ДУША ПОСЛЕ СМРТИ

 

ДУША ПОСЛЕ СМРТИ
 
ПРАВОСЛАВНО УЧЕЊЕ О АНЂЕЛИМА
 
Из речи Самога Христа знамо да душу у тренутку смрти сусрећу анђели: „А кад умре сиромах, однесоше га Анђели у наручје Авраамово“ (Лк. 16, 22).
Такође из Јеванђеља знамо у каквом се облику појављују анђели: „А лице његово (Анђелово) беше као муња, и одело његово бело као снег“ (Мт. 28, 3); „младић обучен у белу хаљину“ (Мк. 16, 5); „два човека у блиставим хаљинама“ (Лк. 24, 4); „два Анђела у белом“ (Јн. 20, 12). Током читаве хришћанске историје Анђели су се увек јављали у облику младића обучених у бело. Иконографска традиција представљања Анђела је такође кроз векове била у складу с тим и увек их је представљала као блиставе младиће (често са два крила, која су наравно само символични детаљ, јер се обично приликом јављања Анђела не виде). Седми васељенски сабор је 787. године донео одлуку да се Анђели могу изображавати само на овај начин, у обличју људском. Западњачки „купидони“ ренесансе и потоњих периода настали су под утицајем паганства и немају ничега заједничког с истинским Анђелима.
Савремени римокатолички (и протестантски) Запад веома се удаљио од библијског учења и ранохришћанског предања у погледу представљања Анђела, а још више у погледу самог учења о духовним бићима. Разумевање ове грешке од суштинског је значаја за нас ако желимо да схватимо какво је истинско православно учење о судбини душе после смрти.
Епископ Игњатије Брјанчанинов (умро 1867), један од великих Отаца из блиске прошлости, запазио је ову грешку и посветио читав том својих сабраних дела излагању православног учења о овом питању. Критикујући гледиште изражено у класичном римокатоличком богословском делу из 19. века (Опат Берже „Богословски речник“), Епископ Игњатије посвећује велики део тог тома (стр. 185-302) борби са савременом идејом (заснованом на Декартовој философији) да све што је ван царства материје припада царству „чистог духа“. Таква мисао у суштини ставља бесконачног Бога у исту раван са разним коначним духовима (анђелима, демонима, душама умрлих). Ова мисао је широко распрострањена нарочито у данашње време (премда њени заступници и не виде све њене последице) и умногоме објашњава заблуде савременог света у погледу „духовних“ ствари: велико интересовање влада за све што не припада материјалном свету, али често се при томе готово и не прави разлика између Божанског, Анђелског, демонског и онога што је последица необичних људских моћи или уобразиље.
Опат Берже је учио да су Анђели, демони и душе умрлих „чисто духовни“; то значи да они не подлежу законима времена и простора и да ми о њиховом „облику“ или „кретању“ можемо говорити само метафорично, пошто „они морају да се одену у танана тела када им Бог дозволи да делују на друга тела“ (Еп. Игњатије, т. III, стр. 193-5). Чак и једно иначе заиста добро римокатоличко дело из 20. века, посвећено савременом спиритизму, понавља ово погрешно учење, тврдећи, на пример, да и анђели и демони „могу (да би постали видљиви људима) позајмити за своје тело било коју потребну материју из ниже природе, било живе или неживе“ (Блекмур „Чињенице и обмане у спиритизму“).
Сами спиритисти и окултисти преузели су ове идеје из модерне философије. И један такав апологета натприродног хришћанства какав је Ц. С. Луис (англиканац) исправно критикује савремену „представу о Небесима као о некаквом стању ума“, али изгледа да је и он барем делимично прихватио модерно схватање „да тело, његово место, кретање и време сада за највише домете духовног живота као да и не постоје“ (Ц. С. Луис, „Чудеса“, Њујорк, . 1967). Оваква гледишта су резултат претерано упрошћеног схватања духовне реалности до чега је дошло под утицајем модерног материјализма, а услед удаљавања од истинског хришћанског учења и духовног искуства.
Да би се схватило православно учење о Анђелима и другим духовима, треба најпре заборавити сувише упрошћену савремену дихотомију између материје и духа: истина је сложенија, и у исто време тако једноставна да ће онога ко је још способан да верује у њу вероватно многи сматрати „наивним буквалистом“.
Епископ Игњатије пише: „Када Бог човеку отвори (духовне) очи, он је у стању да види духове у њиховом сопственом облику (стр. 227). Исто тако, „из Светог Писма је потпуно јасно да душа човекова има облик човека у његовом телу, као и други створени духови“ (стр. 233). Он цитира многобројне светоотачке текстове да би ово доказао. Обратимо се сада и ми светоотачком учењу.
Св. Василије Велики у књизи о Светом Духу тврди да „у небеским Силама њихову природу чини ваздушасти дух, ако се може тако рећи, или невештаствени огањ (нематеријални). Зато су оне ограничене местом и постају видљиве, јављајући се светима у обличју својих сопствених тела“. Опет, „ми верујемо да се свака (од небеских Сила) налази на одређеном месту. Јер Анђео који се појавио пред Корнилијем није био у исто време и са Филипом (Дела Ап. 10, 3; 8, 26); и Анђео који је разговарао са Захаријем близу „олтара кадионог“ (Лк. 1, 11) није се у исто време налазио и на свом месту на Небесима (гл. 16, 23, т. II, стр. 608, 602).
Слично учи и свети Григорије Богослов: „Другостепене, после Тројице, светлости, које имају царску славу, јесу блистави, невидиви Анђели. Они се слободно крећу око Престола, јер су хитропокретни умови, огањ и божански духови који се хитро крећу кроз ваздух“ (Беседа 6 „О умним бићима“).
Тако су Анђели, иако су „духови“ и „пламен огњени“ (Пс. 103, 5; Јевр. 1, 7), те пребивају у области где земаљски закони времена и простора не важе, ипак ограничени временом и простором и дејствују на тако „материјалан“ начин (ако тако смемо рећи) да неки Оци без колебања говоре о „ваздушастим (етеричним) телима Анђела.
Преподобни Јован Дамаскин, сумирајући у 8. веку учење св. Отаца, својих претходника, каже: „Анђео је биће обдарено умом, увек у покрету, које поседује слободну вољу и служи Богу, бестелесно, по благодати, добивши као своју природу бесмртност, а томе бићу облик и својства зна само Саздатељ. Бестелеснима и невештаственима се Анђели називају у поређењу са нама, јер се у поређењу са Богом, који је Једини Неупоредив, они показују и груби и вештаствени, будући да је само Божанство одиста невештасвено и бестелесно“. И даље он каже: „Они су описиви, јер када се налазе на Небесима, тада нису на земљи, а када их Бог пошаље на земљу, они не остају на Небесима – али они нису ограничени зидовима и вратима нити резама и печатима, јер за њих закони природе нису препрека. Слободни од Закона природе су зато што се онима који су достојни и којима Бог хоће да се они покажу, Анђели не показују онакви какви заиста јесу, него у оном измењеном обличју у коме их људи могу видети“ („Тачно изложење православне вере“, II, 3).
Говорећи да се Анђели јављају „не онакви какви заиста јесу“ преподобни Јован Дамаскин свакако не противречи светом Василију Великом који учи да се анђели појављују „у обличју својих сопствених тела“. Оба исказа су тачна, што се може видети из бројних описа јављања Анђела у Старом Завету. Тако је арханђел Рафаил био неколико недеља сапутник Товији и нико уопште није посумњао да он није човек. А када се на крају Арханђел разоткрио, рекао им је „Све ове дане био сам видљив за вас; но нисам ни јео ни пио – то вам се само причињавало“ (Товија 12, 19). Три Анђела која су се јавила Аврааму, такође су изгледала као људи и чинило се да једу (Пост. 18 и 19 гл. ). На сличан начин свети Кирил Јерусалимски у својим „Катихетским беседама“ поучава нас у вези са Анђелом који се јавио пророку Данилу: „Видевши анђела Гаврила, Данило се престрави и паде ничице, и премда беше пророк, не осмели се да му одговори док анђео не узе на себе обличје сина човечијег“ („Катихетске беседе“ IX, 1), Ипак, у књизи Даниловој (гл. 10) читамо да је и приликом првог заслепљујућег појављивања Анђео имао људско обличје, али тако блиставо („лице му је било попут муње; очи – као два јарка пламена; руке и ноге – као блистава бронза“) да је то било неиздрживо за људске очи. Дакле, Анђео је по спољашњем изгледу исти као и човек, али пошто његово „тело“ није материјално, и сам поглед на његову огњено-блиставу појаву може да пренерази било ког у још увек телу пребивајућег човека. Зато јављања Анђела нужно морају бити прилагођена људима који их посматрају тако што ће се показати мање блиставим и застрашујућим него што заиста јесу.
Што се тиче човечије душе, блажени Августин учи да када душа напушта тело „сам човек који се налази у том стању, види себе, иако само у духу, а не у телу, толико слично своме сопственом телу, да он уопште не може да примети било какву разлику“ („Град Божији“, књ. XXI, 10). Ова истина је небројено пута потврђена и кроз лична искуства хиљада људи враћених из смрти у живот у ово наше време.
Но, када говоримо о „телима“ Анђела и других духова, морамо пазити да им не припишемо ма какве грубе материјалне карактеристике. У сваком случају, као што учи преподобни Јован Дамаскин, „овом бићу облик и својства зна само Саздатељ“. На западу је блаж. Августин писао да је потпуно свеједно да ли кажемо „ваздушаста тела“ демона и других духова, или их називамо „бестелесним“ („Град Божији“, XXI, 10).
Сам епископ Игњатије је можда био превише заинтересован да објасни анђелска „тела“ на основу научних сазнања 19. века у области гасова. То је изазвало мали спор између њега и еп, Теофана Затворника, који је сматрао неопходним да нагласи просту, несложену природу духова (они се, наравно, не састоје од молекула хемијских елемената као што је случај са гасовима). Ипак, у основном питању, постојању „танане навлаке“ које поседују сви духови, он се слагао са епископом Игњатијем (види о. Георгије Флоровски „Путеви руског богословља“, стр. 394-5). Можда је слично неразумевање у питањима другостепене важности или у чисто терминолошким питањима довело у 5. веку на Западу до отпора сличном учењу латинског оца, светог Фауста Леринског који је такође заступао схватање о релативној „материјалности“ душе, засновано на учењу Источних Отаца.
Ако права својства Анђелске природе зна једино Бог, деловање Анђела (бар у овоме свету) може свако разумети, јер о томе постоји мноштво сведочанстава, како у Светом Писму и светоотачкој литератури, тако и у Житијима Светих. Да бисмо у потпуности разумели виђења духовних бића која доживљавају умирући људи, ми морамо нарочито знати како се јављају пали анђели (демони). Прави Анђели се увек јављају у свом истинском обличју (само не тако заслепљујућем као што у ствари јесте) и делују само да би испунили вољу и заповести Божије. Пали анђели, иако се понекад јављају у свом правом обличју (св. Серафим Саровски их на основу сопственог искуства описује као „одвратне“), ипак обично узимају друга обличја и творе многа „чудеса“ влашћу коју добијају потчињавајући се „кнезу који господари у ваздуху“ (Еф. 2, 2). Њихово место боравка је – ваздух, а основни задатак да искушавају или застрашују људе, повлачећи их за собом у пропаст. Хришћани се управо против њих боре: „Наша борба није против крви и тела, него против поглаварстава и власти господара таме овог света, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12).
У мало познатом делу „Демонско прорицање“, које је написао као одговор на молбу да објасни нека од многобројних демонских јављања у древном паганском свету он даје добар општи поглед на деловање демона: „Природа демона је таква да они чулима опажања својственим ваздушастим телима умногоме превазилазе чула опажања земаљских тела. Такође и у погледу брзине, захваљујући изузетној покретљивости њихових ваздушастих тела, они су неупоредиво хитрији не само од људи и животиња, него и од птица. Обдарени овим двема способностима које су карактеристичне за ваздушаста тела, тј. Префињеним опажањем и брзином кретања, они предсказују и најављују многе ствари о којима су сазнали много раније. А то код људи изазива дивљење, јер је њихово земаљско опажање много спорије. Уз то, демони су током свог дугог живљења у многим стварима стекли богато искуство, које људи у свом кратком животу не могу задобити. Уз помоћ ових способности, које су својствене природи ваздушастих тела, демони не само да предсказују многе догађаје, него и чине многа „чудеса“ („Демонско прорицање“ гл. 3).
Многа демонска „чудеса“ и јављања описана су у дугачкој беседи светога Антонија Великог коју је св. Атанасије укључио у његово житије. Ту се још спомињу и „лагана тела“ демона (гл. 11). Житије св. Кипријана, бившег мага, такође садржи многобројне описе демонских „чудеса“ и трансформација о којима су казивали непосредни учесници тих догађаја.
Класичан опис демонског деловања дат је у седмој и осмој беседи светога Јована Касијана, великог галског Оца 5. века, који је први предао Западу пуно учење источног монаштва. Св. Касијан пише: „Ово ваздушно пространство између земље и Небеса препуно је злих духова који лете по њему, ширећи неред са пакосним циљем, али ради наше користи Божански Промисао их је сакрио и удаљио од наших погледа. У супротном, због страха од њихових напада или језивих облика у које могу да се преиначе и претворе кад год то зажеле, људи би премрли од неподносивог ужаса…“
А да нечистим духовима управљају још моћније зле силе, поред оних сведочанстава из Светог Писма које налазимо у Јеванђељу када Господ одговара на клевете фарисеја: „А ако ја помоћу Веелзевула изгоним демоне…“ (Мт. 12, 27), уче нас и виђења и богато искуство светих људи.
„Када је један од наше браће путовао кроз ову пустињу, наишао је на једну пећину. Пошто је већ пала ноћ, и хтео је да у њој прочита вечерње молитве. Док је он по обичају певао псалме, већ беше прошла поноћ. Окончавши молитвено правило, он леже да би одморио изморено тело, и одједном угледа небројено мноштво демона који су се окупљали долазећи са свих страна; они су пролазили у бесконачној поворци, идући једни испред, а други иза свог старешине. Најзад дође њихов кнез који је био и већи и страшнијег изгледа од других демона. Пошто му поставише престо, он седе на узвишено судијско место и поче пажљиво да испитује деловање сваког демона понаособ. Оне који би рекли да још нису успели да наведу своје противнике у искушење он би их, уз погрде и псовке, одгонио од себе као лене и немарне, бесно вичући на њих да су толико труда и времена утраћили низашта. А оне који би рекли да су успели да наведу свог противника у искушење, он би отпуштао с великим похвалама, уз бурно клицање и одобравање свих, као најхрабрије ратнике који треба свима да служе за пример. Онда иступи један демон, најгори од свих, и саопшти са злурадошћу, као о блиставој победи, вест да је најзад, након петнаест година непрекидног искушавања, савладао једног чувеног монаха (чије име је рекао) и ове ноћи га навео на блуд… На то се сви демони силно обрадоваше, а он отиде, обасут од свог кнеза највишим похвалама и словопојима. Са првим зрацима сунца све ово мноштво демона ишчезе пред његовим очима“. Касније је брат који је посматрао овај призор сазнао да је извештај о палом монаху био тачан. („Разговори“, гл. 8, 12, 16).
Слична искуства православни хришћани су имали све до овог столећа. То свакако нису ни снови ни визије, него искуства доживљена у будном стању, сусрет са демонима у њиховом стварном обличју; наравно ово тек након што су тој особи претходно отворене духовне очи да види бића која су иначе за људске очи невидива.
Све доскора, можда, само неколико „старомодних“ или „наивних“ православних хришћана могло би да поверује да су ова сведочанства „жива истина“, а чак и сада неки православни хришћани тешко могу да их прихвате – толики је утицај извршило модерно веровање да су Анђели и демони „чисти духови“ који не делају на тако „видив“ начин. Тек пошто се демонска активност последњих годи
на изузетно појачала, ова казивања поново су почела да људима изгледају, ако ништа друго, оно бар – вероватна. Сада су такође и бројна „посмртна“ искуства многим обичним људима који нису имали додира са окултним проблемима отворила област невидиве стварности. Зато је постала неопходна потреба садашњег времена да се јасно и истинито објасни ова (невидива) област и бића која их настањују. А, такво објашњење може пружити само православно Хришћанство, које је све до сада сачувало изворно хришћанско учење.
Погледајмо сада подробније како се Анђели (и демони) појављују у тренутку смрти.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *