НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

 

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
 

141.
Он убеђује да оставе своје мудровање и своју вољу те да се са вером предају руковођењу ради стаменог напредовања у исправном животу (2, 71)
Гледајући на борбу која се одасвуд подиже на нас, ја могу да кажем речима апостола: Заиста нам се даде. . . жалац у тело, анђео сатанин, да нам пакости, да се не поносимо (2. Кор. 12, 7), него да се смиравамо и да, кажњавани, прибегавамо под крепку руку Божију, с обзиром да иначе немамо спасења. Уколико са марљивошћу покоримо наше непокорно мудровање и уколико познамо сами себе, тј. да смо потпуно кукавни и да без Божије помоћи и посредништва некога ко нас руководи ништа долично не можемо да учинимо, у пећ наших страсти ће, као некада у вавилонску пећ, сићи анђео и из нашег срца истргнути пламен похоте, те духом који веје росом нашим душама донети дар чистоте. Стога се смиримо и нека су нам доле и наше мудровање и наше очи. Нека се смири наша реч и нека се скрати причљивост, те ће милост човекољубивог Бога бити близу. Нека нико не буде неверан, ни лукав, ни покварен. Нека нико не благосиља устима док му је срце удаљено, као што чини онај ко следи своју нарав и свој разум. Нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога (1. Кор. 10, 24). Свецело будите светлост, искреност, истински синови. Ходимо као деца, као браћа, као сунаследници. Немојмо примати ништа што би могло послужити на штету другоме и немојмо допустити никакав нови неред.
 

142.
Он позива на радост због прохођења оскудног живота, пуног лишавања и невоља, уз подвижничке напоре и напуштање свега светског, што [одликује] истински пут ка наслеђу Царства небеског (2, 74)
Иако је донекле смело, рећи ћу вам апостолском речју: Радујте се свагда у Господу, и опет велим: Радујте се (Фил. 4, 4). Ради чега? Стога што вршите дело Божије, што сте се обукли у монашку схиму, што стојите под законом послушања и испуњавате га свакодневно, што скорбите, што трпите тескобу, што патите, што сте тужни, што постите, што бдијете, што спавате на голој земљи, што сте у напорима и заморима на делу вашег послушања, што одсецате своју вољу, што прихватате неочекиваност заповедања, што не перете тело, што носите дроњке, што имате прљаву одећу и обућу, што (додаћу) [прихватате] епитимије [тј. казне] и одлучења, што сте у непрестаном сукобу, под ударцима и убодима, уједима и устрелима којима вас видљиво и невидљиво подвргавају демони, тј. блуд, лењост, преједање, непостојаност мисли и жеља и друге неизбројиве страсти. Судите сами да ли сам исправно рекао: Радујте се свагда. Да, братијо моја, ви сте блажени и триблажени стога што сте изабрали и што волите да све трпите ради Бога. А шта произилази из реченога? У будућем веку ће у вашим срцима засијати правда и мноштво мира, живот, радовање, вечно успокојење, усиновљење и наслеђе Царства небеског. Ви благоумно, благопохвално и богоблажено тражите и иштете да замрзите свет и све што је у свету, ви сте се отргли од родитеља, браће, сродника, пријатеља и познаника, ви сте оставили градове, села, поља, домове и отаџбину, ви сте се прилепили уз јединога Бога, служећи, предстојећи, радећи и непрестано појући благом и преблагом Владици, ви не говорите о оцу и мајци, ви се не старате о жени и деци, ви не бринете о робовима и робињама, ви се не узнемиравате због стицања и имања, ви се не борите око чинова и одликовања, ви се не паштите око јела и искричавих вина и других телесних задовољстава. Ви [не бринете] ни о чему земаљском и трулежном, него једино о богоугодном животу и наслеђу вечних добара на небу, која су нам обећана. Нисте ли достојни да вас Бог заволи? И зар вас неће достојно назвати синовима? И зар неће у онај дан да вам достојно каже: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25, 34). Такви су подвизи ваши, таква ваша искања и такве наде. Стога ћу опет рећи: Радујте се свагда.
 

143.
Он подвижнички живот упоређује са тркалиштем, дајући подробне поуке о успешном завршетку трке и добијању награде (2, 76)
Наш подвиг је сличан трчању на тркалишту, као што указује свети Павле (1. Кор. 9, 24). Међутим, на њему се одређује незнатно пространство и кратко време. У нашем подвигу се, пак, пут простире од земље до неба и време одређује целим животом, после кога се раздају венци победницима. Посматрачи нашег такмичења су хиљаде светих анђела. Подвигоположник је сам Владика свих, који седи на неприступном престолу славе своје. Противници су нам подмукли демони који се на сваки начин старају да нам поставе препреке, да нас саплету и погубе. Судећи по свему, ви и сами видите да мора да будемо пажљиви и опрезни, брижљиви и неуморни како бисмо добро започели трчање и како бисмо га довршили. Ми немамо користи уколико само започнемо и уколико са младалачком живошћу и мушком постојаношћу не наставимо даље? Па ни речено не означава победу уколико са истом ревношћу и напрезањем не будемо трчали до саме смрти, чак и ако нам се живот одужи. Братијо и оци, трчимо и стремимо напред, иштући помоћ и силу одозго од човекољубивог Бога како бисмо добро претрчали и успешно достигли назначену црту и циљ. Реч Божија нам је указала на страшан подвиг, обећавајући неизрециву радост и славу онима који добро трче и побеђују, а немарним и лењивим, који се не мичу са места, који се заустављају пред препрекама и самовољно скрећу са пута – претећи најжалоснијим и ужасним уделом. Господ говори: Ко има уши да чује, нека чује (Мт. 11, 15). Чујте чеда и пазите. Ходите бодро и пазите са опрезношћу, знајући да су лукави демони увек спремни да нам препрече пут и припреме нам саплитање. Знајте да нико не може да трчи добро уколико се не обнажи од свега изузев напрсника вере. Ја не мислим само на остављање свега спољашњег имања, већ и на одстрањивање унутрашње разноврсности и земаљских жеља. У нашем такмичењу нико неће имати успеха уколико не обучи тело да је задовољно незнатном храном и пићем, уколико се уместо јелејем не умасти чврстином и неуморним трпљењем, уколико пред примање схиме не прође испитујућа упражњавања као неки гимнастички курс. У време трчања нико не треба да смета другим саподвижницима, да им завиди или да их клевеће. Ум и очи треба да су устремљени ка успешном достизању циља трчања. Треба усиљавању додавати усиљавање, ревност ревности, одушевљење одушевљењу, не обазирући се ни на десно, ни на лево, не гледајући на похвале, не заводећи се таштином, не падајући у малодушност због умора, препона и судара, не падајући духом због саплитања како би се све испунило преподобно, смиреноумно, братољубиво и искрено и како би се по успешном окончању трке удостојили обећаних награда од Господа нашег.
 

144.
1) Поревнујмо за сваку врлину и чувајмо се од свега рђавог, нарочито од онога што личи на добро; 2) непријатељ има многе заседе; најбоље средство за њихово избегавање јесте откривање помисли; 3) против сваке страсти треба се наоружати противстрасном борбом; као пример даје се начин борбе са завишћу; 4) савет да се у свему држи поредак (2, 77)
1) Приђите, и мали и велики, и почетници и старци покренимо се жељом за општом користи и прихватимо најватренију ревност за спасење, почнимо да чинимо оно што приличи, иштимо оно што је благотворно. Очистимо се од сваке скверни плоти и духа, постанимо изабрани сасуди чинећи светињу у духу, бежимо од случајева за грех, немојмо допуштати гордост, непослушност, сластољубље, телољубље. Стремимо да се обогатимо врлинама смирења, послушања, чистоте и братољубља. Одбацимо далеко од срца телесне и сластољубиве склоности, пресецимо односе који их омогућавају не само са спољашњим, већ и са својим унутрашњим, тј. немојмо имати ни према једном брату већу љубав неголи према другима. Јер, таква љубав је лукава и мрска Богу. Иако је по изгледу братска, она је по суштини сатанска.
2) Ви знате колико замки има ђаво и како су веште његове подвале. Од њих ће се избавити само онај ко исповеда помисли и жеље и ко има веру према свом руководитељу, праћену смирењем и послушањем. Они који не ходе наведеним путем падају, а падали су и раније, као што читамо. Они, пак, који су следили наведени закон постали су бљештаве светиљке у свету, избегавши таму греха и сатрвши ђавола умртвљивањем својих прохтева.
3) Молим вас љубављу Господа нашег Исуса Христа да се умудрите на спасење своје. Нека сваки предузме подвиг против страсти која га напада. На пример, против страсти зависти нека узме противзависни подвиг, тј. мржњу према овдашњој краткотрајној слави, с обзиром да се она рађа из жеље да се покажемо бољи од ближњег у живости ума, или мелодичности псалмопојања, или пријатности читања, или неком другом духовном или телесном способношћу. Зачевши се, она сажиже спорим огњем, исцрпљује и изједа. Међутим, као удови једни других и с обзиром да смо сви једно тело, ми треба да се радујемо једни другима сматра
јући својим све чиме се одликују други. Сваки се нечим одликује и сви чине једно тело братства, које се свиме одликује и показује као савршено, док његова част прелази на сваког појединачно. Један је лепог гласа, а ти си јаког гласа; један чита пријатно, а ти брзо схваташ оно што се чита; један је способнији умом, а ти си способнији на делу; један је кориснији у распоређивању послова, а ти си усрднији на послушању. И друго је много боље од првог с обзиром да је оно што само изгледа да је нешто пред оним што заиста јесте нешто – у ствари ништа, Јер, шта је мелодија, или добар глас, или читање, или брзо делање, или лепо писање, или музика у односу на блажено и најпожељније смирење и послушање, благост и простодушност, кротост и тихост, незлобивост и неропотљивост, богољубље и дејствену молитву и друге врлине, чије стицање јесте дело произвољења и искања. [И онај ко их имај, може бити и без гласа, и без умећа певања, и слабог читања, и спорог језика, и косих очију, и ружног лица, и хром. На тај начин је наш благи Бог свима учинио достижним и доступним доброврлина, поставивши га у зависност од душевних расположења (у којима се сеје, узраста и достиже савршенство), а не од телесних
преимућстава.
4) Будимо задовољни са ониме што имамо и радујмо се ономе што поседује сваки од братије, сједињујући се међусобно и спајајући се у животу по Богу са сваким благоустројством. Видите ли, братијо, да се множимо. Стога је неопходно да све међу нама буде у поретку. Јер, уколико и нешто незнатно иступи из свог поретка, читав састав братства се покреће и колеба, губећи своју красоту врлине, као што бива и са сваким другим друштвом. За нас, који смо се заједно окупили у име Господа нашег Исуса Христа и који се налазимо у чину анђелског живота свакако је неизбежно обавезан потпун поредак у свему, тј. да без шума и смућења певамо и молимо се, стојимо и мењамо место, седимо и устајемо, спавамо и будимо се, улазимо и излазимо, питамо и одговарамо, састајемо се и растајемо се, тражимо и дајемо, служимо и примамо услугу, полажемо и држимо, одевамо се и скидамо се, што се свакодневно чини код нас. Уколико се у свему очува ред, сво наше братство ће личити на покојно море које се покреће кротким валовима које наводи Дух Свети. Уколико се, пак, из непажње појави неки неред, оно ће се подићи као од силног ветра и урагана, премечући се и кипећи таласима. Слично се види и код нас кад се подигне шум, вика, смех и говор, као недавно при раздавању свете водице и у време одласка са трпезе, када су четири умиривача једва успели да успоставе нормалан поредак међу вама. Не треба тако, братијо и чеда моја. Ви знате шта је речено о вољи Божијој, тј. да је не само добра, него и угодна и савршена (Рим. 12, 2) на благоустројство многих. Ја вам уосталом, нисам изрекао прекор, већ напомињање о ранијем како би се унапред избегли слични случајеви. Господ мира и Бог сваке утехе, који у поретку држи све небеско и земаљско, нека вам дарује силу и крепост за свако добро дело и покрет, за сваки мир и једномислије, за сваки поредак и тихост у искреној међусобној љубави како бисмо се у дан откривења Његовог показали као лик светих и сабор освећених са свима светима који су му од века угодили.
 

145.
Трпељиви живот у општежитељном послушању јесте право мучеништво (2, 78)
Чувајте се лукавог општења, самоуверене самовоље и погубног нарушавања обитељских установа. Напротив, у свему се саображавајте са уставима који су предани од отаца. Јер, оно што је код нас установљено није утврђено било како, него после испитивања од давних времена, после многих напора и зноја, по захтеву и суштини нашег анђелског образа живота и на изобличење оних који другачије мисле о заповестима Господњим. Продужите вашу добру трговину и доведите до краја ваш пут у Господу, мажући се јелејем кротости и трпљења и подносећи свакакве подвижничке тескобе, за које вам се припрема широко наслађивање вечним добрима. О каквим се тескобама ради? О онима које сваки дан сусрећете: о бдењу и псалмопојању, труду руку, умереном јелу, умереном пићу, постепеном прохођењу послушања, о поретку у цркви и при хођењу, у поступцима, одећи, обући и покривалима, о скорбима од лишавања, од претпостављања, од презрења и свега сличног. И исправно сведоче свети оци, а пре свих свети Василије Велики, да је стање послушања право мучеништво. Ипак, погледајте каква ћемо добра и какву награду због њега добити. Неувенљиве венце, наслеђе Царства небеског, усиновљење, нетрулежност, бесмртност и свако друго незамисливо блаженство. Имајући таква обећања, братијо, све више подносите предстојећи труд подвижништва, не страшећи се могућих поклизнућа понеких и не падајући духом због тешкоћа и жалости ради живота по Богу. Јер, уколико се овде не жалостимо, у онај дан нећемо бити обрадовани. Уколико овде не претрпимо тескобу и не застењемо, у будућем веку нећемо сусрести простор и весеље. И уколико више овде будемо жалосни и скорбни, оневољени и угњетени, утолико ћемо веће утехе сусрести. Уместо жалости добићемо радост, уместо сиромаштва – богатство, уместо малих земаљских имања – многа имања небеских ризница, уместо телесних болести – душевно благоустројство, уместо остављања света Господње призвање. И како ће нам бити када чујемо онај блажени глас који нас зове и говори: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25, 34). Ми треба да претпостављамо љубав Христову чак и кад би нам предстојало да свакодневно умиремо. Предајмо себе и на бијење, и на ватру, и на сечење, и на трпљење свакаквих мука, као што су трпели и свети мученици. Јер, није само њима приличило да воле и љубе, него и нама. И њихов подвиг и стремљење нису различити, с обзиром да смо једне природе, тј. Божија саздања, која су у свет уведена ради једног циља – прослављења Бога кроз испуњавање Његових светих заповести. Одсецање удова, проливање крви и муке тирана нису увек и свуда постојали. Ми смо се удостојили да ступимо у садашњи подвиг високог живота у послушању и прихватимо мучеништво на други начин: уместо одсецања удова ми одсецамо своју вољу, уместо проливања крви ми избацујемо греховне помисли и жеље, уместо тиранских мука ми трпимо нападе демона и непријатности од стране света. Стога није испразна наша нада да ћемо у будућем веку добити исти удео са светим мученицима.
 

146.
Поводом земљотреса он помиње потрес неба и земље последњег дана и даје одговарајућу поуку (2, 79)
После јучерашњег земљотреса нама је најумесније да управо о њему говоримо, тј. да кажемо због чега се он дешава. Међу Јелинима једни говоре једно, а други друго. Нама, пак, божанствени Давид објашњава, говорећи о Богу: Он који погледа на земљу, и чини да се тресе; који се дотиче гора, и оне се диме (Пс. 103, 32). Када господар свој гневни поглед окреће на роба, роб почиње да дрхти. И када истински Владика свега и Творац, пред којим све творевине стоје као роб и робиња, усхте да покаже своје праведно негодовање због наших грехова, Његово свевидеће око грозно погледа на твар и чини да се тресе како бисмо се уплашили и устрептали као робови који су на себе навукли гнев, те како бисмо постали здравоумни и окренули се испуњавању Његових заповести. Ето, братијо моја, колико је страшна сила Његова, какво је пројављивање Његовог негодовања и каква је јарост гнева Његовог. И кад је садашње такво, какво ли ће тек бити будуће, у време окончања свега? Јер, Он сам говори са опоменом: Још једном ћу потрести небо и земљу (Аг. 2, 7) и показује неуобичајеност [онога што ће се десити]. Какав страх ће се угледати и какав трепет када земља да све од века умрле, када се небо савије као свитак, када спадну звезде, када се измене светила, када се звук арханђелске трубе пронесе над свима који живе на земљи, када сам Бога наш отворено приђе са хиљадама анђела и арханђела и горњих сила, које ходе пред Њим, када се поставе престоли, када заседне судилиште и када непоткупљиви Судија и Владика открије све скривено и све што смо преживели? Како ће бити када се по свршетку свега у трен ока прогласи велика и страшна одлука која праведнике призива у Царство небеско и вечни живот, а грешнике шаље у огањ вечни, у страшни бездан ада, у мрачни тартар, ка неуспављивом црву, на шкргут зуба и све друге грозне муке? Ко ће све поднети, братијо? Ко ће поднети такав страх и ужас? Ко ће опстати пред догађајем који притиска и приводи у иступљење, тј. пред призором неба које се раздире, земље која се тресе, мноштва анђела и самог Господа и Бога, који на облацима долази да суди свој земљи? Међутим, оно што се очекује није далеко, већ близу. Судија је пред вратима. Ето Женика. Излазите у сусрет. И благо нама уколико имамо светле светилнике чистоте и јелеј милостивости и љубави у довољној мери. Ми ћемо сусрести Женика са радошћу и ући у Његову ложницу. Уколико, пак, немамо речено, бићемо одбијени од врата. Она се неће отворити на наше куцање јер смо зло мислили, дремали и остали неприпремљени. Да се речено не би десило са нама, они који спавају треба да се пробуде од сна немарности, раслабљени да устану од мрзовоље, пијани да се отрезне од срамних помисли, нечисти душом да се очисте од неумесне похоте која их скрнави и поколебани двоједушношћу, измењивошћу и телољубљем да утврде срца крепком вером. Они, пак, који добро ходе нека још боље ходе, светли нека се још више просвећују, чисти нека се још више чисте, ревности нека још више ревнују, врлински нека још више заволе чињење добра, смиреноумни нека још више постану смиреноумни, послушни нека буду још послушнији. Сви све добро чинимо и испунимо сваку заповест да бисмо постали достојни да уђемо у ложницу Женика душа наших не бесконачну радост.
 

147.
Све више напредујмо, ревнујући у свакој врлини и избегавајући све рђаво, украшавајући се подвизима анђелског општежића по примеру отаца и у очекивању великих обећања (2, 80)
Немојмо садашњим делима посрамити подвиге које смо већ прошли. Напротив, као да тек почињемо, ревносно испуњавајмо сваку дужност и сваку врлину, примајући светлост на светлост и усходећи из славе у славу. Речено ћете достигнути уколико се исправно понашате, уколико се обучете у одећу смирења, уколико се украшавате послушањем, уколико пројављујете делатну љубав и кротост, уколико избегавате самовољу и самоугађање (од којих долази смрт), лукавство, истицање и славољубље (од којих долази брза погибао и од којих су пали сви који су одвајкада пали на попришту послушања). Сада, пак, кад сте се већ очистили од сваког трња, плеве и чичка, будите доброплодни и покажите нови живот, ништа не уносећи од мудровања оних који се саплићу како иначе не бисте једнако пострадали. Сви будите искрени и чисти и благодушно подносите увреде, понижења и нападе. Сви пројављујте чврстину у борби за добро, уздржање и истрајност, у чему се састоји мучеништво живота у послушању. И сви који га претрпе добиће венац правде. Горећи љубављу према Христу и будући опробани напастима и невољама, храбро подносите све што се свакодневно дешава и проходите заиста златан живот наших отаца, који не зна за непослушање, гордост, противречење, дрскост, увреду, смутњу и у коме влада мирно анђелско стање, успокојено вејањем Духа. Ви знате да је оно што вам говорим истинско добро. А ако је добро, онда је и пожељно. Ако је, најзад, пожељно, зашто га не бисмо заволели, пожелели и постарали се око њега?
 

148.
1) Добро се тешко везује уз нас, а рђаво – лако; 2) добри пут је пењање на гору, а грешни пут је спуштање са горе; 3) треба да гледамо горе и да не силазимо на земаљске помисли; 4) ми имамо разне дарове и разне помисли; награду ћемо, пак, добити по усрдности и труду; 5) благодушно подносимо сва лишавања, неудобности, тешкоће и скорби; јер, ми смо се и решили на њих; они су истински пут ка спасењу (2, 81)
1) Обично се дешава да онај ко говори о грешном једном или двапут, слушаоце подстиче на зло. У односу на добро [је другачије]: онај ко много пута каже нешто спасоносно једва да успева да привуче понечију пажњу и расположење. Добро се тешко привија уз људску природу, а зло врло лако.
2) Ићи добрим путем исто је што и пењати се на гору: колико се само среће напора, тешкоћа и непријатности. Напротив, грешни пут личи на силажење са горе: он је лаган и препреке се не виде услед брзине хода. Стога је на добром путу неопходна и нарочита марљивост, и руковођење и предострожност. Ништа земаљско и трулежно не треба имати увиду, него само небеско и вечно, уколико желимо да усходимо, а не да силазимо. Код оног ко се пење на гору долази до неког помрачења уколико погледа наниже. И код оног ко усходи путем врлина долази до помрачења духовног ока уколико се пажњом прилепи за земаљске утехе. Ми треба да гледамо горе с обзиром да је наша Глава – Господ Христос горе и да је горе и наша ризница и вечни живот. Немојмо слабити у усхођењу, ни падати духом видећи висину [на коју се треба] попети. Ми сами немамо снаге да дођемо до краја, али је близу помоћ Божија и Његово заступништво.
3) Ми смо ступили на тај пут и напредовали, те свако од нас, сагласно својој ревности и труду, стоји на једном или другом степену врлине. Ми се међусобно душевним расположењем разликујемо више неголи изгледом тела. Јер, један са мање, а други са више топлине воли смирење и послушање. Један се, опет, одликује даром љубави према ближњем, а други усрдним старањем за многе, или за послушање рукодеља, или за пољске и домаће радове, или за удовољавање потреба, на пр. економ, складишник, трпезар, обућар, кројач и други. Међутим, свако од нас иде путем Господњим, који свакога приводи нетрулежним венцима.
4) Трпељиво и смирено подносимо напоре, зној и тешкоће делања, бдења, поста, псалмопојања, као и зиму, неугледност одеће и остале неудобности. Бог је сведок да ми није свеједно, да вас жалим, да саосећам са вама и да се према снази трудим да вам свима пружим покој. Међутим, и сами видите да није једноставно оденути, обући и успокојити толики број. Уосталом, ми смо и пошли да гладујемо, жеђамо, наготујемо, сиромахујемо ради Христове љубави, по којој је и божанствени апостол живео у гладовању и жеђи, у зими и голотињи и другим лишавањима (2. Кор. 11, 27). Заправо, и сви свети су се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама. . . потуцали по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским (Јев. 11, 38). Зар ћемо се ми, који другачије живимо, удостојити једнаке части са њима? Никако. Стога онај ко види да се налази у неком од набројаних лишавања треба да се радује што се приопштио части светих. Сви тако треба да гледају на све и да све примају са благодарношћу, тј. као да Бог удељује преко оних који вам удељују [неопходно], избегавајући свако роптање или омаловажавање. Блажени смо, братијо, уколико делујемо на [описани начин], будући да ћемо се удостојити покоја на [месту] где нема ни болести, ни труда, ни лишавања, ни жалости.
 

149.
Он изобличава оне који уступају наговорима непријатеља и падају, убеђујући их да им се супротстављају и уливајући им наду на помоћ Господњу (2, 82)
Зачевши се, немар постепено повлачи у ров погибли онога ко не пази на себе. Онога коме постаје тешко да преузима своја дела, ко противречи при назначивању послушања, ко скреће од њиховог испуњавања, непријатељ пуни својим наговарањима и побуђивањима на вршење преступних дела. И приставши на њих, пада не само он, него и друге навлачи на исто. Авај, шта се ради? Како демон побеђује? Како постиђујемо своје чуваре, свете анђеле? Како се пребацујемо на страну непријатеља, на постиђење великог Бога нашег, доброг Пастира, који је себе дао на Крст и смрт ради нашег избављења? Како ћемо погледати у лице Његово? Како ћемо претрпети гнев Његов? Неће се, наиме, наћи мука која је сразмерна нашој нечастивости. Други стичу Царство небеско, а нас отимају наши душегубитељи. Други пројављују чврстину мученика, а ми се подвргавамо паду одбачених. Други се уздижу до небеса, а ми силазимо до дубина земље. Други у срца своја полажу усхођење по степенима врлина, а ми предузимамо силажење по степенима погибли. Нећемо ли се отрезнити? Нећемо ли доћи себи? Да, молим вас, пожуримо на дело, латимо се подвига, потецимо путем Божијим, избегавајући узроке који доводе до пада и све чинећи боголепно и преподобно, тј. послушање без расуђивања, неослабни труд у рукодељу, смиреноумну веру, откривање свега што се чини и мисли на исповести и брзо одбацивање неприличних помисли. На самом почетку напада демона ми треба да говоримо: „Иди од мене, сатано“, било да нас привлачи ка похотној сласти, или да нас побуђује на одступање, или да нас наводи на лењост, или да нас подстиче на нетрпељивост, или да нас наговара против вере. Јер, он увек и свагде припрема заседе, поставља замке, копа ров. Он не спава и није лењив, те не тражи ни храну, ни пиће, нити било шта друго. Његово једино дело и дању и ноћу јесте да погубљује душе наше. Прво и главно оружје наше против њега јесте откривање помисли уз Божију помоћ и заступништво. Немојмо се предавати раслабљености и паду. Нека је он велики силом греха, нека је подмукао у начинима навлачења на зло, нека је злобан по природи и проналазач и виновник наше погибли. Ми не треба да се бојимо. Јер, од како је Христос Бог наш примио тело наше и очовечио се, он је ослабио и ми певамо: Непријатељу нестаде мачева на крају (Пс. 9, 7). Јер, Господ га је победио и нама дао власт да наступамо на његову главу. Будући храбри вером, ми треба да га сматрамо једнаким са немоћним врапцем, или ништавним гмизавцем који се гази ногама.
 

150.
Одредивши шта смо, због чега смо, где смо и куда ћемо отићи, он изображава одлуку страшног суда и удео десних и левих, изводећи поучни закључак (2, 83)
Напомињем вам да ми треба да размишљамо, расуђујемо и разматрамо шта смо, због чега смо, где смо и куда идемо. Ми смо творевина Божија, дело руку Његових, саздани по образу и подобију Његовом. Ми имамо власт над свиме што постоји под небом, као што је писано: Све си потчинио под ноге наше (Пс. 8, 7). Ми смо други после анђела, с обзиром да су они први по природи. Због чега смо? Ради славе силе Његове, слично анђелима, путем верног испуњавања свих заповести Његових. Јер, ми смо само нешто мало умањени од анђела (Пс. 8, 6). И бићемо још мање умањени када се свучемо од трулежности и обучемо у нетрулежност. Где смо ми? У месту изгнанства због прародитељске несавесности, непослушности и сластољубља, који су прешли и на нас, њихове потомке. Стога треба да плачемо и ридамо, жалостимо се и стењемо, помишљајући да смо избачени из прелепог обиталишта, из анђелског пребивања и из блажене рајске утехе. Где ћемо отићи? У тамошњи свет, у триблажено анђелско пребивалиште, у светлу страну, у невечерњи живот пошто на страшном свесветском суду Судија свих и Бог у једном тренутку расуди све и свакоме да по делима његовим. Онима који су чували заповести Он ће дати стојање са десне стране, неизрециву радост, окушање вечних добара и Царство небеско, док ће оне који га нису послушали и који су из немара и сластољубља чини зло, тј. блуд, прељубу, отимање, завист, убиство, распуштеност, нечистоту, одступништво, гордост, таштину и све друге видове зла, предати вечним мукама, огњу најкрајњем, отровном црву, најцрњој тами и тартару без дна у сагласности са њиховим гресима. Онај ко премудро [реши] да добро принуди природу и све храбро претрпи, па чак и умре за добро, уколико је неопходно, у онај дан ће се просветити као сунце. Он ће се наћи међу светима, у сабору анђела, у весељу мученика и у наслађивању пророка и апостола. Међутим, тешко ономе ко због тренутне телесне сласти, због светољубиве нарави, због брзопролазних и ништавних задовољстава допадне у несретни удео стајања с леве стране, тј. под немилосрдну одбаченост и неповратно слање на бескрајне муке и неразрешиве узе, где се једино чује: „Авај“, и: „Тешко нама“. И [тамо] нема избављења, измене и човекољубља ни од Бога, ни од анђела, ни од светих у векове векова. О реченоме помишљајте сви, братијо моја, и они који добро ходе и они који се саплићу, и силни духом и малодушни, и они који су напред и они који следе, и врући и хладни, и богати и сиромашни врлинама, и уопште – сваки човек, сваки род и сваки језик. Побринимо се и ми о реченоме, прихватимо добре одлуке и потецимо путем Божијим бодро и напрегнуто, одбацивши сваку страст као заразу. Подигнимо руке наше Богу који спасава, изјављујући спремност да свакодневно трпимо мучеништво, тј. проливање крви, одсецање удова, стругање тела, ломљење костију, а не само лишавање од хране или слатког пића, лепе одеће, добро сашивене обуће, части предстојања и осталог сличног, о чему је смешно и говорити. И добро поживевши овде у чину нашег звања, у смирењу и послушању и верно очувавши своје завете, ми ћемо из овдашње тамнице изаћи са радошћу и са смелошћу стати пред лице Божије да са добром надом добијемо добра која су обећана онима који су живели у славу Његову.
 

151.
Из припрема за натецања на светским поприштима он изводи поуке и за оне који се подвизавају у невидљивој духовној борби (2, 84)
Погледајмо како се припремају за такмичење на светским тркалиштима како бисмо се у понечему поучили у односу на наше подвиге. По наступању времена за народно гледалиште, па чак и много раније, они који ће се такмичити време не проводе узалуд, већ се унапред вежбају у ономе у чему ће се такмичити, стичући искуство у свему што предстоји, држећи одговарајућу умереност у храни и избегавајући јела која не доприносе успеху, као што се и њихови разговори тичу једино будућег натецања, тј. [разматрања] како да се иступи и начини први корак, куда се потом упутити и ко на кога да напада. Колико је само код њих старања и брига. И због чега? Да би победом стекли трулежне венце и добили установљене награде, те да би гледаоцима и пријатељима пружили задовољство при посрамљењу побеђених. [Видите] ли колико је код њих претходних напора и разматрања? Какав тек ми треба да имамо подвиг, какво старање и опрезност и какву непрестану бригу о свему! Јер, наш непријатељ, противник и супарник није неискусан, нити незналица, нити немаран. Напротив, стојећи насупрот нас, он размишља какву замку да нам спреми, како да нам приђе, како да нас нападне, како да нас одбије, како да нас устрели и како да обори бедног монаха. Зар нам стога не предстоји велики подвиг? Зар не треба да имамо велико старање и марљивост? Не треба ли да, подигавши руке горе, призивамо: „Господе, погледај из светог станишта свог и подигни силу твоју, и дођи да нас спасеш (Пс. 79, 3). “ И заиста, [треба призивати] са смирењем и скрушеношћу срца, са уздањем и храброшћу, са искреном вером и провереним послушањем. И неће оставити Господ подвижника врлине који га призива у помоћ речима: У Њега се поузда срце моје, и поможе ми, и процвета тело моје (Пс. 27, 7). И ко ће се противити уколико Он помогне. Ко ће имати силу да обори? Нико. Чак и да буде хиљаде непријатеља, такав се неће уплашити, већ ће их именом Господњим одбити и растерати. Будите храбри.
 

152.
Примером земљорадника, морепловца, трговца и путника он подстиче на ревност око стицања духовних добара; поменувши сметње од стране непријатеља он улива наду у успех уз помоћ Господа Спаситеља, који припрема и устројава наше спасење, уколико се покажемо достојни Његове помоћи (2, 85)
Земљорадник, морепловац, трговац и путник се труде и старају даноноћно, умарају се и изнемогавају са жељом да достигну свој циљ. И достижу га. Међутим, наша земљорадња, наша пловидба, наша трговина и наше путовање је од њихових удаљено као исток од запада, или боље – као небо од земље. Стога и наши напори, подвизи и зној треба да су много превасходнији, ревноснији и непрестанији. Стога и свети Давид са чуђењем узвикује: Ко ће узићи на гору Господњу, и ко ће стати на месту светом Његовом (Пс. 23, 3). И опет: Ко ће ми дати крила као голубу, и полетећу и починућу (Пс. 54, 7). Ми се трудимо, мало једемо, мало спавамо, одстојавамо службе и молимо се у келији, читамо, слушамо, певамо, вршимо рукодеље, смиравамо се, вршимо послушање и све трпимо. Због чега ми ипак не достижемо жељено и немамо успеха? Због преграда нашем спасењу које поставља наш непријатељ – ђаво. Од дана овога века па све до данас он устаје на наш род сметајући му да се успне на небо, са кога је он ринут због превазношења. Ипак, братијо, немојмо бити мрзовољни и немојмо падати духом због тешкоћа нашег живота. Јер, ми имамо Бога као Помоћника и Заступника, који подиже са земље сиромаха, и са ђубришта уздиже убогога (Пс. 112, 7), који опасује снагом немоћ наше природе (Пс. 17, 33) и побеђује нашег кушача, непријатеља. Немојмо бити малодушни видећи колико мало можемо учини својим силама. Јер Владика свих, Бог више брине о нама неголи што женик воли своју невесту или што се родитељ стара о својој деци. Он се стара о нашем спасењу и радује се нашем добром понашању. Он отвара очи нашег ума, показује му светлу красоту своју и своју жељену лепоту, под анђелским светловодством га узводећи ка зрењу неба и свега што је на небу и чувајући га од невидљивих непријатеља под кровом крила свог Божанственог промишљања. И зашто много говорити? Из љубави према нама грешнима Он је благоволео да остави Очева недра, да преклони небеса, да у унижењу сиђе ка нама и да постане Човек, будући Господ свих. Све држећи словом својим, препрослављен и преузнесен, Он је постао Младенац, рођен од скромне Мајке, премда је Онај који све богати. Врхунац тајне је Његово примање Крсне смрти за нас после страшних страсти, као и тридневно Васкрсење, којим нас је избавио из руке змије и дао нам силу да је сатиремо као скакавца који пузи. Који је отац толико заволео сина, или мати кћер, или муж жену, или пријатељ пријатеља? Јер, Он је за нас љубљене толико претрпео и пострадао. Словом не може да се изрази и умом да се измери Његова превелика љубав и благостиња према нама. Заволевши нас и пострадавши за нас, Он ће свакако бити и наш Помоћник сваког дана и часа. Он је наш Заступник и Прибежиште уколико сами не одступимо од Њега. Знајући речено, побринимо се да будемо верни Господу, да понесемо сваки подвиг, да храбро подносимо све скорбно и чинимо све што нам је заповедио и Он ће нас учинити победницима у борби са непријатељем, дајући нам да без препрека достигнемо жељени крај.
 

153.
Он показује како је блажено служити Господу; поменувши да су братија због тога и ступили у обитељ, остављајући све, подстиче их речима Господњим: Тражите и наћи ћете. . . трудећи се смирено у манастирским послушањима, која су по изгледу житејска, а по духу – духовна (2, 86)
Има ли шта красније и блаженије од служења Богу живоме у преподобију и правди, од чишћења душе и тела, од чувања од сваког греха, од жеље за будућим добрима, од свагдашњег узношења од света ка небеском, од поседовања душе коју није уловила ни једна страст и која попут птице прелеће све замке ђавоље, летећи у висинама? Такав се увек весели и радује, наслађује и усхићује, већ одавде започињући са окушањем зачетака будућег свеблаженства. И ви сте ради тога изашли из света и дошли овамо, ради тога сте се одрекли света и свега што је у свету, ради тога сте постали странци и дошљаци и отуђили се од домовине, рода и сродника, ради тога сте постали други по изгледу и начину живота и одвојили се од свих брига и старања житејских. Прихвативши благи подвиг, ви треба да иштете да бисте добили и да стремите да бисте достигли оно што је пожелела душа ваша. Јер, Господ говори: Који тражи, налази; и који куца, отвориће му се (Мт. 7, 8). Ви иштите и ни о чему другом се не старајте и не марите. И премда се занимате обичним својим послушањима, ви немате световна и житејска занимања будући да не делате из страсти и по својој вољи и ради угађања телу, већ ради светог духовног братства, по послушању и заповести и понајпре ради богоугађања. Бог ће примити ваш труд као жртву и свепаљеницу. И блажени сте ви, братијо, што сте изабрали анђелски начин живота који води у небески Јерусалим, чији је Саздатељ и Створитељ [сам] Бог. Ходите добро укрепљивани благодаћу и украшавајући се врлинама скрушености, послушања, смирења, спремности на свако дело, избегавања роптања, те бдења и молитве.
 

154.
1) Поменувши да га оптерећује бреме настојатељства, нарочито при мисли да треба да да одговор за свакога, он моли да му помогну; чиме – напредовањем у монашком животу; 2) потом одређује шта се може сматрати напредовањем; 3) најзад призива да се размотри да ли напредују, указујући на обележја напредних и ненапредних (2, 87)
1) Шта мислите како се смирена душа моја односи према мом настојатељству над вама? Може бити да мислите како се узносим због својих кратких поука које вам упућујем, надајући се да њима у потпуности испуним дужност настојатељства. Ипак, рећи ћу вам да у исцрпљујућем и мучном неспокојству проводим дане бедног живота свог, не успокојавајући се само говором о узорном животу, већ желећи и да на делу видим сам живот. Стога свакодневно идем међу вас и гледам на ваше понашање, тј. како се обраћате једни другима, како се држите, како питате и одговарате. Из свега реченога и из погледа ваших очију и изгледа лица ја сазнајем настројење душе свакога. И радујем се, тешим се и одушевљавам надом кад нађем некога исправног, а жалостим се, скорбим и уздишем кад нађем супротно, претпостављајући да га је страст надјачала. И ја не могу другачије. Зар ја нисам дужан да дам одговор за сваког од вас? Ко може остати равнодушан уколико помисли на речено? Ко неће заплакати, уплашити се и устрептати? Велико је и страшно да човек стане пред Богом, неумољивим Судијом и да пружи одговор о својој пастви, тј. да ли се сачувала у чистоти и непорочности, да ли је исправно ходила у свим саветима Божијим и у свему дужносном и у односу према Богу и у односу према ближњем. Ја сам вам све рекао да бисте сазнали за скорб моје душе, да бисте се сажалили на мене и помогли ми. Чиме? Све већим стремљењем ка напретку у равноанђелском животу нашем.
2) Ми не треба да се задовољимо [чињеницом] да се разликујемо од световњака, већ треба у савршенству да следимо живот отаца наших, Ми не треба да се задовољимо [чињеницом] да превазилазимо понекога из нашег чина, већ треба да ревнујемо да се изједначимо са најсавршенијима. Јер су многи звани, али је мало изабраних (Мт. 22, 14). Такође, свој напредак не треба да меримо дужином времена, мислећи на мноштво година које смо провели у монаштву, већ треба да гледамо да ли дуготрајности времена одговара и број и степен наших врлина. И не треба имати у виду да је још један дан прошао, него [се питати] да ли је још неко дело смештено у небеску скривницу на утврђење душе у будућем животу и да ли је макар нешто мало дотато у чишћењу душе и побеђивању страсти која нас мучи. На тај начин монах по имену долази до монаха на делу, ослобађајући се таме страсти и уза навика, чиме души и уму даје могућност да слободно стреме ка Господу, Њему јединоме пружајући љубав и једино са Њиме желећи општење.
3) Нека свако размотри да ли у себи има оно што тражи, или је још роб страсти, узник грехова, заробљеник помисли, услед чега је неуравнотежен у речима, делима и помислима, што се пројављује у непослушности, гордости, роптању, свадљивости, самооправдавању, својевољности и првом од зла – неверју. У ономе, пак, ко се креће ка жељеноме и ко успева у борби са страстима пројављује се свако добро дело и сваки савршени дар, тј. кротост, мир, љубав, саосећање, избегавање роптања, смиреноумље, избегавање зависти, благодарност, трпљење, молитва, псалмопојање, бдење, скрушеност, проливање суза и свако друго похвално дела ње и расположење. Он не иште првенство, већ бежи од њега. Он не жели допадљиво рукодеље, већ оно које назначи отац. Он одсеца своју вољу и [прима] и послушање у кухињи, и у башти, и у пољу, и свако друго. Он се не препире због одеће, обуће, јела и пића, већ стрпљиво све подноси, макар био одевен у рите, макар се смрзавао и гладовао. Он само на једно устремљује поглед – на стицање тамошњег покоја.
 

155.
1) Срчани грађанин се радује кад га цар позове да добије награду; [радује се] и наш брат Харитон, кога је позвао Господ, окушајући сада од неописивих небеских добара због подвига и манастирских трудова које је понео; 2) помишљајући о томе, ко од нас се не подстиче на слично, не обраћајући пажњу на ђавола који нас обично (ма какво послушање носили) својим наговарањем или одвраћа од добрих дела, или оно што је учињено помрачује рђавим помислима и осећањима; 3) немојмо заборавити да врлина још у овом животу добија награду, понекад видљиво, а увек – невидљиво, будући зачетак и предокушање будуће славе и блаженсгва (2, 88)
1) У грађанском животу човека који је осуђен на смрт због великог преступа обузима страх и трепет када му саопштавају: „Излази, дошло је време“. И за грешника вест о преселењу у други живот обично бива страшна и ужасна. Напротив, онај ко очекује награде и венце од цара за изузетна дела која је учинио, свакако осећа радост када чује глас који га призива на уручење. И праведник се радује када му анђео смрти саопшти да се сели одавде будући уверен да одлази на примање добре награде. И ми се нешто слично усуђујемо рећи о брату нашем Харитону. У
складу са својим именом, он је са радошћу и весељем изашао из тела и отишао на место покоја. Ето како је, братијо, добро подвизавати се, ето како се плодно присиљавати природу, ето како је
благотворно трпељиво проходити подвижништво, ето како је блажено водити борбу у потчињавању до последњег издисаја. Јер, за мало година, или боље рећи – за готово један дан (и шта је, наиме, друго садашњи живот у поређењу са бесконачним) речено је нашем брату пружило неисцрпно богатство, незамисливу славу, неупоредиво весеље и бесконачно Царство. И сада се он радује и празнује, немајући никакво осећање туге због предузетих напора ради добра, већ се весели у хоровима преподобних, у шаторима праведних, у дворовима мученика, у горњем Јерусалиму, мајци свих светих. Он сагледава необјашњива и неизрецива добра, неприступну светлост, бесмртан живот и неисказиво блаженство.
2) Помишљајући о реченоме и ми, који се још налазимо на попришту борбе, треба да се подвизавамо, подстичемо смелом надом, ревнујемо, разгоревамо срцем, уздижемо умом, окрећући се расположењем од света ка небесима и дајући завет да ћемо све чинити и претрпети из љубави према Господу. Да бисмо достигли оно што иштемо ми треба да претрпимо не само пост и бдење, спавање на голој земљи, хладноћу и врућину, напор и умор, понижење и бешчашће, него, уколико је неопходно, и проливање крви, одсецање удова, повреде тела и ломљење костију. Да, братијо, добро је на тај начин мислити и мудро је на тај начин дејствовати. Ђаво је отимач и стално се врти около како би од ума нашег отео прекрасне помисли и увукао га у сујетне светске помисли. Немојмо му дозволити да нас прелести. Напротив, имајући на уму божанствена обећања о којима свакодневно читамо, која у песмама хвалимо и у молитвама изображавамо, проводимо дан за даном, недељу за недељом, месец за месецом и годину за годином у старању да своја дела пред Бога изнесемо чиста, мирна, мила, неоскрнављена гордошћу или таштином или човекоугађањем. Било да оремо, било да копамо, кувамо, тешемо, чувамо, товаримо, садимо, преписујемо или се бавимо неким рукодељем, тј. шијемо или плетемо котарице, ми треба да се старамо да наше дело Бог успоштује као савршено, уносећи га у небеску скривницу ради добијања вечне награде. А кварити своја дела роптањем, дрскошћу, таштином, смутњом и противречењем уопште није разумно, па чак ни људски, тј. није својствено истинском човеку. Јер, прави човек је нешто велико, слично увекспомињаном Јову, који беше истински и благочастив, удаљавајући се од сваке зле ствари (Јов 1, 8).
3) Нека свако обрати пажњу на [чињеницу] да марљивог и врлинског човека сви воле, поштују и славе, не само његова братија, већ и сви који слушају о њему. Јер, врлина, чак и кад је скривена и кад је врши невидљиви човек, по природи не може да се не пројави. Реч о њој ће се прочути и прозвучати свагде, по речи Господњој: Не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Уколико унеколико потрпимо у добрим делима и подвизавамо се, доћи ће време покоја не само у часу смрти, него и раније, тј. кад се у нама утврди бестрашће. Наиме, по речима светих отаца, душа која је свецело заволела Господа и кроз послушање умртвила своје жеље, достиже покој и већ одавде почиње да окуша будуће благобиће.
 

156.
У Далматској обитељи су изабрали новог настојатеља једино због његовог смирења; смирење је истински вредно, смештајући у себе и чувајући свако добро; не тражећи да буде познато, оно само по себи постаје знаменито и слави се (2, 89)
Сматрам да би сада било добро да са вама поговорим о јучерашњем догађају. По налогу нашег владике ја сам морао да одем у Далматску обитељ ради избора новог игумана. Требало је да се распитамо кога хоће братија обитељи и игумани који су се сабрали. И сви су једнодушно и једногласно указали на аву Илариона. Због чега и због каквих одлика? Свакако, не због његовог знања и због чувености по животу, већ само због његовог смирења, богољубља, избегавања људске славе и прикривања врлине послушањем. Постојао је и други [монах] који је више знао и био старији по годинама, али је био слабији у наведеним врлинама. Стога су аву Илариона сматрали угоднијим Богу и способним да словесно руководи братију. Видите ли, братијо, колико је пожељан дар смиреноумља? Оно је свеобухватна врлина којом се изнутра пресеца свака самоумишљеност, којом се прогони гордост, којом се сатире славољубље, којом се побеђује самовоља, којом се умртвљује сластољубље и којом се уводи кротост, мир, љубав, састрадавање, трпљење и мудрољубље. Оно је извор врлина из кога извире свака доброта. Оно је богонасађени рај који даје плод бесмртности. Међутим, по речи Господњој, не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14). Ни онај ко је стекао речену врлину не може за свагда да се скрива, чак и кад би у обичном поретку био последњи, чак и кад би се сакрио под земљу, чак и кад би га неки клеветали из зависти. Он се, наиме, све више препознаје као светлост која засија на гори и која на себе привлачи очи свих. Слично се десило и са садашњим изабраником, услед чега су и многи спољашњи изјавили своје одобравање са избором братије.
 

157.
1) Дошао је пост и довео у ред и спољашње и унутрашње; гледајући на речено, не могу да се уздржим да вам не кажем: „Обратите у постојану навику такав начин живота, иначе нећемо моћи да се спасемо“; 2) непријатељ непрестано тражи начина да нас погуби; ми, пак, непрестано треба да му се противимо, за шта нам је Господ дао силу; 3) најбољи начин да се победи непријатељ јесте подражавање Господа у ономе ка чему нас призива: Јер сам ја кротак и смирен срцем; сав земаљски живот Његов беше поприште Његовог смирења ради нас (2, 90)
1) Уздржање је прекрасно, као уосталом и поредак у дејствовању по Божанственим заповестима, који се кроз њега пројављује. Ми смо ушли у часне дане свете четрдесетнице као у тихо пристаниште, избегавши таласе претходних дана. Ми сада мирујемо, безметежујемо, тихујемо, марљиво похађамо храм, побожно псалмопојемо, трезвоумно проходимо молитву, за трпезом се држимо неразноврсности у јелу и оскудице, и све друго чинећи на спасење душе. Нама више не долазе световна лица и ми више не идемо њима. Овде не могу да се уздржим од жеље да ви, узевши у помоћ здраво поимање добра, речени начин живота обратите у свагдашњу навику како бисте се и касније удаљавали од свих путева који воде греху. Јер, [ја не желим] да ви само пет или десет дана водите добри живот, а да потом занемарите добро и опет рушите оно што сте раније зидали, као што говори апостол (Гал. 2, 18). Нека не буде са вама тако, братијо. Немојмо се лако мењати да се не бисмо лако окретали по наговору кушача. Пожелимо да
задржимо врлине, додајући све више добрих дела у свом добром делању. Ми треба да знамо да за спасење није довољно да се кратко време добро живи, већ да се током читавог живота истраје у делима спасења.
2) Кушач, пак, ни дању ни ноћу не престаје да нас напада устројавајући подле заседе на нашу погибао. Он свагде поставља замке и на душу пушта безбројне стреле: час голицање сласти, час распаљивање похоте, час узнемирење и противан ветар помисли и прохтева. Он смућује постоље ума нашег као на неком мору, те је свако принуђен да исповеда: Да ми Господ није помогао, умало се не настани душа моја у аду (Пс. 93, 17). Потом се он привремено умирује, пуштајући стрелу похоте и нудећи отров таштине. Ослабивши са једне стране оштрину жучи, он са друге погађа стрелом зависти, а понекад са свих страна подиже прашину на смирење наше. Јер, он има ненаситу жељу да нас погуби. Он иде против нашег Владике и бесни када види да усходимо на небеску висину, одакле је сам спао због гордости. Стога су неопходни велика брига и настојање, марљивост и усиљени подвиг да би се победила змија. Господ говори: Ш бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16, 33). После Његове победе и због Његовог светог Оваплоћења, и ми смо добили силу против непријатеља, као што је сам рекао: Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити (Лк. 10, 19). Ми, дакле, можемо да газимо сва његова устремљења на нас и све многобројне греховне сласти.
3) Како, наиме? Подражавајући Онога ко га је победио. Ми ћемо бити Његови подражаваоци уколико се обучемо у смирење и кротост, као што је сам говорио: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29). Цар и Владика свих, једини преславни и преблаги по природи, прихватио је смирење и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Фил. 2, 8). Шта да кажемо ми? Или колико ми бедни и ништавни треба да се смиримо да бисмо му се уподобили? Он се одвојио од небеса и сишао на земљу. Колико ми треба да се одстранимо од свега свога да бисмо макар као сенка подражавали Њега? Он је постао Младенац и био дојен млеком, испунио све законско и покоравао се родитељима, као што је писано. Колико тек ми треба да смо деца злобом и да се повинујемо игуманима како бисмо макар једном цртом личили на Њега? Он је гладовао и жеђао, ходио пешке и умарао се. Колико и ми сличног треба да претрпимо да би се помислило да преживљавамо нешто као и Он? Најзад, Он је примио вређања и ударце, подсмехе и изругивања, издајство и стојање пред судом, бичевање и распеће, хулу и пробадање ребра. Шта све ми треба да претрпимо да би се могло рећи да га подражавамо? Ми реченога треба, братијо, свагда да се сећамо и да гледамо на Њега, те да се безмерно смиравамо. Прихватимо радо оно што нас сусреће и што нам може омогућити да га подражавамо. Уколико, пак, не сусретнемо нешто такво, потражимо глад и жеђ, подсмехе, увреде, понижавања, невољу, сиромаштво у одећи, у обући и у свему другоме. Покрећући се унеколико напред, усходећи, уздижући се и узвишавајући се, ми ћемо достићи у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13).
 

158.
1) Он ублажава монахе који су кроз одрицање од света напустили насладе и утехе, сличне месопусним [данима], и који су призвани на служење Богу у светости и правди, у чему се састоји истинско весеље и непрестани празник; 2) он их призива да се мишљу и жељом више не враћају котловима египатским, уверавајући их да је наш удео најблаженији; 3) ми треба да желимо једино да нам Бог да да благодушно подносимо све скорбно и тешко у нашем животу (2, 91)
1) Сада су месопусни [дани], када се световњаци предају јелу и пићу, шетању, играма и сваком весељу. И шта? Зар ми себе треба да оплакујемо што немамо нешто слично? Никако. Заблагодаримо, напротив, Господу за себе, тј. што нас је извукао из блата и пропасти сличног живота и увео у наше право и светозвање, у служење Њему у преподобију и правди. Над њима се, пак, подсмехнимо, или пре – заплачимо стога што се заводе ништавним утехама и лишавају неизрецивих небеских радости. Ходите, обрадујмо се Господу, ускликнимо Богу Спаситељу нашем; претекнимо лице Његово и исповедању и у псалмима ускликнимоЊему (Пс. 94, 12). Ето добре светковине, ето похвалног весеља, ето радосног празника. И ми можемо не само једном или двапут, већ увек слично празновати и веселити се у дому Божијем. Такво весеље је предукус тамошњег блаженог удела и његов весник. Блажени Давид говори: А ја ћу се у правди јавити лицу твоме, наситићу се када угледам славу твоју (Пс. 16, 15).
2) Молим вас да се својим срцима не враћамо обичајима општег живота као у неки Египат, нити да се сећамо меса и котлова тамошњих. Напротив, обратимо поглед на себе саме и на прекрасан живот који проходимо и остварујемо. Јер, у њему је понајвише Господ заповедио благослов и живот до века (Пс. 132, 3), те истинско радовање, нелажну наду и спасоносно празновање. Уколико питају о напретку – ми више напредујемо, уколико питају о уделу – ми смо изабрали добри удео, уколико питају о блаженству – ми смо постали блажени. Побегавши од света и од свега што је у свету, одбацивши све срамне и сујетне утехе, одрекавши се брака, рађања деце и стицања ми смо прихватили девственост, лишавање и одрицање од своје воље, у чему се и подвизавамо, свакодневно распињући тело своје и распињући се свету и свему што је у свету. Стога са правом можемо на себе да применимо апостолове речи: А који су Христови, разапеше тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24).
3) Ко је сада блаженији од нас? И шта бисмо још у животу пријатније и утешније могли искати? Ништа осим да све остале дане нашег овдашњег странствовања трпељиво и храбро подносимо све тешко и непријатно, те да, сачувавши се од падова при сусрету са видљивим и невидљивим искушењима, са добром надом добијемо припремљена нам обећања. Стога будите храбри, крепите се, утврђујте се и све благообразно и уредно чините схватајући величину тајне наше схиме и живота који она захтева. [Сећајте] се и живота увекспомињаних светих отаца наших и угледајте се на њихове примере. По њима се обликујте и преображавајте како бисте се заиста називали синовима њиховим и како бисте потом постали саучесници њихове радости.
 

159.
1) Бдите над собом; јер, непријатељ може изненада да нападне и да вас погуби; 2) неки од вас се понашају распуштено; 3) нека се то не дешава убудуће; учитељи саветујте да се уместо руководитеља не бисте показали као кваритељи (2, 92)
1) Нека сваки гледа и примећује да ли чврсто и непокретностоји на камену вере у испуњавању свог завета и на мученичком путу општежића, не скрећући ни на десно, ни на лево, већ ходећи царским путем и не дремајући душом како се не би саплео о камен пада својом ногом и како ништа не би чинио из самоугађања или пристрашћа. Ја вас видим, али не увек и не свагда, што је својствено једино Богу. И ја не знам да ли се неко од вас, делујући сакривено по својој вољи, или пре – по страстољубљу, ринуо у пропаст греха на погибао душе. Бојте се и страшите се и кад пловите по благопријатном ветру, сећајући се на могућност бродолома. Јер, у тренутку може да се деси ветар, бура, ураган, погибао, смрт. Понекад се чини да је мир и поуздање, али се изненада јави узбуна, борба, рат и пробадање душе, а не тела (што је још горче). Лукави се притајава привремено да би довео до безбрижности и потом изненада напада, преокреће помисао и погубљује. За нас не сме постојати безбрижност, нити време за покој. Лукави непријатељ је потопио на дно многе који су достигли до самог пристаништа спасења. И оне који су достигли до самог свода небеса он је због извесног немара спустио на земљу греха. Он је опустошио многе ризнице врлина, покрао многе духовне подвиге и подвижнике оставио пустима. Знајући речено, бдите и немојте дозволити дремеж својим очима.
2) Ја чујем да се неки од вас из самопоуздања држе безбрижно. Они бестидно гледају на друге, празнослове и смеју се. Други се хватају за руке, устима додирују уста и образима образе, што је достојно плача. Да ли ће ко ставити огањ у недра а да не изгори своју одећу? И да ли ће ко ићи по распаљеном угљевљу а да не опече ноге (Прич. 6, 27). Ни онај ко чини слична дела неће остати без пада. Рђаво је такође што понеки укравашају своје лице, штосе улепшавају, дотерујући трепавице и обрве и бојећи се као блуднице. Они имају шивене појасеве, дотерану одећу, у ходу попримају модерне покрете и извештачено изговарају речи.
3) Свима сличнима кажем да убудуће не чине ништа слично. Иначе ће уздом и жвалама вилице њихове зауздати реч (Пс. 31, 9). Јер, нас је Господ поставио на изграђивање, а не на разарање тих људи. Стога испуњавајте законе. Учитељи, саветујте оно што је долично својим ученицима и исправљајте их. Ја не говорим из подозрења према вама, или што је неко тровач уместо лекара, што је помрачитељ уместо просветитеља, што је заводник са правог пута уместо путеводитељ или што је губитељ уместо спаситеља. Учитељи су пред ученицима изображење побожности, пример спасења и слика сваког доброг дела. Уколико се дешава супротно, нека се узму и одстране такви како своју краставост не би пренели здравима. Ја све наведено не бих хтео да говорим, али ме неопходност присиљава. Желим да сви право ходимо како би се и Бог порадовао нашем добром животу.
 

160.
Радујући се поретку братије и [чињеници] да код њих све иде по уставу, при чему су сви задовољни манастирском опскрбљеношћу, он додаје да је, уосталом, главно живети [са циљем] да се по смрти уђе у покој Божији, чему и треба све усмеравати (2, 93)
Видећи да му се зелени поље, које је својим рукама обрадио и засејао, земљорадник се радује и весели. И ја се веселим и радујем због ваших духовних плодова, премда и не као о плоду мојих напора. Ја налазим праведним да исповедам истину да благодаћу Божијом све више напредујете и постајете бољи. И ви сами можете посведочити речено. Зар не видите поредак, мир и тишину који [владају] међу вама? Зар нисте сви чврстом вером и нераскидивим савезом сједињени као једна душа и једно срце? Зар не ревнујете сви око све потпунијег испуњавања Христових заповести? Међу вама нема појединачног удруживања, које раздељује и дроби једно братство на угађање непријатељу ђаволу. Код вас нема самоугађања и самовоље којом би свако живео и делао како хоће, већ влада једнообразни живот по Богу. Код вас нема [случајева] да неко равнодушно лута тамо-амо, на разорење и растројство читавог тела братства, већ по благовољењу Божијем све тече по уставу и у јелу и у пићу, и у бдењу и у спавању, и у труду и у одмору, и у уласцима и у изласцима, и у разговорима и у ћутању, и у читању и у псалмопојању, и у молитви и у безметежју, и у одећи и у обући. Додуше, не даје се свима подједнако будући да нису сви исти по узрасту, васпитању, стању, способностима, врлинама и мери здравља. Ипак, свакоме се указује дужна пажња и пружа неопходно, будући да су сви удови једног тела, премда се и не удостојавају подједнаке части (1. Кор. 12, 23-24). Ипак, речено није прво. Најглавније је да, добро свршивши своје дело, кроз смрт уђемо у покој Божији после зноја и напора овдашњег живота и окусимо неизрециву радост вечних и неописивих добара. Очекујући речено, потрудимо се да све више напредујемо, да пазимо на себе, да смо трезвоумни, да смо бодри, да као по дану благообразно ходимо, да се радујемо у уздању, да трпимо скорби, да се принуђавамо на све добро, да тело потчињавамо духу, да сматрамо чашћу бешчашће за Христа, да првенством сматрамо последње место и да се радујемо унижењу Господа ради. И савршивши пут ми ћемо се настанити са мученицима и удостојити се да се у бесконачне векове радујемо са преподобнима.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *