NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » DUHOVNI LUG (LIMONAR)

DUHOVNI LUG (LIMONAR)

 

DUHOVNI LUG (LIMONAR)
 

 
GLAVA 1. O starcu Jovanu i o pešteri Sapsa
GLAVA 2. O starcu koji je primao lavove u svoju pećinu
GLAVA 3. O Kononu, prezviteru manastira Pentukla
GLAVA 4. Viđenje avve Leontija
GLAVA 5. Pripovedanje avve Polihronija otrojici monaha
GLAVA 6. Pripovedanje istoga
GLAVA 7. O nekom starcu koji je odbio da postane iguman manastira Pirgia
GLAVA 8. O avvi Mirogenu koji je imao vodenu bolest
GLAVA 9. O prekrasnoj milostinji jednog svetog oca
GLAVA 10 O otšelniku Varnavi
GLAVA 11.O avvi Agiodulu
GLAVA 12. Pouka avve Olimpija
GLAVA 13. O otšelniku avvi Marku
GLAVA 14. O bratu koga je napao duh bluda i koji je postao gubav
GLAVA 15. Jedno čudo avve Konona
GLAVA 16. O avvi Nikolaju i njegovim saputnicima
GLAVA 17. O jednom velikom starcu
GLAVA 18. O drugom starcu koji je spavao sa lavovima
GLAVA 19.O avvi Iliji
GLAVA 20. Čudesno obraćenje jednog vojnika
 


 
GLAVA 1
 
O starcu Jovanu i o pešteri Sapsa
 
Živeo jedan starec u manastiru avve Evstorgija. Njega je arhiepiskop jerusalimski Ilija[1], koji sada počiva sa svetima, želeo da postavi za igumana manastira, ali se on odricao govoreći:
„Zaveštao sam se da odem na svetu goru Sinajsku.“
Arhiepiskop je ostao uporan da starec postane iguman, a kasnije, ako već želi, neka ode na Sinaj, Starec se nije saglasio, a kako arhiepiskop nije mogao da ga zadrži u manastiru, dozvolio mu je da krene na Sinaj, prethodno iznudivši obećanje da će, čim se sa Sinaja vrati, prihvatiti igumanski čin.
Sa ovakvim obećanjem starec se oprostio od arhiepiskopa i krenuo put Sinajske gore, uzevši sa sobom i svog poslušnika. Međutim, čim je prešao reku Jordan, posle nekoliko kilometara, dobio je drhtavicu i visoku temperaturu.
Kako više nije mogao da hoda, našao je malu pećinu i ušao u nju da bi se malo odmorio. Pošto temperatura nije opadala čitava tri sledeća dana, starec je došao u stanje da nije mogao ni da se pokrene, ni da se pomeri. Tada mu se u snu pojavio neki svetitelj i rekao:
„Kaži mi starče kuda si krenuo.“
„Na svetu goru Sinajsku.“
„Ne, molim te nemoj da ideš.“ No kako nije mogao da ga ubedi temperatura je starca i dalje lomila i bivala sve viša. Sledeće noći mu se pojavio isti onaj svetitelj i rekao:
„Zašto ti kaluđeru želiš da se mučiš? Poslušaj me i nemoj nikuda ići.“
Na to ga starec upita:
„Ko si ti?“
„Ja sam Jovan Krstitelj i govorim ti nemoj nikuda ići, jer je ova mala pećina za tebe veća od Sinajske gore. U ovu pećinu je Gospod naš Isus Hristos mnogo puta dolazio da me poseti. Daj mi dakle reč da ćeš se nastaniti ovde, a ja ću ti vratiti tvoje zdravlje.“
Starec je ovo sa zadovoljstvom prihvatio, dao reč da će ostati u pećini i najednom je ozdravio.
U pećini je starec ostao do kraja života. Od nje je napravio crkvu i oko nje okupio brojno bratstvo[2].
To je predeo koji se zove Sapsa. Levo od njega se nalazi Horatski potok „koji je prema licu Jordana“[3] u koji je Bog poslao Iliju Tesvićanina u vreme suše.
 
