ДУША ПОСЛЕ СМРТИ

 

ДУША ПОСЛЕ СМРТИ
 
ПРЕДГОВОР
 
Ова књига има двоструки циљ: као прво, да с тачке гледишта православног хришћанског учења о загробном животу пружи објашњење савремених “посмртних” искустава, која су побудила толико интересовање у неким религиозним и научним круговима, и као друго, да приближи основне изворнике и текстове који садрже православно учење о загробном животу.
Ако је данас ово учење тако лоше схваћено, то је у многоме последица тога што су у наше “просвећено” доба ови текстови заборављени и сасвим “изашли из моде”. Ми смо покушали да ове текстове. учинимо разумљивијим и доступнијим савременом читаоцу. Нема потребе ни говорити о томе колико ови текстови представљају неупоредиво корисније и дубље штиво него што су то данас популарне књиге о искуствима , “живота после смрти”, у којима, чак ако и нису обичан сензационализам, . свеједно не може бити ништа друго до спољње ефектности, због тога што у њима нема целовитог и истинитог учења о загробном животу.
Православно учење изложено у овој књизи биће, без сумње подвргнуго критици неких, као исувише “једноставно” и “наивно”да би у њега могао да поверује човек ХХ века. Због тога треба нагласити да оно није учење само неколика изолованих или нетипичних учитеља Православне Цркве, него учење које је Христова Православна Црква поставила од свог почетка, које је изложено у безбројним светоотачким делима, у житијима Светих и богослужењима Православне Цркве, и које Црква непрекидно предаје, све до наших дана.
“Једноставност” овог учења јесте једноставност саме истине, која, било да је исказана у овом или оном учењу Цркве, представља освежавајући извор јасности у пометњи коју су у савременим умовима изазвале различите заблуде и испразне спекулације последњих столећа. У сваком поглављу ове књиге указује се на светоотачке и хагиографске изворнике који ово учење садрже.
Као основни извор надахнућа при писању ове књиге послужили су радови епископа Игњатија Брјанчанинова, који је био, вероватно, први значајнији руски православни богослов који се непосредно бавио управо овом проблематиком, тако заоштреном у наше време: како сачувати аутентично хришћанско Предање и учење у свету који је постао у потпуности туђ Православљу и тежи ка томе да га или оповргне и одбаци, или да га протумачи на такав начин да оно постане саображено са овоземаљским начином живота и живљења.
Јасно сагледавајући римокатоличке и друге западне утицаје којима је покушавано да се “модернизује” Православље чак још и у његово време, преосвећени Игњатије припремао се за заштиту Православља како путем помног изучавања православних првоизворника, (чијим се учењем напајао у низу најбољих православних манастира свога времена), тако и путем упознавања са науком и литературом свога доба (он се школовао на војно-инжињерској школи, а не на духовној академији).
Наоружан, на тај начин, како познавањем православног богословља тако и (опште-образовних) наука, он је посветио свој живот заштити Православља и разобличавању савремених застрањивања од њега. Није преувеличавање рећи да у XIX вијеку нико у православним земљама, нико као он, није умео тако да штити Православље од искушења и заблуда новог времена. Једини који би се могао упоредити с њим био је његов земљак епископ Теофан Затворник, који је у суштини радио то исто, али на мање “високом” нивоу.
Један том сабраних дела еп. Игњатија (књ. III) посвећен је искључиво црквеном учењу о загробном животу, које је он штитио од римокатоличких и других савремених искривљавања. Управо из овог тома, углавном, преузели смо за нашу књигу разматрање таквих питања као што су митарства душа – учење које, из многих разлога, “грешни ум” не може да прихвати, но упорно истрајава на њиховом другачијем тумачењу или потпуном одбацивању.
Преосвећени Теофан, наравно, учио је то исто, па смо се користили и његовим речима, а у нашем веку, други истакнути руски православни богослов, блаженопочивши архиепископ Јован (Максимовић) толико је јасно и читко поновио ово учење, да смо његове речи искористили као основу закључног поглавља наше књиге.
То, што православно учење о загробном животу толико јасно и схватљиво излажу савремени учитељи Православља све до наших дана, од огромне је користи нама који данас настојимо да сачувамо отачко Православље не просто правилним навођењем њихових речи, већ више од тога – путем истински православног тумачења ових речи.
У књизи смо, осим поменутих православних извора и тумачења, доста користили и савремену неправославну литературу о “посмртним” јављањима, а такође и низ окултних текстова о том питању. У томе смо следили пример владике Игњатија – износити лажна учења онолико потпуно и непристрасно, колико је то неопходно ради разобличења њихове неистинитости; како православни хришћани не би њима били саблажњени. Као и он, и ми налазимо да неправославни текстови, када се ради о чињеничном опису искустава (а не о схватањима или тумачењима), често пружају потресне потврде православних истина.
Наш основни циљ у овој књизи био је да пружимо толико детаљно супротно гледиште, колико је то потребно да би се показала коренита разлика између православног учења и искуства православних Светитеља, с једне стране, и окултнога учења и савремених искустава, са друге.
Да смо једноставно изложили само православно учење, без тог супротстављања, оно би било убедљиво само за малобројне, не рачунајући ове који се тих убеђења већ придржавају; али данас ће, можда, и понеко од оних који су увучени у савремена (парапсихолошка и др. – прим. прев) искуства, увидети огромну разлику између њих и истинских духовних искустава.
Већ и сама чињеница да је претежан део ове књиге посвећен разматрању искустава – како хришћанских, тако и нехришћанских -говори о томе да се овде не ради само о излагању црквеног учења о животу после смрти, већ да се такође доноси и ауторово тумачење различитих искустава која се овде помињу. А што се самих протумачења тиче, она остављају простор за допуштене разлике у мишљењима међу православним хришћанима. Ми смо се трудили, колико нам је то могуће, да ове интерпретације изложимо у условној форми, не трудећи се да тачно “одредимо” неке стране тих искустава онако како се може одредити опште православно учење Цркве о загробном животу. Конкретно, све што је у вези са окултним искуствима “изван тела” и у “астралној равни”, ми смо једноставно навели у оном облику у коме су их изложили сами учесници, и упоредили их са сличним случајевима у православној литератури, не покушавајући да тачно одредимо природу тих искустава.
Ми их схватамо као реална искуства у којима се заиста одиграва контакт са демонским силама, а не просто као – халуцинације. Нека читатељ сам просуди колико је такав приступ исправан.
Требало би да је јасно да ова књига ни у ком случају не претендује на то да пружа у потпуности исцрпно излагање православног учења о загробном животу. Она представља само увод у њега, “Целовито учење” о том питању, у ствари и не постоји, као што нема ни “експерата” у тој области. Ми, који живимо на земљи, тешко да можемо поставити и почетак схватању стварности духовног света, док сами тамо не будемо пребивали. То је процес, који започиње сада, у овоме животу, а завршава у вечности, где ћемо ” лицем у лице” созерцавати ово, што данас видимо “као у огледалу, у загонетки” (I Кор. 13; 12). Међутим, православни извори на које указујемо у овој књизи, дају нам основни нацрт овог учења, који је довољан – не да стекнемо тачно знање о ономе што је, на крају крајева, изнад нас, већ да нас подстакне да отпочнемо борбу за достизање циља хришћанског живота – Царства Небеског, и избегнемо демонске клопке, које непријатељ нашег спасења поставља на путу хришћанске борбе. Овострани свет стварнији је и ближи, него што ми то обично мислимо, а пут ка њему отвара се животом подвижничким и молитвеним, који нам је Црква дала као средство спасења. Ова књига посвећена је и намењена онима, који такав живот желе да воде.

2 Comments

  1. Pomaze Bog , meni je majka umrla pre 2 meseca ,pa me sada interesuje da li duse upokojenih mogu da osecaju tugu i zal sto nisu sa nama?
    Pozdrav, hvala!

  2. Треба ово сви да прочитају мада, мислим, да се ништа не би промијенио у природи човјека. Али ето…..