НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

 

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
 

201.
Изобразивши братију која је савршена у свим монашким подвизима, он додаје: „Будимо увек такви, чинећи сваки у своје време своје дело“ (31/, 37)
Нека би Бог погледао на ваш насад. Нека би вас Он, који је сам насадио ваш истински виноград, напојио водама Духа Светог и уздигао до мере савршенства и сваке истинске плодности. Такво дело, пак, јесте изнад мене и превишује моју немоћ. Мени приличи да кажем: Ко сам ја, Господе, и шта је дом оца мога, те си узвисио мене скверног и нечистог, недостојног да се нађем чак и у реду оваца. Међутим, Он ме прима и стрпљив је са мном, иштући и очекујући моје обраћење и исправљење. Јер, ко ће стати пред Њим и умилостивити га за грехе? Ко ће Његово стадо напасати у крепости? Ко је близак Богу и ко му може и друге приводити? Ја сам од реченога далеко као што је далеко небо од земље. Ипак, ја се радујем што ви право трчите и ходите по заповестима Божијим, једни друге подражавајући у добру и сви заједно се узвишавајући ка савршенству. Заиста у вама обитава Бог, кога благосиљате и коме служите, и Дух Свети почива у вашем сабрању. Ваш хор јесте анђелски хор, псалмопојање – појање бесплотних, и сво ваше држање – заиста небеско понашање, у коме нема ни сенке тела и крви, ни самовољне жеље, ни погубне бриге, ни сујетног старања, ни одвратне утехе ни ичег прелестивог. И међу вама нема прелешћеног, већ је све испуњено тишине и мира. Ви имате једну жељу и једну вољу, једну душу и срце, једно течење, једно стремљење (да достигнете Бога), један живот. Ви сте заиста богозвано анђелолико братство. Иако у телу, ви сте изнад тела. И премда сте у свету, ви сте по бестрашћу изван света. Ви сте достигли добру меру. Ходећи царским средњим путем, ви избегавате провалије и са једне и са друге стране. Богу су угодни ваши подвизи, ваше уздржање, ваш сан и ваша бодрост, ћутање и говор, труд и одмор, молитве и мољења. Понекад ми унеколико умереније и снисходљивије делујемо због своје немоћи, али се убрзо опет хватамо за строгост. Уколико нас један час унеколико растроји, други опет све поправља, јер долази јутрења, па Литургија, читање житија светог и поука. И опет долази до свог поретка онај који се унеколико одвојио од њега. Ми смо једни другима помоћ и ограда и уз помоћ Божију и молитава оца нашег ђаво нема места међу нама. Дођите и подухватимо се сваки свог служења. Нека нико не врши дело Господње са немарношћу бојећи се опомене која је изречена за немарног и онога који ропће. У време напора се трудите, a y време одмора почивајте, у време сна спавајте и у време молитве се чисто молите, плачите и проливајте сузе будући да смо призвани на плач. У време одређено за поткрепљење храном једите оно што је предложено са благодарношћу, а у време говора говорите разумно. Јер, по Речи Божијој, за сваку ствар постоји време. Ето како ходи онај ко добро проводи своје дане. Нека вас у сличним делима и расположењима утврди, укрепи и одржи Господ Бог наш, у славу свог светог имена.
 

202.
1) Одсецањем своје воље ви себе приносите на жртву Богу; увек будите такви и у свему, и милост Божија ће бити са вама; 2) само све чините чисто, смирено и благообразно; 3) богатите се врлинама свако по своме дару; јер, не даје се све свима, премда у плодовима свега сви учествују, будући да смо сви – једно тело (31/, 38)
1) Ја желим да добијете очекивана добра и да будете плодна и угодна жртва Богу кроз своје послушање. Ви, наиме, кроз одсецање своје воље увек кољете себе као жртву и приносите је на духовни жртвеник, тј. на благоугодан мирис Владици Богу. Стога и ја ревнујем божанственом ревношћу да ваш принос буде непорочан и да се ваше служење не одбаци и не буде лишено благонаклоног Божијег благовољења. И речено ће бити уколико будете ревносни, трпељиви и постојани у молитви, смирењу, скрушености, богомислију, уздржању и у борби са противницима њиховом савлађивању. Молим вас да будете такви и да трпите, да ходате стазама врлине, да се борите и побеђујете, те ћeтe добити небеске венце.
2) Ви не ходите н не трудите се узалуд. Ипак, пазите да се не спотичете, нити да због незнатног попуштања немару или малих поклизнућа не срушите са висине уздање ваше и не разорите до краја духовни дом ваших врлина. Стога, као чисти све чисто делајте за чистога Господа, те све невино и непорочно посвећујте Женику Христу. Реч ваша да бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како треба свакоме одговорити (Кол. 4, 6) и нарав ваша нека буде украшена благошћу како би пренела благодат онима који се приближавају. Нека вашим кретањем, ходом и говором управља Бог како би били на изграђивање онима који вас виде. Желео бих да сви будете као оци наши, као Акакије, Доситеј, ава Кир, Антиох, Петроније, Евтимије и Сава, па и као Антоније Велики, а не као ја, који сам нечист и неразуман.
3) Богатите се врлинама и по даној вам благодати пуните своју ризницу сузама, скрушеношћу, дуготрпљењем, напорима, скорбима. Јер, један има једно, а други друго по природи и Божијем дару. И немој се жалостити и завидети уколико у једном превазилазиш ближњега, a y другом заостајеш за њим. Сваки [нека живи] no мери вере како му је Бог уделио (Рим. 12, 3). Уосталом, нико се ничега не лишава. Јер, сви сте ви једно многобројно тело и ваше врлине прелазе са једног на другог по безмерној благости Bora, који на сваког мисли као на све и на све као на сваког.
 

203.
1) Похваљујем вас што, оставивши све, ходите уским путем; 2) радујте се реченоме, с обзиром да је награда велика; 3) знајући речено, храбрите се и смирено трпите све што се деси у оквиру поретка нашег живота (31/, 39)
1) Ја вас хвалим пред Богом и пред људима због ваше верности нашим правилима и вашег трпељивог следовања за стопама наших древних отаца силом Божијом и садејством молитава оца нашег. Ви сте узмогли да примите најбољи живот, одвојивши се од тела и крви и родивши се одозго, од Бога. Још живи, ви сте умрли произвољењем. Још се налазећи у телу, ви стремите ономе што је изнад тела. Љубав према родитељима вас није задржала и не задржава вас, као што вас више не занима ни дом, ни отаџбина. На вама се испуњава реч апостола: Наше живљење је на небесима (Фил. 3, 20). Осим тога, ви трпите скорби, злопатите се даноноћно, постите, вршите бдења, чувате се чистима, исцрпљујете тело и борите се са одсецањем својих прохтева. Ето тесног пута који води у живот, по коме само малобројни ходе. Напротив, по широком и пространом путу, који води у погибао, ходе врло многи.
2) Радујте се и веселите се стога што вам се ризничи велика награда на небесима. Има ли шта пожељније од добијања неизрециве светлости након трпељивог пребивања у послушању до краја? Има ли шта блаженије од удостојавања да живите са анђелима? Има ли шта дивније и чудесније од постајања обитаваоцима раја, у коме је нетрулежност и свако обиље вечних добара и где је вода која тече у бесконачни живот? Има ли шта узвишеније од сијања са свима праведницима и од сунаследништва Христу? И шта се може упоредити са радошћу и безмерним одушевљењем уколико се, при сабрању читаве творевине пред страшним престолом Христа Бога нашег и приликом Његовог јављања у слави са безбројним војинством анђела, нађете у броју оних који ће чути: Ходите благословени, [тј. далеко од оних који ће чути]: Идите од мене проклети?
3) Стога вам узвикујем да храбро подносимо све садашње скорби. Смело се противимо у телесној борби и гасимо огањ похоте који се распаљује у удовима нашим. Трпељиво носимо напоре бдења, поста, послушања и рукодеља. Радо одсецајмо своју вољу и смирено подносимо увреде од братије. Побожно истрајавајмо на црквеним сабрањима псалмопојања и молитве. Трпимо сиромашну одећу и обућу. Немојмо волети славу људску и гасимо гнев. Прогонимо мрзовољу и лењост, умеравајмо пориве душе и затварајмо многоречита уста, приучавајући их да говоре само неопходно и корисно. И све остало чинимо што приличи да деламо пред лицем свевидећег Бога. Нека вам изнад свега наш Господ Бог, силни и моћни и дивни у светима својим, по молитвама оца нашег дарује једну душу и једно срце, једним Духом вас чувајући непоколебивим пред Њим.
 

204.
1) Удаљујте се од свега што може да раздражи нечисту похоту и трпите све непријатно, [очекујући] велику награду; 2) колико само трпе световњаци, служећи сујети; а ми служимо Богу ради Царства; како да не трпимо све што нам се дешава на том путу (3/2, 1)
1) Ја бих хтео да видим сваког од вас лично и да по могућности са сваким поговорим, болујући због вашег спасења. Међутим, прогонство нам речено не дозвољава, услед чега писмено молим све вас (и оне који су још заједно и нарочито расејане) да марљивије пазите на себе, не дозвољавајући себи ништа осим оног што је наређено. Нарочито избегавајте дрскост у међусобним односима. Немојте дуго разговарати са децом, и особито са женама. Уколико се и јави неопходност да их видите или говорите са њима, будите у највећој мери пажљиви, имајући ум гope, a очи доле. Јер, Писмо говори: Нe загледај се у девицу. . . Немој остајати дуго са певачицом (Сир. 9, 5; 4). Држите се и понашајте се као они који знају да је Бог присутан и да посматра сваки ваш покрет и дејство – и телесно, и душевно. Ма на које место да се упутите благодарно подносите све тешкоће приликом прогањања у очекивању награде која вам је припремљена за трпљење. Јер Бог није неправедан па да заборави дело ваше и труд љубави коју показасте за Име његово (Јев. 6, 10) од првог дана свог одрицања, када сте оставили свет и све светско: родитеље, децу, браћу, сроднике и отаџбину, и само тело предавши на ношење тегоба послушања. Како је само велико ваше звање. И како вам је још већа награда припремљена.
2) Зар не видите да и они који живе у свету имају тешкоћа и невоља. Они који се баве сеоским газдинством подлежу народним порезима и захтевима, услед чега им једва самима остаје понешто за издржавање. Они који ступају у војну пешадијску или поморску службу нападају или бивају нападани, побеђују или су побеђивани. Ми смо, пак, слободни од свега наведенога и удостојавамо се да служимо јединоме живом и истинитом Богу. Зар нам речено није довољно да бисмо се утешили, благодарили и радовали? Јер, уколико будемо живели пажљиво, све чинећи пристојно и по правилу, уздржавајући се од телесних жеља које војују на душу, одмах одбијајући њихове нападе и чувајући чистоту душе ми ћемо се несумњиво удостојити вечних добара.
 

205.
У месопусно [време] се не треба предавати неуздржању, него се удубљивати у читано Јеванђеље, те имати одговарајућу намеру да се живи светије како бисмо наследили Царство небеско (3/2, 2)
Општи је закон да се данашњег дана код верујућих световних људи припрема месо. Шта ми видимо? Видимо како се они сада предају неуздржљивом једењу меса и пијењу вина, те разним играма и забавама о којима је срамно и говорити (Еф. 5, 12). Требало би, заправо, да једу умерено и да благодаре Господу за оно што је предложено, припремајући се за предстојеће још веће уздржање у свему. Они се, пак, повинују наговарању ђавола и чине потпуно супротно. Вама ћу рећи да ми монаси не треба тамо да залазимо ни помислима, нити да желимо оно што они желе, будући да није достојно жеље, већ сваког порицања и одбијања. Ми треба да се окренемо пажњом и размишљањем ка Јеванђељу које је сада читано о великом и страшном дану другог доласка Господа нашег Исуса Христа, на коме ће Он, као најправеднији Судија, овце поставити себи са десне, а козе са леве стране. И онима који су са десне стране Он ће изговорити блажене и жељене речи: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25, 34), док ће онима са леве стране изрећи горку и поражавајућу одлуку: Идите од мене проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25, 41). Помишљајући на наведену одлуку која је пуна страве, трепета и избезумљености, и ми и они са сузама треба да умилостивљујемо милостивог Бога пре него што дође час да на делу окусимо оно што смо чули. Они, међутим, по своме проводе ове дане. Ми, пак, дошавши себи од јеванђелског казивања које смо чули, ставимо у срце да са великим страхом и трепетом служимо Господу нашем, изгонећи свако зло из душе и уместо њега уводећи свако добро расположење, тј. штедрост, благост, смиреноумље, кротост, дуготрпљење и све што је похвално. И поживевши достојно Христовог Јеванђеља, ми ћемо се удостојити Царства небеског у Христу Исусу, Господу нашем.
 

206.
Премда је код нас увек пост, ипак нека свако дода понешто у наступајућем посту; изнад свега узмите штит вере и кацигу спасења (3/2, 3)
Немојмо из дана у дан одлагати своје исправљење, као што нас учи наш непријатељ. Јер, ти не знаш шта ће породити данашњи дан (Прич. 3, 28). Већ су пред вратима најжељенији дани свете четрдесетнице, који нам уводе дар поста. И Господ наш је исту количину времена постио. Тим оруђем Он је победио кушача који га је искушавао. Ми, пак, чинимо другачије, с обзиром да све дане свог живота проводимо у посту. Јер, код нас нема раскошних јела од меса, ми не журимо да сутра пијемо пиво, ми се не распитујемо где су гозбе, не спавамо на лежајима од слоноваче, не једемо козе које се још доје млеком, не пијемо искричава вина, што све велегласни Исаија приписује онима који мудрују телесно. Све наведено је далеко од благочастивих, и још даље од нашег часног општежитељног монаштва. Код нас је и једноставних јела мало. Ми немамо ничега што до безумља раздражује душу. Код нас је хлеб под меру и нешто мало биљне хране. Нас неће уплашити свечасна четрдесетница с обзиром да је њена исхрана готово једнака са храном осталих дана. Уосталом, нека и свако од нас понешто додаје у нашим испосничким врлинама: посту нека додаје усамљивање са рукодељем, послушању – одсуство смућивања, ћутању – попустљивост, псалмопојању – мирно устројство. Један нека се са великим усрђем лати посла, други нека ћутање украшава правовременошћу, један нека буде на радост и утеху жалосној братији, други нека умножи поклоне или служење или неопходне налоге. Уопште, нека нико не буде лењ и без посла. И оно најмање што неко приложи биће угодно Богу уколико се учини са усрдношћу, као што су показале две лепте удовице. Напредујте и у бдењу, у псалмопојању и у сваком поретку. Изнад свега узмите штит вере како бисте могли да избегнете замке ђавола и да погасите све огњене стреле лукавог. И кацигом спасења покријте главу, утврђујући се у Христу Исусу Господу нашем.
 

207.
Један једно, а други друго приноси по уставу; опште, пак, нека вам свима буде: ништа не чинити по својој вољи и пазити на себе како кроз помисли непријатељу не бисмо дали улаз у себе и како бисмо без препрека напредовали у свему добром (3/2, 4)
Дајући нам живот, благи Бог наш нас из године у годину води путем овог живота. Он нас је по свом човекољубљу увео и у садашње време поста у коме свако ко је ревностан, као што је речено, умножава своје подвиге по свом произвољењу. Онај ко ревнује на уздржању пости по два или три дана; онај ко ревнује око бдења проводи много времена у бдењу; онај ко упражњава коленопреклоњења сада умножава њихов број. Слично је и са осталим подвижничким делима. Једноставно речено, у ове дане може код свих да се види велика ревност и усрдност за подвиге. Истински, пак, послушник, који увек делује по закону послушања, свагда има једнак образ подвизавања, независно од времена. О чему се ради? Он никад не ходи по својој вољи, већ се у свом дејствовању управља налозима свог руководитеља, што и представља највише ревносно делање, које задобија мученичко одликовање. Ето како чине ревнитељи. Уосталом, свима је познато да се уставом и по древном предању у време поста мења одређена примена хране, умножавају поклони и увећавају псалмопојања. Стога молим да са радошћу и без мрштења примимо дар поста. Ми са веселим лицем треба да га проводимо у незлобивости, у неосуђивању, у безгневљу, у безазлености, у одсуству зависти, а нарочито у миру и међусобној љубави, у кротости, у послушности, у умножавању милости и добрих плодова. Изнад свега се држимо бодре пажње у односу на прилоге помисли како не бисмо отворили врата страстима и ђаволу допустили да уђе, као што учи Писмо: Уколико me нападне дух владатеља, немој остављати свога места (Проп. 10, 4). Јер, непријатељ има власт да подмеће помисли, али не и да улази. Ми смо сами своји господари: уколико не отворимо врата, он неће ући. Оградимо своју душу као невесту Христову и сачувајмо је нерањеном од стрела помисли, чиме ћемо постати станиште Духа Светог и удостојити се да чујемо: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8). И уопште, апостол говори: Што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите. . . и чините, и Бог мира биће с вама (Фил. 4, 89).
 

208.
Испоснички напори се олакшавају навиком, при трпљењу и истрајности, а изнад свега богомислијем, чији предмети се наводе (3/2, 5)
Сваки почетак је тежак. И почетак поста је због промене исхране и начина нашег дејствовања обележен тешкоћом и напором. Ипак, трпљењем и постојаношћу тешкоће се олакшавају и смекшавају, као што је написано: Јер свако карање [тј. обучавање], док траје, не чини се даје радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани (Јев. 12, 11). Прошавши једну недељу поста, ми смо стекли известан опит и треба још усрдније да се пружимо ка наставку, знајући да усрдност чини снажним и душу и тело, као што их, напротив, лењост чини тешким и тромим. Ипак, немојмо се напрезати преко мере у својим подвизима како бисмо заједно са духовним напретком и здравље сачували. Јер, зар је корисно најпре брзо трчати, а потом сасвим ослабити и зауставити се? Боље је трчати са одмереношћу и уздржаношћу, имајући у виду растојање до краја. Целодневно напрезање у труду и пажњи обично порађа потребу за попуштањем. Стога (и за време посла и после њега) душу хранимо добрим богомислијем и духовним зрењима, те помислима о небеском, сладосном и веселом, а не о светском, сујетном, смућујућем и горком. У Псалму се пева: Сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76, 4). Наш ум треба да је [обузет] Богом, небеским зрењима, красотом раја, вечним обитељима, анђелским зборовима и нашим преселењем. [Он треба да помишља] где су сада душе праведних и грешних. [Он треба да помишља] како ће се десити јављање Господа нашега Исуса Христа, када ће, по Речи Божијој, небеса проћи, састојци се распасти, а земља и све што је на њој изгорети, те душа опет примити своје тело. [Он треба да помишља] какво ће бити сабирање људи од Адама до скончања века и како ће жељено и страшно лице Христа Господа бити светлије од сунца. Најзад, [он треба да помишља] каква ће бити коначна одлука, која праведнике позива у Царство небеско, а грешнике шаље у вечне муке. Ето о чему треба мислити и бринути се и у чему се треба кретати умом. Ми треба да будемо изван света и да ништа заједничко немамо са онима који живе у телу. Од наведених помисли ми треба да доспевамо до скрушености, суза и просвећења, учећи се да овдашњи живот проводимо мирно и безметежно, са надом на будућа вечна добра.
 

209.
1) Пре свега Богу треба благодарити за биће, за усиновљење кроз крштење, за монаштво, за исповедништво пред иконоборцима; 2) [треба благодарити] за веру од које је све и која се јавља у разним степенима, премда је свима доступна, без обзира на скромно порекло и незнање (3/2, 6)
1) Бог нам је указао на многе врлине које нам помажу у нашем спасењу. Једна од првих јесте благодарење. Апостол говори: Прво, дакле, захваљујем Богу своме кроз Исуса Христа за све вас што се о вери вашој говори no свему свету (Рим. 1, 8). И он увек и за све благодари Богу. И као што је сам благодарио за све, он је и другима заповедао: На свему захваљујте. И да неко не би помислио да се ради само о његовом добром савету, он додаје: Јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу (1. Сол. 5, 18). И у Лествици се каже да у молитви свему треба да претходи благодарење: „На хартију наше молбе ставимо пре свега искрену захвалност“ Богу. Казавши шта потом следује на молитви, свети Лествичник закључује: „Овај начин молитве је најбољи, као што је Господ преко анђела објавио једноме брату“ (Поука 28). Заблагодаримо Богу најпре стога што нас је из небића привео у биће, саздавши нас за дела добра, која… унапред припреми да у њима ходимо (Еф. 2, 10). Заблагодаримо му што нас је усиновио кроз свето крштење, као што говори Јеванђеље: А онима који га примише, тј. онима који верују у име Његово даде власт да буду чеда Божија; који се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога (Јн. 1, 12-13). Заблагодаримо му што нам је даровао да ступимо у монашки савршени живот, наговестивши га у својој речи једном младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима… и дођи, узми крст свој и хајде за мном (Мт. 19, 21; Мк. 10, 21). Заблагодаримо му и што нас је увео у предстојеће исповедништво (за иконопоштовање), не допустивши да се прелестимо и паднемо у јеретичку заблуду. Јер, ми смо познали и исповедамо да је Јединородни Син Божији примио тело, да се може описати по телу, да има икону и да у њој прима поклоњење. Колико се људи налази изван Јеванђеља у заблуди и неверју? Колико је, опет, оних који су прихватили Јеванђеље, али су заблудели у вери и претрпели бродолом као и иконоборци, који не исповедају да се Христос може описати по телу и да има икону, којој се треба поклањати, чиме се лишавају спасоносности Његовог домостроја? Помишљајући о реченоме, ми имамо због чега да срдачно захваљујемо Господу. Кроз благодарност, пак, долази скрушеност, од које се јављају сузе. Сузе, пак, [доносе] просвећење, које омогућује напредак у делу спасења.
2) Заблагодаримо Богу за веру и за меру вере коју имамо. Јер, сама по себи, вера је једна, али је у зависности од нашег загрљаја – велика или мала. И Господ говори Петру: Маловерни, зашmo посумња (Мт. 14, 31). Он на другом месту каже: О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш (Мт. 15, 28). И опет: Ни у Израиљу толике вере не нађох (Мт. 8, 10). На тај начин је вера једном мала, а други пут велика. Нека нико не говори: „Ја сам неук и не могу да схватим веру“. Свеблаги Бог, наиме, на све распростире луче своје благодати. Апостол говори: Јер гледајте, браћо, на нас позване: нема my ни много мудрих no телу, ни много моћних, ни много племенитога рода; него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред светом светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте (1. Кор. 1, 26-28). Примећујете ли да се и на нас односи речено? Да ли се сећате макар блаженог брата нашег Тадеја, ако већ не других? Није ли он био Скит? Није ли служио као роб код људи? И није ли он у монаштво ступио после ослобађања од ропства? Какав је, међутим, он био и у претходном и у садашњем исповедништву? Обухвативши своју веру и обухваћен својом вером, он ју је достојно усвојио, јавивши се као савршен муж и удостојивши се украса венца мучеништва. Он се три дана после страдања одавде преселио у други живот. И ми треба да будемо слични. Немојмо као изговор износити своју неукост, већ тражимо, упознајмо и увеличавајмо своју веру. Јер, вера која дела кроз љубав остварује наше спасење. Од њих обе је спасење душе. Јер, ни вера, ни љубав саме по себи не спасавају, већ једино кад су сједињене и спојене. Нека бисмо се и ми настројили да достигнемо у савршеног човека, у меру раста пуноте Христове и удостојили се да са свима светима [добијемо] вечна добра.
 

210.
Као побуда на ношење бремена поста нека служи његова благотворност (уз чување, уосталом, мирног и љубазног настројења) и велика обећања онима који носе његов терет (3/2, 7)
Пост је добар уколико се сачува и добро настројење духа, тј. мир, кротост, доброта, послушање, смирење, саосећање и свако друго добро расположење. Ђаво се, међутим, на сваки начин стара да у испоснике положи супротно, тј. да буду дрски, гневљиви, јаросни, надувени, чинећи да од поста имају више штете неголи користи. Ми, пак, којима његове намере нису непознате (2. Кор. 2, 11), треба да се понашамо мирно, тихо, кротко, пристојно, подносећи један другога у љубави (Еф. 4, 2) и знајући да је речено угодно Богу. И уколико не будеш имао такво расположење, ти Богу нећеш угодити чак ни да савијеш свој врат, да се обучеш у џак и да пепелом поспеш главу. Пост притешњује и исушује тело, али шири и увећава душу. Због тога ми не малаксавамо, него ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из данa y дан. Јер наша пролазна мала невоља припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе (2. Кор. 4, 16-17). Гледајући на награду, ми можемо благодушно да подносимо тешкоће врлине, захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удео у наследству светих у светлости; који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје (Кол. 1, 12). Не причешћујемо ли се ми често Његовим Пречистим Телом и Крвљу? И шта може од реченога бити пријатније и слађе, с обзиром да они који се причешћују са чистом савешћу налазе живот вечни. Нe разговарамо ли ми свакодневно са божанственим Давидом и са осталим светим оцима кроз слушање онога што се чита? И има ли чега утешнијег за душе? Нисмо ли ми раскинули сваки однос са светом и са сродницима по телу? И опет, шта је блаженије и више од реченога? Међутим, наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа, који ће преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе Његове, no сили којом Он може све учинити и себи покорити (Фил. 3, 20-21). Стога се радујмо и веселимо, презирући свако телесно задовољство. Јер је свако тело као трава, и свака слава човечија као цвет травни: осуши се трава, и цвет њен отпаде (1. Пт. 1, 24). Дело, пак, врлине остаје занавек. Брат Божији говори: Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу. Је ли ко весео? Нека пева Богу (Јак. 5, 13). Онај, пак, кога искушава зла страст (а кушач никада не престаје да искушава) нека трпи слушајући онога ко говори: Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће венац живота, који Господ обећа онима који га љубе (Јак. 1, 12). Кад ово знате, блажени сте ако то творите (Јн. 13, 17).
 

211.
Поука о миру и сагласности, о пламеној љубави према Богу, о марљивом труду на грађењу спасења и уопште о приличном монашком животу (3/2, 8)
Радујем се због вас што ходите у једномислију, што мирно живите и трпељиво проходите време поста. Речено вам је на спасење и на учвршћење ваше наде. Велико је благо мир и једномислије у братству. По удаљавању зла нереда и непостојаности, противречења и осуђивања, непослушности и гордости и сваког другог лукавства, они доносе добро и себи самима и другима, којима дају пример врлине, услед чега је и сами још више стичу. Виновници саблазни ће наследити осуду, а они који подстичу на врлину ће наследити благослов. И нека се никада не деси да отпаднемо од добре настројености и од похвалног понашања, или да престанемо да волимо Бога.
Јер, написано је: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим (Лк. 10, 27). Онај ко воли на наведени начин не зна за ситост, ни умор, ни изнемоглост, већ непрестано додаје огањ на огањ и ревност распаљује ревношћу, усходећи из врлине у врлину у срцу своме и прелазећи из духовне силе у силу.
Зар не видите како се они који се труде око тела старају за оно што је пролазно и трулежно? Зар се пред вашим очима не налазе они који праве чамце по читаве дане, не дајући себи ни најмањи одмор како би зарадили нешто новца и своје домаће опскрбили неопходним за њихове потребе? А зар ми, који иштемо да се обогатимо оним што је Божанствено, да добијемо Царство небеско, да се насладимо вечним добрима и да избегнемо вечне муке, нећемо све узети на себе са готовошћу и ревношћу? Зар радо нећемо жртвовати и своју крв уколико би било неопходно да је пролијемо ради Господа?
Да, братијо моја, стојмо бодро, радујмо се у нади, трпимо скорби и пребивајмо у молитвама. Пазимо на своја рукодеља, на псалмопојање, на стихове и на читање, уздржавајући свој ум сличним занимањима од скитања по сујетним предметима. Јер, нерад је мајка зла, а делање – чување ума. Немојмо иступати из своје добре настројености, већ поштујмо послушање, поредак, успокојавање ближњега и све што помаже наше спасење, увек се молећи за оне који овде пребивају и братију који су расејани на многим местима. Јер, мене боли срце стога што очима не видим како се спасавају.
 

212.
Поуке говорим по дужности; но, да би се јавио плод, помозите ми вашим напредовањем уз садејство поука; ваш напредак је и мој, будући да смо једно; ви сте га показали исповедништвом пред иконоборцима и трпљењем мука од њих; немојте посрамити ту своју одважност (3/2, 9)
За ваш телесни опстанак је неопходно једно, а за духовни друго. Прво вам даје економ, тј. храну, пиће, одећу, а друго – ја смирени кроз реч и поуку. Прво се не даје по прохтевима, а друго се испуњава по дужности. Говорећи вам кратке и оскудне поуке, ја, дакле, не чиним ништа велико. Напротив, ја се бојим и трептим, будући да за ваше душе нећу дати одговор цару, или властелину, или начелнику, већ Судији свих и Богу, пред којим се поклања свако колено небеских, земаљских и преисподњих, и кога исповеда сваки језик.
Ви, пак, као братољубиви, помозите и мени и себи: самима себи напредовањем у свакој врлини, а мени својим молитвама. Уосталом, ваш успех је и мој успех, и обрнуто: А ви сте тело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 27); и ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1. Kop. 12, 26). Пошто се ја старам о вашем [добру], и ви треба да се старате о мом [добру]: ја сам у вама и ви у мени због наше узајамне љубави. Ето закона доброг уређења истинског братства.
Нека ваша послушност мени буде искрена и непоколебива, с обзиром да сте се у њему родили, узрасли, усавршили за овај нови живот, те благодаћу Христовом достигли меру Његовог исповедања (поводом иконоборства). Ви се нисте устрашили царева, ни заплашили начелника, ни одступили пред страдањем, ранама, прогонством, тамницама, смрћу. Стога сте постали знаменити, као што је свима познато. Немојте издавати своју врлину, немојте постидети своју похвалу, нека се ваше добро име не промени у ружни назив. Напротив, на похвалној прошлости назиђујте и будућност, свагда се чувајући и унутра и у споља. Ограђујте се чувањем заповести, побеђујући свако искушење и сваку скорб подносећи трпељиво. Знајте да се ми још налазимо у подвигу и прогонству, не знајући шта ће родити следећи дан. Уосталом, ако је Бог с нама, ко ће против нас? Он који свога Сина не поштедје, него га предаде за све нас, како да нам с Њим и све не дарује (Рим. 8, 31-32). Ето како да се надате и како да сте уверени. Живећи у наведеној нади и уверењу ви ћете, уверавам вас, стећи наслеђе са свима светима.
 

213.
Смрт је близу: треба да се припремамо; како; све треба чинити у славу Божију; треба да смо једномислени и узајамностаратељни, да чувамо чула, да обуздавамо мисли и да ревнујемо за добро у очекивању бестрашћа (3/2, 10)
Дан за даном наш живот се скраћује и ми се приближавамо смрти. Нама предстоји да се преселимо одавде и да се придружимо братији и оцима нашим. Стога се од нас захтева велико трезвоумље, пажња и срдачна припрема. Библијско казивање о потопу Господ упоређује са оним што ће се десити приликом Његовог другог доласка: Слично као што беше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху (Лк. 17, 28) и дође потоп и однесе све; тако ћe бити и долазак Сина Човечијега (Мт. 24, 39). Ми се чудимо како су се тадашњи [људи] неосетљиво и безбрижно односили према долазећем потопу, не показавши ни страх ни трепет. Међутим, не налазимо ли се и ми у безбрижности због које њих осуђујемо. Код нас се не припрема ковчег који се градио сто година. Међутим, ми свакодневно видимо мртвачницу која се пуни и која ће и нас примити. Готово свакодневно смрт узима понеког од братије наше и он одлази. И оно што се при томе код нас дешава је далеко страшније од онога што се дешавало (при потопу). Стога и треба да смо пажљивији.
Ја не кажем: „Немојте јести, ни пити, нити се одевати“, већ, по учењу апостола: Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините. Нe будите на спотицање ни Јудејцима, ни Јелинима, ни Цркви Божијој (1. Kop. 10, 31-32). Да, братијо, молим и преклињем, опет по речима блаженог Павла, да употпуните моју радост, тј. да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени, ништа не чинећи из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајући један другога већим од себе(Фил. 2, 23). Оградимо своја чула, тј. гледање, слух, мирис, укус и додир, кроз које улази смрт. Обуздајмо ум како не би скретао у неприличност, како не би изображавао рђаве призоре, како не би порађао греховне жеље, од којих нема ни користи ни задовољства. Напротив, све више болујмо и скрушавајмо се, имајући у виду једино очишћење душе и напредак у бестрашћу, и у њима налазећи утеху и задовољство. Немојмо бити мрзовољни, већ се држимо наде да ћемо окусити бестрашће и обрадовати се због његовог стицања. Напрегнуто и непрекидно журимо за његовим трагом, будући да ревност допуњује оно што недостаје, имајући Бога за Помоћника. Господ је близу оних који га чекају, и душа која га иште наћи ће га. Проводећи живот на наведени начин, ми ћемо свакако добити Царство небеско.
 

214.
Сећајући се Бога, сећај се и смрти; немој се везивати за живот, нити за било шта што се у њему цени; речено се највише тражи од нас који смо се одрекли од света (3/2, 11)
Као спасоносно напомињање, поука је благотворна, будући да нас подстиче на трезвоумље и бодрост при вршењу обавезних послова. Она нас поучава да никада не престајемо да помишљамо на Бога, да га волимо или да се сећамо свог одвајања од тела. Јер, ми ћемо се одвојити од њега и умрети, као и сви оци наши, преселивши се у други свет и ступивши у живот који нема краја. Овдашњи живот личи на сенку и сан, и ограничен је са неколико година. Ја не мислим на време од настанка света, већ на живот сваког човека, који ретко долази до Давидске границе, и још ређе је прелази. Сви свети су сав живот размишљали о реченоме. Апостол сведочи: У вери помреше сви они не дочекавши остварење обећања, али их видеше издалека, и поздравише, и признаше да су странци и пролазници на земљи. Јер они који тако говоре показују да траже Отаџбину, И да су мислили на ону из које су изашли, имали би времена да се врате; али сад желе бољу, тојест небеску. Зато се Бог не стиди њих да се назива Бог њихов; јер им је припремио Град (Јев. 11, 13-16). Ето града нашег. Ето отаџбине наше. У њој су оци и братија наша и по телу и по духу. И зашто ми садашњи живот још сматрамо достојним пажње? Зашто се привезујемо за његове обичаје? Неразумно је не желети повратак из туђине у домовину или из рата у мир. Ми смо се, пак, вољена братијо, као разумни одвојили од света и свега што је у свету. Стога читав свој живот помишљајмо на смрт, одбијајући сваку похоту, сваки немар, сваку раслабљеност, сваку мрзовољу, свако зло како бисмо угодили Богу и постали наследници небеских добара.
 

215.
Господ нам је дао мир, који нас обавезује да споља будемо у миру са свима, a унутрашње да мирујемо у себи од страсти и гриже савести (3/2, 12)
Недељни [тј. васкрсни] дан је дан мира. У њему је Господ, победивши непријатеља, ученицима рекао: Мир вам (Јн. 20, 21). И својом речју Он није само њима дао мир и није им га дао само за један дан. Напротив, Он свима свагда изриче такав мир, па и нама смиренима. Имајмо мир и будимо мирни у себи. По спољашњем човеку немојмо дозволити да имамо мржњу ни према једном од братије, већ према свима будимо љубазно расположени. Јер, Господ говори: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 35). По унутрашњем, пак, човеку чувајмо мир и спокојство од погубних страсти, како бисмо и ми са апостолом могли говорити: Имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа, кроз кога и приступисмо с вером у ову благодат у којој стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије (Рим. 5, 12). Ми смо, међутим, измењиве природе, услед чега се дешава да се подвргавамо несретним и скорбним колебањима и узнемирењима. Ипак, ми одмах треба да пожуримо да се вратимо у пређашње стање, тражећи мир у Богу, као што говори апостол: Јер Он је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, укинувши телом својим закон са његовим заповестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у једнога новога човека, стварајући мир и да помири са Богом иједне, и друге уједном телу крстом, убивши непријатељство на њему (Еф. 2, 14-16). Обраћајући се своме Оцу, и Господ говори о делу које је испунио: Дело сврших које си ми дао да извршим (Јн. 17, 4). Он је измирио земаљско и небеско, и нас чинећи синовима мира и љубави. Можда ће неко рећи: „Како, зар ми нисмо у непрестаној борби, као што говори и апостол: Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога века, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6, 12)“. Ми ћемо одговорити да наведене речи указују на врсту и величину борбе, али не и на нас као њене носиоце. Јер, он на другом месту говори: Јер оружје нашег војевања није телесно него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2. Кор. 10, 45). Онај ко се налази у наведеном расположењу очигледно поништава борбу и уводи мир.
 

216.
Треба слушати поуке и, верујући им, испуњавати њихове савете (3/2, 13)
Ја вам и сада приносим кратку и оскудну, али неодложну меру слова како сам не бих био осуђен за ћутање, и како се ви не бисте лишили поуке. Ви се, уосталом, већим делом поучавате читањем светих отаца. Па ипак, ви имате потребу и за мојим смиреним поучавањем. Усудићу се да кажем да у њему имате чак већу [потребу] неголи за њиме. Јер, тамо налазите општа расуђивања, а овде се говори управно о вама са изобличењем и исправљањем. Каже се: Обличићу me, u метнућу пред лице твоје грехе твоје (Пс. 49, 21). И Господ каже: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; a caд изговора немају за грех свој (Јн. 15, 22). Наравно, нека се не деси да се речено односи на вас. Јер, ја са вама не говорим као са непокорним и грешним, већ као са синовима послушања, као са љубљеним чедима и као са једнодушним сателесницима и саборцима. Будите храбри и напредујте да бисте били чисти и беспрекорни на дан Христов, пуни плодова правде кроз Исуса Христа, на славу и хвалу Божију (Фил. 1, 10-11). Реч моја је за вас. Ја се надам да ће Онај ко је давно из камена извео воду за Израиљ и из мог каменог срца извести кратко слово како бисте се оросили и заблагодарили Господу, који храни, напаја и управља живот наш у садашњем живовању као у пустињи. Пошто сам се већ сетио древне повести, зауставимо пажњу и на оно што се тада десило са непокорнима, о којима апостол говори: Али већина од њих не беше no Божијој вољи, јер бише побијени у пустињи. А ово бише примери нама, да не желимо зла као што они жељеше, Нити бивајте идолопоклоници, као неки од њих, као што је написано: Ceдe народ да једе и пије, и устаде да игра. Нити да блудничимо, као што неки од њих блудничише, и паде их у један дан двадесет и три хиљаде. Нити да кушамо Христа, као што неки од њих кушаше, и од змија изгибоше. Нити ропћите као што неки од њих ропташе, и изгибоше од истребитеља (1. Kop. 10, 5-10). Размишљајући о реченоме, братијо, бежимо од узрока гнева Божијег, бежимо од зле похоте, бежимо од роптања, избегавајмо да кушамо Христа. Како је могуће Њега кушати? Падајући у помисли неверја и говорећи: „Да ли ћемо имати све што нам је неопходно? Да ли ћемо издржати борбу са непријатељем? Да ли ћемо све претрпети“. Немојмо чинити речено, братијо моја. To cy речи неверја и сумње, које не треба допуштати. Јер, поверовавши чврстом вером, ми ћемо све моћи претрпети. И Ноје је поверовао и избегао погибао потопа. И Авраам је постао отац многих народа. И Мојсије је прошао кроз Црвено море као по сувом. И три младића и Данило су остали неповређени. Једном речју, вером су се сви свети оправдали. И ми ћемо, верујући све поднети и победити са Христом, удостојивши се и венца правде.
 

217.
1) Ослободивши се од житејских, светских и греховних веза, немојмо допустити да се опет вратимо на њих; 2) нека нико не мисли да споји служење Богу и ропство греху и страстима (3/2, 14)
1) Одгонећи наш нерад и подстичући ревност, апостол је рекао: Господ је близу. Нe брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше (Фил. 4, 5). Немојмо бити немарни, већ се крепимо и храбримо на делање на које нас је призвао Господ. Он нас је призвао из општенародног пребивања у монашки живот, Он нас је обукао у ризу спасења и оденуо у одећу весеља, Он насје искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство (Гал. 3, 13). Немојмо дозволити да опет постанемо добровољни робови страсти. Роб који је откупљен златом никако неће пристати да опет допадне ропства. Напротив, удаљивши се подаље од места свог ропства, он се радује што се удостојио да се ослободи од ропске тираније. Уосталом, ропство само по себи није неко нарочито зло, будући да апостол говори: Јеси ли призван као роб? Немој да бринеш, него ако и можеш постати слободан, радије се стрпи. Јер који је као роб призван у Господу, слободњак је Господњи; тако и који је призван као слободњак, роб је Христов (1. Kop. 7, 21-22). Па ипак је истина да онај ко се ослободио ропства не жели да опет живи под његовим бременом. Утолико више и ми треба да се држимо далеко од греха, будући једном ослобођени од њега. Или можда не знамо шта нам је направио? Није ли нас истерао из раја? Није ли нас учинио смртнима уместо бесмртним? Није ли нас увео у многоплачевни живот? Нe постаје ли преко њега свако зло? Стога га избегавајмо као највећег непријатеља и замрзимо га као достојног мржње. Заволимо, напротив, врлину која нас чини анђелима, па чак и боговима, по писаноме: Ја рекох: Богови сте и синови Вишњега сви (Пс. 81, 6).
2) У чему се, пак, састоји суштина врлине? У одвајању од света и прилепљивању уз Бога. Господ говори: Нико не може два господара служити. . . Нe можете служити Богу и мамону (Мт. 6, 24). Ми не можемо стремити и врлини и греху. Јер, какву заједницу има светлост с тамом (2. Кор. 6, 14)? Стога су заповести Христове лаке и растерећујуће, а греси тешки и оптерећујући. Тешка је и [околност] да се ми напрежемо да спојимо супротности и да сматрамо да је могуће да смо благонаклони према телесној похоти и да можемо да се успешно бавимо духовним делима. Окренимо се себи [и закључимо]: уколико смо достигли меру савршенства заблагодаримо Богу од кога је сваки дар добри и сваки поклон савршени (Јак. 1, 17), те се потрудимо да останемо чврсти, страхом Божијим се чувајући неизмењивим и непоколебивим у добром расположењу нашем; а уколико смо, пак, у многоме непотпуни, пожуримо и напрегнимо се да достигнемо савршенство док још постоји време за делање, утврђујући се вером, окриљујући се надом, везујући се љубављу, украшавајући се смиреноумљем, веселећи се послушањем, испитујући се трпљењем, просвећујући се исповедањем и свим другим врлинама сведочећи да смо истински монаси, нелажни послушници и искусне слуге Господње у Христу.
 

218.
1) Треба пажљиво да слушамо Реч Божију, одакле нам долазе сва духовна расположења; 2) слично су поступали сви свети и пружили сведочанство кроз добре плодове; 3) и ми поступајмо на речени начин, сећајући се доброчинстава Господњих(3/2, 15)
1) Сви људи имају очи и уши, премда и не виде и не слушају сви, већ само они који имају уво које чује и око које види. Стога је и Господ рекао: Ко има уши да чује, нека чује (Мт. 11, 15). О глувим ушима и пророк говори: Даде им Бог дух неосетљивости, очи да не виде и уши да не чују (Ис. 6, 9; Рим. 11, 8). Стога оно што се чита слушајмо пажљиво, а не немарно како не бисмо претрпели осуду. Напротив, ми треба да можемо да кажемо: Наук Господњи отвори ми уши (Ис. 55, 5). Онај ко слуша пази, скрушава се, чисти се, просвећује се, радује се и све овдашње сматра ништавним. Он само жели Христа да задобије, слушајући га како говори ученицима: Нећу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама (Јн. 14, 18). И опет: Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам (Јн. 15, 14). И опет: Још мало и свет ме више неће видети, a вu ћете ме видети, јер ја живим, и ви ћете живети (Јн. 14, 19). И опет: A вu сте они који сте се одржали са мном у искушењима мојим. И ја вама завештавам Царство, као што Отац мој мени завешта да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме (Лк. 22, 28-30). Слушајући наведено, богољубац је спреман да свакодневно умире за Христа.
2) Ето како су живели сви свети и са каквом решеношћу и свечаношћу су изјављивали своју љубав према Господу. Јеремија говори: Ја се не уморих идући за тобом и дан људски не пожелех (Јер. 17, 16). Свети Давид говори: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао (Пс. 115, 3). Апостол говори: Јер је вама даровапо не само да верујете у Христа, него и да страдате за Њега (Фил. 1, 29). Дела апостолска говоре да су се сви апостоли радовали удостојивши се да поднесу срамоту за име Његово (Дап. 5, 41). Једном речју, свети су сличним узвицима изражавали своју велику љубав према Христу Господу.
3) И ми, братијо, пажљиво слушајмо оно што се чита и заволимо љубљенога Бога нашег, свагда му благодарећи за добра која нам је учинио, тј. што нас је изабрао од почетка за спасење у светињи нашег садашњег звања, што нам је даровао да му служимо у Православној вери и што нам је, као неку обилну трпезу, предано учење светих. И благовремено је да апостолски кажемо: Ако је Бог с нама, ко ћe против нас? Он који свога Сина не поштеде, него га предаде за све нас, како да нам с Њим и све не дарује? Ко ће оптужити изабране Божије? Бог је онај који оправдава. Ко ће осудити? Христос је онај који умрије, па још и васкрсе, који је и с десне стране Богу, који и посредује за нас (Рим. 8, 31-34). Он ходатајствује пред Богом и Оцем и даје нам Царство небеско.
 

219.
1) Помене немојмо вршити само спољашње, него и духовно; 2) сећајмо се да ћемо и ми отићи; 3) тим сећањем се подстичимо на припремање за исход (3/2, 16)
1) Јуче смо прилично вршили помен оца нашег. Јер, духовна деца треба да указују поштовање према свом оцу. Ипак ми не треба да мислимо да је при помињању довољно да извршимо службу спомена и да се телесно утешимо. Напротив, ми треба да породимо и духовне утехе. Покренувши чула на кратко време, телесна утеха одлеће, док је духовна утеха ненасита и трајна. Онај ко је заплакао, ко се умилио, ко се скрушио срцем заиста је добро извршио спомен свог оца или брата. Сетите се ранијих дана док је отац био присутан, док је беседио и општио са нама, a затим представимо себи [место] на коме се сада налази, те са киме пребива и са ким општи, као и сва наша братија који су починули. Зар оно што се помишља и слуша неће свагда душу приводи ти у усхићење?
2) Окренимо се потом и себи самима и помислимо како ћемо након кратког времена и ми отићи одавде и како ће нас други спомињати као што ми сада помињемо своје претходнике. Да, такав је наш удео. Ми смо смртни људи и не знамо шта ће бити сутра. И шта је живот наш? Пара која се на кратко појављује и нестаје; пролећни цвет који изјутра ниче и увече вене. Човек је као трава, дани његови, као цвет пољски, тако процвета (Пс. 102, 15). Човек се уподоби ништавности, дани његови као сенка пролазе (Пс. 143, 4). Свако тело је сено и свака слава људска је као свет траве (Ис. 40, 6). Јер огреје сунце са жегом, и осуши траву, и цвет њен отпаде, и красота лица њена пропаде (Јак. 1, 11). И ми ћемо увенути и прећи одавде, као што су рекли свети, чија смо поређења навели.
3) Блажен је онај који је разуман и који тражи Бога (Пс. 13, 2). Блажен је онај ко се свакодневно присиљава на напоре и зној послушања, који не противречи, не ропће, који је покоран, спреман за делање, марљив у служењу, скрушен срцем и увек се спрема за исход. Јер, доћи ће крај и неће задоцнити. Доћи ће и царски весник силазећи са неба и говорећи души: „Ето, сада излази. Очекује те Цар и Бог свих“. Нека бисмо се ми, молитвама оца нашег, обрели спремни, без страха прелазећи у вечни живот.
 

220.
1) Крај четрдесетнице нас поставља пред лице Пасхе; међутим, и читав наш живот стоји пред лицем Пасхе, премда не привремене, него вечне, која је неизмерно боља; 2) гледајте на њу, сећајући се шта је о њој рекао Господ, и подстичући се на подвижничке трудове, подражавајући свете; 3) немојте обраћати пажњу на лукаву змију, која покушава да нас обманом наведе на лепо и слатко за тело (3/2, 17)
1) Четрдесетница се приближава крају и душа се радује због приближавања Пасхе, која представља време предаха и окушања плодова од предузетих напора. Због чега сам, пак, ја проговорио о томе? Стога да бих вам напоменуо да је и читав наш живот окренут ка вечној Пасци и очекује њено приближавање. Иако је велика и значајна, овдашња Пасха је, по расуђивању наших отаца, само образ оне Пасхе. Овдашња Пасха траје један дан и пролази, а она је непрестана. Од ње се удаљио сваки бол, туга и уздах и у њој [пребива] радост, весеље и вечна утеха. У њој је глас оних који празнују и скуп слављеника, виђење вечнопостојеће светлости, блажена светковина Христова, трпеза пуна вечних добара и ново пиће, о коме је Христос рекао: Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до онога дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мога (Мт. 26, 29).
2) Пред своје Вазнесење на небо, он је о том Царству рекао својим ученицима: Идем да вам прапремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви. И куда ја идем знате, u пут знате (Јн. 14, 24). И на другом месту Он опет говори: У онај дан знаћете ви да сам ја у Оцу своме, и ви у мени, и ја у вама (Јн. 14, 20). И опет: Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света (Јн. 17, 24). Да би се схватило да те речи нису биле упућене само апостолима, већ и свим верујућим, Он је опет рекао: Нe молим пак само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене: да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао (Јн. 17, 20-21). Шта је утешније од ових речи? И шта је убедљивије? Коју душу оне не могу смекшати? Какво срце оне неће скрушити? Такво срце би праведно требало назвати каменим, а не људским. Помишљајући о реченоме, свети су благодушно претрпели све што су подносили, скорби сматрајући радошћу, тескобе – ширином, страдања – насладом, подвижничке напоре – утехом, смрт – животом. С обзиром да тежимо истом циљу и будући да иштемо Пасху заједно са њима, и ми треба да храбро подносимо све непријатно што долази, не падајући под његовом тежином и избегавајући малодушност, све више се подстичући на пламенију ревност.
3) Немојте обраћати пажњу на лукаву змију која нам припрема разноврсне замке уз помоћ наших страсти, која се преображава у анђела светлости, која ствари показује онаквима какве нису, која таму представља као светлост, и горко као слатко. Она је прелестила нашег прародитеља, опчинивши његово гледање и ружно му показавши као прекрасно, да би га потом кроз окушање [плода] избацила из раја. Знајући, пак, из опита да је лажљиви обмањивач, ми немојмо изаћи из раја заповести. Када нам покаже прекрасан плод, ми немојмо на њему зауставити око душе и тела нашег, већ на сваки начин окрећимо поглед како се не бисмо прелестили. И шта је заправо плод који изгледа леп? Телесна љубав и зла похота сваке од погубних страсти. Уколико их избегнемо, ми ћемо се спасти и удостојити да са свима светима празнујемо вечну Пасху.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *