ДУША ПОСЛЕ СМРТИ

 

ДУША ПОСЛЕ СМРТИ
 
СМИСАО САВРЕМЕНИХ “ПОСМРТНИХ” ИСКУСТАВА
 
1. Шта савремена искуства “доказују”?
Видели смо да се “посмртна” и “вантелесна” искуства о којима се данас толико жучно дискутује, веома разликују од непатворених искустава другог света која су кроз векове доживљавали богоугодни људи. И више од тога, током задњих година савремена искуства су постала толико позната и “популарна” не због тога што су она заиста “нова”(постоји читава антологија сличних случајева у Енглеској и Америци у XIX веку), нити због тога што се у наше време она догађају много чешће, него углавном због тога што је интелектуално стање јавности у западном свету, а нарочито у Америци, “спремно” за то.
Ово опште друштвено интересовање изгледа да представља реакцију на материјализам и атеизам XX века, и знак је већег интересовања за религију. Покушаћемо да дамо одговор на питање какав би могао бити смисао овог новог “религиозног” интересовања.
Али, рецимо најпре још једном шта ова искуства “доказују” о истинама вере. Већина истраживача се слаже са др Мудијем да ова искуства не потврђују “конвенционалну” хришћанску представу о Небесима (“Живот после живота”), па и искуства оних који мисле да су видели Небеса не могу да издрже поређење са аутентичним визијама Небеса у прошлости. Чак су и искуства “ада” више наговештаји, него било какви докази стварног постојања ада.
Због тога тврдњу др Киблер-Рос о томе да савремена истраживања “посмртног” искуства “потврђују оно чему су нас учили две хиљаде година – да постоји живот после смрти”, и да ће нам то помоћи да “знамо, а не да верујемо” (предговор за “Живот после живота”) треба оквалификовати као преувеличан.
Практично, ова искуства “доказују” само да душа човека живи и изван тела и да нематеријална стварност просто постоји, али не дају изричито никаква обавештења о даљем стању душе, па чак ни о томе да ли
она уопште постоји после првих неколико минута од “смрти”. Такође, ова искуства не откривају праву природу нематеријалне стварности. Са ове тачке гледишта, та искуства много мање задовољавају од сведочанстава датих кроз векове у житијима Светих и другим хришћанским изворима.
Из ових других извора сазнајемо много више -под условом, наравно, да поклањамо поверење ономе ко нам обавештење даје, у оној мери у којој су савремени истраживачи веровали својим испитаницима. Али чак и тада, наш основни став у односу према другом свету остаје вера, а не знање. Можемо, са одређеном увереношћу знати да после смрти постоји “нешто”, али шта је то уистину, схватамо вером, а не знањем.
Осим тога, оно што се др Киблер-Рос и њеним истомишљеницима чини сигурним када је у питању живот после смрти, на основу “посмртних” искустава, стоји у отвореној противречности са оним што о томе верују православни хришћани на основу Христовог учења, а такође и “посмртних” искустава описаних у православној литератури.
Читаво хришћанско искуство живота после смрти потврђује постојање Небеса, ада и суда, неопходност покајања, борбе (подвига), и страха од могућности вечне пропасти душе, док савремена искуства, слично искуствима шамана, паганских “посвећеника” и медијума, говоре о “другом свету” као о “чаробном царству” разних пријатних доживљаја, у коме нема суда, већ само спиритуални раст”, и о томе да се смрти не треба плашити него је дочекати као “пријатеља” који нас уводи у задовољства “живота после смрти”.
У претходним поглављима већ смо говорили о узроцима који доводе до разлика између ових двају искустава: хришћанско искуство јесте истинити свет Небеса и ада, а спиритистичко – само ваздушна област овога света, “астрална раван” палих духова. Савремена искуства недвосмислено припадају овој другој категорији, али ми то не бисмо могли знати да нисмо (вером) примили хришћанско откровење о природи другог свега. На сличан начин, ако др Киблер-Рос и други истраживачи прихватају, или се односе са симпатијом према нехришћанским интерпретацијама ових искустава, то није због тога што их савремени експерименти доказују; него због тога што сами истраживачи већ имају веру у њихова нехришћанска тумачења.
Значење савремених искустава, према томе, лежи у чињеници да су она постала широко позната баш у право време да би послужила као “потврда” нехришћанског погледа на живот после смрти, и користе се као део нехришћанског религиозног покрета. Погледајмо сада пажљивије природу овог религиозног покрета.
 
2. Веза са окултизмом
Код истраживача “посмртних” искустава увек изнова може се видети мање или више очигледна веза са окултним идејама и праксом. Окултно (буквално – оно што је “скривено”) можемо овде дефинисати као било какав контакт људи са невидљивим духовима и силама на начин који је забрањен Божјим откривењем (види Левит. 19: 31, 20: 6 итд.). Овај контакт могу тражити сами људи (као на спиритистичким сеансама), или може бити провоциран од стране палих духова (када се они спонтано јављају људима).
Супротност “окултном” је “духовно” или “религиозно” – термини који се односе на контакт с Богом, Његовим анђелима и светитељима, на начин који Бог то допушта: човекова молитва, с једне стране, и истинска, благодатна јављања Бога, анђела и светих, с друге.
Као пример ове окултне везе навешћемо мишљење др Ханса Холцера (“Иза овог живота”, Лос Анђелес, 1977), који сматра да смисао “посмртних” искустава лежи у томе да она омогућавају човеку да комуницира са мртвима, и претпоставља да се при том добијају онакве поруке какве “покојници” дају на спиритистичким сеансама.
Др Муди и многи други савремени истраживачи, као што смо већ видели, траже објашњења ових искустава у текстовима Сведенборга и “Тибетанској књизи мртвих”. Роберт Крукел, који представља можда и најозбиљнијег истраживача ове области, користи се као основним извором информација о “другом свету” -подацима добијеним од медијума. Роберт Монро и други који се баве “изласком из тела” отворено експериментишу окултним техникама и праксом, до те мере да примају руководство и савете од “бестелесних бића” са којима су ступили у додир.
Најсимптоматичнији пример овакве праксе савремених истраживача пружа нам др Елизабет Киблер-Рос, жена која је постала водећи пропагатор новог односа према смрти проистеклог из савремених “посмртних” искустава.
Ниједан хришћанин, разуме се, не може а да не саосећа са принципом који заступа др Киблер-Рос, а то је брижан и хуман однос према смрти, за разлику од хладног, беспомоћног, а често и застрашеног односа који најчешће преовлађује, не само међу лекарима и медицинским особљем, него чак и међу свештенством које би требало да има “одговор” на питања која поставља сама чињеница смрти.
Од објављивања њене књиге “О смрти и умирању” (Њујорк, 1969), питање смрти умногоме је престало да буде “табу” међу професионалним лекарима, помажући такође да се створи интелектуална клима погодна за дискусију о томе шта се догађа после смрти – дискусију коју је, на свој начин, започела прва књига др Мудија 1975. Није случајно да је толики број савремених књига с животу после смрти пропраћен предговорима или поговорима др Елизабет Киблер-Рос.
Нема сумње да ће се свако ко прихвата традиционални хришћански поглед на живот као на место испитивања за вечност, и на смрт као на улазак у вечно блаженство или вечне муке, у зависности од вере и земаљског живота, прочитавши њену књигу, осетити обесхрабреним. Имати “хуман” однос према умирућем, помагати му да се “припреми” за смрт, а при том не ставити на прво место веру у Христа и наду на спасење, значи – када је све већ речено и учињено – остати на истој оној суморној странпутици “хуманизма” на коју је човечанство одвукло савремено безверје.
Умирање се може учинити пријатнијим искуством него што је то уобичајено у данашњим болницама, али ако не постоји знање о томе шта долази после смрти, о томе има ли уопште нечега после смрти, рад људи као што је др Киблер-Рос своди се на ниво давања бескорисних шарених пилула неизлечивим болесницима, како би ови стекли утисак да се “нешто ради”.
Током свог првог истраживања, међутим (иако она то не помиње у својој првој књизи), др Киблер-Рос заиста се суочила са доказом да после смрти нешто постоји. Иако она све до сада није објавила своју сопствену књигу о “посмртним” искуствима, на својим многобројним предавањима и у интервјуима јасно је давала до знања како је видела довољно да би са сигурношћу знала да постоји живот после смрти.
Главни извор њеног знања није, међутим, “посмртно” искуство других, већ њено сопствено, прилично запањујуће искуство са “духовима”. Овако нешто први пут јој се догодило у канцеларији на Универзитету у Чикагу 1967, док је обесхрабрено размишљала о томе да прекине са тек започетим истраживањима о смрти и умирању.
У њену канцеларију ушла је жена која се представила као пацијенткиња која је умрла пре десет месеци. Др Киблер-Рос је то прихватила скептично, али ево како ју је, по њеним речима, приказа најзад “убедила”: “Рекла је да зна да сам премишљала о томе да напустим свој рад са умирућим пацијентима и да је дошла да ми каже да га не прекидам… Посегнула сам да је дотакнем. Проверавала сам да ли је то стварност. Била сам научник, психијатар, нисам веровала у такве ствари”.
Најзад је убедила “духа” да напише једну белешку – упоређивање рукописа потврдило је да је то рукопис покојне пацијенткиње. Др Киблер-Рос констатује да се овај случај догодио “на раскрсници на којој бих донела погрешну одлуку да је нисам послушала”. Мртви се никада не појављују живима тако напрасно. Ова посета “са другог света”, у суштини, могла је потицати једино од палог духа који је имао намеру да обмане своју жртву. Савршена имитација људског рукописа за таквог духа представља обичну играрију.
Касније, контакти др Киблер-Рос са “светом духова” постали су много приснији. Године 1978. испричала је очараном аудиторијуму од 2200 људи у Ешленду, Орегон, како је први пут ступила у додир са својим “духовним вођама”. На прилично тајанствен начин за њу је организован скуп спиритистичког типа, по свему судећи у Јужној Калифорнији: на њему је 75 људи заједно певало како би “појачало енергију” и како би се омогућио “овај догађај”.
Била сам покренута и дирнута тиме што они то чине због мене. Кроз не више од два минута угледала сам пред собом џиновске ноге. Преда мном је стајао човек гигантских размера”. Овај “човек” јој је рекао да она треба да постане учитељ другима и да јој је због тога потребно лично искуство које ће јој дати храброст и снагу за рад. “Око пола минута касније, друга особа се буквално материјализовала на око два сантиметра од мојих стопала… Схватила сам да је то мој анђео-чувар.
Он ме је позвао по имену Изабела, и упитао да ли се сећам како смо, пре 2000 година, заједно радили са Христом”. Касније се појавио и трећи “анђео”, да би јој испричао још нешто о “радости”.
“Мој сусрет са водичима био је величанствен доживљај потпуне, безусловне љубави. И, ја просто желим да вам кажем да ми никада нисмо сами. Свако има свог анђела чувара који никад није даље два корака од нас у било које време. Ми можемо призвати ова бића. Она ће нам помоћи”.
На симпозијуму здравствених радника у септембру 1976. у Сан Франциску, др Киблер-Рос је са публиком која се састојала од 2300 психијатара, медицинских сестара и других здравствених радника, желела да подели “дубоко мистичко искуство” које јој се догодило претходне вечери. (Овај доживљај је очигледно исте природе као и онај који је описала у Ешленду.)
“Синоћ ме је посетио Салем, мој духовни вођа, са своја два пратиоца, Анком и Вилијем. Били су са нама до три сата ујутру. Разговарали смо, смејали се, и певали заједно. Говорили су и додиривали ме с најневероватнијом љубављу и нежношћу коју је могуће замислити. То је био најважнији догађај у мом животу”. У публици је “када је завршила, настао тренутни тајац, а затим је маса људи као један скочила на ноге у знак одобравања. Многи у публици, коју су чинили углавном психијатри и други здравствени радници, били су дирнути до суза”.
У окултним круговима добро је познато да се “духовни водичи” (а то су, разуме се, пали духови ваздушног царства), не показују тако спремно и отворено уколико особа нема веома изражену медијумску пријемчивост. Али можда још више од везе др Киблер-Рос са “дружељубивим дусима” запањује одушевљени одзив на њену причу од стране публике, која се није састојала од окултиста и медијума, већ од обичних људи средњег сталежа, и стручњака. Свакако да је ово један од религиозних “знакова времена”: људи су постали пријемчиви за контакте са “светом духова” и спремни да прихвате окултистичко тумачење ових контаката које противречи хришћанској истини.
Сасвим недавно, велики публицитет добили су скандали који су се десили у новоотвореном рехабилитационом центру др Киблер-Рос у јужној Калифорнији “Шанти Нилаја”.
Према овим саопштењима, многи скупови у Шанти Нилаји заснивали су се на старомодним медијумским сеансама, а неколицина бивших учесника изјавила је да су ове сеансе превара. Може бити да у контактирању др Киблер-Рос са “духовима” има више измаштаног него стварног; али то нема утицаја на учење о животу после смрти које шире она и њој слични.
 
3. Окултно учење савремених истраживача
Теорије др Киблер-Рос и других истраживача савремених искустава о “животу после смрти” могу се заокружити у неколико тачака. Др Киблер-Рос, треба напоменути, изражава ове тврдње са увереношћу некога ко сматра да је имао непосредан контакт са “другим светом”, али научници попут др Мудија, иако много опрезнији и суздржанији у тону, не могу избећи а да не пропагирају исте теорије.
Ево учења о животу после смрти које лебди у ваздуху с краја XX века и чини се несумњиво “природним” свим његовим следбеницима који немају јасне представе о било каквом другом учењу.
Смрти се не треба бојати. Др Муди пише: “У овом или оном облику, готово сви ми говоре да се више не боје смрти” (“Живот после живота”).
Др Киблер-Рос додаје: “Забележени случајеви показују да је умирање болно, али сама смрт… јесте спокојан догађај, без бола и страха. Сви, без изузетка, говоре о осећају спокојства и целовитости”.
Овде се јасно може видети потпуно поверење према сопственом психичком искуству које је карактеристика свих оних који су подлегли палим духовима. Али у данашњим савременим “посмртним” искуствима нема ничега што би доказивало да и сама смрт представља трајно понављање ових истих искустава.
Ово поверење према угодним психичким искуствима, део је опште религаозне климе у данашње време, чија је последица лажни осећај благостања који је кобан по духовни живот.
Неће бити ни суда, ни ада. Др Муди, на основу својих испитивања, саопштава да “у већини случајева модел награде или казне у будућем животу негирају и одбацују чак и они за које је било уобичајено да мисле у оквиру ових појмова.
На своје сопствено чуђење, откривали су да чак и када су светлосном бићу била позната њихова најружнија и најгрешнија дела, оно на њих није реаговало са гневом и бесом, већ пре са разумевањем, чак хумором” (“Живот после живота”).
Др Киблер-Рос напомиње, у доктринарнијем тону: “Сви имају осећај “целовитости”. Бог не осуђује, то чини човек”. Оваквим истраживачима не пада ни на крај памети да непостојање суда у “посмртним” искуствима може бити само последица првог, обмањујућег утиска, и да првих неколико минута после смрти и нису време за суд. Они једноставно тумаче ова искуства у складу са религиозним духом времена, које не жели да верује ни у суд, ни у ад.
“Смрт није јединствено и коначно искуство, како је описује хришћанско учење, већ пре само безболан прелазак у “више стање свести”. Др Киблер-Рос овако дефинише смрт: “Смрт је једноставно одбацивање физичког тела, слично томе као кад лептир излази из чауре. То је прелаз у више стање свести, у коме продужавате да опажате, схватате, смејете се, напредујете, а једино што сте изгубили је оно што вам више није потребно, а то је ваше физичко тело. То је као кад одлажете зимски капут јер долази пролеће… ето шта је смрт”. Касније ћемо показати у коликој је ово супротности са истинитим хришћанским учењем.
 
4. Смисао земаљског живота и живота после смрти
Смисао земаљског живота и живота после смрти није вечно спасење душе одн. човека, већ неограничени процес “раста” у “љубави”, “разумевању”, као и “самореализација”. Др Муди сматра да су се многи вратили у тело после ових искустава са новим моделом и новим схватањем другог света – визијом коју не карактерише једнострани суд, већ пре сарадња у развоју усмереном ка коначном циљу – само- реализацији. У складу са овим новим схватањима, развитак душе, нарочито у погледу душевних својстава љубави и знања, не прекида се смрћу. Оно се наставља и на другој страни, можда и вечно…” (“Живот после живота”).
Ово окултно схватање живота и смрти не може потицати само од фрагментарних искустава која се данас објављују. Оно пре потиче од окултне философије која представља духовну климу данашњице.
 
5. “Посмртна” и “вантелесна” искуства
“Посмртна” и “вантелесна” искуства сама за себе представљају припрему за живот после смрти. Традиционална хришћанска припрема за живот после смрти (вера, покајање, причешћивање Св. Тајнама, духовна борба сматрају се безначајним у поређењу са нараслом “љубављу” и “разумевањем” којима “посмртна” искуства надахњују људе, па је, на пример (као у третману који су недавно разрадили Киблер-Рос и Роберт Монро), могуће припремити безнадежне болеснике да уз помоћ “вантелесних” искустава “брзо схвате шта их чека на Другој Страни, када умру” (Уилер, “Путовање на Другу Страну”). Један од испитаника др Мудија категорично тврди: “Разлог што се не плашим смрти је тај што знам куда ћу отићи када напустим овај свет, зато што сам тамо већ био” (“Живот после живота”). Какав трагичан и лоше утемељен оптимизам!
Свака од ових пет тачака део је спиритистичког учења XIX века, које су открили сами “духови” кроз своје медијуме.
Ово учење буквално су измислили демони са јединим и очевидним циљем да подрију традиционално хришћанско учење о загробном животу и измене читаво схватање вере хришћанске. Окултна филозофија, која готово неприметно прати и колорише савремена “посмртна” искуства јесте просто езотеријски спиритизам викторијанске епохе сведен на популарни ниво, што узрокује да истинита хришћанска схватања ишчезавају из умова широких маса на Западу.
“Посмртно” искуство само по себи, неко би могао приметити, само је узгредно повезано са окултном филозофијом која се путем њега распрострањује, а ово искуство пропагира филозофију окултизма не због тога што је оно само окултно као такво, већ због тога што су темељне хришћанске мере предострожности и хришћанско учење некада штитили људе од оваквих утицаја, а данас су оне одбачене.
Због тога ће буквално свако “онострано” искуство данас бити искоришћено за пропагирање окултизма. У XIX веку само је мали број слободних мислилаца и нецрквених људи следио ову окултну философију, али данас је она у толикој мери “у духу времена” да ће свако ко се свесно не придржава сопствене философије бити неминовно, на “природан” начин, привучен к њој.
 
“Мисија” савремених “посмртних” искустава
Али, најзад, због чега данас “посмртна” искуства имају толико одјека, и у чему је њихов смисао као обележја “духа времена”?
Најочигледнији разлог за тако интензивна истраживања ових искустава у данашње време јесу нове методе реанимације “клинички умрлих”, откривене током последња година, због којих су оваква искуства постала уобичајенија него икад раније.
Ово објашњење, без сумње, помаже када је у питању квантитативно повећавање броја извештаја о искуствима “после смрти”, али је оно исувише површно да би објаснило духовно деловање ових искустава на човечанство и промену погледа на загробни живот коју су ова искуства условила.
Дубље разлоге могуће је пронаћи у нарастајућој отворености и осетљивости људи за “спиритуална” и “психичка” искуства уопште, под снажним утицајем окултних идеја са једне стране, и слабљења како хуманистичког материјализма тако и хришћанске вере, са друге. Човечанство још једном долази у ситуацију да прихвати могућност контакта са “другим светом”.
Штавише, овај “други свет” као да се сам “открива човечанству које жуди да га испита”. “Експлозија окултизма” последњих година била је потпомогнута, а заузврат и сама потпомагала – невероватни пораст “паранормалних” искустава свих врста. “Посмртна” искуства налазе се на једном крају спектра ових искустава. Она захтевају сасвим мало или нимало свесног напора воље за контакт са “оним светом”.
На другом крају овог спектра налазе се савремено чаробњаштво и сатанизам, код којих је већ у питању свестан покушај општења или чак служења силама “другог света”. Негде између ове две крајности налази се безброј варијанти савремених психичких искустава, од “кривљења кашика” Урија Гелера и парапсихолошких експеримената са “вантелесним” путовањима, до контаката са “ванземаљцима”.
Важно је нагласити да су већину ових “паранормалних” искустава имали “хришћани”, а једна врста ових појава (оне “харизматске”) широко су прихваћене као изворни хришћански феномени. Уистину, међутим, уплитање хришћана у оваква искуства представља упозоравајући сигнал до које мере се у наше време изгубила хришћанска свест о томе каква је суштина ових искустава.
Један од најчувенијих аутентичних пророка 20. века, покојни Артур Форд (његова популарност, која се све више шири како међу “хришћанима”, тако и међу неверујућим хуманистима, сама по себи представља један од “знакова времена”), дао је јасан наговештај о томе у чему је смисао данашње масовне распрострањености окултних искустава и отворености људи према њима:
“Дан професионалног медијума ближи се крају. Били смо корисни заморчићи. Захваљујући нама, научници су открили нешто о условима неопходним да би се оно (контакт са “светом духова”) догодило”. То значи, окултно искуство, до сада ограничено на узак круг “посвећеника”, сада постаје доступно хиљадама обичних људи! Разуме се, ово у суштини није последица научног развитка, већ све већег отуђивања људи од хришћанства и њихове жеђи за новим “религиозним” доживљајима.
Педесетак или седамдесетак година раније, само су медијуми и окултисти (такорећи на ивици друштвене заједнице) имали контакте са “духовима помоћницима”, вежбали “излазак из тела”, или “говорили непознатим језицима”. Данас су ова искуства постала готово уобичајена и прихваћена као нешто свакидашње на свим нивоима друштва.
Овај приметни пораст “оностраних” искустава без сумње представља једно од знамења да се приближава крај света. Свети Григорије Двојеслов, после описа многих визија и доживљаја загробног живота у својим “Разговорима” запажа да нам се “духовни свет све више приближава, испољавајући се кроз визије и откровења… Што се овај свет више примиче свом крају, свет вечности постаје ближи… Крај света стапа се са почетком вечног живота” (IV, 43).
Свети Григорије, међутим, додаје да путем ових визија и откривења (које су још много чешће у наше, него у његово време) ми истине будућег века видимо још увек несавршено, због тога што је светлост још “пригушена и бледа, као светлост сунца у ране јутарње сате, тик пред зору”.
Како је ово истинито када су у питању савремена посмртна искуства! Никада раније нису била човечанству дата тако потресна и снажна сведочанства, или, у крајњој мери, “наговештаји” о томе да постоји други свет; да се живот не окончава смрћу тела, да душа преживљава смрт и да је чак још свеснија и још “живља” после смрти.
Ономе ко јасно схвата хришћанско учење о стању душе одмах по смрти, чак и савремени окултистички експерименти могу само да потврде постојање и природу ваздушног царства палих духова.
Али, другом делу човечанства, укључујући ту и већину оних који себе још увек називају хришћанима, савремена искуства уместо да потврђују хришћанске истине, служе као водич у суптилну самообману и лажно учење које припрема надолазеће царство антихриста.
Заиста, чак ни они који васкрсавају мртве не могу да убеде човечанство да треба да се покаје: “Ако не слушају Мојсија и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити” (Лука 16: 31).
На крају крајева, схватити истинско значење савремених искустава могу само они који су верни “Мојсију и пророцима”, тј. пуноћи откривене истине. Оно што из ових искустава дознаје остатак човечанства, није свест о потреби покајања и близини Божјег суда, него чудно, саблажњиво ново “еванђеље” пријатних доживљаја “оног света” које укида оно што је Бог установио да би побудио у човеку свест о реалности другог света, света Небеса и ада, а то је – страх од смрти.
Артур Форд сасвим отворено изјављује да се целокупна мисија медијума какав је он испуњава у томе да “искористе све изузетне таленте који су му дати како би страх од преласка у смрт уклонио једном за свагда из земаљских умова”.
То је такође и мисија др Киблер-Рос, а то су и резултати “научних” истраживања попут оних др Мудија: “Онај свет” је пријатан и не треба се плашити ступити у њега.
Пре два века, Сведенборг је овако сумирао “духовност” оних који овако верују: “Мени је било дозвољено не само да се наслађујем радостима тела и чула, попут оних који живе на земљи, већ такође и допуштено да се наслађујем таквим усхићењима и животним радостима какве, у то сам уверен, није осетио нико на читавом свету, и које далеко превазилазе све што би било ко могао замислити и поверовати… Верујте ми, кад бих знао да ће ме Господ позвати к Себи већ сутра, ја бих позвао музиканте, да се још једном провеселим у земаљском свету”. Када је својој домаћици говорио о дану своје смрти, био је тако весео “као да се спрема за празник, или за неко славље”.
Супротставимо сада овоме односу истинити хришћански однос према смрти током векова. Тако ћемо видети колико је за душу погубно ако не прави разлику у погледу “духовних искустава”, и одбацује предострожност својствену хришћанском учењу.
 
Хришћански однос према смрти
Окултно учење, мада заводи далеко у страну од истините природе ствари, започиње са једном несумњивом хришћанском истином: смрт тела није крај човечијег живота, већ само почетак новог стања људске личности која продужава да постоји одвојена од тела.
Смрт, која није Богом створена, већ је у створења доспела грехом Адама у Рају, јесте најизразитији вид пада људске природе са којим се човек суочава. Судбина личности у вечности умногоме зависи од тога како се она односила према сопственој смрти и како се припремала за њу.
Истинити хришћански однос према смрти укључује и елеменат страха, несигурности, тј. управо оних емоција које окултизам жели да одбаци. Међутим, хришћански однос према смрти нема ничег заједничког са примитивним страхом какав могу осетити они који умиру без наде у вечни живот. Хришћанин дочекује смрт са умиреном савешћу, спокојно, и, по Божјој милости, чак и са одређеном сигурношћу. Погледајмо сада хришћанску смрт неколико великих египатских свештеномонаха из V века.
“Када је наступило време светоме Агатону да се престави, три дана је провео у потпуној сабраности, не проговарајући ни са ким. Најзад га браћа упиташе: “Оче Агатоне, где си ти?”. “Стојим пред судом Христовим”, одговори он. “Зар се чак и ти бојиш, оче?”, упиташе браћа. Он одговори: “Истина, ја сам се из све снаге старао да извршим заповести Божје, али ја сам човек, па не знам да ли су моја дела Богу угодна”. “Зар заиста не полажеш наду на свој живот, који је био у складу са вољом Божјом?”, упиташе опет браћа.
“Не могу да имам такву наду”, одговори он, “јер једно је суд човечији, а друго суд Божји”. Хтедоше још нешто да га упитају, али им он рече: “Љубазно вас молим да сад не говорите више са мном, јер сам заузет”. Рекавши то, он радосно издахну.
“Видесмо га радосног”, говорили су његови ученици, “као да се сусрео и поздравља се с драгим пријатељима”.
Чак и велики Светитељи, који су умирали са јасним сведочанствима Божје милости према њима, чувају трезвено смирење у погледу свога личног спасења.
“Када је Сисоју Великом дошло време да умре, озари се његово лице, и он рече окупљеним оцима:
“Ево, дошао је Авва Антоније”. Поћутавши мало, опет рече:
“Ево, дође лик пророка”. Онда постаде још светлији и рече:
“Ево, дошао је лик апостола”. И опет, његово лице озари се двоструко јаче. Он поче са неким да разговара. Старци га упиташе са ким је разговарао. Он одговори:
“Анђели су дошли да ме поведу, али ја их преклињем да ме оставе још неко време, ради покајања”. Старци му рекоше: “Оче, теби покајање није потребно”. Он им одговори: “Уистину, не знам да ли сам поставио и почетак покајању”. А сви су знали да је савршен. Тако је говорио и осећао истински хришћанин, иако је још за живота васкрсавао мртве једном речју и био преиспуњен даровима Духа Светога. И опет засија његово лице још јаче, блистајући попут сунца. Сви се уплашише. Он им рече: “Гледајте, Господ је дошао и рекао: “Донесите ми изабрани сасуд из пустиње”. С овим речима он испусти дух. Видеше севање муње, а храм се испуни миомиром”. (Скитски Патерик, Епископ Игњатије, књ. III, стр. 110).
Колико се само овај дубок и трезвен хришћански однос разликује од површног приступа неких од данашњих неправославних хришћана који сматрају да су већ “спасени”, да чак неће бити ни подвргнути суду као сви људи, те да немају зашто ни да се плаше смрти.
Слично схватање (које је веома распрострањено међу савременим протестантима и које практично није далеко од окултистичких идеја) јесте и оно да се смрти не треба плашити, јер вечних мука нема. Без сумње да је, ако и ненамерно, и ово схватање потпомогло формирању савременог односа према смрти.
Блажени Теофилакт Бугарски (XI в.), у своме коментару Еванђеља пише: “Многи се обмањују лажном надом, мисле да ће задобити Царство Небеско и ујединити се са сабором оних који почивају на врхунцу врлина. Овакви гаје високо мишљење о самима себи у срцу… Многи су звани, јер Бог зове многе, односно све; али мало је изабраних, мало је спасених, мало је достојних Божјег избора” (Тумачење Мат. 22: 14).
Сличност између окултне филозофије и савремених протестантских погледа представља можда главни разлог због чега су покушаји неких протестаната – евангелиста да критикују савремена “посмртна” искуства с тачке гледишта “библијског хришћанства” били толико неуспешни.
И сами критичари су толико изгубили од традиционалног хришћанског учења о загробном животу, поднебесном царству, деловању демона и њиховим обманама, да је и њихова критика често расплинута и произвољна, а њихова моћ просуђивања у овој области није ништа боља него код световних истраживача, због чега и допуштају да их обману лажна, назови “хришћанска” или “библијска” искуства у ваздушном царству.
Истински хришћански однос према смрти заснива се на свести о коренитој разлици између овог и будућег живота.
Митрополит Макарије Московски (Булгаков) следећим речима подвлачи библијско и светоотачко учење по овом питању: “Смрт је међа која ограничава време подвига за човека, и на којој почиње време отплаћивања, тако да по смрти није могуће ни покајање, ни исправљање живота. Ову истину изразио је Христос Спаситељ својом причом о богаташу и Лазару, из које се види да су и један и други, одмах после смрти, добили заслужено, а богаташ, ма колико се мучио у аду, није могао покајањем да се ослободи својих мука” (Лк. 16: 26, књ. II, стр. 524). (Али то још није коначни суд – прим. прев.)
Због тога смрт и јесте управо та реалност која у човеку побуђује свест о разлици између овог и будућег света и надахњује на живот испуњен покајањем и очишћењем, док још имамо драгоценог времена.
Када је светог авву Доротеја неки брат упитао за себе, зашто му се дешава да немарно проводи време у својој келији, он му је одговорио: “Због тога што ти још ниси схватио ни очекивану награду, ни будућа мучења. Јер, када би ти ово уистину знао, ти би, чак и да ти је келија пуна црва и да стојиш у њима све до грла, трпео и то не раслабљујући се”. (Авва Доротеј, поука 12 “О страху од будућих мука”.
На сличан начин учи и свети Серафим Саровски, у ово наше, модерно време:
“Када би знао каква радост очекује душу праведника на Небесима, ти би се одважио да у овом привременом животу поднесеш муку, гоњење и клевету с благодарношћу. Кад би и читава ова келија наша била пуна црва, и кад би ти црви гризли плот нашу током читавог овог привременог живота, то би од свег срца требало на то пристати, да се не би лишили оне небеске радости коју је Бог припремио онима који Га љубе”.
Непостојање страха пред лицем смрти код протестаната, као и код окултиста, представља директну последицу њихове неосведочености о томе шта их очекује у будућем животу и шта је могуће учинити сада, да би се за смрт припремили.
Истински доживљај или виђење загробног живота потреса до дубине душе и (уколико човек није до тада ревносно водио хришћански начин живота (доводе до корените промене читавог живота ради припреме за будући. Када је преподобни Атанасије Кијево-Печерски умро и кроз два дана оживео, игуман и братаја се “ужаснуше, видевши да је оживео, па почеше да му постављају питања о томе како је оживео, и шта је видео и чуо у тренутку кад се раздвајао од тела. На сва та питања он је одговарао само речима: “Спасавајте се!”.
Како га је братија упорно молила да им каже нешто корисно, он им завешта послушање и непрестано покајање. Одмах потом Атанасије се затворио у пећину, у којој је провео, не излазећи, двадесет година, пребивајући ту дан и ноћ у непрестаним сузама, узимајући само мало хлеба и воде и не проговарајући ни са ким за све то време. Када је дошао час његове смрти, он је поновио окупљеној братији своју поуку о послушању и покајању и с миром починуо у Господу”. (књ. III, стр. 129, Кијево-Печерски патерик, Св. Атанасије, назван “Васкрсли”, преставио се 2. децембра).
Исто тако, на Западу, Пречасни Беда приповеда како је неки становник Нортумбрије, који је био мртав читаву ноћ, повративши се у живот, рекао: “Заиста, ја сам устао из загрљаја смрти, и поново ми је допуштено да живим међу људима. Али од сада не треба да живим као раније, већ треба да водим сасвим другачији живот”.
Он је раздао све своје имање и удаљио се у манастир. Доцније је говорио да је видео Небеса, ад, али “тај човек Божји није желео да говори о томе са људима непријемчивим и немарног живота, него само са онима који су имали страх од казне или се радовали надом на вечни живот, и који су желели да приме његове речи у срце и узрастају у светости”.
Чак и у наше време, аутор текста “Многима невероватан, али истинит догађај” био је тако потресен својим истинским искуством оностраног света, да је у потпуности изменио свој начин живота, постао монах и написао повест о свом искуству да би пробудио себи сличне који живе у лажној безбрижности, не верујући у будући живот.
Овакви случајеви често се срећу у житијима Светих и другим православним изворима, и они стоје у оштром контрасту са искуствима савремених људи који су видели “Небеса” и “онај свет”, остајући и даље у лажној уверености да су већ “спремни” за живот после смрти и да се саме смрти нема разлога бојати.
Значај сећања на смрт у хришћанском животу могуће је видети из уџбеника хришћанског подвига- – “Лествице” преподобног Јована Лествичника, чији је шести степен специјално томе посвећен:
“Као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и помишљање на смрт нужније од свих других делања… За човека је неизводљиво дело да дан проведе богоугодно, уколико не мисли да је то последњи дан његовог живота” (Степеница 6: 4, 24). Писмо добро каже: “У свим речима својим сећај се свога краја, и довека нећеш сагрешити” (Сир. 7: 39). Велики светитељ, преп. Варсонуфије из Газе, саветовао је брату: “Нека твоје помисли укрепи сећање на смрт, чији час није никоме познат. Похитајмо да чинимо добро до исхода нашег из овога живота – јер ми не знамо у који ћемо дан бити позвани – да се не покажемо неприпремљенима и не останемо, заједно са пет лудих девојака, изван брачне ложнице”.
Велики авва Пимен, дознавши о смрти египатског подвижника пре. Арсенија Великог, рече: “Блажени Арсеније, ти си оплакао себе током земног живота! Ако не оплакујемо себе овде, плакаћемо вечно. Немогуће је избећи плач: или овде – добровољно, или тамо, у мукама, невољно”. (Патерик Скитски, види код еп. Игњатија, књ. III, стр. 108).
Само онај ко поседује овакав трезвени хришћански поглед на живот, може се осмелити да каже заједно са апостолом Павлом да има “жељу отићи и с Христом бити” (Фил. 1: 23).
Само онај, које водио хришћански живот подвига, покајања и оплакивања својих грехова, може да каже са светим Амвросијем Миланским: “Будале се боје смрти као највећег зла, а мудри је траже као одмор од напора и крај мука” (“Смрт као благо”, 8: 32).
Преосвећени Игњатије (Брјанчанинов) завршава своју знамениту “Беседу о смрти” речима које данас, после сто година, звуче за нас као призив да се вратимо једином исправном односу према смрти – хришћанском, одбацивши све ружичасте илузије нашег садашњег духовног стања, као и све лажне наде у погледу будућег живота: “… корисно је будити у себи сећање на смрт посећивањем гробаља, посећивањем болесника, присуством при самртничким постељама ближњих и сахранама, честим размишљањем и обнављањем у сећању различитих смрти савременика, које смо видели или о којима смо слушали… Спознавши колико је кратак наш земни живот и сујетна сва земаљска богатства и почасти, схвативши каква ужасна будућност очекује оне који су, пренебрегавајући Искупитеља и искупљење, принели себе сасвим на жртву греху и трулежи – одвратимо наше духовне очи од непрестаног гледања обмањујуће и варљиве лепоте света, која лако улови људско срце да је љуби и служи јој; обратимо их страшном, али спасоносном призору – смрти која нас очекује.
Оплакујмо себе благовремено, умијмо, оперимо сузама и исповедимо наше грехе записане у књигама Сведржитеља.
Стекнимо благодат Светога Духа – тај печат, то знамење изабрања и спасења, јер нам је оно неопходно да би слободно прошли кроз ваздушно пространство и стекли приступ небеским дверима и обитељима.
… Изгнаници из раја! Не ради весеља, не ради славља, не ради играња живимо ми на земљи, него због тога да би вером, покајањем и крстом убили смрт која нас је убила, и повратили себи изгубљени рај.
Нека милостиви Господ дарује читаоцима ових речи и писцу да се сећају смрти за време земног живота, и сећајући се ње, умртвивши се за све сујетно, животом за вечност одстране од себе жалац смрти када њен час наступи, и пређу у блажени, вечни, истинити живот. Амин” (т. III, 181-183).

2 Comments

  1. Pomaze Bog , meni je majka umrla pre 2 meseca ,pa me sada interesuje da li duse upokojenih mogu da osecaju tugu i zal sto nisu sa nama?
    Pozdrav, hvala!

  2. Треба ово сви да прочитају мада, мислим, да се ништа не би промијенио у природи човјека. Али ето…..