ДУША ПОСЛЕ СМРТИ

 

ДУША ПОСЛЕ СМРТИ
 
ИСТИНСКИ ХРИШЋАНСКИ ДОЖИВЉАЈ НЕБЕСА
 
1. „Локација“ Небеса и ада – заблуде римокатолика и протестаната
Већ смо видели из многих повести светих Отаца и из житија Светих, да душа одмах по смрти ступа у поднебесно ваздушно царство, чија смо својства подробно размотрили. Такође смо видели да се кретање душе кроз ово ваздушно царство, након што тело збиља умре и душа се одвоји од свега овоземаљског, описује као усхођење кроз митарства. Ту почиње „посебни“ суд, како би се видело да ли је душа достојна да обитава на Небесима. Душе обремењене непокајаним гресима пали духови низвргавају у пакао; оне пак, које успешно прођу испитивање на митарствима слободно улазе на Небеса вођене анђелима.
А шта су Небеса? Где се налазе? Имају ли неко одређено место? Да ли су „тамо горе“?
И ова, као и друга питања која се односе на живот после смрти, треба поставити не из пуке радозналости, него ради тога да бисмо боље схватили учење Цркве о томе и да бисмо избегли збрку и пометњу коју модерне идеје и неки психички експерименти могу унети чак и у душе православних хришћана.
Питање места, „локације“ Небеса (ада), једно је од оних које данас многи погрешно схватају. Не тако давно, Хрушчов се подсмевао верујућима, онима који су још увек веровали у Небеса: ето, он је послао космонауте у свемир, а они Небеса тамо нису видели!
Ни један разуман хришћанин не верује, наравно у безбожничку карикатуру о Рају „на облацима“, мада постоје и такви наивни протестанти који су спремни да Небеса сместе у неку удаљену галаксију или сазвежђе.
Сва видљива творевина је, међутим, у палом стању, и нема у њој нигде места за невидљива Божја Небеса, која су духовна, а не материјална реалност.
Али многи хришћани су, да би избегли подсмех неверујућих и отклонили ма и најмању мрљу некакве материјалистичке концепције, отишли у другу крајност тврдећи да се Небеса не налазе нигде. Код римокатолика и протестаната могу се наћи високоучене апологије које доказују да су Небеса „стање, а не место“, да је израз „тамо горе“ само метафора, да Вазнесење Христово (Лк. 20, 50, 51, Дел. ап. 1, 9-11) није било истинско узношење, него само „промена стања“. Учинак оваквих апологија је тај да су Небеса и ад постали веома нејасни и неодређени појмови, и да свест о њиховом реалном постојању постепено ишчезава. Ово доводи до погубних последица по живот хришћана, јер су то управо оне реалности ка којима је усмерен сав наш земаљски живот.
По учењу епископа Игњатија Брјанчанинова, све те апологије заснивају се на погрешној идеји нововековног филозофа Декарта, да све што није материјално, вештаствено, јесте „чисти дух“ -неограничен временом и простором.
Епископ Игњатије пише: „Декартово бунцање о независности духова од времена и простора је чиста бесмислица. Све што је ограничено, нужно зависи од простора“ (т. III, стр. 312).
„Многобројни цитати из богослужбених књига и из дела светих Отаца Православне Цркве сасвим поуздано дају одговор на питање где се налазе Рај и ад. Православна Црква сасвим јасно указује на то да се Рај налази на Небесима, а ад у утроби земље“ (т. III, стр. 308-309, подвукао еп. Игњатије). Овде ћемо
само указати на то како ово учење треба разумети.
Несумњиво је тачно, како показују многобројни цитати код епископа Игњатија, да сви православни извори – Свето Писмо, богослужења, житија Светих, дела светих Отаца, -говоре о Рају и Небесима као о ономе што је „горе“, а о паклу као о ономе „доле“ под земљом. А пошто су Анђели и душе ограничени у простору (као што смо видели у поглављу „Православно учење о анђелима“), такође је истина да се они морају увек налазити на једном одређеном месту – на Небесима, у аду, или на земљи.
Већ смо наводили учење преподобног Јована Дамаскина о анђелима да, „када се они налазе на Небесима, нису на земљи, а када их Бог пошаље на земљу, тада нису на Небесима („Тачно изложење православне вере“ т. II, стр. 206), што се сасвим слаже са учењем св. Василија Великог, („О Духу Светом“, гл. 23), св. Григорија Двојеслова („Поуке на књигу о Јову“, књ. II, 3), и у суштини, са учењем свих православних Отаца.
Небеса су дакле, несумњиво – место, које се, опет несумњиво, налази „горе“ у односу на било коју тачку на земљи, а ад је несумњиво „доле“, у утроби земље; али људи та места и оне који у њима бораве не могу видети док им се не отворе духовне очи, како смо објаснили раније, говорећи о ваздушном царству.
Осим тога, ова места се налазе ван „координата“ нашег просторно-временског система: авиони не пролећу „невидљиво“ кроз Рај, ни сателити кроз треће небо, нити се бушењем земљине коре може допрети до душа које у аду чекају Страшни Суд. Оне су тамо, али у другој врсти простора. Тај простор започиње баш овде, али се пружа у сасвим другом смеру.
И у нашем свакодневном овостраном искуству има знакова, или бар наговештаја те друге стварности. На пример, многи Свети су постојање вулкана и силне јаре у средишту земље сматрали знаком постојања ада у земљиној унутрашњости.
Наравно, ад није „материјалан“, онако како је то лава која избија из земљине унутрашњости. Али, чини се да ипак постоји некакво „преклапање“ ових. двеју врста стварности – „преклапање“ које се може пре свега видети и код самог човека, који поседује способност да под одређеним околностима, или по Божјем допуштењу сагледава обе ове стварности. И савремени научници су морали признати да више нису сигурни у то каква је права природа материје и које су њене границе, односно где она престаје, а почиње „душевна“ реалност.
Многобројни примери из житија Светих сведоче о томе како „онострано“ проваљује у овај наш „нормални“ свет. Често се, рецимо, догађало да неко види душу ново-престављеног човека где узлази на Небеса, као што је свети Венедикт видео душу светог Германа Капуанског коју два Анђела узносе на Небеса у огњеној кугли (св. Григорије, „Разговори“, II, 35), или као што су житељи острва Атооњак видели како душа светог Германа Аљаског узлази на огњеном стубу, или као што је Старац Филарет Глински видео душу Светог Серафима Саровског да се узноси на Небеса.
Пророк Јелисеј је видео како пророк Илија одлази на Небо у огњеним колима (III Цар. 2, 11).
Други су, пак, видели како душе пролазе кроз митарства. Нарочито су бројни овакви случајеви у житијима преп. Нифонта, епископа града Констанце на Кипру (слави се 23. децембра), и светог Колумба Јонског, из чијег живота смо један догађај већ навели у поглављу о митарствима.
У житију блаженог Теофила Кијевског каже се да је један од сведока његове праведничке кончине видео како је „пред његовим очима нешто у трену проминуло, и неки прохладан дашак пирну му у лице. Димитрије зачуђен погледа увис, и скамени се: у келији се покров полако подизао, а плаветно небо као да је ширило руке да дочека свету душу умирућег праведника („Живот блаженог старца јеросхимонаха Теофила“, о. Владимир Зноске, Кијев, 1906).
Преко тог општег сазнања да су Небеса и ад збиља „места“, али не места у овоме свету, у нашем просторно-временском систему, – наша радозналост не би требало да сеже. Ова „места“ се толико разликују од наших земаљских представа „места“, да ћемо се безнадежно заплести ако покушамо да сачинимо њихов „атлас“. У неким житијима Светих се јасно износи да су „Небеса“ изнад „Раја“; у другима се каже да постоје бар „троја небеса“, али да није наше да изналазимо „границе“ ових места нити да утврђујемо њихова својства.
Такви описи дати су нам по Божјем промислу, како би нас подстакли да хришћанским живљењем и смрћу досегнемо та места, а не да бисмо ми на њих примењивали наше земаљске категорије логике и схватања која су потпуно непримерена.
Свети Јован Златоусти нас исправно подсећа на то шта треба да нам је истинска брига при проучавању Небеса и ада: „Ти питаш где је ад, али због чега ти је потребно да то знаш? Ти треба да знаш да ад постоји, а не где се он налази… По мом мишљењу он је негде ван овога света… Потрудимо се да сазнамо не где се он налази, него како да га избегнемо“ (Из „Беседе на Посланицу Римљанима“ 31, 3-4).
Нама је у овом животу мало тога дато да знамо о оностраној стварности, али знамо довољно да бисмо могли одговорити рационалистима који кажу да се Небеса и ад не налазе „нигде“, само зато што их не могу видети. У ствари, та места се „негде“ налазе, и неки житељи земље били су тамо и вратили се да би нам о томе приповедали; али док смо у телу ми та места боље видимо вером него непосредним знањем. „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бејах познан“ (I Кор. 13, 12).
 
2. Хришћански доживљај Небеса
Истински хришћански доживљај Небеса увек носи у себи један те исти печат оностраног искуства. Они који су видели Небеса нису просто путовали на друго место, него су ступали у потпуно другачије духовно стање. Ми који то нисмо лично доживели морамо се задовољити описом одређених спољашњих обележја на основу којих се ови доживљаји прилично јасно могу разликовати од свих оних доживљаја ваздушног царства које смо раније размотрили.
У многим житијима Светих описује се како су људи са земље посматрали узлажење душа на Небеса. У житију св. Антонија Великог читамо: „А други пут Антоније сеђаше у гори и подигавши поглед виде како се неко узноси по ваздуху, а мноштво га са радошћу сусреће. Дивећи се томе и величајући тај сабор, он се стаде молити да му се открије значење виђеног. И одмах му се јави глас: „То је душа Амуна монаха нитријског, који до старости пребиваше у подвигу“ (Житије св. Антонија).
Ава Серапион овако описује смрт светог Марка Трачког: „Погледавши горе, ја угледах како душу светога -већ ослобођеног свеза тела – Анђели својим рукама покривају сјајном белом ризом и узносе на Небеса. Ја сам погледом пратио пут њеног узношења кроз ваздух и видео отворена Небеса. Тада видех да мноштво демона стоји на том путу и чух Анђелски глас упућен њима. „Синови таме, бежите и сакријте се од светлости правде!“
Света душа Маркова беше задржана у ваздуху око један сат. Онда се зачу с Небеса глас који говораше анђелима: „Узмите и доведите овамо тога који посрами демоне“. Када душа преподобнога потпуно неповређена прође кроз демонске легије и већ се била приближавала отвореним Небесима, угледах на прилику десну руку која се пружа с Небеса да прихвати непорочну душу. Затим се ово виђење сакри од мојих очију и више ништа не видех“ (Житија Светих, 5. април).
Из ових примера већ можемо уочити три особености истинског хришћанског доживљаја Небеса. То су: да се душа узноси на Небеса, да је прате Анђели, и да је дочекују житељи Небеса, чијим се обитељима она и придружује.
Постоје различити доживљаји Небеса. Понекад душа бива одведена тамо пре смрти да би видела тамошњу красоту или место које јој је припремљено. Тако света Мавра, пошто није прихватила два лажна виђења потекла од палих духова, током свог мученичког страдања (што смо раније наводили као пример могућег искушења у часу смрти) овако описује богодано виђење које је потом уследило: „Такође видех и трећег младића, предивног изгледа, чије лице сијаше као сунце. Узевши ме за руку, он ме узведе на Небеса и показа ми престо, покривен белом одеждом и прекрасан венац. Задивљена таквом лепотом, ја упитах младића који ме је на Небеса довео: „Господине, чије је ово?“, а он ми рече: „То је награда за твој подвиг… Али, врати се сада у своје тело; ујутру у шест сати доћи ће анђели Божји да узму ваше душе и узведу их на Небеса“ (Житија Светих, 3. мај).
Постоји и доживљај виђења Небеса из далека, као у случају првомученика Стефана, који је видео „Небеса отворена и Сина Човечијега где стоји с десне стране Богу“. (Дела 7, 56). Овде ћемо, међутим, размотрити само онај доживљај који је најсличнији савременом „посмртном“ искуству – узлажење на Небеса, било након смрти или у богоданом виђењу, „у телу“ или „ван“ њега.
Свети Салвије Албински, галски јерарх из 6. века, пошто је био мртав скоро цео дан, вратио се у живот, и свом пријатељу Григорију Туринском испричао следеће:
„Када се моја келија потресла пре четири дана, а ти ме видео како лежим мртав, два Анђела су ме подигла и донела на сам врх Небеса, и мени се чинило да с под мојим стопалима налази не само ова једна земља, него и сунце и месец, облаци и звезде. Затим су ме провели кроз двери које су сијале светлошћу блиставијом од сунца и увели у здање где су сви подови блистали као злато и сребро. Та светлост се не да описати. На том месту налазило се мноштво народа – по изгледу, ни мушкарци, ни жене – које се простирало тако далеко на све стране да му се није могао сагледати крај.
Анђели ми направише пролаз кроз ту масу људи и ми дођосмо на место у које смо још из даљине упирали поглед. Над тим местом се надносио облак. који беше блиставији од било какве светлости, иако нигде не беше ни сунца, ни месеца, ни звезда. Заиста, то сами облак својим сјајем блисташе јаче од њих. Из облака тада дође глас сличан гласу многих вода.
Мене грешнога поздравише с великом чашћу нека бића од којих једни беху обучени у свештеничке одежде, а други у обичне хаљине. Моји пратиоци ми рекоше да су то мученици и други свети које ми
на земљи прослављамо и којима се усрдно молимо. Док сам тамо стајао, запахну ме такав сладостан миомир да ја, насићен њиме, нисам осећао никакву потребу за храном или пићем све до овог часа. Затим зачух глас који рече: „Нека се овај човек врати на земљу јер је потребан нашим црквама“. Ја сам чуо глас, али не могах видети ко то говори. Онда падох ничице на земљу, заплакавши: „Авај, авај Господе“, рекох, „зашто си ми показао све ове ствари кад их поново узимаш од мене?“ А глас који ми говораше, рече: „Иди у миру, Ја ћу се старати о теби док те не доведем поново на ово место“. Моји пратиоци ме тада оставише и ја се, плачући, вратих кроз двери на које и уђох“ (Историја Франака, књ. VII, 1).
Овај доживљај указује на неколико још важнијих обележја: блиставост небеске светлости, невидиво присуство Божје, чији глас се чује, трепетно поштовање које Свети указују Богу и осетивост Божје благодати дате у виду неописивог миомириса. Такође се јасно каже да мноштво „људи“ виђених на Небесима (поред анђела који прате душу) – јесу душе мученика и светих.
Исто тако и монах из Венлока, пошто је од анђела био узнесен и пошто је прошао митарства „угледао је предивно место где је мноштво веома лепих људи ликовало с неизрецивом радошћу, позивајући и њега да подели са њима ту срећу и радост ако му је допуштено. А од даха ових блажених душа које се наслађиваху заједничком радошћу до њега допираше чудесан миомирис.
Свети Анђели му рекоше да је то место Рај Божји.
Виде још и „величанствене зидине задивљујуће дужине и висине које сијају блиставим сјајем, а свети анђели му рекоше: „Ово је тај свети и славни град, небески Јерусалим, где душе светих пребивају у вечној радости. „Он казиваше да су ове душе и зидине овог славног града… биле тако заслепљујуће блиставе да није уопште могао да гледа у њих“ (Писма светог Бонифатија).
Можда је најпотпунији и најчудеснији доживљај Небеса икада забележен у хришћанској литератури онај који је имао св. Андреј Христа ради јуродиви (живео у Константинопољу у IX веку). Овај доживљај је, на основу казивања самог Светитеља, записао његов пријатељ Никифор. Овде наводимо само поједине делове.
Једном, за време сурове зиме, св. Андреј је лежао на улици промрзао и већ на самрти, кад одједном осети топлину и угледа прекрасног младића с лицем које је блистало попут сунца. Овај младић га поведе у Рај, на треће Небо.
„По Божјој вољи ја пребивах две недеље у овом сладосном виђењу… Видех себе у прекрасном и дивном Рају… умом и срцем дивљах се неизрецивој лепоти Раја и наслађивах се ходајући по њему… Преда мном иђаше младић, лица светлог попут сунца, и одевен у пурпурну хаљину… Идући за њим, угледах велик и диван Крст, налик на дугу, око кога укруг стајаху огњевиди певачи. Они узношаху милозвучно пјеније, славословећи Господа, некада на Крст распетога.
Младић који иђаше преда мном, приђе Крсту, целива га, па даде и мени знак да и ја целивам Крст… Док га целивах, ја се испуних неизрецивом духовном сладошћу и осетих миомирис снажнији од оног рајског. Прошавши поред Крста, погледах наниже и угледах под собом као морски бездан… Мој путовођа се окрете и рече ми: „Не бој се, јер нам се ваља попети још више“. И он ми пружи руку. Кад га узех за руку, већ смо били изнад другог неба. Тамо видех дивне мужеве, њихов спокој и људским језиком неисказиву радост њиховог слављења… И гле, узиђосмо изнад трећег неба, где ја видех и чух мноштво Небеских Сила које песмом славословљаху Бога. И рече ми младић што ме вођаше: „Кад се уклони застор, угледаћеш Господа Христа. Поклони се његовом престолу“. Чувши ово, ја се обрадовах и сав устрептах, јер ме обузе у исти мах ужас и неисказива радост. И гле, некаква пламена рука отклони застор и ја, попут пророка Исаије, угледах мога Господа „где седи на престолу високом и уздигнутом, и Серафими стајаху око Њега“ (Ис. 6, 1) … Угледавши га ја падох пред Њим ничице…
Чак и сада, сећајући се тог виђења, ја се испуњавам неизрецивом радошћу. Потом сва небеска војска запева предивну, неизрециву песму и ја се опет – ни сам не знам како – обретох у Рају и ходих по њему“ (Житија светих, 2. октобар).
Када је свети Андреј помислио како није видео Мајку Божју на Небесима, Анђео му рече: „Хтео си да видиш овде Царицу, Ону која је сјајнија од небеских сила? Није овде, отишла је у многострадални свет да помаже људима и теши невољнике. Показао бих ти њено свето место, али више нема времена, пошто се мораш вратити натраг“. Овим се још једном потврђује да се Анђели и Светитељи у једно исто време могу налазити само на једном месту.
Чак и у XIX веку, слично истинито виђење Небеса имао је схимонах Теодор Свирски, ученик старца Пајсија Величковског. При крају својих земаљских дана, он је искусио силно деловање Божје благодати на себи. Недуго после једног таквог случаја, он се разболео, и три дана био у некој врсти коме. „Када је пао у занос и нашао се ван себе, пред њим се појави неки невидиви младић који се могао осетити и опазити само чувством срца. Тај младић га поведе једном уском стазом на леву страну. Сам о. Теодор је касније причао да је имао осећај да је већ умро и сам себи је рекао: „Умро сам. Не знам хоћу ли се спасити или ћу погинути“. „Спасен си!“ – одговори му на те његове помисли невидиви глас. И одједном некаква сила попут снажног вихора подухвати га и пренесе на десну страну.
„Окуси радост рајског обручења коју дајем онима који ме љубе“ – чу се невидиви глас. О. Теодору се учини као да с овим речима Сам Спаситељ положи своју десну руку на његово срце и он би узнесен у неко неизрециво пријатно, али потпуно невидиво и земаљским речима неописиво обиталиште. Из тог чувства он пређе у друго, још узвишеније, па онда у треће, али сва та чувства, како он сам говораше, могао је само да запамти срцем, али не и да схвати разумом.
Потом он угледа нешто као храм и у њему, близу олтара, као шатор, у коме беху петоро или шесторо људи. Мислени глас му рече: „Ради ових људи се одгађа твоја смрт. Ради њих ћеш још поживети“. Тада му беше откривен духовни узраст неких његових ученика, па му онда Господ саопшти каква ће искушења загорчати вече његовог живота… Али Божански глас га увераваше да ови бесни таласи неће наудити лађи његове душе, јер је њен невидљиви крманош – Христос“ (Из „Животописа оптинског старца јеромонаха Леонида, 1876. г.).
Могли би се навести и други примери из житија светитеља и подвижника, али би то било само понављање већ реченог. Поучно би, међутим, било ради поређења са савременим „посмртним“ искуствима, изнети искуство савременог грешника на Небесима. Тако, аутор текста „Невероватно за многе…“ (чије смо сведочанство већ неколико пута наводили), након што је измакао демонима на митарствима, благодарећи заступништву Мајке Божје, описује како је, још увек вођен Анђелима, наставио да се креће навише, и онда, каже: „Угледах изнад себе јарку светлост. Она ми се учини налик сунчаној, али беше много, много снажнија од ње. Тамо мора да је неко царство светлости…
И одједном, великом брзином ми уђосмо у област те светлости, и она ме дословце ослепи. Ја затворих очи подигавши руке к лицу…“
„Боже мој, шта је ово, каква ли је ово светлост? Зашто је она за мене као мркли мрак? Не могу да гледам, и као у тмини ништа не видим…“
Та немогућност да видим, да гледам, још је увећавала мој страх од неизвесног, тако природан у овом за мене непознатом свету, и ја, силно узнемирен, помислих: Шта ће бити даље? Хоћу ли скоро проћи ову област светлости и има ли њој уопште краја?
Али, десило се нешто друго. Зачу се величанствен, без гнева, али властан и одлучан глас:
„Није спреман!“. А потом… потом се за трен заустависмо у нашем стреловитом лету навише – и почесмо брзо да падамо…“ (стр. 48-49).
У овом случају још јасније је описана природа ове небеске светлости: она је таква да њено виђење може поднети само онај ко се, попут светога Салвија и Андреја, хришћанским животом и подвизима припремио за то.
 
3. Својства истинитог виђења Небеса
Погледајмо сада укратко главна обележја ових истинитих доживљаја Небеса и размотримо у чему се разликују од искустава боравка у ваздушном царству описаних у претходним поглављима.
Истинити доживљај Небеса увек се открива на крају процеса усхођења који се обично одвија кроз митарства (ако је душа дужна да тамо „плати“ неку „царину“). С друге стране, у савременим „вантелесним“ и „посмртним“ стањима митарства и демони се никад не сусрећу, а само понекад се описује процес усхођења.
Душу на Небеса увек воде Анђели или Анђео, и она никад не „залута“ тамо случајно, нити се креће по својој сопственој вољи или сопственим силама.
Ово је једна од најупечатљивијих разлика између истинитог доживљаја Небеса и савремених искустава пентекосталаца и других који описују „посмртна“ стања у „Рају“ и на „Небесима“. Та неправославна искуства су у суштини истоветна са овосветским и чак атеистичким доживљајима „раја“, као што смо већ видели раније, а разликују се само у небитним детаљима интерпретације, што лако може бити плод људске маште док душа борави на „астралном плану“.
У ствари, у тим неправославним искуствима душу никада не воде Анђели. О овоме је писао св Јован Златоуст у тумачењу Лукиног Јеванђеља (16, 19-31):
„Лазара тада одведоше анђели. Напротив, душу онога (богаташа) узеше неке страшне силе, можда и послане због тога. Јер душа не може сама себе одвести у онај живот, то је немогуће. Ако ми, идући из града у град требамо водича, колико ли ће он бити потребнији души када се истрже из тела и предаје будућем животу?“ (Беседа „Антиохијском народу“ III, „О Лазару“, цитирано по митр. Макарију „Православна догматика“ II, стр. 536).
Ово се збиља може сматрати пробним каменом аутентичности доживљаја Небеса. У савременим „посмртним“ искуствима души се најчешће предлаже да изабере – хоће ли да остане у „рају“, или да се врати натраг на земљу.
Истинити доживљај Небеса, међутим, никад не бива по људском избору, него по Божјој заповести, који извршавају Његови Анђели. У данашњим „вантелесним“ доживљајима „раја“ обично нема потребе за некаквим водичем, зато што се све збива управо овде, у ваздуху над нама, још увек у овоме свету. Присуство Анђела-водича неопходно је тек ако се ради о доживљавању нечега ван овог света, неке другачије стварности, где се душа не може кретати самостално. (Ово не значи да ђаволи не могу узети обличје „Анђела-водича“, али они то у савременим искуствима ретко чине).
Доживљај Небеса збива се у блиставој светлости и праћен је јасним знацима Божје благодати, нарочито дивним миомирисом. Таква знамења се, истини за вољу, понекад срећу и у данашњим „посмртним“ искуствима, али између ове две врсте знамења постоји битна разлика, чију важност тешко да можемо пренагласити.
Наиме, савремена искуства су површна, чак чулна, она се ни по чему не разликују од сличних искустава неверујућих људи, осим по хришћанском декору који посматрач види током „вантелесног“ искуства (или га сам додаје).
Ово искуство не представља ништа друго до природни осећај задовољства у „вантелесном“ стању, превучен танушном „хришћанском“ глазуром. (Такође је у неким случајевима могуће да демони придодају и своју обману како би посматрача још више увукли у гордост и учврстили га у његовом површном поимању хришћанства, али нема потребе да сада разматрамо то питање).
С друге стране, у истинитим хришћанским искуствима, њихова дубина се потврђује заиста чудесним појавама: светога Салвија је благоухање тако „заситило“ да дуже од три дана није осећао потребу ни за храном ни за водом.
Тек када је испричао свој доживљај, миомирис је ишчезао, и његов језик је отекао и прекрио се ранама; свети Андреј је био одсутан две недеље; К. Икскул је био „клинички мртав“ током 36 сати. У савременим „посмртним“ искуствима свакако се понекад дешавају „чудесна исцељења“ у стањима која су блиска смрти или су налик на њу, али никада ништа тако необично као у наведеним случајевима. Такође, никада се не појављује ништа што би указивало на то да су ти људи збиља били на Небесима, већ просто сведочи о томе да су искусили пријатност боравка у „вантелесној“ стварности (тзв. „астрална раван“).
Разлика између ових савремених искустава и истинитих доживљаја Небеса потпуно је истоветна оној разлици која постоји између данашњег површног „хришћанства“ и истинитог Православља. На пример, „мир“ који осети човек који је „прихватио Исуса као свог личног Спаситеља“, или имао, у наше време тако уобичајено искуство да „говори непознате језике“ или имао виђења „Христа“ (што такође данас није реткост), али који не зна ништа о свесном хришћанском живљењу у подвигу и покајању, нити се икада причестио истинским Телом и Крвљу Христовом у Светим Тајнама од самог Христа установљеним, такав се, дакле „мир“ не може никако упоредити са оним миром који откривамо у житијима великих православних светитеља.
 
4. Савремена искуства су обичан фалсификат истинитог доживљаја Небеса.
Истинити доживљај Небеса праћен је осећањем таквог страхопоштовања пред Божјом величанственошћу и осећањем такве своје недостојности да се Он сагледа (сазерцава), каква се данас ретко срећу и међу православним хришћанима, а камоли код оних који се налазе ван Цркве Христове.
Искрено, из дубине срца осећање недостојности светог Салвија, трепетно поклоњење светог Андреја Господу Христу и слепило К. Икскула изазвано светлошћу коју није био достојан да гледа, – представљају нешто што се не може срести у савременим искуствима. Они који данас у ваздушном царству виде „рај“, осећају „радост“, „срећу“, „задовољство“, али ретко када и нешто више од тога. Ако виде „Христа“, ма у каквом виду, то је само зато да би себи приуштили задовољство да разговарају са Њим, што је, рецимо, карактеристично за искуства у „харизматском“ покрету.
Елемент Божанскога и елемент човековог трепетног става пред Богом није присутан у оваквим искуствима.
Могли бисмо навести и друга својства истинитог доживљаја Небеса (описана нарочито у Житијима Светих), али и ово што је досад речено сасвим је довољно да бисмо истинити доживљај могли јасно разликовати од савремених искустава. Треба међутим имати увек на уму, кад год се усудимо да говоримо о оваквим узвишеним доживљајима оностраног, да су нам они дати више као наговештаји, него као потпуни описи онога што се људским језиком и не да уопште ваљано описати: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе“ (1 Кор. 2, 9).
 
5. О виђењима ада
За православног човека ад је исто тако реалан као што су и Небеса. Сам Господ много пута говори о онима које ће, због неиспуњавања Његових заповести, послати „у огањ вечни, припремљен ђаволу и његовим анђелима“ (Мт. 25, 41).
У једној од својих прича, Он даје упечатљив пример богаташа који, осуђен на адске муке због свог рђавог живота на земљи, упире поглед у Рај којег се лишио, и моли патријарха Аврама да Лазару, убогом сиромаху, за живота презираном од богаташа, допусти да дође и „умочивши у воду врх свога прста расхлади ми језик, јер се мучим у овом пламену“. Али Аврам одговара да је „међу нама и вама постављена велика провалија“, те да међу спасенима и проклетима нема никаквог општења (Лк. 16, , 24-26).
У православној литератури виђења ада су исто тако уобичајена појава као и виђења Небеса и Раја. Али, за разлику од виђења Небеса, ова виђења и искуства се најчешће дају обичним грешницима, а не светим људима, и њихова је сврха увек јасна.
Св. Григорије Двојеслов вели у својим „Разговорима“:
„У својој безграничној милости добри Бог допушта неким душама да се убрзо након смрти врате у своја тела, да би их призор ада најзад научио да се побоје вечних казни, у шта их саме речи нису могле уверити“. Затим, свети Григорије описује неколико случајева виђења ада и казује какав су утисак она оставила на видеоце.
Тако је неки шпански пустињак Петар умро и видео „ад са свим његовим мукама и безбројним огњеним језерима“. Вративши се у живот, Петар је испричао шта је видео „али све и да је то прећутао, његово покајно пошћење и ноћна бдења били би речити сведоци језивог боравка у аду и дубоког страха од грозних мучења. Бог је пројавио своје безмерно милосрђе не допустивши му да умре и све то искуси после смрти“.
Пречасни Беда, енглески летописац из 8. века, приповеда о томе како је неки човек из области Нортумбрије оживео након што је био „мртав“ читаве ноћи, и потом испричао своје виђење како Раја, тако и ада.
У аду се он обрео у непрозирној тмини. „Често су пред нас избијали некакви тмасти пламенови који као да избијаху из бездане јаме, и поново се у њу враћали… Како се пламени језици увећаваху, тако се испуњаваху људским душама које се, попут искри што врцају кроз дим, час извијаху високо у ваздуху, а час опет падаху доле, у дубине, када је огњена пара сплашњавала. А поврх свега, неописив смрад се ширио с тим парама и испуњавао цело то туробно и мрачно место… Одједном, зачух иза себе звук најочајнијег и најужаснијег вапаја, праћеног језивим церекањем. Угледах чопор злих духова како вуку за собом у дубине пет душа које су јаукале и вапиле док су се демони смејали и ликовали… Истовремено, из огњених дубина појавише се дуси таме и почеше ме опкољавати, стрељајући ме својим зажагреним очима и плашећи ме одвратним пламеном који избијаше из њихових уста и ноздрва“ (Беда Пречасни, „Историја енглеске цркве и народа“ књ. 5, 12).
У житију ратника Таксиота наводи се његово казивање о томе како су га на митарствима зауставили демони „цариници“, након чега, прича он „зли дуси почеше да ме туку, па ме одвукоше доле у земљу, која се раздвоји да нас прими.
Бејах вођен кроз уске пролазе и тесне и смрадне пукотине и кад стигох до самог дна ада, угледах тамо душе грешника заточене у вечној тами. То њихово битисање се не може назвати животом, јер се састоји само од муке, неутешног плача и неизрецивог шкргута зуба. То место непрестано одјекује очајним крицима: „Тешко нама! Авај, авај!“. Немогуће је описати сва тамошња страдања, све муке и боли које сам видео. Јаучу из дубине душе, а никога да их пожали; плачу, а никога да их утеши; преклињу, а никога да чује и избави. И ја бејах затворен у тим мрачним местима ужасних патњи и горко ридах од трећег до десетог часа“ (Житија Светих, 28. март).
Монах из Венлока видео је сличну сцену у земљиној „преисподњи“, где је „чуо ужасно, језиво, неизрециво стењање и вапај несрећних душа. И анђео му рече: „Жамор и јауци које чујеш доле, допиру од оних душа до којих милосрдна љубав Божја никада неће доћи, него ће их неугасиви огањ мучити довека“ (Писма св. Бонифација).
Наравно, не треба да будемо превише фасцинирани детаљним описима у овим искуствима, а још мање него у случају са Рајем и Небесима то треба да нас наведе да састављамо „географску карту“ ада на основу ових искустава.
Западњачки изуми -„чистилиште“ и „лимб“ (предворја ада настањена душама некрштене деце и дохришћанских праведника – прим. прев.) – јесу покушај да се начини таква карта.
Православно предање, међутим, зна само за једну реалност у преисподњи: ад. Штавише, као што учи свети Марко Ефески (види његову „Другу беседу о чистилишном огњу“ у прилогу 1-а), то што се види у доживљајима боравка у аду често су само предслике будућих мучења, а не буквалан опис садашњег стања оних који у аду очекују Страшни Суд. Но, био то опис садашњег стања, или виђење будућег, доживљај боравка у аду, како је дат у православним изворима, представља моћно средство којим се човек подстиче да живи у хришћанском подвигу. А такав живот јесте једини начин да се избегну вечне муке – зато Бог и даје таква искуства људима.
Има ли неких сличних доживљаја ада и у савременој „посмртној“ литератури?
Као што смо већ видели, др Муди и већина других савремених истраживача готово да нису наишли на слична искуства. Раније смо објаснили да је ова чињеница повезана са „комотним духовним животом данашњег човека који често нема страх од ада нити зна за постојање ђавола, због чега и не очекује да тако нешто види после смрти. Међутим, једна недавно објављена књига о животу после смрти нуди другачије и наизглед једнако добро објашњење, и у исто време пориче да је доживљај ада тако редак као што се чини да јесте. Овде ћемо укратко размотрити открића ове књиге, чији је наслов – „Иза двери смрти“.
Др Морис Ролингс, лекар из Тенесија, специјалиста за интерну медицину и болести срца и крвних судова вршио је реанимацију многих људи који су били „клинички мртви“. Разговори које је касније водио са тим људима открили су му да „насупрот већини објављених случајева о животу после смрти, посмртна искуства нису баш тако пријатна. Постоји и ад!
Пошто сам схватио ту чињеницу, почео сам да прикупљам сведочења о непријатним случајевима, што су ранији истраживачи очигледно пропустили да учине. Мислим да се то догодило зато што ти истраживачи, већином психијатри, нису никад реанимирали пацијента, нису били у прилици да се затекну на лицу места. Моја истраживања су показала да су непријатна искуства у најмању руку исто тако честа као и она пријатна… Установио сам да већина непријатних искустава врло брзо бива потиснута у пацијентову подсвест. Изгледа да су ова рђава искуства болна и мучна, те се зато уклањају из свести, а памте се, ако се уопште нешто и памти, само пријатна искуства“ (стр. 56).
Др Ролингс овако описује свој „модел“ ових доживљаја ада: „Као и они који су имали пријатна искуства, тако и ови који су имали мучна, тешко успевају да схвате да су умрли, и то тек када виде како људи спремају њихова мртва тела. Њима се такође дешава да по изласку из собе прођу кроз мрачан пролаз, али уместо да се нађу на светлом месту, долазе у неко мрачно и суморно место где срећу чудне људе који се скривају у сенкама или дуж огњеног језера.
Страхоте које доживљавају немогуће је описати и тешко се могу запамтити“ (стр. 63-64). Постоје различити описи (неки од њих потичу од „ревносних чланова цркве“ који су се изненадили видевши себе у таквом стању) некаквих ђаволака и гротескних џинова, описи силаска у тмину и у пламен, у јаму и у огњено море.
Уопштено говорећи, ова искуства, како због своје краткотрајности, тако и због одсуства анђеоских или демонских водича, немају особине истинитих оностраних искустава, а нека од њих веома подсећају на авантуре Роберта Монроа на „астралној равни“. Па ипак, она уносе значајну исправку у сва та силна искуства „насладе“ и „раја“ после смрти – „вантелесна“ област није ни у ком случају само наслада и светлост, и они који су искусили њену „паклену“ страну ближи су правој истини него они који су у том стању доживели само задовољства. Демони ваздушног царства делимично откривају таквима своју праву природу, дајући им чак наговештај мука које очекују оне што нису знали за Христа и нису испуњавали Његове заповести.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *