ДУША ПОСЛЕ СМРТИ

 

ДУША ПОСЛЕ СМРТИ
 
ПРИЛОГ III
Одговор критичару
 
Док је ова књига штампана у наставцима у часопису „Православна реч“, („Orthodox Word“), уредник другог православног периодичног гласила почео је да објављује серију чланака у којима напада учење о животу после смрти које ми излажемо у овој књизи (часопис „Тlinging Неrald“, издање Америчке Православне Цркве, Сиетл, Вашингтон, т. 5., бр. 6 и даље). Ови напади су били усмерени не само против учења изложеног у нашој књизи, него и против учења изложеног у публикацијама манастира Свете Тројице у Џорданвилу (нарочито у часопису „Православни живот“, бр. јул-август 1976, и антологији „Вечне загробне тајне“; затим против беседе архиепископа Јована Максимовића „Живот после смрти“ која се појавила у „Православној речи“ бр. 4 за 1971. г. и која је штампана у десетом поглављу ове књиге; против целокупног учења епископа Игњатија Брјанчанинова, које је и било надахнуће за ову књигу; и уопште против учења које је изложено у многобројним православним изворима током последњих неколико векова и чак и данас изражава живу побожност Православља.
Након што сам прочитао ове нападе, нисам нашао за потребно да мењам било шта од онога што сам написао; само сам ту и тамо додао неки пасус да бих појаснио православно учење које се, по мом мишљењу, грубо изврће и погрешно тумачи у овим нападима.
Нема смисла одговарати критичару тачку по тачку. Његови цитати из Светих Отаца готово никада не доказују оно што он мисли да доказују, и једино што се као одговор на њих може рећи јесте да су цитати погрешно употребљени.
Тако, на пример, сви цитати који показују да се човек састоји из тела и душе (7: 2, стр. 26) – не оспоравају да после смрти душа постоји независно од тела. Напротив, у корист такве тврдње постоји толико мноштво сведочанстава да се то питање, ако имамо поверења у православне изворе, сматра сасвим неспорним.
Многа места у Светом Писму и светоотачким текстовима где се смрт метафорички назива „сном“ не казују ништа у прилог буквалног тумачења ове метафоре.
Само мали број хришћанских учитеља је током векова тако учио, и то је несумњиво у супротности са учењем које је прихваћено у Цркви, итд. Збирка „доказујућих текстова“ има смисла само ако она одиста доказује оно о чему се расправља, а не ако говори о нечему што је од предмета различито или о њему не говори јасно и одређено.
Иако критичар с једне стране нагомилава дуге одломке често неумесних цитата, његова уобичајена полемичка техника се састоји у томе да своје опоненте покушава да ућутка некаквим паушалним тврдњама које нису потврђене доказима, или отворено противрече већини доказа.
Тако, када критичар хоће да оспори могућност добијања ма каквих сведочанстава од људи који су се из смрти вратили у живот, он категорички изјављује: „То једноставно није могуће“ (5: 5, стр. 25) упркос чињеници да православна литература садржи мноштво таквих сведочанстава. Када одбацује тврдњу да људи после смрти виде демоне, он изјављује – „Оци томе не уче“ (6: 12, стр. 24), упркос чињеници да Свети Оци на много места спомињу пролазак кроз митарства после смрти.
Ако критичар и признаје постојање сведочанстава која оповргавају његово становиште, онда их одбацује уз паушалну оптужбу да су то све „алегорије“ и „поучне басне“ (5: 6, стр. 26).
Критичар се такође често служи грубим аргументима аd hominem (који се не темеље на логици, већ на осећањима слушалаца) којима жели да дискредитује свакога ко другачије мисли: „Занимљиво је да неки људи, заједно с Латинима, очигледно сматрају да није неопходно бити у сагласности са Светим Писмом“ (6: 12, стр. 30), каже он тек што је „разбио“ учење епископа Игњатија (Брјанчанинова), чиме је овај, макар и индиректно, такође оптужен за непоштовање Светог Писма.
Гледишта других, која нису у сагласности са критичаревим гледиштима, жигошу се епитетима као: „оригеновски“ (6: 12, стр. 31) или „богохулни“ (5: 6, стр. 23), а сами опоненти се оптужују да имају „платоновско-оригенистички ум“ или да су „под снажним латино-схоластичко-јелинистичким утицајем, у стању духовне обмане… или једноставно да су потпуне незналице“ (6: 12, стр. 39).
Вероватно је већ пало у очи да полемички ниво критичара у његовим нападима на уважене православне богословске ауторитете није на некој висини. Али, пошто изгледа да овај критичар, на свој начин, одражава погрешна схватања неких православних хришћана који нису баш најбоље упознати са православном литературом о животу после смрти, можда ће бити корисно да одговоримо на неке приговоре које је он упутио традиционалном (предањском) православном учењу о загробном животу.
„Противречности“ православне литературе о стању душе послије смрти Упркос распрострањеном мишљењу да је православна литература о животу после смрти „наивна“ и „проста“, ако пажљивије погледамо, открићемо да је она уствари веома дубока и чак „истанчана“.
Неке њене делове, истина, може читати и схватати на свом нивоу и дете – као какву задивљујућу „причу“, што важи и за неке догађаје у житијима Светих (у којима се налази део православне литературе о загробном животу).
Али ове материјале Црква нам је дала не због њихових „приповедачких“ квалитета, него зато што су они истина. Заиста главни извор ових материјала чине аскетска дела Светих Отаца у којима је ово учење изнето трезвено и отворено, а не у виду некакве „приче“. Зато мислимо да продубљеније изучавање овог материјала може бити плодоносно.
Ми смо покушали да то учинимо у шестом поглављу ове књиге, у делу са поднасловом „Како разумети митарства“.
Тамо смо, следећи објашњења светога Григорија Двојеслова и других православних ауторитета који су се бавили овим питањем, начинили разлику између духовне реалности са којом се душа после смрти сусреће, с једне, и фигуративним или приповедачким средствима, која се понекад користе ради изражавања те духовне реалности, са друге стране. Православни верник, добро упознат са овом врстом литературе (често још од детињства из прича одраслих), чита је аутоматски на свом нивоу и тумачи њене слике у складу са сопственим духовним узрастом.
Одрасли читаоци свакако не схватају дословно изразе попут „врећа са златом“, „ломача“, „златна обиталишта“, и друге сличне појаве у загробном животу, тако да критичарев покушај дискредитовања ових православних извора због тога што они садрже овакве сликовите изразе, само показује да он не зна како их ваља читати.
Дакле, многе од тобожњих „противречности“ у православној литератури о загробном животу постоје само у главама оних који је читају исувише буквално, – у главама одраслих који се вештачки труде да је схвате на дечији начин.
С друге стране, показује се да неке друге „противречности“ уопште и нису противречности. То што неки Светитељи и други људи, (чије је исказе Црква прихватила као веродостојне) говоре о свом „посмртном“ искуству, а неки не, није ништа већа противречност него то што се неки Светитељи противе преношењу својих моштију, а други то благосиљају.
Једноставно, то је питање индивидуалних околности и потреба. Критичар наводи пример преподобног Атанасија Васкрснутог из Кијево-Печерске лавре који није хтео ништа да говори о ономе што је проживео после смрти, и на основу тога изводи категоричан закључак:
„И никада нам такви људи не казују ништа о ономе што се догодило“ (7: 1, стр. 31). Међутим, војник Таксиот (Житија Светих, 28. март), свети Салвије Албијски, и многи други, говорили су о својим искуствима, па је одбацивање њихових сведочења свакако доказ о потпуно ненаучном и селективном коришћењу извора. Неки су се, попут светога Салвија, у почетку колебали да ли да говоре о том искуству, али су ипак говорили о њему. Тако ова чињеница, уместо да доказује да посмртно искуство не постоји, само указује на то да је реч о веома дубоком искуству које је веома тешко саопштити живима.
С друге стране, чињеница да многи Свети Оци (и Црква у целини) упозоравају верне да не прихватају демонске визије (и то понекад чине веома категорично, зависно од околности) уопште не противречи чињеници да је Црква многа истинита виђења прихватила.
У својим нападима критичар често неку светоотачку тврдњу, истргнуту из контекста, погрешно примењује на неодговарајућу конкретну ситуацију. Када, на пример, свети Јован Златоусти у својим „Беседама на јеванђелиста Матеја“ (гл. 28, стих 3) тврди како је „немогуће да душа разлучена од тела продужује да се скита овуда“ он јасно говори против паганског схватања да душе умрлих могу постати демони и остати бесконачно дуго на земљи: али та уопштена тврдња никако не противречи конкретној чињеници да, као што показују многобројна православна сведочанства, многе душе остају неколико часова или дана при земљи, пре него што заиста оду на „онај“ свет.
У истом том пасусу свети Јован Златоусти додаје да се „после одласка одавде душе одводе на неко место и немају више моћи да се саме од себе врате овамо“.
Међутим, ово такође не противречи томе да се, по Божјој заповести и промислу, неке душе заиста јављају живима.
Опет, чињеница да је Христос, по учењу светога Атанасија Великог, очистио ваздух од демонске злобе, нипошто не оповргава постојање демонских ваздушних митарстава, како то мисли критичар (6: 8-9, стр. 13). Збиља, сам критичар на другом месту цитира православно учење о томе да зли дуси, који се још увек налазе у ваздушном пространству изазивају многа привиђења и искушења (6: 6-7, стр. 33).
Црква учи да су пре него што нас је Христос искупио, сви људи одлазили у ад, не могавши од демона проћи кроз ваздушно пространство на Небеса. А сада, пошто нас је Христос искупио, људима је постало могуће да прођу област демона поднебесја.
Демонска власт је сада ограничена на оне људе које осуђују њихови сопствени греси. Исто тако, ми знамо да, иако је Христос „разорио силу ада“ (кондак Васкрсења) свако од нас се може наћи у паклу ако не прихвати спасење у Христу.
Исто тако, чињеница да се наш духовни рат против „началстава и власти“ поднебесја одвија у овом животу, ни у чему не противречи чињеници да се овај рат наставља и када одемо из овог живота. Одељак у шестом поглављу ове књиге, насловљен „Доживљај митарстава пре смрти“, објашњава повезаност ова два аспекта невидивог православног рата.
То што се помињање преминулих у трећи, девети и четрдесети дан по смрти понекад објашњава символиком Свете Тројице, девет Анђелских чинова и Вазнесења Господњег, не пориче ни на који начин да је помињање упокојеног у ове дане повезано са оним што се са његовом душом збива у то време (према „моделу“ описаном у десетом поглављу).
Ни једно објашњење није догмат, и ни једно не „противречи“ другоме, тако да православни хришћанин не мора ни једно од њих да одбацује.
Неоспорној чињеници да наша загробна судба зависи од нашег живота, никако не противречи друга, исто тако неспорна чињеница да молитва за умрле може олакшати њихову судбину, и чак изменити њихово стање. То је православно учење које излаже свети Марко Ефески, а прихваћено је и иначе у Православној Цркви (види поглавље десето и прилог бр. 1).
Критичар је толико опседнут изналажењем „противречности“ у овом учењу да их проналази и код једног те истог православног учитеља. Тако, он тврди да свети Јован Кронштатски понекад учи у „светоотачком духу“, а понекад заступа „схоластичка схватања“ (7: 3, стр. 28).
Свети Марко Ефески је такође крив за истоветне „противречности“, јер поред учења о молитви за умрле, које критичар сматра „светоотачким“, он исто тако јасно заступа и учење да се „душе умрлих молитвама ослобађају из ада као из неке тамнице (види напред прилог бр. 1), а критичар то сматра „схоластичком концепцијом“ јер он мисли да је немогуће да молитве за умрле могу изменити њихово стање или им донети упокојење (7: 3, стр. 23).
Одговор на све ове и многе друге тобожње „противречности“ које је критичар пронашао у православном учењу о животу душе после смрти лежи у поштенијем и оштроумнијем читању самих тих православних текстова.
Светоотачки и агиографски текстови нису „противречни“ сами себи – ако будемо дубље и потпуније читали православну литературу о загробном животу, видећемо да проблем није у текстовима, него у томе што их ми погрешно разумемо.
Постоји ли „вантелесно“ искуство (пре или после смрти) и „онај свет“ где обитавају душе?
Мишљење критичара о „вантелесним“ искуствима је категорично: „То је просто немогуће“ (5: 6, стр. 25). За ту своју тврдњу он не наводи никакве доказе осим сопственог мишљења да су многобројни православни текстови у којима се разматра ово питање само алегорије и „поучне басне“ (5: 6, стр. 26).
По његовом схватању Небеса, Рај и ад нису места, него „стања“ (6: 2, стр. 23); „душа не може функционисати сама по себи, него тек посредством тела“, вели критичар (6: 8-9, стр. 22) и зато не само да не може бити ни на каквом „месту“ после смрти, него уопште не може ни функционисати (6: 8-9, стр. 19). Претпоставка да се иза граница овог живота налази некаква сложена, другачија реалност -јесте чисто безумље“ (6: 6-7, стр. 34).
Но, да ли је могуће да је душа по себи само нешто „унутарње“, некакав „покој“, а да нема никаквог „спољашњег“ аспекта нити „места“ где би деловала?
За православног хришћанина то је свакако радикално учење и уколико би било истинито, свакако би захтевало (што критичар и предлаже) радикално преиспитивање и чак ревизију светоотачких и агиографских текстова који, као што знамо, описују активност душе чисто „спољашњим“ обележјима: она зна, види, разговара итд.
Дакле, једна је ствар (као што без разлике уче сви православни ауторитети који су се бавили овим питањем) не схватати превише буквално и приземно православне текстове о загробном свету и загробном животу, јер се онострана стварност очигледно умногоме разликује од земаљске стварности, а сасвим је нешто друго једноставно „отписати“ ове текстове и тврдити да су то пуке „алегорије“ и „бајке“ које се не односе ни на шта спољашње (реално постојеће). Православна литература по овом питању описује као збиљу оно што се догађа особи за време вантелесног искуства, а Православна Црква и њени верници су одувек ове описе прихватали као верни одраз реалности, имајући притом на уму и то да се ради о особеној, оностраној природи те реалности.
Мислимо да неће бити преувеличавање ако кажемо да ниједан хришћански писац није био тако „догматичан“ у објашњавању природе оностране реалности, као што је „догматичан“ овај критичар у потпуном негирању те реалности. То није област погодна за категоричке тврдње.
Апостол Павле, описујући уопштеним изразима сопствени духовни доживљај, опрезно каже: „Да ли у телу – не знам; да ли ван тела – не знам, Бог зна“ (2 Кор. 12, 2).
Тумачећи овај одломак, свети Јован Златоусти испољава исти опрез: „Да ли су само његов дух и душа били узнесени а тело остало мртво? Или је и тело било узнесено? Не може се утврдити са сигурношћу. Ако не зна сам Павле, који је био узнесен и удостојио се многих и неизрецивих откровења, још мање то знамо ми… А ако неко каже: како је могуће бити узнесен без тела? Друго је још теже од првог: како је могуће бити узнесен са телом? То је још теже од оног претходног ако расуђујемо само разумом, а не покоравамо се вери (Беседа 26, 1 на 2. Кор.).
На сличан начин св. Андреј Христа ради јуродиви, накнадно описујући своје стање, каже: „Видео сам тамо себе као без тела, јер нисам осећао тело… Наизглед као да сам био у телу, али нисам осећао тежину тела; нисам осећао никакве телесне потребе током читаве две недеље колико дуго сам био узнесен. То ме наводи на помисао да сам био без тела. Не знам како да то са сигурношћу кажем: то зна срцезналац Господ“ (из његовог опширног житија које је написао јереј Никифор, цитирано по епископу Игњатију Брјанчанинову).
Дакле, сви ови православни ауторитети – Апостол, велики Отац Цркве и Светитељ најузвишенијег живота -сматрају да је, у најмању руку, могуће говорити о „вантелесном“ доживљавању Небеса; такође је потпуно јасно, на основу њихових речи, да ова искуства било „у“ или „ван“ тела имају нешто телесно и спољашње у себи, иначе не би уопште било неопходно говорити о „телу“ у вези са тим искуствима. У овој књизи покушали смо описати ова искуства, што је могуће једноставније, језиком самих
православних извора, не трудећи се притом да тачно одредимо само то стање. У свом тумачењу на речи ап. Павла (2. Кор. 12, 2) епископ Теофан Затворник каже вероватно све што је о овом питању потребно рећи: „Унутар овог видивог света, у његовој дубини, налази се скривен други свет, исто тако реалан као и овај; да ли је он духован или танано материјалан, Бог зна, али је несумњиво да Анђели и Светитељи пребивају у њему… Он (ап. Павле) не каже да ли је у телу или ван тела (2. Кор. 12, 2) био узнесен, него вели: Бог зна. Значи нама и није неопходно да то знамо… Нема потребе за таквим детаљима, и не треба очекивати, када већ и сам апостол Павле о томе ћути, да се о томе може нешто рећи са потпуном сигурношћу… (еп. Теофан, „Тумачење Друге посланице Коринћанима“, Москва 1894.).
Вероватно је сваком православном хришћанину, када, читајући Житија Светих, наиђе на „оностране“ елементе, на одређени начин јасно да је природу тог „другог“ света, као и тих искустава, немогуће тачно одредити. То како су они описани у православним изворима представља најприкладнији и најтачнији опис на језику овог нашег света. А покушај да се та искуства оповргну тако што ће бити проглашена за „алегорије“ и „бајке“ које се наводно никако нису могле догодити тако како су описане – једноставно нема оправдања у православном учењу и предању.
 
Да ли после смрти душа „спава“?
Критичар је до те мере негативно настројен против било каквог учења о делатном стању душе у оном свету, а нарочито након смрти (како је описано у многобројним житијима Светих), да на крају заснива читаву теорију о „покоју“ или „дремању“ душе после смрти, – што онда било какву активност душе чини једноставно немогућом!
Он тврди: „По Православном схватању души је након смрти, по Божјој вољи, одређено стање покоја, мировања, и она пребива у условима неактивности, налик спавању, тако да тада није делатна, не види, нити чује“ (6: 8-9, стр. 19). У том стању душа „нити било шта зна, нити се било чега сећа“ (6: 2, стр. 23).
Чак и међу неправославнима слично учење о „спавању“ душе може се данас срести само код неколико секти удаљених од историјског хришћанства (Јеховини сведоци, Адвентисти седмог дана), па је утолико поразније видети да се ово учење тако категорично пропагира као православно!
Ако су двојица раних учитеља Цркве (Афрат Сиријиски и свети Анастасије Синајски), како тврди критичар, недвосмислено и говорили тако, ипак је сасвим јасно да Православна Црква никада није следила њихово учење, него је у својим богослужењима, у делима Светих Отаца, у подвижничким списима и житијима Светих јасно учила да душа после смрти остаје делатна и „будна“. Зато радикалност критичаревог учења просто запањује.
И сам критичар изгледа није начисто шта уствари значи то „спавање“ душе – понекад га одређује изразима узвишеног „исихастичког“ речника, што донекле ублажује његову радикалност. Али, у сваком случају, он је доследан у тврдњи да тобожњи „сан“ душе (после човекове смрти) подразумева апсолутну немогућност ма каквог „спољашњег“ искуства душе.
Увек када говори о смрти као о стању „неактивности“ у којем душа „не може било шта да зна нити да се било чега сећа“, јасно је да за њега реч „сан“ има више него метафоричко значење.
Не би имало много смисла тражити код Светих Отаца места која специјално „оповргавају“ ово учење, јер је оно ретко када у Цркви схватано тако озбиљно да би га било потребно специјално оповргавати. У десетом поглављу ове књиге навели смо учење светога Амвросија да је душа „још активнија“ када се после смрти ослободи од тела, затим речи аве Доротеја да душа по изласку из тела „све памти“ и то боље и јасније кад се ослободи „земног тела“, и учење светога Јована Касијана да по смрти душа „постаје још живља“; сличне тврдње могле би се пронаћи код многих Светих Отаца.
Али, ови цитати су тек мали део православних аргумената којима се побија теорија о „сну душе“. Целокупна православна побожност и богослужбена пракса која се тиче умрлих чланова Цркве, несумњиво су засновани на схватању да је душа на „оном“ свету „будна“ и да се њена судба може олакшати; обраћање православних хришћана кроз молитву Светитељима, и њихов одговор на ту молитву незамисливи су без свесног деловања Светитеља на Небесима. Небројена православна литература о јављању Светитеља након њихове смрти не може једноставно бити одбачена као каква „бајка“. Ако је критичар у праву, онда је Црква током многих векова била „у заблуди“!?
Критичар је покушао на непоштен начин да искористи чињеницу да учење Православне Цркве о загробном животу има много „недовољно јасно“ одређених елемената. Али то није зато што Црква нема јасно мишљење о овом питању, него зато што је стварност „оног“ свега (поновимо ту очигледну чињеницу још једном) потпуно различита од стварности овог света и не подлеже лако „догматском“ приступу који је према њој заузео критичар.
Живо општење Светитеља на Небесима, а понекад и других умрлих, са Црквом на земљи познато је православним хришћанима из личног искуства, и то не захтева било какво прецизно дефинисање. А одсуство таквог „прецизног одређења“ узети као изговор за учење да су чак и душе светитеља у стању „замрлости“, без могућности било каквог „спољашњег“ општења са људима на земљи – прелази границе православним хришћанима дозвољеног веровања.
Међу другим „посмртним“ искуствима са којима се теорија о „сну“ душе обрачунава, налази се и једно у које се од самог оснивања Цркве свуда чврсто веровало: то је силазак умрлог Христа у ад: „У гробу телом, у аду душом као Бог, у рају с разбојником, и на Престолу си био, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неописиви“ (тропар на часовима Пасхе, који се чита у оквиру молитава после херувимске песме на Божанственој Литургији). Прво поколење хришћана је јасно знало да је Христос док је као „уснуо“ био у гробу (како се каже у оданију Пасхе у кондаку Велике Суботе итд.) „сишао и проповедао духовима у тамници (аду)“ (1 Петр. 3, 19). Је ли и ово „алегорија“?
Црквено предање такође тврди да је, и пре овога, свети Јован Претеча „и онима у аду радосно благовестио Бога јавившег се у телу“, како се каже у тропару Усековања главе светога Јована Крститеља. А шта су тројица ученика видела на Тавору када се појавио Мојсије, ако не Мојсијеву душу, која им се јавила у потпуно „спољашњем“ обличју? (Мт. 17, 3). Ово јављање као да уствари потврђује недоумицу апостола Павла да ли је он „у“ телу или „ван“ тела имао виђење Небеса, јер – Илија се налази на Небесима „у“ телу, пошто он није умро, а Мојсије тамо пребива „ван“ тела, које се налази у гробу.
Но њих двојица су се јавили приликом Христовог Преображења. Ми, земни, не можемо чак ни одредити у чему је разлика између ова два стања, али то није ни потребно. Једноставан опис ових јављања као и искуства „умрлих“ која су имали на „оном“ свету јесу најбољи начин да схватимо ове ствари, и нема потребе да се трудимо да их разумемо друкчије него онако како нас Црква учи.
За критичара очигледно важи она иста оптужба коју он упућује на рачун других: „сан“, који је сликовит израз за смрт и у Цркви је општеприхваћен као метафора, он је протумачио као „буквалну истину“. Он често и не примећује да сами извори које он наводи као доказ за своје идеје заправо представљају најјаче оружје против ње. Он цитира речи светога Марка Ефеског да „праведници на Небесима заједно са Анђелима стоје пред самим Богом и већ као у рају из којег је Адам изгнан (а у који је благоразумни разбојник ушао пре других) и често нас посећују у оним храмовима где их прослављамо, и чују оне који их призивају, и моле се за њих Богу…“ (6: 12, стр. 18).
Ако све ово (што свакако подразумева „спољашњу“ активност (може да чини душа која тобоже „спава“ – тј. налази се „у стању неактивности у коме нити је делатна, нити чује, нити види“ (6: 8, 9 стр. 19), онда теорија о „уснулој души“ не служи ничему, јер ама баш ништа не објашњава, а њоме критичар само збуњује православне.
 
Да ли су митарства измишљотина?
Највећи гнев критичара усмерен је против православног учења о демонским митарствима на које душа наилази после смрти, и изгледа да га је управо жеља да уништи и саму идеју о митарствима довела до противречне теорије о „уснулости душе“.
Језик којим он описује „митарства“ до краја је категоричан и неодмерен. Он говори о „измишљеним посмртним митарствима“ (6: 8-9, стр. 18) и сведочанства која о њима постоје у православној литератури назива „грозним бајкама“ (6: 8-9, стр. 24) и „језивим причама смишљеним да би човека бацили у очај и неверје“ (7: 1, стр. ЗЗ); „мит о митарствима је потпуно стран Богу и Његовој Светој Цркви“ (7: 1, стр. 23).
Али када он покуша да изнесе сопствено схватање митарстава, то резултира таквом бесмисленом карикатуром да је тешко и поверовати да је он овај текст уопште и читао.
По њему, сведочанства о „митарствима“ би хтела да нас увере како сатана влада „путем за Царство Божије“ и може да прикупља царину од оних који туда пролазе.
„Демони допуштају пролаз у замену за прекомерне заслуге Светитеља“ (како су веровали незнабошци); то је „окултна концепција о путовању душе које се плаћа молитвама и милостињом“ (6: 2, стр. 26).
Он тражи „стране утицаје“ да би објаснио како је уопште та концепција и доспела у Православну Цркву и закључује (без икаквих доказа, осим што износи, исте оне магловите паралеле које су и антропологе навеле на закључак да је хришћанство -само још један пагански „култ васкрсења“) да је „мит о митарствима директан производ источњачких астролошких култова који држе да се творевина не налази под окриљем праведног и пуног љубави Бога“ (7: 2, стр. 23); да су „та митарства просто нелогична мутација ових паганских митова“ (6: 8-9, стр. 24). Он мисли да су митарства, у крајњој линији, истоветна са латинским учењем о „чистилишту“, и тврди да је „разлика између мита о чистилишту и мита о ваздушним митарствима у томе што се у првом Богу пружа неопходна задовољштина кроз физичка мучења, а у другом – кроз ментално мрцварење“ (6: 12, стр. 23).
Сведочење блажене Теодоре о пролажењу кроз митарства (Житија Светих, 26. март) критичар назива „причом крцатом јереси“ (6: 8-9, стр. 1) заснованој на халуцинацијама (7: 2, стр. 14) човека који би у старозаветно време „с правом био изведен напоље и каменован на смрт“, јер се „налазио у стању духовне обмане“ (6: 6-7, стр. 28). (Није јасно зашто је критичар тако срдит на сведочанство Теодоре, јер је то само једно од мноштва сличних сведочанстава и не садржи ништа чиме би се разликовало од осталих. Та сведочанства су тако међусобно слична да нисам сматрао потребним ни да га наводим у поглављу о митарствима).
Ове жестоке оптужбе су лично критичарево мишљење које се не заснива ни на каквим доказима. Није, међутим, јасно зашто он инсистира на сопственом тумачењу митарстава а одбија да их протумачи онако како их је Црква одувек схватала.
Карикатура коју он износи непозната је православном учењу и немогуће је сазнати из ког извора је он преузео своје наопако и бесмислено тумачење. Током шеснаест векова Оци Цркве су говорили о митарствима као о делу православног подвижничког учења, као о коначној и одлучујућој фази „невидивог рата“ који на земљи води сваки хришћанин.
У исто време многобројна житија Светих и други православни извори описивали су истинска искуства православних хришћана – како Светитеља, тако и грешника – који су пролазили кроз митарства после смрти (а понекад и пре смрти). Свима, осим ваљда деци, јасно је да појам „митарства“ не треба схватати у буквалном смислу. То је метафора коју су источни Оци сматрали погодном за описивање оне реалности с којом се душа сусреће после смрти.
Такође је очигледно да су неки елементи у описима тих митарстава метафорични или фигуративни. Али сама сведочанства нису ни „алегорије“ ни „бајке“, него истинита казивања о личном искуству, изложена оним језиком који је сам приповедач сматрао најприкладнијим. Ако се описи митарстава некима учине „жестоким“ то је вероватно зато што ти људи не познају истинску природу невидивог рата који се води током овог живота. Нас и сада опседају демони кушачи и тужитељи, али су наше духовне очи затворене, па ми видимо само резултат њиховог деловања – грехе у које падамо и страсти које се развијају у нама. Међутим, после смрти души се отварају очи, тако да она види духовну реалност и (обично по први пут) она бића која су нас нападала током живота.
Нема у овим православним сведочанствима о митарствима никаквог паганства, ни окултизма, ни „источњачке астрологије“, нити „чистилишта“. Митарства нас уствари уче томе да сваки човек одговара за своје грехе и да се после смрта „своди рачун“ његових победа и пораза у борби са грехом („посебан“ суд); такође нас уче и томе да демони, који су нас целог живота искушавали, предузимају свој последњи напад, но имају власт само над онима који су се за живота слабо борили у том духовном рату.
Што се тиче књижевног облика, митарства су заступљена у богослужбеним књигама (црквена поезија), и у аскетским списима Светих Отаца, као и у Житијима Светих. Нико од православних не чита ове текстове буквално како их је читао критичар, него им приступа са уважавањем и страхом Божјим, тражећи у њима духовну корист.
Сваки духовни отац који се трудио да своја духовна чеда одгаја у вековној традицији хришћанске побожности, може посведочити колико је имао користи од оних православних извора који помињу митарства. На пример, покојни архиепископ Андреј Новодивјејевски – веома омиљен и поштован духовни отац -користио је двадесет митарстава кроз која је прошла Теодора, као основу за успешну припрему своје духовне деце за свету Тајну исповести.
Ако постоји некаква „дисхармонија“ између ових текстова и човека 20 века, разлог за то лежи у разнежености и раслабљености овог нашег времена, што рађа неверовање у збиља страшне реалности онога света (нарочито ада и суда) и охрабрује немаран и безбрижан однос према тим реалностима.
Учење о митарствима никада у православним изворима није дефинисано као „догмат“; оно више припада традицији православне побожности. Међутим, то не значи да је ово учење нешто „неважно“ или да је ствар „личног мишљења“.
Оно је било присутно увек и свуда у Цркви као део православног подвижничког предања. Ако се ово питање налазило ван сфере интересовања многих савремених православних богослова, то је само зато што они превасходно припадају академским круговима, а не подвижничкој традицији.
Богослови традиционалнијих усмерења, као и они за које је подвижничко предање -живот сам посветили су овом питању велику пажњу. Ван Руске Православне Цркве, где су учење о митарствима детаљно разматрали и упорно штитили епископ Игњатије (Брјанчанинов), епископ Теофан Затворник, митрополит московски Макарије, свети Јован Кронштатски, архиепископ Јован (Максимовић), протопрезвитер Михаил (Помазански) и многи други учитељи и богослови, ово учење је било нарочито изражено у Српској Православној Цркви, где заузима значајно место у „Догматском богословљу“ (том III) покојног архимандрита Јустина Поповића.
Последњих година оно ипак привлачи све већу пажњу, напоредо са превођењем православних богослужбених и подвижничких текстова на западне језике. Овде ћемо навести неколико одломака о митарствима из текстова преведених на енглески језик последњих година, које нисмо у овој књизи до сада цитирали.
Из „Педесет духовних беседа“ преподобног Макарија Великог, једног од најзначајнијих списа православне подвижничке литературе: „Када душа човека изађе из тела, збива се тада велика тајна. Јер ако је она крива за грехе, онда прилазе чопори демона, и ови пали анђели и тамне силе шчепају душу и одвуку је брзо на своју страну. Нека се нико не чуди овоме. Јер ако се, живећи на овом свету човек потчињавао тим силама и удовољавао им, начинивши од себе њиховог роба, тим пре ће он, када напусти овај свет, бити задржан у њиховој власти“ (Беседа 22, стр. 178).
„Као што убирачи пореза вребају у заседи и пресрећу пролазнике тражећи од њих порез, тако и демони мотре на душе и заустављају их; ако душе нису потпуно очишћене, њима није дозвољено, када изађу из тела, да уђу у небеска обиталишта и предстану своме Владики, него их демони поднебесја одвлаче доле.
Али док су још у телу, оне могу, уз велики труд и напор, задобити благодат свише од Господа и онда ће, заједно са онима ко су, живећи врлински достигли у покој, отићи ка Господу, као што је Он сам обећао…“ (Беседа 43, стр. 231.).
Из „Лествице“, другог класичног дела православног подвижништва „Други (од умирућих) с болом говораху: „Да ли пређе душа наша узбуркану воду духова у ваздуху? А говорили су тако зато што још не имаху смелости, него издалека гледаху оно што се збива на томе суђењу“ (Поука 5: 22).
Збиља, у писму аве Јована Раитског, које служи као увод у „Лествицу“, указан је циљ с којим је написана ова књига: „Као што лествица која врхом дотиче небеске двери (ова књига) узводи оне који желе да дођу на Небеса, како би они, читави и неозлеђени, слободно пролазили кроз чопоре духова злобе, поглавника таме и кнезова у ваздуху“ (стр. 11).
Из „Беседе о трезвеноумљу и молитви“ преподобнога Исихија Презвитера у II тому „Добротољубља“: „Ако душа има Христа са собом, остаће непостиђена од непријатеља чак и после смрти, када узиђе пред небеске двери; и тада ће им, као и сада, смело противстати. Само нека јој не досади дан и ноћ призивати име Господа Исуса Христа, Сина Божијег; и он ће је одбранити убрзо, по свом нелажном божанском обећању које је изрекао у причи о неправедном судији: „Кажем вам да ће их убрзо одбранити“ (Лк 18, 8) – и у овоме животу, и по изласку њеном из тела“ (Одељ. 149, стр. 199).
„Доћи ће и нама смртни час, и нећемо га моћи избећи. О, када би кнез у ваздуху, поглавник света, дошавши тада, нашао да су безакоња наша мала и ништавна, те да нас не узмогне с правом окривити! Иначе ћемо узалуд тада плакати“ (Одељ. 161., стр. 202).
Онај ко не живи трезвеноумно „неће се ослободити од рђавих помисли, речи и дела. Такав неће моћи слободно да прође поред поглавара тартара који ће га пресрести када буде умро“ (Одељ. 4, стр. 166).
Из „Беседа о духовном знању“ светога Дијадоха Фотичког: „Ако не будемо исповедали како ваља и оне невољне и незнане грехе наше, у време смрти осетићемо у себи неки мучан страх. А ми који волимо Господа треба да се молимо да у то време будемо слободни од сваког страха. Јер ко тада буде био у страху, тај неће слободно проћи поред кнезова пакла зато што они ту устрашеност душе сматрају знаком њеног саучествовања у њиховом злу. А душа која се радује у љубави Божјој, узноси се, у час смрти, са Анђелима мира изнад тамних чопора“ („Добротољубље“, том III, одељ. 100, стр. 73).
Из „Сто поучних поглавља монасима у Индији“ преподобног Јована Карпатског, из III тома „Добротољубља“: „Непријатељ дрско претећи насрће на душу чим она напусти тело, бесно је псујући и оптужујући за учињене грехе. Међутим, богољубива и верна душа, макар и била много пута раније рањена грехом, не боји се његових напада и претњи. Њу Господ снажи, она је окриљена радошћу, свети Анђели који је воде, уливају јој храброст, светлост вере је окружује и штити, и она с великом смелошћу узвраћа злом ђаволу… Када душа све то изговори без страха, ђаво на крају уз језив крик одступа, не могући да се одупре Христовом имену“ (Одељ. 25, стр. 82).
Тропар Мајци Божјој из „Октоиха“: „У страшни ме час смрти од демона тужитеља и сваке муке Ти избави“ (6. песма канона недељне полуноћнице, гл. I).
Може се приметити да су неки од цитата непотпуни и да не дају целовит увид у православно учење по овом питању. То је несумњиво зато што наведени цитати упућују на учење с којим су аутори и читаоци аскетских и химнолошких дела већ добро упознати и које су усвојили, тако да нема потребе „дефинисати“ или образлагати то учење приликом сваког помињања. Покушај критичара који је и сам читао неке од ових одломака, да начини разлику између искустава која се Јављају „пре и оних која настају „после смрти, и потом одбаци и саму могућност постојања искустава „после“ смрти (6: 12, стр. 24) сасвим је вештачки и представља само „логичку дедукцију“ изведену из његовог сопственог погрешног учења о „уснулој души“, које нема никакве основе ни у подвижничким, ни у богослужбеним текстовима.
Реалност демонског „испитивања“ је увек једна те иста, а митарства су последња фаза тог испитивања, које се збива понекад пред саму смрт, а понекад тек после смрти. Тако критичар, цитирајући молитву светога Евстратија (служба суботње полуноћнице): „Да не угледа душа моја мрачни поглед злих демона, него да је прихвате светли и блистави Твоји анђели“ (6: 12, стр. 23) узима ове речи као доказ да душа не види (и није у стању да види) демоне после смрти, јер му је то неопходно за његову теорију да душа тада „спава“.
Но сваком објективном читаоцу сасвим је јасно да је значење управо обрнуто: светитељ се моли да он не угледа демоне, јер је то нешто што се душама после смрти редовно дешава! То је још јасније из целокупног контекста молитве светога Евстратија, у којој горе наведеним речима претходе ове: „Јер је сметена душа моја и сва у болу док напушта проклето и скверно ово тело. Нека је не снађе зла намисао противника да је вргне у таму за незнане и знане грехе што починих у овом животу“.
Јасно је да је учење о демонском испитивању након смрти (звало се оно „митарства“ или некако другачије) било познато св. Евстратију и да оно чини потку ове молитве и даје јој одговарајући смисао; зато еп. Игњатије сматра ову молитву доказом да је ово учење било добро познато Цркви од најранијих времена (почетак IV века). (Еп. Игњатије, т. III, стр. 140-141).
Критичар такође цитира одговор светога Варсонуфија из Газе неком монаху који га моли да га прати кроз ваздух на том, њему непознатом, путу, јер тај одговор, светога Варсануфија, наводно, оповргава идеју о митарствима. Но и овде је потпуно јасно да је контекст и питања и одговора – један, односно и у питању и у одговору ваздушна митарства су нешто што се подразумева, а жеља светога Варсонуфија „да учини (Христос) да излазак душе твоје буде неометан, и да те удостоји да се поклониш Светој Тројици смело, као „онај ко је ослобођен“ – само изражава један елемент учења о митарствима које је било општеприхваћено у подвижничком предању и Газе и целог Истока (св. Варсонуфије и Јован, „Питања и одговори“, бр. 145).
Ово је такође један од многих светоотачких цитата које је епископ Игњатије искористио за одбрану учења о митарствима (стр. 154).
Други цитати епископа Игњатија из списа Отаца-подвижника, који недвосмислено уче о митарствима.
Св. ава Доротеј из Газе: „Када душу притисне неосетљивост, корисно је често читати Божанствено Писмо и беседе Светих Отаца које приводе умиљењу, сећати се Страшног Суда, изласка душе из тела и сусрета са страшним силама уз чију помоћ је она творила зло током овог кратког и бедног живота“ (стр. 146).
Свети Теогност, чији су списи ушли у „Добротољубље“: „Неизрецива је и неисказана сладост у души која одлази из тела претходно обавештена о свом спасењу… У друштву Анђела (послатих по њу) она без задржавања пролази кроз ваздушно пространство нимало неузнемиравана од злих духова; радосно и одважно усходи, она упућујући топлу благодарност Богу, и најзад долази да се поклони своме Творцу“ (147. стр.).
Скитски монах Евагрије: „Опомени се душо и помисли како ћеш поднети изненадно разлучење од тела, када страшни анђели дођу по тебе и шчепају те у час када не очекујеш и у време о коме ништа не знаш! Каква ћеш дела послати пред собом у ваздух када те почну испитивати за дела твоја непријатељи твоји што бораве у ваздуху?“ (148-149 стр., Пролог 27. октобра).
Свети Јован Милостиви: „Када душа изиђе из тела и почне да узлази на Небеса, пресрећу је чопори демона и подвргавају многим испитивањима. Они је испитују за лаж; клевету, (итд. – следи дугачак списак грехова, сличан ономе од двадесет грехова наведеног у житију св. Василија Новог). „Док душа узлази са земље на Небеса не могу јој помоћи ни сами свети анђели: помаже јој само њено покајање, њена добра дела, а пре свега милостиња. Ако се услед заборавности не покајемо овде за какав грех, можемо се милостињом избавити од насиља на демонским митарствима“ (143. стр., Пролог 19. децембар).
Још један Отац из „Добротољубља“, свети Петар Дамаскин, каже: „У време смрти демони ће опколити моју бедну душу држећи списак свих зала које починих“. (У његовим Делима, Кијево-Печерска Лавра, 1905. Г., 68. стр.).
Како смо већ видели, у богослужбеним текстовима има много молитава, нарочито оних упућених Мајци Божјој, у којима се подвижничко учење о митарствима или подразумева, или се о њему директно говори.
Подоста их је већ цитирано у овој књизи. Дајући много више цитата (из „Октоиха“, „Требника“, молитава на исход душе, акатиста и канона Мајци Божјој и разним светитељима), епископ Игњатије закључује: „Учење о митарствима… представља општепознато и општепризнато учење у целокупној богослужбеној пракси Православне Цркве. Она саопштава то учење својој деци и опомиње их како би у њиховим срцима посејала душеспаситељни страх и припремила их за успешан прелазак из привременог у вечни живот (т. Ш, стр. 149).
Типичан тропар за православне „Минеје“ (дванаест томова у којима су сабране службе Светитељима за сваки дан), јесте тропар из службе св. Јовану Златоустом (27. јан.).
У петој песми канона Пресветој Богородици који је написао „Јован“ (очигледно преподобни Јован Дамаскин), каже се: „Подај ми, Владичице, да без туге прођем поред мислених тирана и хорди мучитеља у ваздуху, да бих Теби, поздрављеној радосно (од Анђела), и ја радосно ускликнуо: Радуј се, свим људима надо непостидна“.
Нема смисла нагомилавати цитате из православне литературе који би показали да је ово учење било јасно изложено у Цркви током векова; епископ Игњатије износи те цитате на пуних дванаест страна, а могло би бити наведено и много других. Но онај коме то учење није по вољи може га увек „протумачити на свој начин или га претворити у карикатуру. Чак је и наш критичар ипак принуђен да призна постојање макар извесног броја православних текстова који говоре о демонском испитивању“ после смрти; да би одбранио своју тврдњу о митарствима као о некаквој „измишљотини“, критичар вели да се „таква виђења могу избећи ако се боримо у овоме животу, ако се кајемо за своје грехе и умножавамо врлине“ (6: 12, стр. 24).
А то управо и јесте смисао учења о митарствима које је он, претворивши га у карикатуру, одбацио. Учење о митарствима нам је и дато да бисмо се трудили сада, борили се сада, у овом животу са демонима који пребивају у ваздуху, и тада ће се сусрет са њима после смрти претворити у победу, а не у пораз. Колико је подвижника ово учење надахнуло на такав труд и борбу! Али ко од нас може рећи да је он већ добио тај рат и да се не мора бојати демонског испитивања после смрти?
Ми се добро сећамо свих оних служби за упокојење архиепископа Јована (Максимовића) 1966. г., чији је врхунац био на дан његове сахране. Сви присутни су осећали да је то сахрана Светитеља: тугу због раздвајања с њим сменила је радост због стицања новог небеског заступника.
Па ипак је неколико присутних архијереја (а нарочито епископ Сава Едмонтски) позивало народ да се моли усрдније, говорећи о „страшним митарствима“ кроз која мора проћи и овај Светитељ, ово чудо Божје благодати у наше време.
Нико од присутних није мислио да ће наше молитве избавити архиепископа Јована од демонског „испитивања“, нити је ико замишљао уплаћивање царине у некаквој царинарници на Небесима. Но ти позиви су допринели да се појача молитва верних за архиепископа Јована и несумњиво му помогли да прође кроз митарства.
Сам врлински и милосрдни живот овог светог човека, заступништво светих које је он на земљи прослављао, молитва верних, која је у ствари и сама још један плод његове љубави према њима – све то, само Богу познатим путевима, које ми не треба да истражујемо, несумњиво му је помогло да одбије нападе тамних духова у ваздуху. И када је епископ Сава допутовао у Сан Франциско да би присуствовао службама у четрдесети дан по смрти архиепископа Јована, рекао је вернима: „Дошао сам да би се заједно са вама молио за упокојење његове душе у овај важни и одлучујући четрдесети дан, кад се одређује где ће пребивати до општег и страшног Божјег Суда“- и тиме поново побудио молитву верних, подсећајући их на други предмет православног учења -живот после смрти.
У наше време православни хришћани ретко слушају о овоме, и зато треба још више да ценимо везе које имамо са таквим представницима православног подвижничког предања.
Међу руским православним богословима, одбацивање учења о митарствима одавно је сматрано као један од знакова црквеног „модернизма“.
Зато је свети Игњатије Брјанчанинов значајан део свог тома о загробном животу посветио том учењу, које је било изложено нападима у Русији још средином XIX века.
Насупрот неоснованом мишљењу критичара да митарства прихватају само они који су под „утицајем Запада“, треба знати да римокатолички и протестантски Запад уопште не познаје појам митарстава.
Појам митарстава јавља се само у православном подвижничком учењу. Напад на њих данас у Цркви врше они који су (у неким савременим православним училиштима) умногоме примили „западњачки“ начин мишљења и веома мало уважавају традиционалну (предањску) православну побожност.
Недавно је протојереј Михаил Помазански, један од највећих савремених богослова у Православној Цркви, написао чланак у одбрану учења о митарствима, који делом представља одговор нашем критичару (објављен у часопису „Православна Русија“, 1979 г., бр. 7). У њему он упозорава на то да се у данашњем православном друштву често постављају питања о нашој вери. Та питања постављају, о њима расправљају, са неправославних позиција, представници других вероисповести, а понекад и православни хришћани који нису чврсто утемељени у Православљу…
Последњих година све се више запажа критички став према читавом низу црквених веровања која се називају „Примитивнима“, производом „наивног“ схватања света и „наивне“ побожности, и као таква жигошу се речима попут „митови“, „магија“ и сл. Наша је дужност да одговоримо на такве ставове“.
Епископ Теофан Затворник даје овај, можда најтрезвенији и најједноставнији одговор онима који не желе да прихвате православно подвижничко учење: „Ма како се нашим умницима бесмисленом чинила идеја о митарствима, ипак ће и они морати да прођу кроз њих“.
Митарства нису никаква „поучна басна“ измишљена за „прост народ“, како то критичар мисли (5: 6, стр. 26) нити су „мит“ и „плод маште“, нити „грозна бајка“ како он каже – него истинито сведочанство о ономе што нас чека после смрти, сведочанство које је у православном подвижничком предању сачувано од најранијих времена хришћанства.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *