва људи. Врата келије била су широм отворена и лупала су, као да их гура мноштво оних који су наваљивали унутра. Могли су их чути како говоре, осећали су њихово присуство, али од превеликог страха и блеска светлости нису их могли видети. Од страха су се укочили, а блистава светлост им је засенила очи. Али одмах затим ваздух се испуни прекрасним миомиром, чија пријатност умири њихове душе пренеражене сјајем светлости. Али како они нису могли поднети такав сјај, Ромула стаде љубазним гласом тешити своју духовну мајку Редемпту која је стајала крај ње дрхтећи, и рече: “Не бој се, мајчице, ја још не умирем. Миомир се задржа три дана, а четврте ноћи Ромула опет позва своју наставницу и затражи да прими Свето Причешће. Ни Редемпта ни њена друга ученица нису напуштале постељу болеснице, кад одједном пред вратима њене келије угледаше два хора која су певала… Света Ромулина душа напустила је тело. Док се она узносила на Небо, хорови су пратили њену душу, уздижући се све више и више, док најзад звуци псалмопојања и миомир, мало по мало, сасвим не ишчезоше” (“Разговори”, IV, 17). Православни хришћани сетиће се оваквих случајева из многих житија светих: св. Сисоја, св. Таисе, Теофила Кијевског и других.
Удубљујући се у ово истраживање смрти и умирања, треба да имамо на уму велику разлику између општег искуства умирућих, које сада буди толико интересовање, и благодатног доживљаја смрти православних хришћанских праведника. То ће нам помоћи да боље разумемо неке загонетне стране смрти, које се могу срести у поменутој савременој литератури.
Схватајући ову разлику, моћи ћемо, на пример, лакше да одредимо природу појава које се јављају самртницима. Да ли то заиста рођаци и пријатељи долазе из царства мртвих да би се јавили умирућима? И разликују ли се ова јављања од предсмртних јављања хришћанским праведницима?
Да бисмо одговорили на ово питање, сетимо се да др Осис и Хералдсон саопштавају да многи индуси на самрти виде “Богове” свог индијског пантеона (Кришну, Шиву, Кали, итд. ), а не своје рођаке и пријатеље, као што то обично бива у Америци. Међутим, апостол Павле јасно каже да ти “богови” у ствари нису ништа (I Кор. 8: 4-5), а сва реална искуства с овим “боговима” изазивају демони (I Кор. 10: 20). Кога, дакле, умирући Индуси заправо виде? Др Осис и Хералдсон сматрају да је поистовећење бића са којима се одиграва сусрет у многоме производ субјективне интерпретације засноване на религијским, културним и личним претпоставкама. Ова процена делује разумно, и умесна је у многим случајевима. Такође је вероватно да и у америчким случајевима покојни рођаци нису заиста присутни како се то умирућем чини. Св. Григорије Двојеслов каже само да самртник “препознаје” људе, док се пред праведником “Светитељи с Неба појављују” – то је разлика која не указује само на различитост искустава праведника и обичних грешника у тренутку смрти, већ је такође директно повезана са различитим стањима у загробном животу једних и других. Светитељи имају велику слободу да се заузимају за живе и притичу им у помоћ, док умрли грешници, осим у неким изузетним случајевима, немају контакта са живима.
Ову разлику јасно је изложио блажени Августин, латински отац из V века, у трактату написаном на молбу светог Павлина Ноланског на тему “старање за умрле”, где покушава да усклади несумњиву чињеницу да су се свети, као мученик Феликс Нолански, јасно јављали верницима, док је исто тако несумњива чињеница да се мртви, по општем правилу, не јављају живима.
Изложивши православно учење засновано на Светом Писму о томе да се “душе умрлих налазе на таквом месту, одакле не виде оно што се догађа смртницима на овоме свету” (гл. 13), и своје лично мишљење, да случајеви тобожњих јављања умрлих живима представљају или “појаву анђела” или “лажне визије” које производе ђаволи са намером да, на пример, код људи створе лажне представе о загробном животу (гл. 10) – блажени Августин прелази на разликовање између привидних јављања умрлих и истинитих јављања светаца.
“Уколико душе умрлих не знају шта живи раде, како онда мученици уопште могу да пружају помоћ људима у невољи? Јер, не само путем невидљивих доброчинстава, него се Феликс исповедник јавио наочиглед многих када су варвари опседали град Нолу.
Ти се (еп. Павлин) побожно радујеш овом његовом јављању. Ми смо о томе чули не преко непроверених гласина, него од веродостојних сведока. Заиста, по Божијој вољи пројављују се чуда која се разликују од обичних појава овога света. То што је наш Господ, кад је пожелео, одједном претворио воду у вино, не може нам бити изговор да не схватамо вредност воде саме по себи. Ово је редак, јединствен случај оваквог божанског деловања. Исто тако, чињеница да је Лазар устао из мртвих не значи да сваки мртвац устаје кад хоће, нити да се покојник може позвати натраг у живот од стране неког живог, као што будан може да пробуди заспалог. Једно су догађаји који су последица људског деловања, а друго они који су знаци Божије силе. Неке ствари одвијају се природно, неке чудесним путем, мада Бог једнако присуствује у природном току ствари, као што природа иде упоредо с чудесним. Због тога не треба мислити да се било ко од умрлих може мешати у послове живих само на основу тога што Мученици долазе да би неког исцелили и помогли му. Пре треба мислити овако: Мученици Божијом благодаћу помажу живима на земљи, а остали мртви немају благодат да се мешају у послове живих” (“Старање за мртве”, гл. 16).
И заиста, узмимо само један пример. Свети оци из блиске прошлости, као старац Амвросије Оптински, уче да бића са којима се општи на спиритистичким сеансама нису душе умрлих, него -демони, а они који су дубље изучавали спиритистичке појаве, уколико су уопште имали икаква хришћанска мерила расуђивања, долазили су до истог закључка. (Види, на пример, Сајмон А. Блекмур, “Спиритизам: чињенице и подвале”).
Сходно томе, не треба сумњати да се Светитељи заиста јављају праведницима на самрти, како је описано у многим житијима светих. Обичним грешницима, с друге стране, најчешће се јављају рођаци, пријатељи, или “богови” налик онима које умирући очекује да види. Праву природу ових других јављања тешко је одредити. То свакако нису просто халуцинације, него изгледа да су пропратне појаве приликом умирања, некакав знак за самртника да управо улази у друго царство у коме закони обичне материјалне стварности престају да важе. Нема ничега претерано необичног у вези са овим искуством, које изгледа истоветно без обзира на време, место или религију.
“Сусрет са другима” обично се дешава непосредно пред смрт, али га не треба бркати са другим сусретом који желимо да опишемо, сусретом са “светлосним бићем”.
 
3. Светлосно биће
Ове сусрете др Муди описује као “можда најневероватнији заједнички елемент свих казивања која сам проучио, и свакако елемент који има најдубље деловање на појединца” (“Живот после живота”, стр. 45). Већина људи описује ово искуство као појављивање светлости чији се блесак брзо појачава, и сви га доживљавају као неку личност испуњену топлином и љубављу, према којој умрлога вуче нека врста магнетне силе. Препознавање овог бића изгледа да зависи од религиозних схватања појединаца – оно само за себе нема никакав препознатљив облик. Неки га називају “Христом”, други “анђелом”. Чини се да сви схватају да је оно однекуд послато да их води. Ево неких сведочанстава о овом искуству:
“Чуо сам да су лекари рекли да сам мртав, и тада осетих као да сам се претурио, у ствари, као да пловим… Све је око мене било црно, осим што сам у даљини могао видети ту светлост. Била је то веома, веома јарка светлост, али у почетку не много велика. Постајала је све већа што сам јој се више приближавао” (стр. 48).
Други човек је после смрти осетио како упловљава “у кристално чисту светлост… Не може се описати, јер на земљи нема такве светлости. Нисам заправо видео никакву одређену личност у тој светлости, али она ипак има посебну индивидуалност, свакако је има. То је светлост савршеног разумевања и савршене љубави” (стр. 48).
“Био сам изван тела, о томе нема сумње, јер сам могао видети своје сопствено тело тамо на операционом столу. Моја душа је изашла! Због овога сам се спочетка веома лоше осећао, али затим се појавила та заиста јарка светлост. Најпре је била нешто пригушенија, али се затим претворила у огроман блесак… У почетку, када се светлост појавила, нисам схватао шта се дешава, али онда ми је она поставила питање, као да ме је питала јесам ли спреман да умрем” (стр. 48).
Готово увек ово светлосно биће почиње да се обраћа тек умрлом (више путем “преноса мисли” него изговореним речима). Оно што им “говори” је увек исто. Они који су ово искуство доживели, преносе то као питање: “Јеси ли спреман да умреш?” или “Шта си учинио у свом животу што би могао да ми покажеш?”. Понекад, у вези са овим бићем, умирући види неку врсту “враћања филма” са догађајима из свог живота. Сви, међутим, истичу да ово биће ни на који начин не “суди” њихове животе или поступке, већ их просто подстиче да се замисле над својим животом.
Др Осис и Харолдсон су такође запазили нека искуства оваквих сусрета у својим истраживањима, забележивши да је доживљај светлости “типична одлика посетилаца са оног света”, и сматрају, заједно с др Мудијем, да је боље да бића виђена или опажена у овој светлости називају “светлосним контурама” него да их сматрају за нека духовна бића или божанства, како их често доживљавају умирући.
Ко су или шта су ова “светлосна бића”?
Многи ова бића називају “анђелима”, указујући на њихове позитивне одлике: она су “светла”, пуна “љубави и разумевања” и уливају испитаницима помисао о “одговорности” за свој живот. Али, Анђели какве их познаје православно Хришћанство много су одређенији, како по спољашњости тако и по делатности, него ова “светлосна бића”. Да бисмо ово разумели, и схватили шта би та “светлосна бића” могла бити, неопходно је да овде изложимо православно хришћанско учење о Анђелима, а затим да посебно испитамо природу анђела који спроводе душу у загробни живот.

2 Comments

  1. Pomaze Bog , meni je majka umrla pre 2 meseca ,pa me sada interesuje da li duse upokojenih mogu da osecaju tugu i zal sto nisu sa nama?
    Pozdrav, hvala!

  2. Треба ово сви да прочитају мада, мислим, да се ништа не би промијенио у природи човјека. Али ето…..