NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

 

SVETI OTAC NAŠ TEODOR STUDIT

PODVIŽNIČKE POUKE MONASIMA
 

281.
1) Razmotrivši stradanja Gospodnja pobudimo se na sastradavanje; 2) vi ste već sastradavali, ali i ubuduće istrajte u sastradavanju i u svim drugim vrlinama; 3) podstičimo se nadom da ćemo se sa Njim i proslaviti; kakva će samo tada biti radost sastradalnicima i kakva tuga onima koji su se izmakli; 4) pomišljajući o rečenome, čuvajmo se u čistoti i napredujmo u svemu dobrom (4, 72)
1) Današnji dan (Velika Sreda) jeste svet i poštovan budući da u njemu Gospod počinje da prima krsna stradanja za nas, po reči Davida koji je rekao: Zašto se uzbuniše narodi i plemena smisliše zaludne stvari? Sabraše se carevi zemaljski, i knezovi se okupiše zajedno na Gospoda i na Pomazanika Njegovog (Ps. 2, 12). Oni su se sabrali, sastavivši zao savet protiv svoga Vladike, na kome se lukavi Juda odriče od svog Učitelja i prodaje ga. Potom je sledio izdajnički poljubac, vezivanje i odvođenje Gospoda svih od strane neprijatelja na sud. Pošto je stao pred njega, Sudiju svih pitaju? I pošto je odgovorio (o, strašnog li sluha), Njega sluga udara po obrazu, što On dugotrpeljivo podnosi i govori: Ako zlo rekoh, dokaži daje zlo; ako li dobro, zašto me biješ (Jn. 18, 23). Potom ga klevetaju i osuđuju, zatim prima izrugivanja, podsmehe, izigravanja, udarce, šamare, udare trskom po glavi, bičevanje, prikivanje na Krst. Popevši se na njega, On se moli za svoje ubice: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine (Lk. 23, 34). Najzad ga poje sa žuči i sirćetom i – Besmrtni umire, predavši duh svoj Bogu i Ocu. I mrtvome mu probadaju rebra. Takva su ukratko stradanja Gospodnja. I onaj ko razborito sluša jevanđelska kazivanja o njima više se neće ni gneviti, ni ogorčavati, ni besneti, ni gorditi, ni nadimati nad bratom, ni zavideti, ni predavati slavoljublju, već će se na svaki način starati da bude smiren, da se skrušava, da se smatra zemljom i pepelom, da želi učestvovanje u Hristovim strastima, da bude saobrazan Njegovoj smrti kako bi imao udela i u slavi Njegovog Vaskrsenja.
2) I vi budite smeli, reći ću vam. Jer, vi ste već uzeli udela u Vladičinim strastima. Pogledajte gde ste. Niste li radi Njegovih reči i radi svedočenja o Njemu u izgnanstvu i progonstvu? Niste li i ranije trpeli zaključavanje u tamnicu? Niste li prolili krv usred uvreda i izrugivanja? Nisu li neki od bratije naše hrabro skončali usred stradanja? Eto u čemu je naša pohvala u Gospodu. Eto kakav je dar naš. Međutim, pošto naša čvrstina nije pouzdana usled naše izmenjivosti i usled nemogućnosti da zasigurno tvrdimo šta će roditi sledeći dan, ja vas molim da u Gospodu stojite nepokolebivo i neizmenjivo, jednodušno i jednomisleno se sapodvizavajući za jevanđelsku veru, ni u čemu da se ne plašeći protivnika (Fil. 1, 28), nikako ni u čemu ne dajući spoticanje (2. Kor. 6, 3), nego se u svemu pokazujući kao sluge Božije (2. Kor. 6, 4), tj. u poslušanju, u smirenoumlju, u krotosti, u velikodušnosti. Jer vam je trpljenje potrebno, da pošto izvršite volju Božiju primite ono što je obećano. Jer još malo, vrlo malo, pa će doći Onaj koji treba da dođe i neće odocniti (Jev. 10, 3637).
3) Ukoliko će doći i neće zakasniti, zašto bismo malaksavali zbog nevolja (Ef. 3, 13) i zašto pre ne bismo bili gotovi da za Gospoda umiremo svaki dan? Jer, napisano je: Ako s Njim umresmo, s Njim ćemo i živeti; ako trpimo, s Njim ćemo i carovati;ako li se odreknemo, i On će se nas odreći; ako li izneverimo, On ostaje veran, jer se ne može samoga sebe odreći (2. Tim. 2, 11-13). Kakvu će samo radost imati sveti kada ugledaju Gospoda koji silazi sa nebesa sa anđelima sile svoje, prizivajući ih ka neizrecivoj radosti, ovenčavajući ih i nameravajući da sa njima živi u vekove. I kakvu će, opet, imati žalost oni koji nisu poverovali u Jevanđelje i koji su prestupali Njegove zapovesti, tj. oni koji će, po napisanome, biti osuđeni na večnu pogibao od lica Gospodnjega i od slave sile Njegove kada dođe u onaj Dan da se proslavi u svetima svojim i pokaže se divan u svima verujućima (2. Sol. 1, 9-10).
4) Sagledavajući i razmišljajući o rečenom, očistimo sebe od svake nečistote tela i duha, tvoreći svetinju u strahu Božijem (2. Kor. 7, 1), stremeći ka boljem i hitajući ka savršenstvu. Mrzeći zlo držimo se dobra. U bratoljublju budimo jedni prema drugima nežni; čašću činimo jedni druge većim od sebe. U revnosti ne budimo leni; budimo duhom vatreni; Gospodu služimo. Budimo u nadi radosni, u nevolji trpeljivi, u molitvi postojani (Rim. 12, 9-12). Prebivajući u takvoj neporočnosti iskreno mi ćemo nastupajuću Pashu otpraznovati na dostojan način i udostojiti se da večno okušamo nebeska dobra.
 

282.
1) Predivno je što takav Gospod strada; 2) sva tvar se užasnula; zar ćemo mi ostati bez učešća; 3) za toliku ljubav uzvratimo ljubavlju i spremnošću da sve pretrpimo i u poretku našeg života i u progonima (4, 73)
1) Sećanje na stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista dušu uvek privodi u skrušenost i umilenje, naročito u ove dane (Veliki Petak), u koje su se i izvršila. Koja stradanja? Ubilački savet protiv Gospoda, Njegovo hvatanje od strane Judejaca, vođenje na smrt, stajanje pred Pilatovim sudom, suđenje, raspitivanje, šamari, pljuvanje, vređanje, ismejavanje, podizanje na Krst, prikivanje ruku i nogu, okušanje žuči, probadanje rebara i sve ostalo što se desilo i što svet ne može da smesti, niti čovečiji (pa ni anđelski) jezik da izrazi. Predstavimo sebi o kako velikom i neobjašnjivom tajinstvu se radi. Gospoda, koji otkriveno vidi savete srca i koji zna svaku ljudsku pomisao, vode na savet koji ga osuđuje na smrt. Onaj koji drži sve moćnom rečju svojom (Jev. 1, 3), predaje se u ruke ljudi grešnika. Onaj koji vezuje vodu u oblacima i blagovremeno orošuje zemlju, vodi se vezan. Onoga koji je nebo izmerio pedljom i zemlju šakom i koji je gore postavio na vagu (Is. 40, 12), sluga udara rukom. Onaj ko je zemlju ukrasio raznovrsnim cvećem, venčava se na posramljenje vencem od trnja. Onaj ko je posred raja nasadio drvo života, prikiva se na drvetu radi ismevanja. O, kako strašnog i natprirodnog prizora.
2) Sunce je to videlo i smrklo se, video je mesec i potamneo, osetila je zemlja i zatresla se, osetilo je kamenje i raspalo se. Sva tvar se zgrozila pri vređanju Gospoda. Bezdušni i neosetljivi sastojci su od tih prizora i od straha Božijeg izašli iz svog poretka, postavši kao oduševljeni i osećajni. Zar mi koji smo udostojeni slovesnosti i za koje je umro Hristos u ove dane nećemo da se skrušimo i zaplačemo? I zar ne bismo bili beslovesniji od beslovesnih, i neosetljiviji od kamenja? Ne bilo. Naprotiv, dospevši u bogodolično istupljenje i izmenivši se dobrom promenom, prolijmo suze, predajmo strasti na zaklanje, podnošenjem uvreda uzvratimo za uvrede nanete Gospodu, pretrpimo rane zbog Njegovih rana delimično na delu poslušanja, a delimično u predstojećem ispovedništvu.
3) Zar ne vidimo koliko je u svemu tome pobuda na božanstvenu ljubav? Ko je podneo zaključavanje u tamnicu? Ko se predao na zaklanje radi ljubljenoga? Sveblagi Bog je radi nas osuđenih podneo bezbrojna stradanja. Stoga je blaženi apostol, pomišljajući o rečenome i nalazeći se u silnom osećanju ljubavi prema Bogu, sa pravom rekao: Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim. 8, 38-39). Jer Bog tako zavole svet daje Sina svoga Jedinorodnoga dao, da svaki koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni (Jn. 3, 16). Nemajući ništa dostojno od dela svojih da uzvrate na takvu ljubav, sveti su sami sebe, tj. tela svoja i krv svoju prineli u naporima podvižništva i u zlopaćenjima, pojući sa blaženim Davidom: Šta ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je dao (Ps. 115, 3). Sličnim glasom i mi svagda vapijmo Gospodu, nenasitim raspoloženjem duše mu služeći neprestano i sve više stremeći ka boljem kako bismo sa svima svetima bili naslednici večnih dobara.
 

283.
1) Radujem se zbog vaših uspeha u dobru; 2) nemojte se, međutim, zaustavljati, već se pružajte dalje, podražavajući svete i podstičući se obećanjima (4, 81)
1) Ja sa vama vodim razgovor po želji, a ne po prinudi, premda je i neophodno da sa vama besedim. Ja revnujem za vas Božijom revnošću (2. Kor. 11, 2), premda i jesam grešan. I ja se zbog vašeg napretka radujem velikom radošću. Ukoliko vas često i oskorbim, kao nedavno, [namera] mi je da poznate ljubav koju prema vama imam izobilno (s obzirom da onaj ko voli marljivo vaspitava i nije nemaran prema kažnjavanju: Jer koji je to sin koga otac ne kara – Jev. 12, 7) i da budete savršeni i potpuni bez ikakvog nedostatka (Jak. 1, 4). I ispovedam da ste poslušni i pokorni i da strogo ispunjavate otačke zapovesti kao možda niko u ovom rodu od onih koji se nalaze u poslušništvu. I govorim bez laži jer je sve istina. I ko je u toj meri jednodušan sa ocem i ko toliko sledi igumana u svemu što je saglasno sa zapovestima Gospodnjim kao vi, koji ste iskusni i u jednom i u drugom? Kao dokaz neka posluže gonjenja, izgnanja, tamnice, zlopaćenje, suprotstavljanje do krvi u podvigu protiv greha (Jev. 12, 4). I rečeno nije vaše, već je dar Božiji, od koga neka vam bude i pohvala. Neka drugi imaju novac, imanja, manastire i drugu opskrbljenost. Meni jeza dobru slavu dovoljno da imam vas i da se vama ukrašavam. Jer, vi ste moja radost i venac slave, život i svako dobro.
2) Jedino vas molim da ne odstupate od vašeg dobrog proizvoljenja, da ne polažete granicu dobru i ushođenju po stupnjevima savršenstva. Oni koji se pašte oko sticanja veštastvenih imanja ne nalaze sitost u uveličavanju bogatstva. Ni vi u duhovnom usavršavanju nemojte prestajati da se prostirete napred do poslednjeg svog izdisaja. Jer mislim da stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim. 8, 18). Zar u žitijama svetih ne vidite sa kakvim su oni trudom i znojem prohodili svoj život? Zar ne vidite sa kakvim su prolivanjem krvi i sa kakvim stradanjem sveti mučenici završili svoj život? Zbog čega? Da bi stekli Hrista. Jer je ovo što se vidi privremeno, a ono što se ne vidi, večno (2. Kor. 4, 18). Zar sunce nije dobro? I ono će, međutim, najzad potamneti. I mesec nije li dobar? No, i on će prestati da daje svetlost. I zar zvezde nisu dobre? Ipak, i one će pasti. Zar nebo nije dobro? Ipak, i ono će ostareti kao odeća. I sve će se izmeniti: biće novo nebo i nova zemlja, kao što ne pisano. I započeće neizrecivo blaženi život u Hristu i sa Hristom. Takva su naša obećanja. I takvim napominjanjem pomažimo sami sebi u pobeđivanju čulnog natčulnim. Božanstvenom ljubavlju podavljujmo telesnu ljubav, po učenju apostola: Tražite ono što je gore gde Hristos sedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore, a ne što je na zemlji (Kol. 3, 12). Nemojte se valjati u glibu pohote, niti se davite u blatu strasti, čiji je kraj pogibao. . . Međutim, naše življenje je na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista (Fil. 3, 19-20).
 

284.
1) Dobivši ranu ja sam pribegao lečenju i eto – razgovaram sa vama, odakle izvlačim pouku da čim neko dobije grehovnu ranu odmah treba da žuri ka lekarstvu pokajanja; 2) nemojte kasniti, jer smrt može da dođe; izaći, pak, na sud bez očišćenja zaista je strašno; 3) pazi na sebe i ne slušaj neprijatelja koji te uči da odlažeš [pokajanje] (4, 82)
1) Ožalostila vas je rana na mojoj nozi. I pravo je. Jer, vi mi saosećate i u radosti i u tuzi, kao bratoljubivi i oceljubivi. Otuda ću ja uzeti predmet za svoju pouku. Na koji način? Kada sam zbog svojih grehova dobio ranu, bilo je neophodno brzo lekarstvo i odgovarajući pokoj, usled čega tokom tri dana nisam mogao da opštim sa vama. I pošto je po milosti Božijoj bolest izlečena, ja sam opet sa vama. I eto, govorim sa vama. Slično je i sa duševnim ranama. Neko je, recimo, dobio ranu u srcu od viđenja ili slušanja. Ili se poveo za demonskom pomisli i raspalio se zlom pohotom, gnevom, jarošću, mržnjom, zavišću, protivrečenjem, neposlušnošću ili nekom drugom pogubnom strašću. On treba odmah da pristupi lečenju, tj. pokajanju, skrušenosti, plaču, uzdisanju i srdačnom bolu, kao i drugim lekovima preumljenja. I izlečivši se, on opet treba da dođe do prethodnog dobrog poretka. U suprotnom će se na greh nadovezivati greh, i rana na ranu, i strast će postati neizlečiva, usled čega ćemo se razboleti grehom na smrt.
2) Neka među vama, bratijo moja, ne bude tako. Ponajpre, vi treba da pazite na sebe, tj. da ne grešite. Jer, ima li šta slađe i blaženije od čiste duše i uma koji nije ranjen strastima? Ukoliko se desi da pogrešimo usled sklonosti [na greh] naše prirode, mi treba odmah da se ispravimo, ne ostavljajući ni jedan čas u sebi nešto neisceljeno. Jer, smrt je lopov i ne znamo u koji će čas doći: da li u ponoć ili u zoru. A izaći iz tela i stati pred sud Hristov nepripremljen jeste vrlo opasno i krajnje strašno. Jer, apostol govori: Jer je reč Božija živa i delotvorna, oštrija od svakog dvosekloga mača, i prodire sve do razdiobe duše i duha, zglobova i srži, i sudi namere i pomisli srca, I nema tvari sakrivene pred njim, nego je sve obnaženo i otkriveno pred očima Onoga kome ćemo odgovarati (Jev. 4, 12-13). I ako se pravednik jedva spasava, bezbožnik i grešnik gde će se javiti (1. Pt. 4, 18). Danila proroka je uhvatio užas i istupljenje kada je u viđenju ugledao sud Božiji. Šta ćemo tek doživeti mi kada u stvarnosti dođemo na taj sud? [On] govori: Ognjena reka je tekla ishodeći pred Njim. Hiljade hiljada mu služahu i desetine hiljada mu predstojahu. Sud zasede i knjige se otvoriše (Dan. 7, 10). Ko će opstati i ko će sačuvati smelost kada se rečeno desi? Niko osim onog ko ima pravu veru i dobra dela, osim onog ko je stekao hrabrost, pravednost i zdravoumlje, osim sina posdušanja i osim savršenog u potčinjavanju.
3) Stoga treba da pazimo na sebe sa svakom opreznošću i da svaki čas sa strahom očekujemo ishod. I neće se sakriti naš neprijatelj čovekoubica, koji nas potkrada i koji nas svagda nagovara da sadašnje vreme provodimo u neradu i nemaru, te da postupanje po zapovestima odložimo za budućnost. Mi ga, pak, svagda odbijajmo i udaljujmo silom Božijom. Ja smireni se sada i obraćam vama sa rečju kako biste se, čuvši pet reči iz usta mojih, utešili zajedno sa mnom napominjanjem koje vam predlažem. Jer, napominjanje je dobro stoga što uvek obnavlja dušu. Podražavajući naše oce, ja znam i uveren sam da ćemo napredovati u građenju svog spasenja, da ćemo umilostiviti Boga i udostojiti se da dobijemo Njegovo Carstvo.
 

285.
1) On poziva na blagodarenje Bogu što ih i u tuđoj zemlji štedro dariva svakim opskrbljenjem; 2) da se, pak, ne bi lišili milosti, on ih ubeđuje da revnosno ugađaju Bogu u veri i u uzdanju (4, 83)
1) Mi treba da blagodarimo Bogu za dobročinstva koja nam čini, naročito u našem prebivanju u tuđoj strani. Jer, i nalazeći se u progonstvu, mi provodimo život kao u manastiru ne zadovoljavajući samo svoje potrebe, već i onih koji nam dolaze. Jer, vidite da nam mnogo naše bratije dolazi sa svih strana. I gde bi se oni pre obratili nego Bogu i našem smirenju? Osim toga, zar ne vidite koliko drugih stranih otaca i bratije dolazi kod nas, u svemu trpeći bedu i nedostatak? Gotovo da ni jedan dan ne prođe a da ne primimo po nekog. Pa ipak, kod nas nije bilo nedostatka u neophodnom. Naprotiv, svega imamo u obilju. Stoga mi jedino možemo da kažemo da zaista ne laže Onaj ko je rekao: Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6, 33). I zaista, mi imamo na raspolaganju plodove pšenice, vina i jeleja (Ps. 4, 8) i drugih potreba iznad očekivanja, pri čemu nemamo dovoljno sila da ispustimo glas blagodarenja blagosti Božijoj. A ako se i desi da u tom smislu budemo stešnjeni i obremenjeni, treba samo videti kakva potom dolazi nagrada i kakva se potom uznosi hvala Bogu. Sami nastojatelji manastira se dive što je nama Bog dao da činimo ono za šta je njima nedostalo snage. Radi čega? Da bi se u tome poznala sila Božija po veri i uzdanju našem. I meni se čini da je ono što se sada dešava kod nas veoma slično onome što je bilo u vreme prebivanja Izrailja u pustinji? Već je četvrta godina kako ne sejemo i ne žanjemo, a Bog nam sve vreme daje neoskudnu hranu telesnu. On nam nije dao manu kao kišu sa neba, ali nam je otvarao žitnice onih koji imaju u izobilju i pružao ono što je potrebno za nasićenje gladnih. On nam nije vodu istočio iz kamena, ali je za nas istočio vinske sasude rukama blagočastivih. On nas je uštedrio i sa mnogim drugim, o čemu sada nije jednostavno govoriti. I zar rečeno nije divno, zapanjujuće i pohvalo? I reći ću još nešto apostolskim rečima: Mi smo kao siromašni koji mnoge bogate, kao oni koji ništa nemaju a sve poseduju (2. Kor. 6, 10).
2) Eto darova blagoga Boga i Njegovih dobročinstava. I mi imamo strah da svojom neosetljivošću za Njegovo posebno poštovanje prema nama ne oskorbimo svog Dobrotvora. Stoga svi zajedno, bratijo, budimo veoma pažljivi. I mi koji smo ovde i oni koji su odvojeni sveusrdno ispunjavajmo zapovesti Gospodnje i starajmo se jedan o drugome u podsticanju na ljubav i dobra dela (Jev. 10, 24), ne dozvoljavajući sebi da živimo nemarno, ne čineći volju tela i pomisli, ne prepuštajući se roptanju (slično drevnim roptačima) i ne iskušavajući Gospoda (slično negdašnjim kušačima) dvoumljenjem da li može i ubuduće da nam čini [dobro]. Jer, napisano je: Sve je moguće onome koji veruje (Mk. 9, 23). Prema tome, ukoliko budemo iskreno verovali, Gospod će nam po našem iskanju dati sve što je neophodno za spasenje naše i za telesni život. I mi ćemo uspešno proći pustinju ovoga života, osvetljavani svetlošću istine. Naoružani duhovnim oružjem, mi ćemo duhovnog Amalika obratiti u bekstvo i ući u Carstvo nebesko (a ne u obećanu zemlju, s obzirom da ne ištemo privremeno i prolazno). Jer, veran je Onaj ko je rekao: Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mt. 5, 10).
 

286.
1) Spoljašnja iskušenja su ljudska i lakša; 2) demonska su teža; i njih ćemo, pak, pobediti uz pomoć Božiju, ukoliko ne oslabimo u protivljenju; 3) eto neprestane borbe i mučeništva (4, 84)
1) U nevoljama koje su nas sustigle blagovremeno je da zajedno sa apostolom kažemo: Drugo nas iskušenje nije snašlo osim čovečijega (1. Kor. 10, 13). Ja govorim imajući u vidu Teoktista, dobrog starca, koji je naš po svemu. O kakvom se iskušenju radi? On je zatočen na ostrvu Halkit, dok su njegovog starca potčinjeni oklevetali da ne pominje samodršca, usled čega je bio žestoko pretučen. Iskušenja se rasplamsavaju i nas većinom smatraju njihovim vinovnicima. Jer, kako se može dopustiti da onaj ko upravlja manastirom sam po sebi ne pominje samodršca? Ili kako dopustiti da oci i bratija koji su se izbavili iz zatočeništva i prebivaju u gradovima smućuju jeretike. Iziđite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se nečistog (2. Kor. 6, 17). Oni koji suprotno postupaju doživljavaju skorbne protivnosti. Stoga smo se mi smireni udaljili od onih koji žive u gradovima i živimo u njihovoj okolini kako ne bismo dali povod onima koji traže povoda (2. Kor. 11D2). I Gospod nas je do sada sačuvao netaknutima. On će nas i ubuduće sačuvati ukoliko pazimo na sebe, tj. ukoliko ne govorimo bez razboritosti i ukoliko svoje uši ne pružamo na [slušanje] sujetnih i nedobronamernih reči. Apostol govori: Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena, da znate kako treba svakome odgovoriti (Kol. 4, 6). I brat Božiji opet govori: Tako govorite i tako tvorite kao oni koji će zakonom slobode biti suđeni (Jak. 2, 12). Stoga možemo biti uvereni da nećemo upasti u neblagovremeno iskušenje, već ćemo se izbaviti od sadašnjih zala kao od zamke.
2) Rečeno i jeste ljudsko, tj. lako iskušenje. A demonsko je veoma teško i sakriveno. Neprijatelj je svakog dana, časa i minute prisutan i iskušava nas, usled čega je veoma teško protiviti mu se i teško odneti pobedu nad njim. Ipak, staranje i revnost uspevaju da učine ono što priliči i što se traži. Revnosno se protivimo i uz pomoć Hristovu ćemo pobediti, budući da On zajedno sa nama podnosi iskušenja. Stoga je i rekao: Bez mene ne možete činiti ništa (Jn. 15, 5). Budimo revnosni da ne padnemo u navedeno iskušenje i da ne budemo pod rukom đavola. Ovdašnje zatočenje na ostrvu na kratko vreme zapravo i nije zatočenje. Pravo zatočenje je biti odbačen od Boga i bačen u tamu najkrajnju. I ovdašnje bičevanje od nekoliko udaraca nije bičevanje. Pravo bičevanje je tamo gde će udarci biti bezbrojni i stradanja beskonačna. Gospod govori: I izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda (Jn. 5, 29). Toga se bojmo i strašimo, jačajući svakom snagom, no sili slave (Kol. 1, 11) Duha Svetoga koji je u nama, obarajući pomisli, popisanome, i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i pokoravajući svaku pomisao na poslušnost Hristu, budući neprestano gotovi da kaznimo svaku neposlušnost (2. Kor. 10, 46).
3) Eto neprestane borbe. Eto mnogostradalnog mučeništva. Jer, onaj koga svagda udaraju pomisli pa se ipak ne predaje, i onaj ko ne preklanja kolena pred Vaalom, već se suprotstavlja i savlađuje strasti pohote, gneva, jarosti i straha u stvari svakodnevno trpi mučenje i sa apostolom može da kaže: Svaki dan umirem, tako mi, braćo, vaše pohvale, koju imam u Hristu Isusu Gospodu našem (1. Kor. 15, 31). I na kraju podviga on će moći smelo da doda: Dobrim podvigom se podvizavah, put završih, veru održah. Sad me čeka venac pravde, koji će mi u Onaj dan dami Gospod, pravedni Sudija (2. Tim. 4, 78). Neka bismo svi mi imali mogućnost da kažemo slično, ukrasivši se vencem pravde i ušavši u Carstvo nebesko.
 

287.
1) Naša priroda je sanjiva i lenjiva; reč, pak, o obećanjima je budi; 2) na delu su rečeno pokazali prepodobni i mučenici; 3) zašto mi spavamo: ustanimo i iziđimo na slobodu od pohote i strasti; 4) okusimo rajske radosti i sladosti (4, 83)
1) Govoreći Timoteju, apostol pokazuje kakav podvig učitelj treba da ima za svoje učenike: Propovedaj reč, nastoj u vreme i u nevreme, pokaraj, zapreti, uteši, sa svakom strpljivošću i poukom. Jer će doći vreme kada zdrave nauke neće podnositi (2. Tim. 4, 23). Naša priroda je sklona lenjosti i stremi dole, zaboravljajući na učenje. Stoga je svagda neophodno da se udarcima reči, kao nekakvom palicom, budi iz sna kako bi videla radost koja joj predstoji. I zaista, zar nam nije obećano Carstvo nebesko, i besmrtni život, i rajska sladost, i ravnoanđelska čast, i večni pokoj?
2) Zbog čega [mi trpimo] okove i tamnice, zbog čega – progone i zlopaćenje, zbog čega – muke i smrti? Zar ne zbog dobijanja obećanih dobara i izbegavanja strašnih muka? Pogledaj sa kakvom radošću mučenici prolivaju krv, sa kakvom spremnošću idu pod mač, u oganj, ka zverima i na svaku drugu vrstu mučenja. Pogledaj takođe sa kakvim zadovoljstvom prepodobni umrtvljavaju i opterećuju svoje telo, ništa ne smatrajući poželjnijim od vrline.
3) Zašto onda mi dremamo? Zbog čega se rasplinjujemo u pogubnim i truležnim strastima, koje ranjavaju srce oštrije odstrela? Zato iziđite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod(2. Kor. 6, 17). Izađimo od njih kao iz Sodome i Gomore, koji su sagoreli u ognju i sumporu. Odbacimo mudrovanje tela, koje se protivi i bori protiv duha. Oslobodimo se od porobljujućih pristrašća i naći ćemo pokoj dušama našim. Šta može biti spokojnije od duše koja nije uznemirena strastima i koja ima mir u Bogu?
4) Eto radosti i veselja, eto blažene utehe i sladosti. Dali želimo da okusimo od te sladosti? Mi, međutim, treba da bežimo od telesne slasti, koja rađa truležnost i smrt. Apostol govori: Jer koji seje u telo svoje, od tela će u požnjeti trulež, ako sejeu duh, od Duha će požnjeti život večni (Gal. 6, 8). Da li želimo da postanemo slavni? Prezrimo ispraznu ljudsku slavu i obucimo se u smirenoumlje, ukrasivši se svim dobrim delima. Na taj način ćemo i sadašnji život dobro završiti i dobiti buduća dobra blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg IsusaHrista.
 

288.
1) Sadašnje gonjenje je slabije, ipak, treba trpeti; sadašnji rod će imati pohvalu u trpljenju; 2) uvek budimo spremni da neustrašivo susretnemo napade na Pravoslavlje; 3) sa nevidljivim našim, pak, goniteljem borimo se neprestano; 4) budimo krepki u nadanju na Boga, koji će nam dati snage (4, 86)
1) Poslednje tri godine mi vodimo neki novi život: mi nismo potpuno gonjeni, ali ne možemo ni da kažemo da nismo gonjeni. Mi vidimo jedni druge i živimo jedni pored drugih, što predstavlja delo čovekoljublja Božijeg. On je video da iznemogavamo tokom ranijeg gonjenja, te je zatvorio tamnice, ali ipak gonjenje zbog Pravoslavlja po svojim nepoznatim sudovima nije prekratio. Eto kako je sada. Uostalom, gledajući uopšteno na stvar, ja smatram da je malo progonjenih za Gospoda. Videći, pak, koliko svakodnevno naše bratije dolazi ovamo ja osećam izvesno olakšanje u srcu zbog broja onih koji nisu preklonili svoja kolena pred Vaalom, već su se sačuvali za Gospoda kao svetle zvezde na svakom mestu Njegove vladavine. Sličnu pohvalu ima i sadašnji rod za sledeće [pokolenje]. Jer, Bog je zaista u nama i Crkva nije izgubila svoju silu po nelažnom obećanju Gospodnjem. Oni koji je odvajkada napadaju raspršili su se kao morska pena, dok ona kao nesalomljivi kamen prebiva u veri i ispovedništvu.
2) Stoga mi treba da se radujemo i likujemo. Međutim, istovremeno treba da se držimo trezvoumlja i budnosti, te da budemo pripravni kako opet iznenada ne bi nastalo iskušenje. Jer, ispovedništvo treba sačuvati ne samo jednom ili dvaput, ili čak ne pri mnogim iskušenjima, već čitavog života, sve do samog njegovog kraja, ne bojeći se ni zlih glasina, ni bičeva koji su spremni da razderu telo, ni tamnica koje uništavaju telo, niti bilo kakvih ljudskih napada. Strašnim treba smatrati jedino Boga, po čijem se migu sve kreće, a bojati se treba jedino večnih muka koje su neiskazano mučne. Sadašnje, pak, sve – i radosno i skorbno prolazi brzo kao san, zbog čega je i napisano:Strela dečija postaše udarci njihovi (Ps. 63, 8).
3) Sa njima ipak treba da se borimo, naročito sa našim nevidljivim goniteljem, koji nas napada svaki dan. On ne prestaje da nas udara, premda ne čulnim bičevima, već nevidljivim pomislima. On nas ne opaljuje veštastvenim ognjem, već zlom pohotom. On i svim drugim strastima iskušava i opseda naše duše. Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde, i obuvši noge u pripravnost za jevanđelje mira; a iznad svega uzmite štit vere, o koji ćete moći pogasiti sve ognjene strele nečastivoga; i kacigu spasenja uzmite, i mač Duha, koji je reč Božija (Ef. 6, 14-17). Eto apostolskih zapovesti. Njih i mismireni izgovaramo i molimo da niste malodušni u nevoljama i da ne iznemogavate u iskušenjima znajući da se dobija više venaca ukoliko se pretrpi više iskušenja.
4) Neka nam Bog daruje silu, budući da je silan i da će učiniti ono što je obećao. On je moćan da nas ukrepi da podnesemo ne samo rane, nego i oganj, i mač, i zveri, i sve drugo slično. Ubeđen u rečeno, apostol govori: Ali u svemu ovome pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo. Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim. 8, 37-39). Ukoliko se raspoložimo da delujemo na navedeni način, mi ćemo se nalaziti u neprestanom mučeničkom podvigu, usled čega će nam i udeo biti sa mučenicima.
 

289.
1) Progoni su dar: treba živeti dostojno dara; on objašnjava kako; 2) iz suprotnog, on naročito prekoreva život osobenjaka, koji ima rđave posledice: lakomost, nemar, pad; 3) on sve nagovara na trezvouman i usrdan život (4, 87)
1) Kroz gonjenje Bog nam je dao najveći dar, kao što sam kaže u Jevanđelju: Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mt. 5, 10). Pazimo da se ne desi da, živeći nedostojno rečenog blaženstva, gonjenje ne obratimo u svoju osudu. Gonjeni, najpre, ne treba da ima usamljenički život, već da živi zajedno sa drugom bratijom. Jer, Gospod kaže: Jer gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt. 18, 20). Potom, on ne treba da izlazi napolje (osim u krajnjoj potrebi), već da prebivana mestu u kome je primljen kao stranac, zanimajući se molitvom, moljenjem, čitanjem, psalmopojanjem, rukodeljem i drugim dobrim delima, koja su uobičajena kod nas. On treba da izbegava viđenje sa ženama i da se udaljuje od svakog brata koji živi neuredno (2. Sol. 3, 11), da bude dobrodušan, blagodaran, pun uzdanja, zadovoljan sa onim što se ima i spreman za primanje stradanja za Hrista. Jer, gde je gonjenje obično postoje i stradanja.
2) Oni koji žive usamljeno nasleđuju teškoću, budući da mudri govori: Teško usamljenome. Jer, kad padne, nema ko da ga podigne (Prop. 4, 10). Oni, pak, koji imaju sluge gube svoju monašku slobodu, a koji kupuju polja, vinograde, volove i mule na sebe navlače Gijezijevu gubu. Odatle se rađaju srebroljublje, lakomost, nepostojanost, odsustvo želje da se živi sa ostalom bratijom, navika da se ide na svoj način i po svojoj volji, huljenje imena Božijeg zbog nas među neznabošcima, kao što je napisano (Rim. 2, 24), i duševni pad. I kako da ne padne onaj ko živi nemarno. Apostol govori: Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama? Ako neko razara hram Božiji, razoriće njega Bog (1. Kor. 3, 16-17). On opet govori: Ne varajte se: ni bludnici, ni idolopoklonici, ni preljubnici, ni rukobludnici, ni muželožnici, ni lakomci, ni lopovi, ni pijanice, ni opadači, ni otimači, neće naslediti Carstvo Božije (1. Kor. 6, 9-10). I rečeno se govori o onima koji žive u opštežiću. A o vama [se ne govori] tako. Već kako? A koji su Hristovi, razapeše telo sa strastima i željama (Gal. 5, 24), i još: Vi niste od sveta (Jn. 15, 19), i još: Naše življenje je na nebesima (Fil. 3, 20).
3) Zbog čega mi gubimo svoje blaženstvo? Zbog čega ponižavamo blagorodstvo svog zvanja? Zbog čega ne podražavamo našu bratiju koji dobro žive i čiji je život slavan i pohvalan pred Bogom i ljudima? Nije li vreme da se već jednom otreznimo? Nije mi vreme da se povratimo u svoj čin? Nije li vreme da se pobrinemo za svoje spasenje, stavivši pred svoje oči svoj ishod i stajanje pred Hristovim sudištem? Mi ćemo morati da damo odgovor za svaku praznu reč? Kakav ćemo tek odgovor dati za velike i teške grehe? Otreznimo se bar u veče svog života, odbacimo strasti, odbacimo dela tame i obucimo se u oružje svetlosti (Rim. 13, 12), na svaki način čuvajući svoje srce i ugađajući Gospodu da bismo se spasli i postali naslednici večnih dobara.
 

290.
1) Otišao je pokojnik pred mojim očima; i sa nama će isto biti; zašto negujemo telo; 2) on je bio uznemiren na smrtnom odru, budući da dolazi do napada pomisli koje je [čovek 1 voleo: dobre teše, a zle muče; 3) nemojmo sebe vezivati ni strastima, ni strasnim pomislima (4, 88)
1) Ima je ičega blagotvornijeg i spasonosnijeg za dušu od sećanja na smrt? Da vam o njemu govorim ja sam pobuđen smrću elejskog episkopa, koga vi niste videli kako umire. Mi smo, pak, videli i stekli veliku korist. Mi smo se umilili srcem, videći u sebi ono što smo videli u njemu. On je izašao i otišao, i više se neće vratiti u ovaj život. Više mu nisu potrebni ni nebo, ni zemlja, ni more, ni sunce, ni mesec, ni zvezde. On više neće disati ovim vazduhom, niti ispuštati glas iz grla. On neće gledati očima, ni slušati ušima, ni mirisati nosom, ni pipati rukama, ni hoditi nogama. On neće više ništa činiti od onoga što je svojstveno ovom životu – ni veliko, ni malo. Za njega su zatvorena njegova vrata za svagda i on sada očekuje sud i nagradu. A nagrada se još priprema, po napisanome: I svi ovi, osvedočeni u veri, ne dobiše obećanje; zato što je Bog nešto bolje predvideo za nas, da ne bi oni bez nas dostigli savršenstvo (Jev. 11, 3940). A šta mi možemo očekivati? Ništa drugo. Zar se nećemo podvrći i mi istome? Zar se nećemo na isti način vratiti u zemlju iz koje smo uzeti? Zar nećemo na isti način umreti i pretvoriti se u prah i pepeo? Pogledajmo u grobove i shvatimo kako će završiti naš sastav, koji je sada živ. Zašto toliko negujemo bedno telo koje će uskoro da predamo zemlji i crvima? Zašto se oblažemo strastima sa kojima ćemo se susresti pri ishodu?
2) Jedva dišući, umirući je govorio kako su mu se javila dva lica, muškarac i žena, i izobličavali ga bez žalosti, usled čega je stenjao, zvao u pomoć, tresao se i užasavao se ishoda iz tela. Vidite li kakva je osuda smrti? Demoni istupaju kao naši izobličitelji i osuđivači. U vreme ishoda ćemo ugledati pomisli koje smo rado primali i sprovodili u delo. Mi treba da gledamo Gospoda pred sobom svagda (Ps. 15, 8), da smatramo da je blizu anđeo čuvar našeg života i da zamišljamo svetitelje kako bismo i pri poslednjem izdisaju videti slične misli. Ukoliko, pak, u sebi slikamo grehovne obraze i slažemo demonske pomisli, mi ćemo ih susresti i [pri izdisaju], što će biti žalosno i pogubno.
3) Podvizavajmo se da ne budemo obuzeti takvim idolima u vreme ishoda, već da se nađemo čista srca kako bismo sa smelošću mogli i mi da kažemo: U miru ću zajedno usnuti i počinuti (Ps. 4, 9). Jer, za vrlinskog smrt jeste san, kao što je i Gospod rekao: Lazar, prijatelj naš, zaspao je, no idem da ga probudim (Jn. 11, 11). Ukoliko je ona san, očigledno je da je i vinovnica uspokojenja, budući načelo večnog života, kao što govori apostol: No zaista je Hristos ustao iz mrtvih, me postade prvenac onih koji su umrli (1. Kor. 15, 20), i nešto dalje: Pobeda proždre smrt. Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, pakle, pobeda? A žalac je smrti greh, asila je greha zakon. A Bogu hvala koji nam dade pobedu kroz Gospoda našega Isusa Hrista (1. Kor. 15, 54-57). I Gospod govori: Onome ko pobedi daću da jede od drveta života koje je u raju Boga moga (Otk. 2, 7). Eto, otkriveno je poprište Carstva nebeskog. Eto, predstoji triblaženi podvig. Pobednik će [dobiti] venac i okušanje večnog života. Potrudimo se da i mi pobedimo đavola, da satremo strasti, da se u potpunosti očistimo od svakog zla i steknemo vrline kako bismo postali stanovnici raja i udostojili se da okušamo od drveta života.
 

291.
1) Spasenje treba graditi neprestano i sa usrdnom revnošću; 2) vojnici su usrdni u službi zemaljskom caru; zar ćemo mi biti lenji da služimo nebeskom Caru radi nebeskog; 3) gledajte na svete: kakvog samo roda ljudi nema među njima; međutim, nema ni jednog lenjivog i nemarnog; ima i palih među njima, koji su se [potom] pokajali i revnosno i trudoljubivo ugađali Bogu; 4) neka ustane nemarni, neka obrati pažnju na apostol[ove reči] i neka uzrevnuje (4, 89)
1) Postoji vreme za svaku stvar pod nebesima (Prop. 3, 1), govori mudri. Vreme, pak, za građenje našeg spasenja je svagda i svagde. Jer, apostol govori: Radujte se svagda, molite se bez prestanka, na svemu zahvaljujte (1. Sol. 5, 16-18). Navedenim trima vrlinama se određuje naše spasenje. Jer, radost je znak činjenja svake pravednosti, neprestana molitva ne daje mesta đavolu da nas napada, a blagodarenje je svedočanstvo o ljubavi prema Bogu. Odasvud se ogradivši tim delanjem, revnosno ugađajmo Bogu, ne predajući se malodušnosti ni u kakvom slučaju i ne raslabljujući se nemarom ni u ispunjavanju poslušanja, ni u psalmopojanju, ni u rukodelju, već sve vršeći sa usrdnim raspoloženjem kao dobri upravitelji raznovrsne blagodati Božije (1. Pt. 4, 10).
2) Zar ne vidimo kako vojnici sa usrđem žure zajedno sa svojim carem na delo svoje? Na kakvo delo? U rat, na klanje, nasmrt. I oni se radi prolazne slave i radi brzoprolaznog bogatstva sa gotovošću ustremljuju na sve. A mi smo prizvani u Carstvo nebesko, u neizrecivu radost i život večni. Hoćemo li, dakle, biti lenjivi i nemarni, ili ćemo se sa svom revnošću i bodrošću pokazati kao dobri vojnici Hristovi?
3) Čitajte knjigu koju držim u ruci i uvidećete i poznati crte izuzetnosti svetih otaca. Koliko je velika kod njih revnost. Kakvo je silno gorenje duha. Kakvi podvizi. I kako ih je proslavio sveblagi Bog, pokazavši ih kao neke bogove kroz znamenja i čuda koja su činili. I proslavili su se ne samo oni koji su od početka bili dobri i nisu poznali greha, već i oni koji su skrenuli sa dobrog puta i padali u teške grehe, da bi se potom ispravili najboljim pokajanjem. Stoga niko nema opravdanje za nemar i nebrigu za spasenje. Jer, [uzrok za propast] jeste jedino neosetljivost i okamenjeno srce, koje se oblikuje nepokajanim životom.
4) Takvome apostol uzvikuje: Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih, i obasjaće me Xpucmoc (Ef. 5, 14). Ili prezireš bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i dugotrpljenja, ne znajući dame dobrota Božija na pokajanje vodi? Nego svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivanja pravednoga suda Boga, koji će dati svakome no delima njegovim (Rim. 2, 46). Pogledaj, nemarni, i uboj se opomene, te ustani iz sna nemarnosti. Eto, otišao je prepodobno i brat Kandid. Pre njega je otišao neko drugi, a i posle njega će neko. I nema nikoga ko bi za svagda ostao ovde. Svi ćemo preći. Ipak, blago onome ko je dobro poživeo s obzirom da je uspešno obavio svoju kupovinu, te se došao da dobije večnu, revnošću i marljivošću stekavši bolje. Međutim, tržište još postoji i razmena za Carstvo nebesko još predstoji. Stoga priđite, molim vas, i svi požurimo na kupovinu Božanstvenih i netruležnih dobara kako bismo zajedno sa svom našom bratijom postali naslednici Carstva nebeskog.
 

292.
1) Zapovedam svima da se neoslabno staraju za spasenje; 2) treba se uzdržavati od suđenja drugih na osnovu vidljivog, budući da je glavno unutrašnje ustrojstvo; 3) neka svako revnuje za unutrašnje, ne primajući rđave pomisli i ne popuštajući pokretima strasti, koje narušavaju čitavu unutrašnjost (4, 90)
1) One koji revnuju za spasenje duše molim da još više revnuju, a nemarne molim da ustanu iz nerada i nemara. Evo sad [tj. u ovom životu] je najpogodnije vreme, evo sad je dan spasenja (2. Kor. 6, 2). Ukoliko ga izgubimo, više nećemo naći drugo. Neka kod nas ni jedan dan ne prođe u neradu i nemaru, već se na svaki način pobrinimo da urizničimo ponešto od večnih dobara: moljenje, molitvu, prozbe, blagodarenja, skrušene suze, prosvećenje uma, nebeska zrenja.
2) Ipak, nemojmo suditi o onome što se nalazi u našoj bratiji po onome što se nalazi u nama. Naprotiv, mi treba da dobro mislimo kako svako u sebi skriveno gradi svoje spasenje, čak i ako spolja izgleda drugačije. Zar se kod naših otaca nije dešavalo da su oni koji nisu izgledali nešto naročito neuporedivo svetlije zasijali od onih koji su izgledali kao izuzetni? I u našem bratstvu se mnogo puta dešavalo da su više od drugih prosijali oni koji su smatrani kao neznatni i neslavni, naročito u vreme ispovedništva. Zbog čega? Meni izgleda da se[uzrok] nalazi u unutrašnjem stanju, a ne u spolja vidljivoj marljivosti i revnosti. Jer, carstvo vrlina se nalazi [u čoveku] koji ima mirno stanje i čistotu srca, krotost i bezmetežnost. Na njega i Gospod gleda, po pisanome: Na koga ću pogledati ako ne na krotkog i ćutljivog, i na onog ko trepti od mojih reči (Is. 66, 2).
3) Uzrevnujmo kako bi svako sebe Gospodu predstavio sa čistom savešću, ne otvarajući vrata đavolu kroz primanje grehovnih pomisli. Znajte da, primajući ih, mi stradamo, postajemo divlji, menjamo se i sabiramo svaku gorčinu pod vidom zadovoljstva. I opet, kad se otreznimo i vratimo doličnome, mi osećamo veliki mir i tišinu slađu od meda, te kao da se skrivamo u pristanište posle bure. Vrlina je, dakle, slatka, ljupka i poželjna, a greh je gorak, poguban i odvratan. Stoga je za divljenje što nas ipak pleni greh i što se ne prilepljujemo uz vrlinu. Većinom rečeno biva zbog nemoći naše prirode i stoga što čovekova misao od mladosti njegove prilježno stremi zlu (Post. 8, 21). Ipak, nemojmo kasniti i nemojmo žaliti usrđe da bismo se vratili na dobar put. Videći naš trud, Gospod će se osvetiti za nas, te će nam za bolno naše usrđe uzvratiti večnim nagradama, dok će nas za trpljenje skorbi ovenčati vencem pravde, pribrojati svetima i udostojiti Carstva svoga.
 

293.
1) Pazimo i bodro ratujmo, s obzirom da je mnogo neuspavljivih neprijatelja; ipak, ne treba da ih se bojimo s obzirom da imamo silne pomoćnike i nepobedivo oružje; 2) u vidljivoj borbi se za pobedu dobijaju venci; u našoj, pak, nevidljivoj borbi pobednik (tj. vencenosac) je već onaj ko se ne predaje neprijatelju; 3) pokažimo srčanost u suprotstavljanju i bićemo blaženi (4, 91)
1) Napregnuto i neprestano pazimo na sebe s obzirom dani dan ni noć ne odstupaju oni koji vode borbu protiv nas. O kome se radi? O duhovima zlobe, gospodarima tame ovoga veka, kojih ima bezbroj i čiji je bes protiv nas neopisiv. Ipak, mi ne treba da se bojimo, niti da ih se užasavamo. Mi imamo Saborca i Zastupnika, tj. Duha Svetoga i Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nemoći naše uze i bolesti ponese (Mt. 8, 17), koji je i sam stradao budući kušan, te može pomoći onima koji bivaju kušani (Jev. 2, 18) i kome sa smelošću uzvikujemo: Sudi, Gospode, onima koji mi čine nepravdu, vojuj protiv vojujućih na me. Uzmi oružje i štit, i ustani u pomoć moju; izvuci mač i prepreči (put) nasuprot gonitelja mojih (Ps. 34, 1-3). Jer, zaista nas gone neprijatelji naši i žedni su naše pogibije, polažući sablazni na naše puteve i na svaki način pokušavajući da nas gurnu u rov greha. Mi im se, pak, kao vojnici suprotstavljamo, obučeni u oklop vere i ljubavi is kacigom nade spasenja (1. Sol. 5, 8). I tim oružjem se odbija neprijatelj.
2) I divno je što mi u samoj borbi dobijamo vence. U telesnoj borbi na borilištima borac ne dobija venac ukoliko ne obori svog protivnika. A kod nas se venac dobija i ukoliko borac ne obori svog protivnika. Rečeno je jasno iz onoga što je bilo otkriveno jednom od svetih otaca naših. Naime, nekog učenika je sedam puta napadala [pomisao] da ode na počinak bez blagoslova starca. Međutim, on je sedam puta savladao napad, da bi za trpljenje dobio sedam venaca. Prema tome, ukoliko zbog samog protivljenja dobijamo vence, molim vas da se hrabro protivite napadačima, ne iznemogavajući zbog dugotrajnosti borbe. Nije li svetu Saru četrdeset godina silno napadao demon bluda? Pa ipak, ona nije iznemogla i pala u malodušnost. Poznato je takođe da je jedan poslušnik, koji je imao istu borbu, odbio da se iguman pomoli za njega kako bi mu se prekratila bitka, s obzirom da se za trpljenje pripremaju pobednički venci.
3) Za prevladavanje, pak, te borbe najsilniji su molitva, suze i skrušenost srca. Prema tome, kada nas napadne neprijatelj, ili čak i kad nas, zbog naše nepažljivosti, rani, pustivši nam strelu pohote u srce, mi odmah upotrebimo molitvu protiv njega i on će bez zadržavanja pobeći. Prolijmo suze i ugasiće se ugalj prelesne strasti. Smirimo se i podignuće nas Gospod. I blažen je onaj ko se neprestano prinuđavana na delo Božije, trpeći skorbi poslušanja i čuvajući svoju neporočnost nedirnutom. Dostigavši kraj podviga, on će sa punom utehom i zadovoljstvom preći odavde. On se od sluha zloga neće se uplašiti (Ps. 111, 7), po pevanju svetoga Davida. Zar mi ne vidimo kako se vojnici koji su u ratu pokazali hrabrost sa slavljem i radošću vraćaju u domovinu, pokazujući znakove borbe i pobede? Nama se čini da će i onaj ko je u nevidljivoj borbi pokazao hrabrost i podvizavao se dobrim podvigom takođe biti slavno proslavljen u velikom gradu, čiji je Neimar i Tvorac Bog. Njega će pohvaliti anđeli i uvenčati Gospod. On će naslediti večne utehe. Neka bismo ih se i mi udostojili blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista.
 

294.
Skorbi i gonjenja šalje Bog radi ispitivanja; po ispitivanju On ih prekida; name gonjenje se produžuje stoga što se mi još nismo do krvi suprotstavili (4, 92)
Želja našeg srca i molitva Bogu jeste mir Crkve Božije. Jer, šta je blagotvornije od mira, tj. od tihog i bezmetežnog života u našim obiteljima? Ipak, i dugotrajnost gonjenja može da bude korisna s obzirom da daje povod da se projave najiskusniji u veri. Stoga apostol govori: Zato sam dobre volje u nemoćima, u porugama, u nevoljama, u gonjenjima, u teskobama za Hrista; jer kada sam slab onda sam silan (2. Kor. 12, 10). Stoga ostavimo pitanja o dugotrajnosti, već svu brigu položimo na Boga koji zna kako da blagotvorno ustrojava trajanje navedenih i drugih okolnosti. Počuj šta govori Pismo: Bog iskušavaše Avraama (Post. 22, 1). Ti ćeš reći: „Iskušavao ga je, ali kratko“. He, naprotiv. On ga je iskušavao tokom mnogih godina i mnogim iskušenjima. I tek kad je video da je postao savršen u veri, On je rekao: Sada poznah da se bojiš Boga jer nisi poštedeo sina svog ljubljenog mene radi (Post. 22, 12). Iskušavao je on i Jova još većim iskušenjima mnogo godina. Videvši da je savršen u trpljenju, On je rekao: Zar misliš da sam ti zbog nečeg drugog učinio što sam učinio a ne da se pokažeš pravedan (Jov 40, 3). On je na sličan način i ostale proroke, i svete apostole, i blažene mučenike, i sve prepodobne i pravedne mnogim skorbima i tokom mnogih godina ispitivao, te potom svedočio o njima i primao ih. Slično i o nama treba pretpostaviti. Još se ne suprotstavismo do krvi boreći se protiv greha (Jev. 12, 4). Mi još nismo dovoljno goreli u ognju skorbi i još nismo dovoljno na opitu pokazali iskrenost naše vere. Stoga se još produžava gonjenje.
 

295.
1) Ma koliko da je grešan, [čovek] može da se pokaje, što govore primeri Davida-razbojnika, Marije Egipćanke i drugih; 2) nemoj misliti da su se oni navodno i ovde nasladili grehom i da će u budućnosti okusiti rajska dobra: kod grešnika nema radosti, budući da je jedino vrlina radostotvorna (4, 93)
1) Nema nepremostive prepreke za onoga ko iskreno želi da se spase. I nije nemoguće da se pokaje i obrati Bogu čak ni onaj ko je došao do krajnje granice zla. I postoji mnogo svedočanstava da navedena reč nije laž. Jedno od mnogih svedočanstava jeste pokajanje Davida, načelnika razbojnika, pripovest o kome smo nedavno čitali u crkvi. U njoj se vidi da je on ranije bio čovekoubica i ispunjen svakog zla, te da se pokajao i pristupio Bogu, da bi potom dostigao savršenstvo i čak isceljivao posednute đavolom. I anđeo mu je rekao: „Davide, Davide, Bog ti je oprostio grehe i od sada ćeš činiti znamenja“. U njoj se takođe vidi i Božije čovekoljublje: On ne samo da mu je oprostio čovekoubistva, već ga je pokazao i čudotvorcem. Hoćeš li da vidiš i drugo svedočanstvo? Pogledaj na Manasiju koji je pedeset dve godine Izrailja odvajao od Boga i terao ga da služi bezdušnim idolima. Pa ipak, pokajavši se iskreno on se spasao. U duhovnoj radosti on je zapevao Bogu pesmu koju Crkva Božija do danas peva. Onih, pak, koji su se poveli za telesnom ljubavlju i potom se pokajali ima bezbroj. Među njima je božanstveni David, koji je posle preljube i ubistva opet dobio dar proroštva. Tu je i Marija Egipćanka koja je posle nenasitog grešenja grehom te vrste uzišla do anđelolikosti i udostojila se dara prozorljivosti. I tako dalje. Stoga niko nema opravdanja da misli i govori da neko od onih koji su se nagrešili ne može kroz pokajanje da poteče spasenju.
2) Na umu imajući slične primere, i mi steknimo još veću revnost za spasenje i još veću nadu na njegovo dostizanje, verujući da će Bog, koji je po neizrecivoj milosti svojoj prizvao i spasao i one koji su pali u dubinu zla, spasti i nas koji mu danonoćno služimo. Slušajući, međutim, o obraćenju grešnika neka niko ne govori: „Znači, on se nasladio ovdašnjim dobrima, pa će se nasladiti i tamošnjim“. Onaj ko je savladan gresima ne naslađuje se ni ovdašnjim ni tamošnjim dobrima. Jer, kakva je sladost činiti blud, ugađati stomaku, biti srebroljubiv, otimati i biti zarobljen i drugim strastima? Zar slični pohotljivci nerope y ognju slično bolesnima od vrućice? Stoga je ispravnije reći da takvi i ovde trpe kaznu, a i u budućem veku će biti predani večnim mukama zbog ovdašnjih pogubnih i truležnih uteha. Udeo onih koji greše i koji su razvratni jeste stenjanje i kidanje, a ne okušanje slasti. Onaj, pak, ko je zavoleo vrlinu i ko živi vrlinski poseduje i jedna i druga dobra, okušajući neizrecivu sladost kroz bestrašće, kao i svi sveti koji se svagda raduju u Gospodu i koji u poređenju sa ljubavlju prema Bogu sve ostalo smatraju drugostepenim. Podražavajući ih, i mi treba da se radujemo i saradujemo jedni drugima, revnujući za svoje spasenje i držeći se podviga trpljenja, poslušanja, odsecanja svoje volje i drugih delanja kako bismo, usavršivši se njima, postali naslednici večnog života.
 

296.
1) Svetovni ljudi mnogo trpe radi ništavnih dobara; zar mi nećemo trpeti radi večnih dobara; 2) osim toga, kakve su naše teškoće i šta se očekuje; 3) sve blagodušno podnosimo sa nevarljivom nadom (4, 94)
1) Monaški život je teskoban i skorban, što je očigledno iz Gospodnjih reči: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne cebe, i uzme krst svoj i za mnom da ide (Mt. 16, 24). Međutim, i svetovni život je mučan, kao što glasno svedoči ono što vidimo u njemu. Ipak, ostavimo svetovnjake da se nose sa svojom skorbi, a mi se, kako i priliči, okrenimo na svoju. Naša skorb biva sa radošću Duha Svetog, s obzirom da i ono što izgleda kao žalosno ima udela u radosti zbog nade koja se upućuje na nebesa. Neće li stoga biti sramno za nas što oni radi neke male slave i nagrade mnogo trpe, a mi radi velikih nebeskih dobara nećemo da blagodušno podnosimo ništavne žalosti koje nas susreću?
2) I šta su zapravo naše skorbi? Neko delo koje nam je protiv naše volje naznačeno, neka naredba koja nam se ne sviđa, nešto neprijatno u hrani, piću, odeći, obući, mestu i vrsti poslušanja, ili šta drugo slično što nas opterećuje. Pa ipak, sve navedeno iako je skorbno, ne bi trebalo da nas odvoji od dužnosti: Jer mislim da stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim. 8, 18). Čak i kad bi nas svakog dana pekli na ognju, radi nje bi trebalo sve da podnosimo. Utoliko pre treba da trpimo laka i podnošljiva iskušenja. Ja vam ne govorim da bih razdražio skorbna čula, već da bismo poznali ljubav kojom nas je zavoleo blagi Bog naš, koji nas je izveo iz svetovnog života i ubrojio u svešteno i nebesko zvanje. I ono što zahteva od nas, On ne zahteva za sebe. On ni u čemu nema potrebu, budući bogat u svemu, već hoće da mi sebi učinimo dobro i spasemo se.
3) Stoga, odloživši svaku dvojedušnost, u trpljenju stičimo svoje duše, držeći se iznad svakog nadolazećeg iskušenja i ne dajući nikakvoj pomisli da ovlada nama u trenutku kada, radi našeg ispitivanja i obučavanja, bude popušteno da nas susretne nešto skorbno, što će ožalostiti našu dušu, kako bismo i mi imali smelosti da sa apostolom kažemo: Svačim smo ugnjetavani, ali ne potišteni; zbunjivani, ali ne očajni; progonjeni, ali nismo ostavljeni; oboreni, ali ne pogubljeni; svagda noseći na telu umiranje Gospoda Isusa (2. Kor. 4, 8-10). Takvom blagonastrojenošću i blagoustrojstvom života ugodivši Bogu, i mi ćemo postati naslednici Carstva nebeskog u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

297.
1) Putnici sve trpe u nadi na pokoj; i mi sve trpimo u nadi na večni pokoj kako bi se u nama proslavljao Bog; 2) kada se, pak, u nama Bog proslavlja: kada vide naša dobra dela; budimo takvi; 3) radi rečenoga podražavajmo svete oce, apostole i samog Gospoda; 4) Gospod je sve trpeo radi nas: trpimo i mi; inače nam nema spasenja; 5) ja sam trpeo: smirite se i vi pod krepku ruku Božiju (4, 95)
1) Onaj ko je na dugom i teškom putovanju mora da se trudi i trpi, podvrgavajući se raznim neprijatnostima putovanja. Onu nadi na pokojno pristanište podnosi neprijatnosti i savlađuje teškoće, pružajući se ka napred sa svim usrđem i revnošću. Na šta nas upućuje takva priča? I mi smo na tesnom i skorbnom, dugom i teškom putu u ovom životu. I drugačiji put i ne može biti s obzirom da za čitav život treba sa sačuvamo devstvenost i zdravoumlje, potčinjavanje i poslušanje. Pri tome, mi treba da obaramo pomisli i svaku oholost, koja ustaje protiv poznanja Božijega, i da pokoravamo svaku pomisao na poslušnost Hristu (2. Kor. 10, 45), kao i da činimo sve drugo što je sa rečenim neraskidivo povezano po poretku monaškog života. I ovde, međutim, postoji dobar kraj. Šta, naime? Život večni, koji je nelažni Bog obećao onima koji ga očekuju sa trpljenjem. Radi tog večnog života sa blagodarnošću i trpljenjem podnosimo sve teškoće sadašnjeg života, proslavljajući Boga i u telu našem i u duhu.
2) Kako se, pak, proslavlja Bog navešću putem rasuđivanja o jednom slučaju. Pre dva dana su ovde došli svetovnjaci da nas vide. I videći kako prebivamo u jednomisliju, kako rukama ispunjavamo trud poslušanja i kako ustima ponavljamo Davidove pesme, oni su proslavili Boga i zablagodarili mu, stekavši pouku. Na taj način se na nama ispunilo ono što je Gospod rekao: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašeg koji je na nebesima (Mt. 5, 16). Viste u ovom slučaju proslavili Boga u svom telu i u duhu. I dalje se starajte da ga proslavite u svim okolnostima, držeći se bogodolično i udaljujući se od nepriličnog, po savetu svetog Davida: Nemoj revnovati lukavima, niti zavidi onima koji čine bezakonje; jer će se kao trava brzo osušiti, i kao lišće zeleni brzo će otpasti (Ps. 36, 12). Naprotiv, revnuj vrlinskim i dobrim.
3) U žitejskim okolnostima oni koji su se posvetili izvesnom zanatu revnuju da pravila svog omiljenog posla pozajme od najboljih majstora, a ne od najgorih: stolar od iskusnog stolara, živopisac od najboljeg živopisca. Uopšte, niko neće stati da podražava neiskusne i neznalice. Ukoliko uopšte bude nekog podražavao, podražavaće samo najiskusnije i znalce. Ukoliko takvo pravilo i zakon važi za veštastveno i truležno, zar utoliko pre i u umetnosti nad umetnostima i u nauci nad naukama ne bi trebalo da uređujemo svoj život po primeru svetih muževa, a ne po njihovoj suprotnosti? Podražavajmo one koji su od mladosti do starosti prebivali u poslušanju, tj. ne samo drevne starce, nego i one koji su prosijali u našem bratstvu. Podražavajmo one koji su jednostavnošću razarali lukavstva đavolja. Podražavajmo one koji su u poslušanju bez premišljanja dobro upravili svoj podvižnički put. Ako hoćete, podražavajmo onoga koji je zapovedio: Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista (1. Kop. 11, 1), i na drugom mestu: Ugledajte se, dakle, na Boga kao deca voljena. I živite u ljubavi kao što je i Hristos nas ljubio i predao sebe za nas kao prinos i žrtvu Bogu na prijatan miris (Ef. 5, 12).
4) Hristos je na žrtvu i prinos za nas sebe dao Bogu. Zarmi radi Njega sa blagodarnošću nećemo podneti beznačajne skorbi? Hristos je podneo svaku uvredu, po rečenome: Ruganja onih koji tebe ruže padoše na mene (Ps. 68, 10). Zar mi nećemo podneti beznačajnu uvredljivu i prezrivu reč? Kako ćemo se naseliti sa svetima ukoliko ne idemo za njihovim stopama? Kako ćemo carovati sa Hristom, ukoliko se ne saobražavamo Njegovoj smrti i ne priopštavamo Njegovim prečistim strastima? I ako se pravednik jedva spasava, bezbožnik i grešnik gde će se javiti (1. Pt. 4, 18). Vidite li kako se veoma određeno govori da se pravednik jedva spasava. Uostalom, pravednikom ne može da se nazove onaj ko je netrpeljiv, ko je isključiv, ko pamti drevne uvrede i njima se razgoreva i smućuje, nemajući mira sa Bogom. Kako će se on spasti? Zar onaj ko postupa na taj način po neophodnosti ne biva otrgnut od kinovijskog opštenja? I po preselenju odavde, zar neće po neophodnosti potpasti pod večnu osudu?
5) U bezumlju govorim: „Nisam li i ja bio poslušnik? Nisam li imao igumana, ekonoma, duhovnog i telesnog oca? Nisam li imao duhovnu i telesnu bratiju“. Ja sam se među njima kretao kao u ognju, bacan tamo amo i vodeći boj sa dva suprotna života. Ipak, mogao sam da se spasem jedino trpljenjem, odgovarajućim ispovedanjem i pripisivanjem sebi svake krivice. U suprotnom bi bilo nemoguće imati mirnu dušu u nevoljama. Smirite se, dakle, pod moćnom rukom Božijom (1. Pt. 5, 6) i naći ćete pokoj i bezbrižnost. Napisano je: Evo sad je najpogodnije vreme, evo sad je dan spasenja (2. Kor. 6, 2). Odbacimo lukavstvo od duša naših, naučimo da činimo dobro, pokažimo se čisti pred Onim ko nam je učinio dobro pre nego što dođe onaj strašni Dan kada ćemo biti dužni da damo odgovor za svaku praznu reč. Prošavši ovaj život sa dobrom savešću prema snazi, mi ćemo postati dostojni nasleđa večnog života.
 

298.
1) Ma koliko da objašnjavam, kod nekih od vas se stalno projavljuje nemir; 2) on dolazi od nedostatka ljubavi, bez koje, uostalom, više nismo učenici Hristovi; 3) ištimo, međutim, mir, usvojivši dobru revnost (4, 96)
1) Možda se može činiti da često besedim sa vama i da već nema neophodnosti da vas i dalje poučavam i da vam napominjem budući da ste dovoljno nastrojeni na prilično ponašanje. Ipak, sada vidim da još uvek postoji krajnja neophodnost. Jer, i pored mojih čestih saveta u nekima od vas još uvek ne prestaje da deluje nemir i tvrdoglavost. I ja se čudim kako oni koji, sudeći po vremenu, već treba da budu učitelji još uvek prebivaju detinjasti, nerasudni i bezumni.
2) Uzrok rečenoga jeste oskudevanje u ljubavi. Jer, po apostolu ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi (1. Kop. 13, 47). Očigledno je da ukoliko nje nema kod nas nadvlađuje suprotno, tj. neverje, beznadežnost, netrpeljivost, razdor, drskost. Nalazeći se u takvom nastrojenju, možemo li se mi dostojno nazivati Gospodnjim učenicima? Jer, sam Gospod odlučno govori: Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13, 35). I na drugom mestu opet [kaže]: Ako vi ostanete u nauci mojoj, zaista ste moji učenici. I poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi (Jn. 8, 31-32). Ukoliko, dakle, nemamo istinsku ljubav i ukoliko imamo neprijateljstva, sukobe i razdore, mi nismo Hristovi učenici, već učenici Njegovog neprijatelja, što predstavlja tešku reč. No, zbog čega bismo i živeli mi bedni? Zašto da dišemo ovaj vazduh ukoliko ne činimo ono čime se ugađa Gospodu?
3) A onaj koji vas uzbunjuje snosiće osudu, ma ko bio (Gal. 5, 10). Stoga molim da ištete mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda; pazeći da ko ne ostane bez blagodati Božije; da ne bi nekakav koren gorčine uzrastao i napravio nemir, i njime se zarazili mnogi (Jev. 12, 14-15). O čemu se radi? Vi treba da pokažete blagu revnost u odnosu na lukave, mrzeći zlo i odvraćajući se od njega, ali same [grešnike] ne smatrajući neprijateljima, nego ih urazumljujući kao braću (2. Sol. 3, 15), kako biste imali apostolsko odobravanje, koje je negde izraženo [rečima]: U svemu pokazaste sebe čistim u ovoj stvari (2. Kor, 7, 11). Ja vam govorim ljubeći vas i štedeći vas, i ujedno se bojeći udela Ilija. Ukoliko vi ne rasuđujete slično, nakon malo vremena će doći dan kad će vam se oduzeti ovaj jezik. I tada ćete shvatiti da je bilo istina ono što sam vam ja smireni govorio. Bog mira, koji hoće da se svi spasu, neka vas sve sačuva u miru na putu zapovesti Njegovih i neka vas uvede u svoje večno Carstvo.
 

299.
Sveti Teodor nije primio ono što su u obitelj poslali oni koji su se pokajali zbog jeretičkog ikonoborstva, a potom opet otpali; neki od pravoslavnih su ga prekorevali da navodno izaziva mržnju prema pravoslavnima i gonjenje; sveti Teodor opravdava svoje držanje (4, 97)
Govore da se opet podigao međusobni rat, tj. ikonoborački rat. Ima li šta gore od [okolnosti] da Hrišćani sami sebe istrebljuju? Mi treba uvek da molimo Boga da umiri naše sugrađane i u odnosu na svetovnu vlast i u odnosu na veru. Radi toga mi smireni i sedimo ovde. Uostalom, mi ne treba da sedimo tek tako, već sa velikom pažnjom i vernošću svom cilju, kako propovedajući drugima sami ne bismo postali neupotrebljivi.
Ja govorim imajući u vidu one koji su, primivši epitimiju, opet prešli na stranu nepravoslavnih. Mi smo nedavno odbili ono što su nam poslali kao štetno i opasno za dušu. Saznavši, neki od otaca koji su sa nama su uznegodovali, usled čega se izrodila smutnja. Mi se, pak, odričemo od raspaljivanja smutnje. Ipak, mi zbog nekih koji se smućuju ne možemo da umanjujemo bilo šta od istine ili da oskrnavljujemo ispovedanje Hrista s obzirom da se bojimo greha ravnodušnosti prema veri, koji jedan od proroka izobličava [rečima]: Oni ne razlikuju sveto od skvernog, i čisto od nečistog ne raspoznaju (Jez. 22, 26). Saglasno sa njim i apostol govori: Jer šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu zajednicu ima svetlost s tamom? A kakvu saglasnost Hristos sa velijarom? Ili kakav deo ima verni s nevernikom? I kakvo je slaganje hrama Božijeg sa idolima (2. Kor. 6, 14-16). I opet: Zapovedamo vam pak, braćo, u ime Gospoda našega Isusa Xpucma, da se klonite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne no predanju koje primiše od nas (2. Sol. 3, 6). I još: Koji se brat zove ako je bludnik, koristoljubac, ili idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili otimač; s takvim zajedno i da ne jedete (1. Kop. 5, 11).
Sve rečeno straši i pritešnjuje naše srce. Stoga smo rasudili da je bolje podneti veliku skorb i teskobu negoli izdati svoju vernost i spasenje. Napisano je: I ako strada jedan yd, c njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi (1. Kop. 12, 26). Vi ste naši najbliži udovi i unutrašnjost srca te smo smatrali neophodnim da vas obavestimo o događaju kako biste znali i kako biste znajući sastradavali, pomišljajući o onome što se ovde dešava.
Sami rasudite o onome što se govori: može li se smatrati pravednim da se podjednako poštuju i da se ima podjednako opštenje sa onima koji su iz svojih manastira prognani zbog istine i sa onima koji su zavladali manastirima zbog izdajstva istine. Da li prognani uzalud trpe progonstvo? I da li smo se i ranije uzalud podvizavali za [istinu]? Ili smo čak obmanjivači, jednima govoreći jedno, a drugima drugo. I protiv nas bi pravedno uzdisali oni koji se verno drže ispovedništva kad bi uvideli da opštimo sa onima koji su bili na sablazan Crkvi Božijoj. Nemojmo, međutim, da nas oni prevare i da zajedno sa njima nađemo pogibao.
Ranije smo mi bili čvrsti, po zahtevu vremena. I sada treba da budemo čvrsti, uopšte se ne menjajući. Jer, apostol govori: Ako li odstupi [pravednik], neće biti no volji duši mojoj. Mi, međutim, nismo od onih koji odstupaju na propast, nego od onih koji veruju na spasenje duše (Jev. 10, 3839). Vidiš li kako je on odstupanje nazvao propašću? Stoga i na drugom mestu govori: Čist [sam] od krvi sviju. Jer ne propustih da vam objavim svu volju Božiju (Dap. 20, 2627).
Utvrđujući se na apostolskom učenju i na učenju svetih otaca naših, koje je saglasno sa apostolskim, mi se uzdržavamo od opštenja sa jereticima i sa izdajnicima koje su povukli, te štitimo tačno ispovedanje u kome stojimo, i hvalimo se nadanjem slave Božije (Rim. 5, 2). Mi se staramo da pravo hodimo i u svim drugim vrlinama, da bismo bili savršeni i potpuni bez ikakvog nedostatka (Jak. 1, 4) i da bi mir Božiji, koji prevazilazi svaki um, sačuvao srca naša i misli naše u Hristu Isusu (Fil. 4, 7).
 

300.
1) Trpimo sve nevolje i spolja i iznutra, koristeći se uobičajenim sredstvima, naročito molitvom i nepokolebivom verom; 2) naše snabdevanje se smanjilo, ali nam je Gospod pomogao; nadajmo se da će nam i ubuduće pomagati, kao i Jakovu, Iliji i drugima (4, 98)
1) Niko ne može da postane mučenik bez stradanja, kao što se niko ne uvenčava ukoliko po pravilu uspešno ne izdrži borbu (2. Tim. 2, 5). Nemojmo iznemogavati, već sve blagodušno podnosimo: i prigovore i prekore (kao udarce bičem), i odsecanje svojih prohteva (kao prolivanje krvi) i nametanje pomisli (kao požare koje raspaljuje đavo). Oganj se gasi od vode kojom ga polivaju, a plamen pohote – od prolivanja suza. Zamor od truda prolazi od pokojnog ležanja na odru, a obremenjenost uma pomislima leči se poverljivim ispovedanjem. Eto spasonosnih lekarstava. Razumno se koristeći njima, sve više ozdravljajte u Gospodu. Brat Božiji je uzvikivao: Ako li kome od vas nedostaje mudrosti, neka ište od Boga koji svima daje jednostavno i bez karanja, i daće mu se. Ali neka ište s verom, ne sumnjajući ništa; jer koji sumnja on je kao morski val što ga vetar podiže i vitla. Jer takav čovek neka ne misli da će primiti što od Gospoda. Dvojedušan čovek, nepostojan je u svima putevima svojim (Jak. 1, 58). Nemojmo biti dvojedušni i nemojmo se kolebati sumnjom pri našim iskanjima. Neka naše prozbe Bogu budu praćene blagodarenjem i iskrenom verom, te ćemo dobiti ono što ištemo, tj. ugasiće se tuđi oganj, neobuzdane pomisli će se razvejati i mi ćemo uz pomoć Božiju uspešno proći podvig poslušanja koji nam predstoji.
2) Osim toga, želim da znate da naš kovčežić prima neznatnu dopunu: dok rashodi rastu, prihodi ne dostižu. Sada je i vino nestalo, usled čega, naravno, žale nemoćni. Međutim, budite hrabri. Gospod nas je brzo pogledao u odnosu na pšenicu i vino i druge potrebe, i još će učiniti ukoliko na Njega položimo svecelo uzdanje i ukoliko uvek činimo ono što mu je ugodno, ne odstupajući od svog poverenja u Njega. Jer, On sam je rekao: Neću me ostaviti, niti ću me prezreti (Nav. 1, 5), i opet: Ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati (Mt. 6, 33). Nije, međutim, čudno ukoliko smo ponekad i u oskudici: to je ispitivanje i proba vrlina. Nije li patrijarh Jakov bio pravedan. Pa ipak, pritešnjavan glađu on je naše oce poslao u Egipat da kupe pšenicu. Nije li i prorok Ilija bio pravedan. Ipak, i on je, došavši u Sareptu Sidonsku, uzviknuo udovici: Donesi mi sada malo vode da popijem. . . i komad hleba da pojedem (3. Car. 17, 10-11). On nije tražio ništa drugo do najjednostavniju i najneophodniju hranu. Ko, pak? Ilija, koji je jezikom zaključao nebo da ne daje kišu i koji je opet molitvom razrešio epitimiju. Ukoliko, pak, mi ništavni (i po spoljašnjem stanju i po unutrašnjem ustrojstvu) i postradamo nešto slično neće biti ništa neprilično. Mi, pak, ne treba da se opterećujemo time, već da smo uvek blagodarni: i pri izobilju svega i pri oskudici. Jer, u rečenome je obeležje učenika Hristovih. Imajući navedeno raspoloženje, mi ćemo lako podnositi nevolje sadašnjeg života i naslediti buduća dobra.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *