ДУША ПОСЛЕ СМРТИ

 

ДУША ПОСЛЕ СМРТИ
 
ИЗЛАЗАК ИЗ ТЕЛА У ОКУЛТНОЈ ЛИТЕРАТУРИ
 
Истраживачи савремених “посмртних искустава готово се увек ради објашњења ових случајева обраћају оној врсти литературе која тврди да се заснива на искуству “изласка из тела” – окултној литератури из најстаријих времена, египатској и тибетанској “Књизи мртвих”, па све до окултних учитеља и експериментатора наших дана.
Са друге стране, једва да неко од ових учитеља обраћа озбиљну пажњу на православно учење о животу и смрти или на библијске и светоотачке изворнике на којима се оно заснива. Због чега је то тако?
Узрок је врло једноставан: хришћанско учење потиче од Божијег откривења човеку о судбини душе после смрти и углавном наглашава коначно стање душе на Небесима или у аду. Иако постоји богата хришћанска литература која описује шта се догађа са душом после смрти, а заснива се на подацима из прве руке о “посмртном искуству” или изласку из тела (како је показано у поглављу о митарствима), ова литература најчешће заузима другостепено место у поређењу са главним хришћанским учењем о коначном стању душе. Литература, заснована на хришћанском искуству, корисна је, углавном, ради појашњења и прегледнијег представљања важнијих момената хришћанског учења.
У окултној литератури ситуација је управо супротна -главни нагласак ставља се на “вантелесно” искуство душе, а њено коначно стање обично се оставља недореченим или се објашњава личним мишљењима и нагађањима, углавном заснованим на овом искуству.
Савремени истраживачи много су тим сведочанствима окултних аутора (која се показују кудикамо погоднија за “научно” испитивање), него хришћанском учењу које захтева учешће вере и поверења, а такође и вођење духовног живота у сагласности са овим учењем.
У овом поглављу покушаћемо да укажемо на неке од замки које се крију у овом зближавању (науке и окултизма), које се ни у којој мери не показује тако “објективним” како се то некима чини, и покушати да дамо оцену окултног “вантелесног” искуства с тачке гледишта православног хришћанства. Ради тога, нужно је да се донекле упознамо са окултном литературом којом се користе савремени истраживачи за објашњење “посмртног” искуства.
 
Тибетанска и египатска “Књига мртвих”
Тибетанска “Књига мртвих”, јесте будистичка књига из VIII века која вероватно садржи добудистичка предања из још ранијих времена. Њен тибетански назив је “Ослобеђење путем слушања на посмртној равни”, а њен енглески издавач описује је као “мистичку поуку за руковођење у оностраном свету многих илузија и сфера”. Читају је крај тела покојника као корисну за његову душу, јер, како каже сам текст: “у тренутку смрти дешавају се разна привиђења”. То, како запажа издавач, “нису виђења реалности, већ нешто друго, као… (сопствени) интелектуални импулси, који су добили персонификовану форму”.
На следећим степенима 49-дневних “посмртних” искушења, описаних у књизи, јављају се виђења како “мирних” тако и “злоћудних” божанстава, од којих се сва, према будистичком учењу, тумаче као илузорна (нешто ниже, приликом тумачења ове сфере, показаћемо због чега су ова виђења, заиста, највећим делом – илузија). Крај читавог овог процеса је коначан пад душе и “преваплоћење” (=реинкарнација, такође ће бити размотрена ниже), схваћено према будистичком учењу као зло, које је могуће избећи уз помоћ будистичке припреме. Карл Јунг, у свом Психолошком коментару ове књиге, примећује да ова виђења веома наликују на описе загробног света у савременој западној спиритистичкој литератури – и једна и друга остављају непријатан утисак због крајње празнине и баналности саопштења из “света духова”.
Између “Тибетанске књиге мртвих” и савремених искустава у погледу двеју претпоставки постоји зачуђујуће слагање, што и објашњава интерес доктора Мудија и других истраживача. Прво, тамо описани утисци о боравку “ван тела”, у првим тренуцима смрти, у суштини су они исти као и у савременим случајевима (а такође и у православној литератури): душа умрлога појављује се као “сјајно прозрачно тело”, које је видљиво другим. бићима исте такве природе, али не и људима док су у телу. У почетку, она не схвата је ли жива или мртва, види људе окупљене око тела, слуша јауке настрадалих и способна је да прима чулне утиске; њени покрети нису ничим ограничени и може да пролази кроз чврста тела.
Друго, “у тренутку смрти видимо првобитну светлост”, коју многи истраживачи поистовећују са “светлосним бићем” какво се описује у данашње време.
Не треба сумњати да је оно што је описано у “Тибетанској књизи мртвих” заиста засновано на “вантелесном” искуству, али ћемо у даљем излагању утврдити да је истинско посмртно стање само једно од многих оваквих случајева, и дужни смо да упозоримо да не треба прихватити било какво “вантелесно” искуство као откровење о томе шта се заиста догађа после смрти. Искуства западних медијума, ако и јесу аутентична, у сваком случају нису истинска сведочанства о умрлима, како то они тврде.
Постоји извесна сродност између тибетанске “Књиге мртвих” и од ње још старије египатске “Књиге мртвих”. Ова друга описује како после смрти душа пролази кроз многе преображаје и среће многе “богове”. Међутим, жива традиција тумачења ове књиге не постоји, а без тога савремени читалац може само да нагађа о значењу неких од ових симбола. Према овој књизи, умрли редом добија облик ласте, златног сокола, змије с људским ногама, крокодила, чапље, цвета лотоса итд. и среће се са разним “боговима” и оностраним бићима (“четири света мајмуна”, богиња бегемот, разни богови с главама паса, шакала, мајмуна, птица, итд.).
Исцепкана, неразговетна и збркана искуства из “загробног царства” описана у овој књизи драстично се разликују од јасноће и једноставности хришћанског искуства. Иако се ова књига, може бити, такође заснива ка реалном искуству изласка из тела, она је, слично тибетанској “Књизи мртвих”, пуна илузорних визија и, без сумње, не може се користити као истински опис стања душе после смрти.
 
Списи Емануела Сведенборга
Други од окултних текстова које изучавају савремени истраживачи, пружа више наде да буде схваћен, јер припада новом времену, западном начину мишљења и претендује на то да буде хришћански.
Списи шведског мистика Емануела Сведенборга (1688-1772) описују оностране визије које су почеле да му се јављају у средњим годинама живота. До оног часа када су почеле те визије, он је био типичан европски интелектуалац XVIII века: полиглота, научник, истраживач, проналазач, човек који је активно учествовао у друштвеном животу као надзорник Шведског вишег колегијума и члан Горњег Дома парламента -укратко, “универзални” човек раног периода развитка науке, када је још увек једноме човеку било могуће да овлада готово свим савременим знањима.
Написао је готово 158 научних радова, а неки од њих (на пример, четворотомни анатомски трактат “Мозак”) су далеко испред свога времена.
Затим, у својој 56-ој години, он је почео да обраћа пажњу на невидљиви свет, и током последњих 25 година живота сачинио огроман број религиозних дела у којима се описује Небо, ад, Анђели и духови – и све то на основу сопственог искуства.
Његови описи невидљивих сфера разочаравајуће су приземни, и углавном слични описима који се могу наћи у већем делу окултне литературе. Када човек умире, онда, према Сведенборговој причи, улази у “свет духова” који се налази на пола пута између Небеса и ада. Овај свет, мада је духован и нематеријалан, толико личи на материјалну реалност да у почетку човек није свестан да је умро. Његово “тело” и осећања су онакви као и на земљи.
У тренутку смрти доживљава се визија светлости – нечег јарког и магловитог, и одвија се “преглед” сопственог живота, са свим његовим добрим и злим делима. Човек се среће са друговима и познаницима из овог света и извесно време продужава постојање на сасвим сличан начин као и на земљи, с том разликом што је тамо све много више окренуто унутарњем: човека привлаче оне ствари и људи које је волео, а стварност се реализује мишљу – треба само помислити о некоме, и та особа се појављује као да је позвана. Када се човек донекле привикне на боравак у свету духова, његови другови говоре му о Небу и паклу, и одводе га у разне градове, вртове и паркове.
У том међувремену у “свету духова” човек се налази ради обучавања, које траје од неколико дана до године, и “припрема” се за Небо. Али и само “Небо”, како га Сведенборг описује, не разликује се много од “света духова”, а и једно и друго веома личе на земљу.
Тамо постоје дворишта и сале, као на земљи, паркови и вртови, куће и спаваонице “анђела”, као и много одеће за њих. Тамо постоје владе и закони, и судови, али све, наравно, много “духовније” него на земљи. Тамо постоје црквена здања и службе, духовници говоре проповеди и негодују уколико се неко од слушалаца са њима не слаже. Тамо постоје бракови, школе, обука и васпитање деце, друштвени живот – укратко, готово све што се среће на земљи, а може да се сматра “духовним”.
Сам Сведенборг је говорио о Небу настањеном мноштвом анђела (сви они су, како је он сматрао, били душе умрлих), а такође и чудноватим становницима Јупитера, Меркура и других планета. Он је на “небу” дискутовао са Мартином Лутером и обратио га у своју веру, али није могао да разувери Калвина у његовој вери у “предестинацију”. Опис пакла такође подсећа на неко место на земљи, а његове становнике карактерише егоизам и ружни поступци.
Лако се може разумети због чега је од већине својих савременика Сведенборг био одбачен као умно поремећен и због чега су готово до наших дана његова виђења ретко схватана озбиљно. И поред тога, увек је било људи који су тврдили да је без обзира на сву чудноватост његових визија, он заиста био у контакту са невидљивом стварношћу: његов млађи савременик, немачки филозоф Емануел Кант, један од оснивача савремене филозофије, односио се према њему веома озбиљно и веровао у неколико примера Сведенборгове “видовитости”, који су били чувени у читавој Европи, а амерички филозоф Р. Емерсон у своме опширном есеју о њему у књизи “Изабраници човечанства”, називао га је “једним од гиганата литературе кога неће проценити ни читави колеџи просечних научника”.
Оживљавање интересовања за окултизам у наше време избацило га је у први план као “мистика” и “видовњака” неспутаног доктринарним хришћанством, а нарочито истраживачи “посмртних” искустава налазе интересантне паралеле међу својим открићима и његовим описом првих тренутака после смрти.
Не може се много сумњати у то да је Сведенборг заиста био у контакту са духовима, и да је од њих добио своје “откровење”. Проучавање начина на који је он добио ова “откровења”, показаће нам у каквој то сфери ови духови заиста пребивају.
Историјат Сведенборгових контаката са духовима, детаљно описан у његовом обимном “Духовном дневнику” и “Дневнику сновиђења” (2300 страница), јасно разоткрива карактеристике ступања у додир са поднебесним демонима, како то описује епископ Игњатије. Сведенборг је од детињства практиковао једну врсту медитације, која укључује опуштање и снажну концентрацију.
Временом је почео да у време медитације види пламен, који је он наивно прихватао и објашњавао као знамење “одобрења” његових мисли. То га је и припремило за почетак општења са светом духова. Касније је у сну почео да виђа Христа, и то како га примају у заједницу “бесмртника”, а постепено је око себе почео да осећа и присуство духова. На крају, духови су почели да му се јављају и у будном стању. То се први пут десило током његовог путовања за Лондон. Седећи, једне вечери, одједном је угледао црнило и гмизавце који су му пузали по телу, а затим и човека који је седео у углу собе и рекао му само: “Не једи толико” и ишчезао у мраку. Мада га је ово јављање преплашило, он га је ипак сматрао нечим “добрим”, због тога што је добио “морални савет”.
Затим, како сам прича: “Исте ноћи човек му се поново јавио, али сада се више нисам плашио. Потом је рекао да је он Господ Бог, Створитељ света и Искупитељ, и да је изабрао мене да објасним људима духовни смисао Писма, и да ће ми Он сам објаснити шта треба да напишем о том предмету. Исте ноћи били су ми откривени – тако да сам се у потпуности уверио у њихову реалност – светови духова. Небо и пакао… После тога Господ је отварао, веома често и дању, моје телесне очи, тако да сам усред дана могао да гледам у други свет, и у потпуно будном стању општим са анђелима и духовима”.
Из овог описа сасвим је јасно да је Сведенборг био отворен за општење са ваздушним царством палих духова и да су сва “откривења” која су потом уследила проистицала из тог истог извора. “Небо” и “ад” које је он видео, такође су били делови ваздушног царства, а “откривења” која је он записао јесу опис његових илузија, које пали духови често, ради сопствених циљева, подмећу лаковернима. Осврт на још нека дела окултне литературе показаће нам и друге стране овог царства.
 
“Астрална раван” теозофије
Теозофија XIX и XX века, која заправо представља мешавину источњачких и западњачких окултних идеја, подробно говори о ваздушном царству за које сматра да се састоји из низа “астралних равни” (“Астрални” значи “звездани”. То је измишљени термин који означава “надземаљску” реалност).
Према једној теорији овог учења “астралне” равни “представљају место пребивања свих натприродних бића, обитавалиште богова и демона, пустош у којој пребивају мисаоне форме, област настањена духовима ваздуха и других стихија, као и различита небеса и паклови с мноштвима анђела и демона…”. За то припремљене особе, сматра се, могу уз помоћ обреда да се “уздижу на ове равни и у потпуности се упознају са овим областима”.
Према овом учењу, у “астралну раван” (или равни, у зависности од тога како се посматра то царство – као цело или раздељено на различите “слојеве” (улази се после смрти и, као и у учењу Сведенборга, нема изненадне промене стања и нема суда – човек продужава да живи, као и пре, само ван тела, и почиње да “пролази кроз све поднивое астралне равни на своме путу ка небеском царству”. Сваки подниво је све финији и све више “окренут унутарњем”, а пролажење кроз њих, за разлику од страха и неспокојства које буде хришћанска “митарства”, јесте период задовољства и радости: “Радост пребивања на астралној равни је тако велика, да се физички живот у поређењу с тим уопште не чини као живот, . . Девет од десет особа осећају велику одбојност према повратку у своје тело” (А. Пауел, “Астрално тело”, 1972).
Као изум Рускиње – медијума, Јелене Блавацке, теозофија је крајем XIX века била покушај да се да систематично објашњење медијумских контаката с “мртвима”, који су се у западном свету множили од времена разбуктавања спиритистичких јављања у Америци 1848. године.
Све до данас њено учење о “астралној равни” (мада често и названој по имену) представља мерило којим се користе медијуми и други љубитељи окултног ради објашњења појава из света духова. Иако су теозофске књиге о “астралној равни” препуне оне “непријатне празнине и баналности”, које, по Јунговом мишљењу, карактеришу сву спиритистичку литературу, и поред тога, иза те тривијалности стоји филозофија реалности оностраног света, која код савремених истраживача наилази на одзив.
Савремени хуманистички поглед на свет са веома много симпатије гледа на такав онострани свет који је пријатан, а не мучан, који допушта лагани “раст” и “еволуцију”, а не коначност суда, који даје “још једну шансу” да би се припремило за вишу реалност, а не одређује вечни удео према владању током земаљског живота. Теозофско учење пружа баш оно што и тражи савремена душа, и тврди да је засновано на искуству.
Да би се дали православни хришћански одговор на ово учење морамо пажљиво осмотрити шта се то заиста збива на “астралној равни”. Али, где да гледамо? Саопштења медијума жалосно су позната по својој расплинутости и неодређености, а у неким случајевима, контакт са “светом духова” кроз медијуме превише је сумњив и варљив да би послужио као убедљив доказ о природи тога света. С друге стране, савремена “посмртна” искуства сувише су кратка и неубедљива да би послужила истој сврси.
Међутим, постоји искуство “астралне равни”, које је могуће подробније истражити. На језику теозофије то се зове “астралном пројекцијом” или “пројекцијом астралног тела”. Усавршавајући одређене медијумске методе, могуће је не само ступити у контакт с бестелесним духовима, како то чине обични медијуми (када њихове сеансе нису лажне), него и заиста ући у њихову област постојања и “путовати” међу њима. Може неко бити и веома скептичан слушајући о таквим случајевима који су се десили у давна времена, али, показало се да су оваква искуства постала готово уобичајена у наше време – и то не само међу окултистима -а већ постоји и бројна литература која из прве руке приповеда о искуствима додира са овом сфером.
 
“Астрална пројекција”
Православним хришћанима је добро познато да човек уистину може да буде уздигнут изнад граница своје телесне природе и ступи у невидљиве светове. Сам апостол Павле није знао је ли био “у телу… или изван тела, када би узнесен на треће небо” (II Кор., 12: 2), а за нас нема потребе да премишљамо о томе на који начин тело може постати толико префињено да би ушло на Небо (уколико се његов доживљај заиста збио “у телу”), или у какво је “танано тело” могла бити обучена душа за време пребивања “ван тела”. Нама је довољно да знамо да душа (у извесном “телу”) по Божјој милости заиста може бити узнета и Сагледати (сазерцавати) рај, а такође и ваздушно царство поднебесних духова.
У православној литератури такво се стање често описује као налажење изван “тела”, као што је то било са светим Антонијем, који је, како је то раније описано, видео “митарства” стојећи на молитви.
Епископ Игњатије (Брјанчанинов) подсећа нас на двојицу подвижника XIX века, чије су душе у време молитве напуштале тела – старца Василиска Сибирског, чији је ученик био познати Зосима, и старца схимника Игњатија (Исаију), личног друга еп. Игњатија (т. III, стр. 75).
Најупечатљивији случај изласка “из тела” у православним житијима вероватно је случај св. Андреја Христа ради јуродивог Константинопољског (X в.), који је за време док му је тело видљиво лежало на снегом завејаној градској улици, био узнесен у духу и сазрцавао рај и треће небо, а затим један део виђеног испричао своме ученику, који је и записао шта се десило (Житија Светих, 2. окт.).
Тако нешто даје се по Божјој милости и сасвим независно од човечије жеље или воље.
Али “астрална пројекција” – то је “вантелесно искуство” које је могуће постићи и изазвати уз помоћ одређених техника. Она представља један вид онога што је Владика Игњатије описао као “отварање чула”, и јасно је да (с обзиром да је контакт с духовима, осим непосредног деловања Божјег, људима забрањен), тим средствима достигнуто царство нису Небеса, већ само поднебесно ваздушно пространство настањено палим духовима.
Теозофски текстови, који подробно описују ово искуство, до те мере су испуњени окултним схватањима и тумачењима, да је из њих готово немогуће схватити шта заправо представља искуство тога царства. Исто тако, у XX веку појављује се литература друге врсте посвећена истом питању. Паралелно са ширењем истраживања и експериментисања у области “парапсихологије”, појавили су се људи који су објавили да су способни за “астралну пројекцију” (која им се догодила случајно или као последица експеримента) и написали књиге у којима описују своје искуство, а неки истраживачи сакупили су и проучили приче о искуству пребивања “изван тела” и писали о томе научним, а не окултним језиком. Размотримо овде неке од тих књига.
“Земаљска” страна “изласка из тела” добро је описана у књизи директора Института за психофизичка истраживања у Оксфорду (Енглеска) Селија Грина “Излазак из тела” (Њујорк, 1975). Као одговор на обраћање путем британске штампе и радија, октобра 1966. Г., Институт је добио око 400 одговора од људи који су тврдили да су они лично излазили из тела. Таква реакција сведочи о томе да слична искуства у данашње време ни у ком случају нису реткост, и да они који су таква искуства имали сада много спремније него раније говоре о томе, не плашећи се да ће их прогласити за “ћакнуте”. Исто важи и за “посмртна” искуства, како примећују др Муди и други истраживачи. Поменутих 400 људи добили су по два упитника, а књига је резултат упоређивања и анализе одговора.
Готово сва искуства описана у тој књизи била су невољна, изазвана различитим физичким околностима: стресовима, умором, болешћу, несрећним случајевима, анестезијом, сном.
Готово сва су се одвијала у близини тела (а не у “царству духова”), а оно што су видели веома наликује на приче људи који су имали посмртно искуство: човек види своје сопствено тело “споља”, влада свим чулима (чак и ако је у телу био глув или слеп), није у стању да ступи у додир са својим окружењем и комуницира с њим, “плови” ваздухом осећајући огромно задовољство и лакоћу, ум делује бистрије него обично. Неки су описивали и сусрет са умрлим сродницима или су путовали на места која, како се чинило, нису припадала обичној реалности.
Један “истраживач” “вантелесног” искуства, енглески геолог Роберт Крукел сакупио је велики број сличних примера како код окултиста и медијума с једне стране, тако и код сасвим обичних људи, с друге. Он овако сумира ово
искуство: “Телокопија” или “двојник” био је “рођен” из физичког тела и смештен заједно с њим. Када се “двојник” одвојио од тела, догодило се “помрачење” свести (умногоме слично томе када пребацивање из једне брзине у другу у аутомобилу изазива кратак прекид у преносу снаге)… Чести су случајеви прегледа протеклог живота у низу слика, а напуштено “физичко” тело ослобођени “двојник” обично је могао да посматра…”.
Супротно ономе што би се могло очекивати, нико није говорио о томе да је приликом изласка из тела осећао бол или страх – све је изгледало савршено природно… Свест, која је функционисала кроз тог одвојеног “двојника”, била је шира него у обичном животу… Понекад су се јављале способности телепатије, видовитости и предсказивања.
Често су се појављивали “умрли” пријатељи. Многи од оних који су давали изјаве, изражавали су велику одбојност према поновном уласку у тело и повратку земаљском животу… Овај, све до сада непознати, општи ток догађаја при изласку из тела није могуће у потпуности објаснити, полазећи од хипотезе да су сви такви случајеви само снови и да су сви описани “двојници” били просто халуцинације. Али, с друге стране, могуће их је лако објаснити уколико се прихвати да су ти случајеви истинити и да су виђени “двојници” били објективна (мада ултрафизичка) тела” (Роберт Крукел, “Излазак из тела”, 1970).
У суштини овај опис остварује тачку по тачку “моделе” посмртних искустава које је описао др Муди (“Живот после живота”). Подударности су такве да су могуће само онда када се описује једно исто искуство. Ако је тако, онда је, најзад, могуће одредити искуство које описују др Муди и други истраживачи и које ево већ неколико година изазива велики интерес и бројне дискусије на Западу. То није истинско “посмртно” искуство, већ пре “вантелесно” искуство које представља само предворје другог, много ширег искуства, па било то искуство саме смрти или “астралног путовања” (о чему види ниже). Иако би се “вантелесно” стање могло назвати “првим тренутком” смрти -уколико смрт заиста наступи – била би груба грешка изводити одатле било какве закључке о стању после смрти, осим голе чињенице да је душа после смрти жива и да је очувала свест, а то, у сваком случају, тешко да пориче било ко од оних који заиста верују у бесмртност душе. Даље, уколико “вантелесно” стање уопште није обавезно повезано са смрћу, дужни смо да будемо веома обазриви при избору сведочанстава која се нуде из многобројних искустава у овој области, управо, дужни смо да запитамо, имају ли визије “Небеса” (или “ада”) које сада обузимају многе, било шта заједничко са хришћанским схватањем Небеса и ада, или су оне само интерпретација неког просто природног (или демонског) искуства у “вантелесном” царству.
Др Крукел, који се до сада показао као најтемељнији истраживач у овој области, приступајући с једнаком пажњом и опрезношћу свакој ситници, што је особина и његових ранијих радова о биљним фосилима у Великој Британији, сакупио је велики материјал о искуству “раја” и “ада”.
Он сматра да су то природна и у суштини универзална искуства, и разликује их на следећи начин: “Они који су своја тела напустили природним путем били су склони томе да виде нешто јарко и спокојно (“Рај”), нешто типа прекрасне Земље, а (они који су били) истргнути силом… били су склони да западају у релативно мрачно, конфузно и слично сну окружење, што одговара древном “аду”. Први су сретали многобројне помоћнике (укључујући већ поменуте раније “умрле” рођаке и пријатеље), а други су се понекад сусретали с некаквим бестелесним “препрекама”.
Људи који поседују оно што др Крукел назива “медијумском телесном конституцијом” обавезно прво пролазе кроз тамну, магловиту област “ада”, а затим улазе у предео бљештаве светлости која се чини налик Рају.
Тај “Рај” описују различито (и медијуми и немедијуми) као “најдивнији од икада виђених пејсажа”, “предео прекрасне лепоте – простран врт сличан парку, а светлост је тамо таква каква никада није виђена ни на мору ни на копну”, “диван пејзаж” са “људима у белој одећи”, “светлост је постала силна”, “читава је земља сијала”.
Да би објаснио ова искуства, др Крукел поставља хипотезу да постоји “тотална земља” која се састоји, на нижем нивоу, од оне физичке земље која је нама позната из свакодневног живота, окружена свепрожимајућом нефизичком сфером на чијим се нижим и вишим границама нлазе сфере “ада” и “раја”.
Ово је заправо груб опис онога што се православном терминологијом назива ваздушним поднебесним царством палих духова, или “астрална раван” у теозофији.
Међутим, православни описи ове сфере не праве разлику између “вишег” и “нижег”, већ нагласак стављају на демонске обмане које чине саставни део тога царства. Будући да је световни истраживач, др Крукел не зна ништа о том аспекту ваздушног царства, већ са своје “научне” тачке гледишта потврђује необично важну чињеницу за схватање “посмртних” и “вантелесних” искустава:
“Небеса” и “ад”, виђени у тим стањима чине само део (или појаве) ваздушног царства духова, и немају ничег заједничког истинским Небесима и адом хришћанског учења који представљају места вечног пребивања људских душа (и васкрслих тела), а такође и бестелесних духова. Људима у “вантелесном” стању није допуштено да доспеју на права Небеса или у ад, који се душама откривају само по нарочитој вољи Божјој.
Ако неки “хришћани” и почну да у тренутку “смрти” истог часа гледају, виде “небески град” с “дијамантским вратима” и “Анђеле”, то само указује на то да оно што су угледали у ваздушном царству у некој мери зависи од њихових претходних искустава и очекивања, слично томе када умирући Индуси виде своје индуске храмове и “богове”.
Истинско хришћанско искуство Небеса и ада, као што ћемо видети у наредном поглављу, припада сасвим другој димензији.
 
“Астрално путовање”
Готово сва новија “посмртна” искуства била су изузетно краткотрајна – да су трајала дуже резултирала би стварном смрћу. Међутим, у “вантелесном” стању, које није повезано са условима блиским смрти, могуће је и дуготрајније искуство. Ако се ово искуство довољно продужи, могуће је напустити своје непосредно окружење и ући сасвим нови предео – не само због тога да се баци летимичан поглед на “врт” или “место светлости” или “небески град”, већ и зато да би се стекао трајнији “доживљај” у ваздушном царству.
“Астрална раван” је, очигледно, веома блиска свакоме, и извесне критичне ситуације (медијумске технике) могу да “испровоцирају” контакт с њом. У једној од својих књига, др Карл Јунг описује искуство једног од својих пацијената, жене која је “излазила из тела” током тешког порођаја. Она је видела лекаре и сестре који су је окруживали, али је осећала да се иза ње простире предиван предео за који се чинило да представља границу друге димензије. Осећала је да би, уколико би тамо пошла, напустила овај живот, али се уместо тога вратила у своје тело.
Др Муди је описао низ сличних стања, које он назива “граничним” или “крајњим” искуством (Живот после живота, стр. 54-57).
Они који намерно изазивају стање “астралне пројекције” често могу да уђу у ту “другу димензију”. Последњих година опис “излета” једног човека у ту димензију постигао је извесну славу, што му је омогућило да организује институт за експерименте са “вантелесним” стањем. Један од истраживача на том институту била је и др. Елизабет Киблер-Рос, која се слаже са Монроовим закључцима о сродности “вантелесног” и “посмртног” искуства. Овде ћемо укратко изложити открића овог експериментатора, описана у књизи “Путовања изван тела” (Њујорк, 1977).
Роберт Монро је успешни амерички бизнисмен (председник директорског савета једне мултимилионске компаније), а у погледу религије – агностик. Његова “ван-телесна” искуства почињу 1958. Г. када је, још пре него што се код њега појавио ма какав интерес за окултну литературу, почео да спроводи сопствене експерименте уз помоћ метода за памћење у сну. Ове технике обухватале су опуштање и концентрацију слично неким видовима медитације. Пошто је отпочео са овим експериментима, код њега се појавило неко необично стање када му се чинило да га је погодио сноп светлости, што је изазвало привремену парализу. Пошто се овај осећај поновио неколико пута, он је почео да сам “лебди” изван тела, а затим и да изазива и развија ово стање.
У почетку својих окултних “путовања” он открива оне исте основне предуслове који су Сведенборгу отворили пут за његове доживљаје у свету духова – пасивну медитацију, осећај “светлости”, општи однос поверења и отворености према новим и необичним доживљајима, и све то у комбинацији са “практичним” погледом на живот и одсуством било каквих општих хришћанских знања и искустава.
У почетку је Монро “путовао” на позната места на земљи – у почетку ближа, затим удаљенија, при чему му је понекад успевало да дође и до конкретних чињеница које су доказивале његове експерименте. Затим је почео да контактира са “духоликим” приликама. Први контакт са њима био је део медијумског експеримента (“индијски праведник” кога је послао медијум, заиста је дошао по њега! – стр. 52). Најзад, почео је да улази у чудновате пределе који су изгледали као да не припадају земљи.
Записујући своја искуства (што је чинио одмах по повратку у тело), груписао их је према припадности “локацијама”. Њих је било три: “Локација I” је “овде-сада”; нормално окружење овога света. “Локација П” је “нематеријална средина, по изгледу огромних размера, и са особинама сличним “астралној равни”. То место представља природну средину “другог тела”, (како Монро назива биће које је путовало тим царством) оно “прожима” физички свет и у њему влада закон мисли: “оно што мислиш, то и јеси” и “слично привлачи слично”, а да би се путовало, треба само помислити на жељено одредиште.
Монро је посетио различита места тога царства и видео, на пример, у једној узаној долини групу људи у дугачким белим одеждама који су себе називали “армијом на вежби” која чека наређења.
“Локација III” привидно изгледа као земаљска стварност, мада је сасвим друкчија од ичега виђеног на земљи, са чудним анахроничним својствима, а теозофи би овде вероватно препознали неки “грубљи” део “астралне равни”.
Пошто је углавном савладао страх који га је обузимао када је тек био доспео у ове непознате области, Монро је почео да их истражује и описује многобројна интелигентна бића која је тамо сусрео.
Приликом неких “путовања” сретао је и своје “умрле” пријатеље и разговарао са њима, али је много чешће сретао чудна безлична бића која су му понекад “помагала”, али једнако често не би уопште реаговала кад их је звао, или давала нејасне “мистичне” поруке сличне саопштењима медијума. Била су у стању да се рукују с њим, али исто тако и да зарију куку у његову пружену шаку. У некима од ових створења он је препознавао “препреке”, зверолика бића гумастих тела која су лако мењала облик у псе, слепе мишеве или његову сопствену децу, и друга бића која су му се ругала и мучила га, смејући се када је он призивао (не, наравно, са вером, већ као још један “експеримент”) име Исуса Христа.
Сам немајући вере, Монро се отворио за “религиозне” утицаје бића из тог света. Дане су му “пророчанске” визије будућих догађаја, који су се понекад заиста одигравали онако како их је он видео. Једном, док је био на самој граници изласка из тела, пред њим се појавио бели зрак светлости. Монро је упитао зрак да му одговори на питања о овом свету, а глас зрака му је одговорио: “Моли свог оца да ти каже велику тајну”. Следећи пут, Монро се тако и молио: “Оче, руководи мноме. Оче, реци ми велику тајну”. Из свега овога јасно је да је Монро, остајући по својим религиозним погледима “реалиста” и “агностик”, драговољно предао себе у руке бићима из окултних сфера (другим речима, демонима).
Баш као и др Муди и други истраживачи ове области, Монро пише “за дванаест година својих парапсихолошких активности нисам нашао сведочанстава која би потврђивала библијска схватања о Богу и загробном животу на месту званом “Небеса”. Исто тако, слично Сведенборгу, теозофима и истраживачима какав је др Крукел, он у “нематеријалној” области коју је изучавао налази “све оне особине које обично приписујемо Небесима и аду, а које представљају само део ‘Локације II'”. У области, како је изгледало, “најближој” материјалном свету, он је наишао на тамно-сиви простор настањен “џангризавим бићима која су се досађивала”. То, по његовом мишљењу, може бити “предворје пакла”, или тачније, области “ада” како га је назвао др Крукел.
Најсимптоматичнији, међутим, јесте Монроов доживљај “раја”. Он је три пута путовао на место “чистог мира”, лебдећи у топлим, меким облацима кроз које су просијавали разнобојни зраци светлости; вибрирао је у сагласју с музиком хорова који су певали песме без речи; око њега су била безимена бића у истом стању са којима није имао личног контакта.
Ово место осећао је као свој последњи “дом”, и жалио за њим неколико дана пошто се доживљај окончао. Овај “астрални рај”, разуме се, представља основни извор теозофског учења о “пријатности” другог света. Међутим, овај “рај” нема ничег заједничког са хришћанским учењем о Царству Небеском које је далеко од ове ваздушне области и које је, у својој пуноћи љубави и личности и свесном осећају присутности Божје постало сасвим удаљено од неверника наших времена, јер они не траже ништа више од “нирване” меких облака и разнобојних зрака!
Такав “рај” лако могу да пруже и пали духови, али на истинска Небеса Божја могу узнети само хришћански подвиг и Божја благодат.
Понекад се Монро сретао са “богом” свога “раја”. То се, према његовим речима, може догодити на било којој тачки “локације II”. “У току уобичајених активности, на било ком месту, разлеже се отегнути сигнал, готово налик на звук средњевековних фанфара. Сигнал сви дочекују спокојно, а када се зачује, сви прекидају разговор и оно чиме су се бавили. То је знак да Он (или Они) обилази своје царство.
Нема падања ничице или на колена. Заправо, држање је углавном ствар случаја. То је догађај на који су већ сви навикли, а покорност је најважнија од свега. Ту нема изузетака.
На звук сигнала, све живо леже… окренувши главу на страну да не би видели њега док пролази. Сврха тога је, изгледа, да се формира живи пут по коме ће Он проћи… Нема ни најмањег покрета, чак ни помисли, док Он пролази…
Неколико пута када сам искусио ово, и ја сам легао са другима. У том тренутку и сама помисао да се другачије, учини изгледа немогућа. Док он пролази, разлеже се заглушујућа дивља музика и осећа зрачење несавладиве живе силе која вам протутњи изнад главе, а онда нестаје у даљини… Овај догађај је исто толико случајан као на пример заустављање пред семафором на раскрсници или чекање на прелазу преко пруге: равнодушни сте, а истовремено осећате подсвесно поштовање пред моћи оличеној у возу који пролази. Овај догађај исто је тако безличан”.
“Је ли то Бог? Или Божији Син? Или Његов представник?”
Тешко би било пронаћи у читавој окултној литератури живописнији опис поклоњења сатани у царству којим он влада, царству безличних робова. На другом месту, Монро описује своју сопствену везу са кнезом царства у које је продро. Једне ноћи, две године пошто су почели његови “изласци из тела”, осетио је да се купа у оној истој светлости која је пратила почетак ових искустава, и осетио присуство веома снажне разумне личносне силе која га је учинила безвољним и немоћним. “У мени се створило чврсто убеђење да сам везан нераскидивим узама оданости за ову разумну силу и да сам дужан овде на земљи да обавим одређену мисију”.
У другом сличном искуству са овом невидљивом силом или “бићем” неколико недеља касније, оно (или они) као да је ушло и “истраживало” његову свест, а затим “као да су ишчезли на небу, док сам их ја преклињући дозивао”.
Тада сам се уверио да њихове интелектуалне способности далеко превазилазе моје разумевање. То је безлични, хладни разум, без имало емоција љубави и саосећања које ми толико поштујемо… Сео сам и заплакао, горко ридајући како никад раније нисам плакао, јер сам беспоговорно и без икакве наде да ће у будућности бити друкчије, схватио да Бог мога детињства цркве, религије широм света није био онакав каквог смо обожавали, и да ћу до краја живота патити због губитка ове илузије”.
Човек би тешко могао и замислити бољи опис сусрета с ђаволом, са којим се данас, ништа не подозревајући, сусрећу многи наши савременици, неспособни да му се одупру услед своје отуђености од истинског хришћанства.
Вредност Монроовог сведочанства о природи и бићима “астралне равни” је велика. Иако је он сам дубоко уронио у то и, практично, предао своју душу у руке палим дусима, он је своја искуства описао јасним, неокултним језиком и са релативно нормалне људске тачке гледишта, што његову књигу чини изузетно убедљивим упозорењем против “експериментисања” у овој области.
Онај ко познаје православно хришћанско учење о поднебесном (ваздушном) свету, као и о истинским Небесима и аду који се налазе ван ове области, само ће се још дубље убедити у реалност палих духова и њиховог царства, а такође и у велику опасност од ступања у контакт са њима чак и посредством неких привидно “научних” приступа. Нама православним хришћанима није нужно да знамо који део ових искустава је био “реалан”, а који је само последица представа и илузија које су му приредили пали дуси – обмана је у толикој мери присутна у ваздушном царству да нема никаквог смисла покушавати одредити њене тачне облике испољавања.
Са “астралном равни” могуће је такође ступити у контакт (иако не обавезно у “вантелесном” стању) употребом неких дрога. Недавни опити са давањем ЛСД-а особама на самрти, резултирала су веома убедљивим стањима “на граници смрти”, са “брзим прегледом” читавог живота, визијама бљештаве светлости, сусретима са “мртвима”, нељудским “духовним бићима”, добијањем спиритуалних поука о истинама “космичке религије”, реинкарнацији, и томе слично.
Др Киблер-Рос таксфе је учествовала у овим експериментима.
Добро је познато да “шамани” примитивних племена ступају у контакт с ваздушним светом палих духова у “вантелесном” стању, и, пошто су једном “иницирани” (“посвећени”) у ова искуства, могу да посећују “свет духова” и комуницирају с његовим становницима.
Исто то доживљавали су и “посвећеници” идолопоклоничких мистерија античког света. У житију светога Кипријана и Јустине (2. окт.) имамо о том царству сведочанство из прве руке, од бившег чаробњака: “На планини Олимп Кипријан изучи ђавољу науку до савршенства, јер упознаде разна демонска утварења, научи да изазива промене у ваздуху… И виде он тамо безбројне војске демона са кнезом таме, коме једни демони предстајаху, други служаху, трећи клицаху, величајући свог кнеза, а неке он слаше по целом свету да варају људе. Виде он тамо све незнабожачке богове и богиње и разноврсне утваре и привиђења, које је током строгог четрдесетодневног поста научио да призива…
Тако он постаде маг, врачар, упропаститељ душа људских, велики пријатељ и верни слуга кнеза пакленог, са којим је разговарао лицем у лице и од кога се удостојио велике части. О томе он сам говораше овако: “Верујте ми, ја видех самог кнеза пакленог; јер га жртвама умолих, и целивах, и разговарах са њим и са доглавницима његовим… И обећа ми да ће ме по изласку мом из тела поставити за кнеза, и да ће ме за живота на земљи у свему помагати… Лице његово беше као пољски цвет; на глави је имао раскошни венац (не стварни, него привидни) од злата и блиставог камења, који обасјаваше цело оно поље; и одело његово беше чудесно. Кад би се пак окренуо на једну или другу страну, све се оно место потресало; и крај његовог престола стајаху у великој покорности многобројни зли дуси разних чинова; тада и ја предадох њему целога себе, покоравајући се свакој његовој заповести”.
Свети Кипријан не каже одређено да ли је он ова искуства имао “ван тела”, а сасвим је могуће да искуснији врачеви и адепти немају потребе да напуштају тело да би ступили у додир са ваздушним царством. Сведенборг, чак и када описује своја “вантелесна” искуства, тврди да се већина његових контаката са духовима, напротив, одвијала у телу, али са отвореним “вратима опажања”. Карактеристике овога царства и “доживљаја” у њему исте су, без обзира да ли се нечије “авантуре” одвијају “у” телу или “изван” њега.
Један од чувених паганских врачева антике (II век), описујући своју иницијацију у Изидине мистерије, даје класичан пример “вантелесног” искуства и контакта са ваздушним царством, који би могао послужити и као опис неких данашњих “вантелесних” и “посмртних” искустава: “Открићу (о својој иницијацији) онолико колико по закону смем открити непосвећенима, али само под условом да ми поверујеш. Прошао сам кроз сама врата смрти, и ступио једном ногом на Прозерпинин праг, и поново се вратио, прошавши кроз све стихије (елементе). У поноћ видех сунце у зениту; стадох пред богове подземља и богове горњег света, близу њих, клањајући им се. Ето, сада си чуо шта ми се догодило али ти, мада си слушао, и даље остајеш у незнању”.
 
Закључци о “извантелесној” области
Све што је досад овде речено о “вантелесним” искуствима, довољно је да се данашња “посмртна” искуства сагледају у њиховом правом светлу. Сумирајмо наше резултате:
Ова искуства су, једноставно, “вантелесна” стања, нешто што је добро познато у окултној литератури, а однедавно се са повећано учесталошћу догађа и међу обичним људима који немају везе са окултизмом.
Ова искуства, међутим, ништа нам заиста не говоре о ономе што се
догађа са душом после смрти, осим да она преживљава
смрт и остаје свесна.
Област у коју душа доспева оног часа кад напусти тело и почне да губи контакт са оним што познајемо као “материјалну реалност” (било то после смрти или само у “вантелесном” искуству), нису ни Небеса ни ад, већ невидљива сфера блиска земљи, која зову на различите начине: “онај свет”, или “Бардо раван” (Тибетанска књига
мртвих), или “свет духова” (Сведенборг и спиритисти), или “астрална раван” (теозофи и већина окултиста), “локација II” (Монро), или, православним језиком речено, ваздушни свет поднебесја у коме обитавају пали духови који се усрдно труде да обману људе, покоре их и вргну у погибао.
То није онај “други свет” који човека очекује после смрти, већ само невидљиви део овога света кроз који човек мора проћи да би достигао истински “други” свет – Небески или адски.
За оне који су заиста умрли и које анђели спроводе из земаљског живота, ово је област где почиње Појединачни (“посебни”) Суд и у којој духови поднебесја откривају своју праву природу и мржњу према човечијем роду, а за све остале то је област демонских обмана у рукама истих тих духова.
Бића која се сусрећу у овој области су увек (или скоро увек) – демони, било да су она призвана уз помоћ медијума и другим окултним техникама, или спадају у “вантелесна” искуства. То нису Анђели, јер анђели бораве на Небесима и само пролазе кроз ову област као Божји весници.
То нису душе умрлих, јер оне бораве на Небесима или у аду и једино одмах после смрти пролазе кроз ову област на путу за Суд за оно што су учинили у свом животу. Чак и они најискуснији адепти у “вантелесним” искуствима, не могу дуго остати у овој области због опасности да се трајно одвоје од свог тела (смрт), и чак и у окултној литератури тешко је наћи описе међусобних сусрета таквих људи.
Не сме се веровати никаквим експериментима у овој области, и наравно, нипошто их не треба оцењивати по њиховом “спољашњем” виду. Чак и они који су чврсто утемељени у православном хришћанском учењу могу лако бити обманути од стране палих духова путем разних “визија”.
Они који ступају у ову област без икаквих знања и прихватају с поверењем ту добијена “откровења”, нису ништа друго до жалосне жртве палих духова.
Неко би могао да пита: “А шта је са осећајима “спокојства” и “задовољства” који прате готово сва “вантелесна” стања? Шта је са визијом “светлости” коју виде многи?
Јесу ли то такође обмане?”
У извесном смислу оваква стања могла би бити “природним” за душу када је она одвојена од тела. У овом палом свету наша физичка тела јесу тела патње, пропадања и смрти.
Одвојивши се од тела, душа се одмах нађе у много “природнијем” себи својственом стању, ближе оном стању које јој је Богом предодређено; јер васкрсло “духовно” тело у коме ће човек боравити у Царству Небеском, има много више сличности са душом, него са нама познатим земаљским телом.
Чак и оно тело у коме је испрва створен Адам, имало је другачију природу од Адамовог тела какво је оно било после пада, будући много префињеније и неподложно страдању и порођајним боловима.
У том смислу “спокојство” и “уживање” који се осећају приликом пребивања ван тела могуће је схватити као истинито, а не лажно. Обмана се, међутим, дешава онога часа кад ова природна стања почну да се тумаче као нешто “духовно” – као да је “спокојство” истински мир помирења с Богом, а “уживање” стварна духовна радост на Небесима.
А управо тако многи објашњавају своја “вантелесна” и “посмртна” искуства, због тога што немају истинско духовно искуство и трезвеност. Да је то заблуда, јасно се види из чињенице да и најокорелији безбожници доживљавају исто искуство “уживања” када умру.
То смо већ имали прилике да видимо у једном од претходних поглавља у случају индуса, атеисте и самоубице. Други упечатљив пример пружа нам британски романсијер, агностик, Сомересет Мом, који је, током кратког искуства “смрти”, недуго пре своје стварне смрти у 80-ој години, искусио испрва све јачу и јачу светлост, а затим осетио “изузетни осећај ослобођења”, како он то описује својим речима (види Ален Спрегет, “Дело о бесмртности”, Њујорк, 1974). Овај доживљај није ни најмање духовни, већ само једно “природно” искуство живота који се окончао у безверју.
Због тога се смрт, као чулан или “природни” доживљај, може учинити и сасвим пријатном. Ово уживање би исто тако могао доживети и онај чија је савест чиста пред Богом, као и онај ко уопште нема дубоке вере у Бога и вечни живот и због тога не схвата колико је много могао ожалостити Бога током свог живота. Како је добро рекао један писац: “лошу смрт доживљавају само они који су, иако су знали да Бог постоји, проживели своје животе као да Њега нема” (Дејвид Винтер, “Оно што долази: шта се дешава после смрти?”, Ветон, 1977, стр. 90) – то јест они које мучи сопствена савест толико да та мука преовлађује над “задовољством” физичке смрти.
Разлика међу верницима и неверницима не појављује се у самом тренутку смрти, већ касније, на “посебном” Суду. “Уживање” у смрти може бити и заиста реално, али оно нема никакве везе са вечном судбином душе која, и поред тога, може бити осуђена на муке.
Ово је још јасније када је у питању визија “светлости”. Она би могла бити нешто сасвим природно – одраз истинског стања светлости за које је човек био саздан. Ако и јесте тако, ипак представља озбиљну грешку придавати томе неки “духовни” смисао, како то по правилу чине духовно неискусни људи. Православна аскетска литература препуна је упозорења да не треба веровати било каквим врстама “светлости” које се јављају човеку; а када такву “светлост” човек почне да прихвата као “анђела” или чак “Христа”, јасно је да је пао у прелест, претварајући сопствена уображења у “стварност”, чак и пре него што су пали дуси почели да га обмањују.
Душа одвојена од тела такође природно поседује изоштреније осећање стварности, и доживљава оно што се данас назива “екстрасензорном или ванчулном перцепцијом” (ЕСП).
Позната је чињеница, запажена како у православној литератури, тако и код савремених научних истраживача, да душа после “смрти” (најчешће непосредно пред саму смрт) види оно што не могу да виде они који стоје одмах крај ње, зна да неко умире далеко од места где се она налази, итд.
Одраз овога може се наћи у доживљају који др Муди назива “виђењем знања”, када душа као да има “просветљење” и види пред собом “сва знања” (“Размишљања о животу после смрти”, стр. 9-14). Свети Бонифатије овако описује оно што је доживео “монах из Венлока” одмах после смрти: “Осећао се као човек који је будан и гледа, али су његове очи прекривене телесним велом, а онда, одједанпут, вео је скинут, и све што је претходно било невидљиво, скривено, непознато, постало је јасно. Тако се и њему, када је завеса тела била одбачена, показала читава васиона пред његовим очима, тако да је одједном видео све крајеве света, сва мора, све људе” (Емертон, “Писма светога Бонифатија”).
Неке душе су, очигледно, природно осетљивије за оваква стања, док се још налазе у телу. Свети Григорије Двојеслов запажа да “понекад и саме душе њима својственом истанчаношћу могу да предвиде будућност”, за разлику од оних који предвиђају будућност Божјим откривењем (Разговори, IV, 26).
Али, такви “медијуми” неизбежно падају у прелест када почну да тумаче и развијају овај таленат, који правилно могу користити само људи велике светости и, наравно, православне вере.
Добар пример “ЕСП” – замки представља случај америчког “медијума” Едгара Кејса. Једном приликом он је установио да поседује способност да постави тачну медицинску дијагнозу у стању транса, а потом почео да верује свим саопштењима која је добијао у том стању, па је завршио тако што је стао да се издаје за пророка (понекад са спектакуларним омашкама, као што је то био случај са предвиђањем катаклизме на западној обали Америке коју је најавио за 1969. а није се десила), нуди астролошка тумачења, открива “прошле животе” људи на “Атлантиди”, у древном Египту, итд.
“Природни” доживљаји душе када је она у стању нарочите осетљивости или је одвојена од тела – били то осећаји “спокојства”, уживања, светлости или “ЕСП” -представљају дакле само “груби материјал” проширене свести душе, и пружају, (морамо то поновити) веома мало потврда о стању душе после смрти, а најчешће воде непровереним тумачењима природе “другог света” као и непосредном контакту са палим духовима чије је ово царство. Сва ова искуства припадају “астралној” области и немају у себи ничег духовног или небеског; чак и у случају да је одређено искуство само по себи истинито, његовим тумачењима не треба веровати.
По самој природи ствари, право знање о ваздушној области духова и њеним манифестацијама није могуће стећи искључиво искуством. Претензија окултиста свих врста да су њихова знања истинита зато што су заснована на “искуству” управо и представља фаталну грешку свих носилаца окултних “знања”.
Напротив, искуство ове области, управо због тога што је стечено у ваздушном царству и најчешће изазвано од стране демона чији је крајњи циљ да заведу и погубе људске душе, по самој својој природи повезано је са обманом, да се и не говори о томе да, будући странац у тој сфери, човек у њој никада не може у потпуности да се правилно оријентише и буде уверен у њену реалност као што је уверен у реалност материјалног света.
Будистичка доктрина (како је изложена у “Тибетанској књизи мртвих”) свакако је исправна када говори о илузорној природи и лажним представама на “бардо равни”, али греши када из овога изводи закључак, само на основу искуства, да нигде иза ових појавних форми и не постоји објективна реалност.
Истинску реалност овог невидљивог света није могуће схватити, уколико она не буде откривена уз помоћ извора који је изван и изнад ње.
Из истих разлога, савремени прилаз овој области уз помоћ појединачних (или “научних”) експеримената неизбежно доводи до неправилних, лажних закључака. Готово сви данашњи истраживачи прихватају окултно учење о овој области или су му, у крајњој мери, веома наклоњени, баш због тога што се заснива на опиту (експерименту) на коме се такође базира и наука.
Међутим, “опит” или у материјалном свету нешто је сасвим друго него “опит” у ваздушној области. Сирови материјал са којим експериментишу и који изучавају, у првом случају је “морално” неутралан, па може бити објективно изучен и проверен, али у другом случају тај “материјал” је скривен, тешко га је уловити, а у многим случајевима он има своју сопствену вољу – вољу да обмањује истраживача. Због тога озбиљни истраживачи какви су др Муди, др Крукел, дрОсис и Робертсон, и др Киблер-Рос готово неизбежно завршавају тако да бивају коришћени за ширење окултних идеја које “на природан начин” добијају из ваздушног царства.
Једино ако схватимо (што је данас права реткост) да постоји објављена истина која је изнад сваког искуства, можемо у правом светлу сагледати ово окултно царство, препознати његову истинску природу и направити разлику међу овим нижим царством и вишим, Небеским Царством.
Било је неопходно посветити ово дуго поглавље “вантелесним” искуствима, да би се што је могуће јасније одредила природа онога што данас доживљавају не само медијуми и окултисти, него и многи обични људи. (У закључном делу ове књиге покушаћемо да објаснимо због чега су оваква искуства постала тако уобичајена у данашње време).
Сасвим је јасно да су ова искуства истинита, и да их није могуће одбацити као “халуцинације”. Међутим, исто је тако јасно да ово искуство није духовно, а покушаји оних који су га истраживали да га протумаче као “духовно искуство” које “открива” истинску природу загробног живота и крајњег стања душе само још више смућује савременог човека, показујући како су и сами ти истраживачи далеко од истинитог духовног знања и искуства.
Да бисмо ово боље увидели, испитаћемо сада неколико случајева истинитих искустава другог света – вечног Небеског света који се човеку отвара само по вољи Божјој и нема ничег заједничког са ваздушним царством (о коме смо до сада говорили) и које представља део овога света, света коме ће доћи крај.
 
Напомена о “реинкарнацији” (преваплоћену)
Међу окултним идејама о којима се данас нашироко расправља и које понекад прихватају они који су имали “вантелесна” или “посмртна” искуства, па чак и неки научници, јесте и идеја о реинкарнацији (преваплоћењу). Према овој идеји, душа се после смрти не подвргава “посебном” суду (а потом упућује на Небеса или у ад, да чека васкрсење тела и Општи Суд), него се (после краћег или дужег боравка на “астралној равни”) враћа натраг на земљу и преузима ново тело, било човека, било животиње.
Ова идеја је била веома распрострањена на Западу у старо паганско доба, пре но што ју је заменило хришћанско учење, али њено ширење у данашње време повезано је углавном са утицајем хиндуизма и будизма, код којих је она општа појава.
Данас се ова идеја обично “хуманизује”, у том смислу што људи сматрају да су њихови “претходни животи” били у људском облику, иако је како међу индуистима и будистима, тако и међу старим Грцима и Римљанима, владало убеђење да је веома тешко постићи људску “реинкарнацију”, и да већину могућих “инкарнација” чине животиње, инсекти, па чак и биљке.
Они који у ову идеју верују говоре да она објашњава многе “неправде” земаљског живота, а такође и безразложне фобије – ако је неко рођен слеп, или сиромашан, он је само оно што је у “претходном животу” заслужио (или, како то индуисти и будисти кажу, због његове “лоше карме”), а ако се неко плаши воде, то је због тога што се у “претходном животу” удавио.
Они који верују у реинкарнацију немају никакво заокружено учење о пореклу и назначењу душе, нити било какве убедљиве доказе у прилог своје теорије. Оно што код ње највише привлачи јесте, међутим, површног карактера: привидно остваривање “правде” на земљи, објашњење неких психичких загонетки, и обезбеђивање некаквог сурогата “бесмртности” за оне који не прихватају хришћанско становиште.
При дубљем размишљању, међутим, теорија о реинкарнацији не нуди никакво стварно објашњење неправде: ако неко страда у овом животу због греха и погрешака у ранијем животу кога се и не сећа, и за који (уколико је претходно био животиња) не може ни да сноси одговорност, и ако чак (према учењу будизма) не постоји ни “ја” које опстаје од једне до друге “инкарнације”, па су његови пређашњи греси били буквално нечији туђи греси – онда се овде уопште не може говорити ни о каквој “правди”, већ само о слепом страдању од зла, чији је узрок немогуће утврдити.
Хришћанско учење о паду Адама као извору свег зла у свету нуди много боље објашњење неправди у свету, а хришћанско откровење о савршеној правди Божјој и Његовом суду на вечни живот на Небесима или на одлазак у ад, чини непотребном тривијалну идеју о тражењу “правде” кроз низ “реинкарнација” (преваплоћења) у овом свету.
Идеја о реинкарнацији (преваплоћењу) стекла је током последњих деценија велику популарност на Западу, па се појавило и мноштво случајева који су наводили на помисао о “сећању на претходне животе”. Многи су, такође, искусивши боравак “ван тела”, поверовали да ова искуства оправдавају или потврђују идеју о реинкарнацији.
Како да тумачимо ове случајеве?
Треба напоменути да је тек незнатан број ових случајева пропраћен и “доказима” који нису произвољни и случајни или нису, једноставно, плод маште: дете је рођено са белегом на врату, а затим се “присећа” да су га у “претходном животу” обесили као коњокрадицу; човек има страх од висине, а затим се “сећа” да је у “прошлом животу” погинуо од пада, и томе сличних.
Природна људска склоност ка фантазирању чини ове случајеве бескорисним као “доказе” теорије о реинкарнацији.
Међутим, ови “претходни животи” често су откривани и уз помоћ хипнотичке методе познате као “регресивна хипноза”, јер су се људи, уз помоћ овог метода сећали и оних давно заборављених догађаја из најранијег детињства.
Хипнотизер враћа пацијента “натраг” у детињство, а затим пита: “А шта је било пре тога?”. У таквим случајевима човек се често “сети” своје смрти или чак читавог “другог живота”.
Каква су ово “сећања”?
Искусни хипнотизери и сами признају замке “регресивне хипнозе”. Калифорнијски лекар др Артур Хестингс, специјалиста за психологију комуникације, примећује да је оно најочигледније што се дешава под хипнозом то да су пацијенти изузетно отворени за све врсте подсвесних, вербалних или невербалних сугестија хипнотизера, и да су му веома покорни. Ако им затражите да се врате у претходни живот, а они га немају, измислиће га за вас! Ако им сугеришете да су видели НЛО, они као да су видели НЛО”.
Чикашки хипнотизер др Лари Герет, који је сам спровео око 500 хипнотичких сеанси регресије, запажа да ове регресије често нису тачне чак ни онда када је реч о сећању на прошле догађаје из овог живота.
“Веома често људи измишљају ствари, било да су то њихова надања, фантазије, снови и томе слично… Ма ко од оних који се баве хипнозом и спроводе регресију у било ком виду, откриће да људи поседују тако живу имагинацију, да ће измислити било шта само да би удовољили хипнотизеру” (Ален Хинек и Жак Вале: “Граница стварности”, 1975).
Други истраживач тог проблема пише: “Овај метод обилује многим ризицима, од којих је главни склоност подсвести ка драматичним фантазијама. Оно што се пројављује током хипнозе могао би заправо бити само сан о претходном животу, кога би пацијент желео да је проживео, или верује, исправно или не, да га је заиста проживео…
Један психолог наредио је неколицини хипнотисаних особа да се сете претходног живота, и они су се, сви, без изузетка, сетили. Неке од ових прича обиловале су живописним детаљима и чиниле се убедљивим… Међутим, када их је психолог поново хипнотисао, они су у стању транса могли да изведу сваки елемент своје приче о прошлом животу из некаквог нормалног извора – човека кога су познавали у детињству, сцене из прочитаног романа или филма који су гледали пре неколико година, и тако даље” (Ален Спрагет: “Случај за бесмртност”, 1974).
Али шта са оним, недавно на сва звона објављеним, случајевима када постоје “објективни докази о претходном животу”, када се човек “присећа” детаља времена и места које он сам вероватно не би могао познавати и који се, помоћу историјских докумената, могу проверити?
Такви случајеви изгледају веома убедљиви за оне који су већ склони да верују у преваплоћење (реинкарнацију), али ова врста “доказа” не разликује се од уобичајених обавештења добијених од “духова” на спиритистичким сеансама (која такође могу бити веома зачуђујућа!), па нема разлога претпостављати да она имају неки други извор. Како је сасвим очигледно да су “духови” на спиритистичким сеансама заправо демони, тако и обавештења о “претходном животу” такође могу бити дата од демона.
У оба случаја зли дуси имају исти циљ – збунити човека бљештавом демонстрацијом привидно “натприродних” знања, и самим тим га обманути у вези истинске природе загробног живота, остављајући га духовно неприпремљеним за њега.
Чак и окултисти, који су углавном благонаклони према идеји о реинкарнацији, признају да се “докази” о преваплоћењу могу схватити на различите начине. Један амерички популаризатор окултних идеја верује да би “већина забележених случајева који сведоче о реинкарнацији, у потпуности могли бити случајеви поседнутости”.
“Поседнутост” се, према овим окултистима, догађа када “мртва” особа запоседне тело живе – чија индивидуалност се при том мења – стварајући тиме утисак да се код те особе испољавају неке карактеристике из “пређашњег живота”.
Ова бића која “овладавају” људима, јесу, разуме се, демони, ма колико се они маскирали у душе умрлих. Недавно много рекламирана књига др Јана Стивенсона “Двадесет случајева који наводе на размишљање о реинкарнацији”, заиста представља збирку оваквих случајева поседнутости.
Рана хришћанска Црква борила се против идеје о преваплоћењу која је у хришћански свет продрла преко источњачких учења сродних манихејству. Тесно повезано са овим учењима било је и лажно Оригеново учење о “преегзистенцији” душа, које је строго осуђено на Петом Васељенском Сабору у Константинопољу 553. г., а његови следбеници анатемисани. Многи оци Цркве лично су писали против њега, а на Западу нарочито свети Амвросије Медиолански (“О вери у васкрсење”, књ. II), свети Григорије Ниски на Истоку (“О души и васкрсењу”) и други.
Савременом православном хришћанину кога саблажњава ова идеја, или који размишља о понуђеним “доказима”, биће можда довољно да размисли о три основна хришћанска догмата који изричито одбацују и саму могућност преваплоћења.
1. Васкрсење тела. Христос је васкрсао из мртвих у оном истом телу које је умрло смрћу свих људи, и постало прво од људских тела која ће у последњи дан сва васкрснути и поново се сјединити са душама да би вечно живела на Небесима или у паклу, према праведном Суду Божјем о њиховом земаљском животу.
Васкрсло тело, слично телу Самога Христа, разликоваће се од наших земаљских тела тиме што ће бити префињеније и ближе анђеоској природи, без чега оно не би могло да пребива у Царству Небеском, где нема ни смрти, ни трулежи, али ће то бити ово исто тело, чудесно обновљено и усавршено Богом за живот вечни, како је Језекиљу било показано у његовом виђењу “костију сухих” (Језек, 37: 1-14). На Небесима, спасени ће препознати једни друге. Тело представља неотуђиви део човекове личности која ће живети вечно, а идеја о томе да једној личности припада више тела одриче саму природу Царства Небеског, које је Бог припремио онима који Га љубе.
2. Наше спасење Исусом Христом. Бог се обукао у тело и Својим животом, страдањем и смрћу на Крсту спасао нас је од владавине греха и смрти. Кроз Његову Цркву ми се спасавамо и припремамо за Царство Небеско, и нисмо дужни да испаштамо за нека наша прошла сагрешења. Међутим, према идеји о преваплоћењу, ако се неко и “спасава”, то бива тек после многих живота посвећених исправљању последица ранијих грехова. Овај хладни и суморни законски формализам незнабожачких (паганских) религија у потпуности је укинут Христовом Крсном жртвом: разбојник са Његове десне стране у трену је добио спасење вером у Сина Божјег, а “лоша карма” његових злих дела била је избрисана Божјом благодаћу.
3. Суд. “Људима је одређено једанпут умрети, а потом суд” (Јев. 9: 27). Људски живот је јединствени, одређени период испитивања, после кога нема “друге шансе”, већ само Божји суд (који је и праведан и милосрдан) свакоме човеку, према стању душе у тренутку смрти.
У ова три учења хришћанско откривење је јасно и одређено, за разлику од незнабожачких (паганских) религија, које не верују у васкрсење или искупљење, и ништа одређено не говоре ни о Суду ни о будућем животу. Једини одговор на сва могућа искуства или “сећања на претходне животе” јесте јасно изнето хришћанско учење о природи људског живота и односу Бога према људима.

2 Comments

  1. Pomaze Bog , meni je majka umrla pre 2 meseca ,pa me sada interesuje da li duse upokojenih mogu da osecaju tugu i zal sto nisu sa nama?
    Pozdrav, hvala!

  2. Треба ово сви да прочитају мада, мислим, да се ништа не би промијенио у природи човјека. Али ето…..