GLAVA 2
 
O starcu koji je primao lavove u svoju pećinu
 
Neki drugi starec je živeo u predelu Sapse, a bio je dostigao do takve vrline da je primao lavove u svoju pećinu, čak ih je uzimao u naručje. Toliko je pun blagodati Božije bio ovaj Božiji čovek.
 
GLAVA 3
 
O Kononu, prezviteru manastira Pentukla
 
U lavri svetog oca našeg Save Osvećenog[4] posetili smo starca Atanasija i on nam je ispričao sledeće:
U vreme dok sam boravio u opštežiću Pentukla[5] živeo je tamo neki prezviter Konon, rodom iz Kilikije,
Kako je bio vrlinski monah određeno mu je poslušanje da krštava.
Krštavao je on sve koji su dolazili u manastir radi toga, no svaki put kada je trebalo da miropomaže neku ženu delovao je veoma uzbuđeno, tako da je nameravao da napusti manastir. I uvek kada bi ga misao o odlasku uznemiravala, pojavljivao mu se sveti Jovan Krstitelj i govorio:
„Imaj strpljenja i ja ću te osloboditi tvoje telesne borbe.“
Jednog dana je radi krštenja u manastir došla neka mlada Persijanka. Bila je skladno građena i veoma lepa tako da se prezviter Konon nije usudio da je miropomaže. Radi toga je Persijanka morala da ostane dva dana u manastiru.
Za ovaj slučaj je čuo i arhiepiskop Petar[6], veoma se iznenadio i pomislio da bi bilo dobro da se neka đakonisa postavi da miropomaže ženske osobe. No, ovo manastir nije prihvatio, pa je arhiepiskop odustao od svoje namere. Tada je prezviter Konon uzeo svoj plašt i napustio manastir rekavši:
„Ne ostajem više na ovome Mestu.“ Čim je ušao u brda, presreo ga je sveti Jovan Krstitelj i kratko mu rekao:
„Vrati se u manastir, ja ću ti olakšati tvoju muku.“
Na to mu avva[7] Konon odgovori srdito:
„Uveravam te da se vratiti neću jer si mi mnogo puta obećavao pomoć, a ništa nisi učinio.“
Tada ga sveti Jovan posadi na jedno malo uzvišenje, ispitivački pogleda na njegovu mantiju, tri puta ga oseni znakom krsta u predelu tela ispod pupka i reče:
„Budi siguran, prezviteru Konone, da sam hteo da zaradiš nagradu za tvoju telesnu borbu, ali kako je ti ne želiš, evo oslobađam te ove telesne borbe, ali si izgubio i nagradu.“
Tako se prezviter Konon vratio u manastir gde je krstio i miropomazao onu Persijanku i ne primećujući da ona ima žensko telo. I još je dvanaest godina krštavao i miropomazivao, a da nije osećao nikakav pokret u svome telu kada je pred sobom imao žensku osobu. I tako je bilo sve dok se nije upokojio[8].
 
GLAVA 4
 
Viđenje avve Leontija
 
Avva Leontije iz opštežića svetog oca našeg Teodosija[9] nam je pričao sledeće:
Kada su prognali monahe iz Nove Lavre[10], ja sam se nastanio u njoj. Jednog jutra sam sišao iz svoje kelije i pošao u crkvu da bih se pričestio. Ušavši, video sam angela kako stoji sa desne strane žrtvenika i pošto sam se uplašio krenuo sam natrag ka svojoj keliji. Tada sam za sobom čuo glas koji je govorio:
„Veruj mi avva, otkada je osvećen ovaj žrtvenik meni je naređeno da se nastanim u njemu.“
 
GLAVA 5
 
Pripovedanje avve Polihronija[11] o trojici monaha
 
Avva Polihronije nam je pričao:
U lavri Pirgia[12] zapazih jednog među bratijom koji nikada nije obavljao svoje monaško pravilo.[13] Posle izvesnog vremena video sam kako se ovaj, toliko lenji brat, veoma trudi u molitvi i primetio:
„Dobro činiš brate sada, trudeći se oko svoje duše.“
A on mi odgovori: „Gospodine oče[14], uskoro ću umreti.“
Kroz tri dana počinuo je u Gospodu.
Isti avva Polihronije, prezviter Nove Lavre, mi je pričao:
Kada sam nekada bio u lavri Pirgia, tamo se upokojio jedan brat, pa me ja manastirski ekonom zamolio:
„Učini mi ljubav brate i pomozi mi da stvari pokojnika prenesemo u magacin.“
Čim smo počeli da prenosimo stvari, zapazio sam da ekonom plače i upitao sam ga:
„Zacelo, gospodine avva, zašto plačeš?“
„Danas iznosimo stvari pokojnog brata, a kroz dva dana drugi će iznositi moje.“
Tako je i bilo. U drugi dan ekonom je počinuo u Gospodu, baš kao što je i rekao.
 
GLAVA 6
 
Pripovedanje istoga
 
Prezviter avva Polihronije nam je pričao da je čuo od avve Konstantina[15], igumana Bogorodičinog manastira, kako je u jerihonskoj bolnici umro neki monah iz lavre Pirgia. Bratija iz njegovog manastira je došla da ga prenese i sahrani na manastirskom groblju.
„I od tada “ pričao je avva Konstantin, „kada smo umrloga izneli iz bolnice, pa sve dok nismo stigli u manastir i sahranili ga, jedna zvezda nije prestajala da svetli iznad umrloga, prateći njegovo telo i krećući se za nama sve dok ga nismo spustili u grob.“
 
GLAVA 7
 
O nekom starcu koji je odbio da postane iguman manastira Pirgia
 
Živeo neki starec u lavri Pirgia. Kako je bio veliki u vrlinama i Bogu ugodan, a u manastiru je bio umro iguman, bratija je htela da ga postavi za igumana. Starec ih je molio:
Ostavite me braćo da oplakujem svoje grehe. Ja nisam dostojan da vodim računa o drugim dušama. To je posao velikih otaca koji su dostigli vrline svetog Antonija i drugih.“
No bratija nije popuštala u svojim zahtevima i starcu su svakodnevno stizala preklinjanja da se primi igumanstva. Kada je video da je bratija veoma uporna u svojoj nameri, rekao je:
„Ostavite me tri dana da se Bogu pomolim i šta mi On bude otkrio to ću i učiniti.“
Bilo je to u petak. U nedelju, starec je počinuo u Gospodu.
 
GLAVA 8
 
O avvi Mirogenu koji je imao vodenu bolest
 
U lavri Pirgia živeo je starec Mirogen koji je zbog surovog asketskog života dobio vodenu bolest. On je monasima, koji su dolazili da ga posete i usluže, često govorio:
„Pomolite se za mene, časni oci, da ne bi oboleo unutarnji čovek u meni – moja duša, a ja Boga molim da dugo poživim bolujući od ove bolesti.“
Kada je arhiepiskop jerusalimski Evstohije[16] čuo o avvi Mirogenu, zaželeo je da mu pomogne i da podmiri njegove najneophodnije potrebe, no avva Mirogen ništa od arhiepiskopa nije želeo da primi, nego mu je poručio:
„Moli se za mene oče, da se spasem večnog pakla.“
 
GLAVA 9
 
O prekrasnoj milostinji jednog svetog oca
 
U istoj lavri Pirgia, živeo je neki starec. Bio je jako siromašan, ali u isto vreme i veoma milostiv. Jednoga dana je u njegovu keliju došao neki siromašak i molio za milostinju. Starec nije imao ništa sem jednog parčeta hleba i njega je ponudio siromašku. Ovaj mu je rekao:
„Meni ne treba hleb, nego odelo.“
Starec ga tada uze za ruku i odvede u svoju kulu, ali se ni tamo ne nađe ništa od odela, sem onog koje je starec nosio na sebi i koje je bio spreman da skine i da ga da siromašku. No ovaj, ganut vrlinom starca, odreši svoju vreću, isprazni njenu sadržinu na sred kelije i reče:
„Uzmi sve kaluđeru, a ja ću se već snaći.“
 
GLAVA 10
 
O otšelniku Varnavi
 
Živeo neki otšelnik[17] Varnava u pećinama blizu reke Jordana. Jednoga dana, dok je silazio na reku da se napije vode, nešto ga je ujelo za nogu. Bila je to škorpija koja je tako ostala pripijena uz nogu. Pošto nije želeo da zatraži lekarsku pomoć, njegova noga je počela da truli, tako da je bio primoran da zamoli za keliju u manastiru Pirgia.
Noga je vremenom sve više trulila, a blaženi je svojim posetiocima govorio da što se više muči i trpi spoljašnji čovek u nama, utoliko naš unutarnji čovek jača.
Kako je avva Varnava otšelnik boravio neko vreme u lavri Pirgia, neki drugi otšelnik se nastanio u njegovoj pećini kraj Jordana. Ušavši u nju video je angela Gospodnjeg kako stoji iznad žrtvenika koji je avva Varnava sagradio i dao da se osveti.
„Šta ti radiš ovde?“ upita otšelnik angela.
„Ja sam angeo Gospodnji i od kako je osvećen ovaj žrtvenik, Bog mi ga je poverio da se staram o njemu.“
 
GLAVA 11
 
O avvi Agiodulu
 
Avva Petar, prezviter lavre svetog Save Osvećenog, nam je pričao o nekom avvi Agiodulu. Za vreme dok je on bio iguman lavre svetog Gerasima, dogodilo se da je tamo umro neki monah, a da iguman za to nije znao. Kada je crkvenjak klepao da bi se sabrala bratija da isprati upokojenog, došao je i starec u crkvu, video umrlog brata i zažalio što se sa njim nije oprostio pre nego što je ovaj umro. Prišavši mu rekao je:
„Ustani brate i daj mi celiv.“
Ovaj je ustao, celivao starca, a on mu je zapovedio:
„Zaspi zasad dok Sin Božiji ne dođe da te vaskrsne iz mrtvih.“
Isti ovaj avva Agiodul, šetajući se jednom pored obale Jordana, razmišljao je šta se desilo sa onih dvanaest kamenova koje je Isus Navin postavio na sred Jordana, umesto onog kamenja, koga su narodni prvaci, u spomen prelaska Izraila preko reke, uzeli iz nje[18]. Kako je, dakle, razmišljao o ovom, gle, razdvoji se voda Jordana na dva dela i starec ugleda svih dvanaest kamenova. Tada se duboko pokloni Bogu i otide.
 
GLAVA 12
 
Pouka avve Olimpija
 
Jedan brat upita avvu Olimpija, prezvitera lavre svetog Gerasima:
„Kaži mi reč spasenja.“ A on mu reče:
„Ne živi sa jeretikom, obuzdavaj jezik svoj i ma gde se nastanio jednako ponavljaj: ja sam stranac, stranac jesam.“
 
GLAVA 13
 
O otšelniku avvi Marku
 
O avvi Marku, otšelniku koji je živeo blizu manastira Pentukla, govorilo se da je šezdeset i devet godina živeo jedući samo jednom sedmično, tako da su neki mislili da je bestelesan.
Radio je danonoćno, sav novac je delio siromasima i nikada ni najmanju stvar nije primio ni od koga.
Kada su neki bogoljubivi ljudi čuli za njega i došli sa namerom da ga pomognu, on im je rekao:
„Ništa neću da uzmem od vas jer je moje rukodelje dovoljno da se prehranim i ja i svi oni koji, Boga radi, dolaze k meni.“
 
GLAVA 14
 
O bratu koga je napao duh bluda i koji je postao gubav
 
Avva Polihronije nam je pričao da je u opštežiću Pentukla živeo neki brat koji se veoma trudio oko spasenja svoje duše i bio veliki podvižnik. Jednom ga je toliko silno napao duh bluda da je, ne mogavši da se savlada, izašao iz manastira i otišao u Jerihon da udovolji svojoj telesnoj strasti. Čim je ušao u kuću bluda, zapazio je da je guba prekrila čitavo njegovo telo. Videvši sebe u takvom stanju, vratio se pravo u manastir slaveći Boga i govoreći:
„Bog mi je poslao ovu tako odvratnu bolest, da bi se spasla moja duša.“ I celom svojom dušom slavio je Boga.
 
GLAVA 15
 
Jedno čudo avve Konona
 
Govori se da su avvu Konona, igumana manastira Pentukla, sreli neki Jevreji i hteli da ga ubiju kada je jednog dana išao u sveto mesto Viton[19]. Izvadili su svoje noževe, potrčali prema starcu i zamahnuli da ga ubiju. No, njihove ruke ostadoše da ukočene stoje u vazduhu.
Starec se tada pomoli za njih, a oni, iscelivši se, odoše radosno slaveći Boga.
 
GLAVA 16
 
O avvi Nikolaju i njegovim saputnicima
 
Starec Nikolaj, koji je živeo u lavri avve Petra blizu Jordana, ispričab nam je sledeće:
Dok sam nekada živeo u Raitu[20], poslali su me sa dvojicom braće u Tivaidu[21] po nekom poslu. Idući kroz pustinju izgubili smo put i počeli da lutamo. Kako nam je ponestalo vode i danima nismo mogli da je nađemo, počeli smo da gubimo snagu zbog žege i jarkog sunca. Nismo više bili u stanju ni da koračamo. Kada smo u pustinji naišli na drveće svaki od nas je seo gde je našao senku očekujući smrt od žeđi. Ja se bejah opružio na pesak i tada sam došao u ekstazu[22]. Video sam veliki bazen pun vode tako da se voda presipala i dva meni nepoznata čoveka da stoje na ivici bazena i odatle odlivaju vodu jednom drvenom čašom. Počeo sam da molim jednog od njih:
Gospodine, učini mi ljubav, daj mi malo vode jer umirem od žeđi.“
On, međutim, nije želeo da mi da. Tada mu onaj drugi reče:
„Daj mu malo.“
„Ne, da mu ne damo. On je mnogo lenj i nemaran prema svojoj duši,“
„Da je nemaran, nemaran je. Ali radi njegovog tuđinovanja[23] hajde da mu damo da pije.“
I tako mi dadoše vodu. Dadoše i onoj dvojici koji su bili samnom. Napili smo se i putovali još tri dana ne pijući vodu. Tek tada prispesmo u naseljene predele.
 
GLAVA 17
 
O jednom velikom starcu
 
Isti starec Nikolaj nam je pričao o nekom velikom starcu iz lavre avve Petra, koji je pedeset godina živeo u jednoj pećini ne pijući vino i ne jedući hleb. Hranio se jedino hlebom koji je mesio od osušenih kuvanih trava. Pričešćivao se tri puta nedeljno.
 
GLAVA 18
 
O drugom starcu koji je spavao sa lavovima
 
Još nam je pričao avva Polihronije o drugom starcu iz lavre avve Petra.
On je često izlazio iz manastira i neko vreme boravio na obalama svete reke Jordana, a tamo gde bi nailazio na lavlje gnezdo ulazio bi u njega i spavao sa lavovima. Jednom je našao dva lavića u nekoj pećini, doneo ih je u crkvu uvijene u njegovu rasu i rekao:
„Kada bismo mi ljudi ispunjavali zapovesti Gospoda našega Isusa Hrista, zveri bi nas se plašile, ali zbog grehova naših, mi se njih bojimo.“
 
GLAVA 19
 
O avvi Iliji
 
Avva Ilija, pastir[24], nam je pričao sledeće:
Nekada sam živeo u jednoj pećini u jordanskoj oblasti jer nisam imao bogoslužbeno opštenje sa avvom Makarijem[25], episkopom jerusalimskim. Jednog dana, oko podne, dok je žega bila veoma velika, neko je pokucao na vrata moje pećine. Izišao sam i pred sobom ugledao ženu. Rekoh joj:
„Šta radiš ovde?“
„Gospodine avva, ja živim istim isposničkim životom kao i ti. Nalazim se nedaleko od tebe u jednoj maloj pećini.“
Tada mi pokaza rukom u pravcu juga i nastavi:
„Hodajući kroz ovu pustinju mnogo sam ožednela i molim te, učini mi ljubav, daj mi malo vode.“
Izneo sam moj sud sa vodom i dao joj da pije. Kada je otišla, đavo stade da mi ubacuje u glavu svakakve pomisli u vezi nje, navodeći me na iskušenje. Kako nisam mogao sebe da pobedim, a više nisam mogao da zadržavam oganj telesne strasti, uzeo sam štap, izišao iz pećine i po vrućini koja je i kamenje pekla, pošao da je nađem sa namerom da udovoljim svojoj telesnoj želji. Kada sam prešao oko dvesta metara i pored toga što sam goreo od telesne želje, dođoh u ekstazu i videh da se zemlja otvara i da me proždire. Predamnom su se kretala mrtva natrulela tela koja su zaudarala tako jezivo da to niko ni zamisliti ne može. Videh tamo i nekog dostojanstvenog mladića koji mi reče:
„Evo, ovo je žena, a ovo je muškarac. Udovolji, dakle, svojoj želji koliko god hoćeš, ali znaj, za jedno takvo uživanje izgubićeš sve ranije trudove svoje. Vidi radi kojeg se greha vi ljudi lišavate Carstva Nebeskoga.
Teško rodu ljudskome! Zar za trenutak uživanja želiš svu nagradu da izgubiš?“
Ja sam od onog silnog smrada pao na zemlju. Onaj mladić mi je tada prišao, podigao me i ja sam osetio da me je telesna borba napustila.
Tada sam se, pun blagodarnosti prema Bogu, vratio u svoju keliju.
 
GLAVA 20
 
Čudesno obraćenje jednog vojnika
 
Ispričao nam je neko od otaca da je od jednog zastavonoše čuo sledeće:
U Africi smo vodili rat protiv Mavritanaca[26]. Ovi varvari su nas pobedili i goneći nas, ubijali su koga su stigli. Tako je i mene stigao jedan od njih i zategao luk ciljajući strelom u mene da me ubije. Čim sam ga spazio, počeo sam da se molim Bogu:
„Gospode Bože, koji si se javio svojoj sluškinji Tekli[27] i spasao je iz ruku bezakonika, izbavi i mene iz ove muke i spasi me ove ljute smrti, a ja ti se evo zavetujem da ću otići u pustinju i da ću se posvetiti Tebi.“ I obazrevši se oko sebe, ja više ne videh ni jednog od varvara. Odmah potom otidoh u Kopratsku Lavru[28] i evo, uz Božiju pomoć, u ovoj pećini živim već trideset godina.
 


 
NAPOMENE:

  1. Radi se o blaženom Iliji, Arapinu po poreklu, koji je bio patrijarh jerusalimski (494-516) u vreme cara Anastasija (491-518). U to vreme je Crkvu Hristovu uznemiravala monofizitska jeres, čiji je rodonačalnik bio arhimandrit Evtihije, a koja je učila da se u Gospodu Isusu Hristu nalazi samo ovaploćeni Logos, dakle samo Njegova Božanska priroda. Evtihije nije razumeo da je Hristos savršeni Bog, a istovremeno i savršeni Čovek, kao što uči sveta Pravoslavna Crkva. Četvrti Vaselenski sabor (halkidonski 451.) je osudio i monofizitsku jeres i njene pristalice. Međutim, ova jeres je još dugo narušavala mir Hristove Crkve, takođe i pustinjskih monaških zajednica. Iz ove jeresi su se kasnije, u VII veku, izrodile druge monotelitska i monoenergetska jeres, koje su tvrdile da se u Hristu nalazi samo Božanska volja i da iz Njega zrače samo Božanske energije. I ova jeres je bila osuđena i to od strane VI Vaselenskog sabora 681. u Carigradu. Blaženi patrijarh Ilija se veoma trudio da sačuva mir u Crkvi. Međutim, pošto je anatemisao monofizitu Sevira, antiohijskog patrijarha i njegovu jeres, bio je 516. prognan u grad Aili. Saznavši za nepravdu nanetu blaženom Iliji, sveti Sava Osvećeni je gorko zaplakao. On i njegovi monasi su patrijarha redovno posećivali sve do njegove končine.
  2. Ovo bratstvo je bilo zametak buduće velike lavre svetog Jovana Preteče. Lavra je kasnije uništena od zemljotresa. Obnovio ju je Mihail Porfirorodni, i danas postoji kao Pretečin manastir na 4 km jugoistočno od Galgale.
  3. 1.Car. 17, 3
  4. Lavra je prvobitno bila skup više odvojenih kelija opasanih zidom gde je svaka kelija živela za sebe, a zajednički je bio hram, ili hramovi. Lavrom je rukovodio iguman. Takve su bile lavre prepodobnog Ilariona, prepodobnog Haritona, Faranska Lavra itd. Danas je ime lavra počasni atribut koji se pripisuje samo velikim opštežićima.Interesantno je da u celoj Rusiji postoje samo četiri lavre: svetog Sergija u blizini Moskve, Kijevo-Pečerska Lavra, Lavra svetog Aleksandra Nevskog pored Petrograda i Počajevska Vaznesenjska Lavra. Najčuvenija palestinska lavra je svakako bila Lavra svetog Save Osvećenoga (439-532). Ona se nalazi u Judejskim brdima, na nekih sedam kilometara jugoistočno od Jerusalima, a na zapadnoj obali Ognjene Reke. Osnovao ju je 482-486 sveti Sava Osvećeni u vreme jerusalimskog patrijarha Martirija, Podatak iz 614. tvrdi da je tada u lavri živelo oko 5.000 monaha, a u okolnim brdima još oko 10.000 njih. U vremenu 1609-1645 lavra je bila u srpskim rukama zato što je u njoj bilo najviše Srba, ali je zbog velikih dugova jerusalimski patrijarh Nektarije otplatio dugove i lavra je opet postala i do današnjeg dana ostala grčka, ali ne više kao lavra nego kao manastir svetog Save Osvećenoga (sveti se praznuje 5. decembra).
  5. Manastir Pentukla, ili plača nalazio se uz samu obalu Jordana, na mestu gde su sinovi Jakovljevi, prenevši kosti svoga oca, prešli Jordan i tu učinili veliki plač.
  6. Petar je bio jerusalimski arhiepiskop u vremenu 524-552.
  7. Avva je aramejska reč koja znači otac. On je stariji, dokazani tihovatelj, koji je svoju dušu toliko očistio od zemaljskih strasti, da može u Duhu svetome da sagleda duše drugih ljudi.
  8. Uspomenu na prepodobnog Konona Crkva slavi 19. februara.
  9. Misli se na manastir svetog Teodosija koji je 12km udaljen od Jerusalima, a 8 od Vitlejema. Osnovao ga je sveti 465-475. U dan njegove smrti manastir je imao 693 monaha. U ovom manastiru su se kasnije podvizavali i Jovan Mosha, pisac ove knjige i sveti Sofronije Jerusalimski, njegov vrli sabrat i učenik.
  10. Nova Lavra je osnovana 454. od neposlušnih monaha svetog Save Osvećenog i bila je centar Origenove jeresi. Origen je bio znameniti aleksandrijski učitelj i crkveni pisac trećega veka. Napisao je toliko mnogo dela koliko ni jedan čovek u svom životu nije napisao. Nažalost, neka od njegovih učenja su jeretička: preselenje duše u drugo telo posle smrti, pokajanje i spasenje Nečastivoga itd. Posle osude ove jeresi na V Vaselenskom saboru lavra je opustela, a onda, 554. bila predata pravoslavnim monasima. Danas se za tačno mesto ove lavre ne zna.
  11. Avva Polihronije se podvizavao u blizini Jordana i to u više obitelji: prvo u obitelji prepodobnog Petra,zatim u obitelji Pentukla i drugim dok se nije nastanio u Novoj Lavri, gde je i bio prezviter. Bio je revnostan podvižnik, a izučavao je i podvige drugih otaca. Zato je i mogao svojim kazivanjem veoma korisno da posluži Jovanu Moshi i njegovom saputniku Sofroniju, potonjem jerusalimskom patrijarhu (634-664).
  12. Najverovatnije da su kelije u Lavri Pirgija imale oblik malih kula (pirgova), pa je po njima lavra i dobila ime. Inače, nju je osnovao blaženi Jakov, učenik svetog Save Osvećenoga. Jovan Mosha je naziva „jordanskom obitelji“. Nalazila se u Jerihonskoj dolini, severoistočno od manastira svetog Gerasima.
  13. Monaško pravilo jesu molitve i molitvene radnje koje duhovnik određuje monahu, a on je dužan da ga svakodnevno obavlja.
  14. Gospodine oče“, „gospodine brate“ ili „gospodine avva“ je način arhaičkog oslovljavanja gde se sa rečju „gospodine“ podrazumeva bogoličnost osobe kojoj se ona upućuje, zato što se ta osoba trudi da se upodobi Gospodu Bogu svome. Zato i danas, kada se nekome obraćamo sa „gospodine“, kao da hoćemo da ga opomenemo na njegov osnovni životni cilj – da bude sličan Gospodu Bogu.
  15. Prepodobni Konstantin je živeo u VI veku i bio je savremenik Jovana Moshe. On se svojim bogougodnim životom toliko proslavio da je kasnije osnovao Bogorodičin manastir, kojim je i upravljao. Po njegovoj smrti manastir je po njemu prozvan manastir avve Konstantina.
  16. Evstohije je bio jerusalimski patrijarh u vreme 552-564. Iz Crkve je odlučen kao jeretik – pristalica Origenove jeresi.
  17. Otšelnik je monah – isposnik koji živi sam u pustinji.
  18. Is. Nav. 4, 9
  19. Viton je grad koji je ležao na istočnoj obali Jordana oko 32-gog stepena severne širine. Više ne postoji.
  20. Raito se nalazi na jugozapadnoj obali Sinajskog poluostrva. To je lokacija starozavetnog Elima sa dvanaest izvora i sedamdeset palmi (2. Moj.15,27). Još u četvrtom veku ovde su postojali monasi, a i pustinjaci koji su živeli u okolini. U ovo vreme se pominje iguman Amonije. Godine 373.manastir je bio razoren od Beduina, a svi monasi bili su poklani. Njihov pomen se vrši 14. januara. Oko 540. avtokrator Justinijan je obnovio manastir. Danas je on metoh sinajskog manastira svete Katerine, poseduje hram svetog Georgija, a mesto se zove El Tur.
  21. Tivaida (Gornja i Donja) su pustinjske oblasti u jugoistočnom delu Egipta između reke Nila i zapadnog rukavca Crvenoga Mora. Još je u četvrtom veku tamo procvetalo monaštvo u svim svojim oblicima. To su krajevi nedaleko od današnjih gradova Luksora i Karnaka.
  22. Ekstaza je duhovno stanje čovekovo u kojem se um njegov izuzima iz svakidašnjice kao i mesta na kojem se nalazi i uzdiže u nivoe viših duhovnih sadržaja veoma često u pravcu razumevanja Božanskih tajni ili prijema poruka iz duhovnog sveta.
  23. Tuđinovanje, ili stranstvovanje je po svetim ocima udaljavanje monaha, ljubavi Božije radi, od svega što je voleo kao mirjanin – od mesta u kojem je živeo, od njegovih domaćih, od srodnika i prijatelja.
  24. Pastir je monah – otšelnik koji živi u pustinji slaveći Boga, a hraneći se samo divljim travama i njihovim korenjem. Ovakav monah – pastir napasa sebe samoga.
  25. Makarija su 552. monasi Nove Lavre, koji su sledili Origenovu jeres, uzdigli na tron jerusalimskog arhiepiskopa. Ubrzo je bio izobličen kao jeretik i smenjen sa arhiepiskopskog trona. Pošto se kasnije pokajao i prisajedinio svetoj apostolskoj Crkvi, bio je ponovo izabran za arhiepiskopa 564. gde je i ostao do 575.
  26. Mavritanija je provincija u severnoj Africi – današnji Maroko.
  27. Svetu prvomučenicu Teklu je Bog na čudesan način spasao od varvara otvorivši stenu i zatvorivši je u njoj. Njen pomen Crkva praznuje 24. septembra.
  28. Za Kopratsku Lavru se jedino zna da se nalazila negde u dolini Jordana. Njena prava lokacija je danas nepoznata.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *