НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

 

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
 

301.
1) Непријатељи нас окружују и увек нападају неочекивано: треба да се чувамо; 2) како – страхом Божијим и уздањем у Бога, сузама и поучавањем у Речи Божијој, чувањем ума и одбијањем помисли; 3) јуче сте неуредно певали, чиме се жалости Свети Дух и ви уместо користи душама стичете штету; убудуће певајте уредно (4, 99)
1) При недавним нападима Агарјана нас је све ухватио ужас од падања у руке безбожника. И, свакако, не без разлога. Међутим, ми и не размишљамо да постоје и напади демона на нас и не чувамо се да због свог немара не постанемо плен духова злобе. Напад видљивих непријатеља бива у одређено време, о коме се може сазнати на основу гласина које му претходе, што онима који желе слободу даје могућност да некуда побегну. У односу на невидљиве непријатеље не постоји слична могућност с обзиром да је њихово једино даноноћно старање испитивање начина како да нас нападну не дајући нам часа ни да предахнемо. Стога у вези са њима треба да имамо већи страх и неопходна је већа самоодбрана како не бисмо постали њихов плен и како бисмо избегли душегубне нападе.
2) А где бисмо побегли? Наравно, Богу, како и пева свети Давид: Бог нам је уточиште и сила, помоћник у невољама које нас снађоше веома (Пс. 45, 2), и: Поставиће се оружан анђео Господњи око оних који га се боје, и избавиће их (Пс. 33, 7), и још: Који се уздају у Господа као гора су Сион; неће се поколебати до века који живи у Јерусалиму (Пс. 124, 1). Према томе, уколико будемо имали страх Божији и поверење у Њега, нећемо се уплашити од непријатеља наших.
Имајмо, међутим, у виду да непријатељи заузимају тврђаве углавном због недостатка хлеба и воде. Шта они представљају код нас? Сузе и Реч Божију, којима се храни и спасава душа. Њиховим недостатком она се квари и постаје плен [непријатеља]. Написано је: Реч Христова нека обитава у вама богато (Кол. 3, 16), и сузе нека се не умање.
Постоји, уосталом, како кажу, и унутрашња издаја. Шта она представља? Страсти које живе у нама и помисли које буди телесно мудровање: оне издајнички отварају врата непријатељима демонима. Њих треба одмах изгонити и на сваки начин пазити да не буде заузет наш град, тј. душа, да нас не заведе грех и да не постанемо заробљеници погубних страсти, већ да пребивамо у врлини са којом смо саздани у славу Творца нашег и на похвалу мени грешноме.
3) Јуче сте ме расрдили својим певањем. Молим вас и преклињем да певате пристојно и по типику, а не просто, тек тако и смућено, жалостећи Духа Светога, а не мене грешнога. Јер, Његова је заповест: Псалмопевајте разумно (Пс. 46, 8). А разумно се не може певати уколико се не чува поредак, тј. уколико хор не започиње нови стих пре него што се заврши певање претходног. Било да је псалмопојање гласно или тихо, споро или брзо, изнад свега треба чувати ред. Чување реда је најбоља црта сваког дела, утолико пре у беседи са Богом. Јер, у нереду долази до рђавих фантазија и расејавања чула, док се при реду чува пажња, трезвоумље и сладост о којој сведочи свети Давид, говорећи: Како су слатке грлу моме речи твоје, већма од меда [и саћа] устима мојим (Пс. 118, 103).
Стога молим и преклињем да са свим старањем испуњавамо ту врлину, чувајући се међусобно и исправљајући се у певању. И певајући разумно, ми ћемо обрести покој душама нашим. Пружајмо једни другима добар пример и у свему другоме угађајући Богу, чиме ћемо постати достојни наслеђа Царства небеског.
 

302.
1) Да не би упадао у сујетне [мисли] и да се не би ваљао у греховним помислима, ум треба држати у богомислију: у зрењу својстава и дела Божијих, анђелских чинова, станишта светих и овог видљивог света; реченим се чува красота душе; 2) красота душе, са којом је створена, изгубљена је у паду, али се обнавља у крштењу, у покајању и подвижничком животу (4, 100)
1) Где ум увек треба да буде и где да пребива срце? У бодрој пажњи према делу Божијем, на подвижничком попришту, не дозвољавајући да будемо вучени лево десно као заробљеници. Да ли у мору понестаје воде или ваздух за оног ко дише? Ни у нама не треба да понестану добре помисли уз устремљеност очију нашег ума на безгранично море дивних дела Божијих. Уколико се удубљује у њих, ум неће имати времена да се поведе за сујетом нечег житејског или да се веже са рђавим помислима. Јер, као увек покретан, он не може да пребива у миру. Он се незадрживо креће у смеру у коме га упутимо – било десно, било лево. Уколико га усмеримо на десно, он ће са Давидом запевати: Господе, вољом твојом дај снагу лепоти мојој, а уколико га усмеримо на лево [запеваће] следећи стих; А кад си окренуо лице своје, ја постадох (сав) смућен (Пс. 29, 8). Бог се одвраћа од нас када се ум занима испразностима, а погубно смућење [долази] када се душа бави греховним замислима. Стога се постарајмо да ум увек усмеравамо на десно и да му пружамо добре призоре. Какве? Анђелске небеске силе, тамошња неизрецива добра, светла обиталишта светих апостола, пророка, мученика и свих праведника, подједнако као и небески свод, блиставо сунце, свели месец, групе звезда и све друге ствари које подлежу чулима, наравно не да бисмо се задржавали на њима, него да бисмо се преко њих узносили Творцу свега – Богу, чувајући своју красоту неповређеном.
2) Јер, Бог нас је обдарио красотом спочетка нас створивши по свом образу и подобију. И премда смо се ми кроз непослушност помрачили и покварили, Он нас је обукао у красоту благодати бањом новога рођења и обновљења Духом Светим кога изли на нас обилно кроз Исуса Христа Спаситеља нашега (Тит. 3, 56). Када смо се потом опет искварили, Он нам обезбеђује треће средство за враћање красоте, тј. покајање у завету девствености, опростивши нам све грехе и избрисавши обвезницу која нас својим прописима оптуживаше (Кол. 2ДЗ14) због крстоносног живота, сличног крштењу. Нека стога наша душа пребива у својој красоти како би се удостојила да чује: Сва си лепа, драга моја, и порока нема на теби (Пес. 4, 7). И уколико се опет деси да се оскрнавимо пороком (будући да смо превртљиви, да нико није чист од скверни (Јов 14, 4), и да се нико не може похвалити да има чисто срце – (Прич. 20, 9), пожуримо да се очистимо сузама покајања. Свети Давид се моли: Опери ме, и бићу бељи од снега (Пс. 50, 9). И Бог преко пророка Исаије призива: Омијте се и бићете чисти. Избаците лукавства из душа ваших (Ис. 1, 16). И блажена је душа која се увек чисти, која се удаљује од сваке рђаве склоности, која једино Бога воли и жели и која свакодневно са задовољством очекује смрт. Јер, и нама ће доћи смрт и ми ћемо бити дужни да исплатимо општи дуг. Стога нека свако од нас живи преподобно и праведно да бисмо се удостојили да нам душу узму анђели Божији и однесу на небеса ради вечно блаженог живота у тренутку док нам наши остаци на опелу буду лежали ради последњег братског целива.
 

303.
1) Он је поменуо оне који су се удаљили из обитељи и потом пали у јерес и исквареност; 2) потом убеђује на опрезност, истичући да непријатељ највише настоји да скрене са пута и погуби монаха (4, 101)
1) Сада је мало оних који слушају услед одласка неколицине братије. Ипак, чак и један слушалац да остане, ми не треба да смо немарни према поучавању. Јер, Господ говори: Гледајте да не презрете једпога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога. Јер Син Човечији дође да спасе изгубљено (Мт. 18, 10-11). О, како је неизрециво Божије човекољубље. Владика је у облику слуге дошао побеглом робу како би га ослободио од ропства ђаволу. Дошла је истинска светлост да тражи изгубљену драхму, тј. да је позове из греховног мрака. Не треба ли и ми смирени, подражавајући свеблагог Господа, да болујемо због сваког од вас, и да говоримо, и да саму душу полажемо за њега? О кад бих ја имао крила да полетим и починем у сваком братству, да их погледам и поговорим о обавезном. И не само њима, него и онима који путем Каиновим пођоше и у превару Валаамове плате упадоше (Јд. 11). Кога ја називам таквим? Леонтија, Јеремију и Нектарија, који су одступили од нас и од вере. Као награду за одступништво они су добили председничка [места]. Кад бих их видео и поговорио са њима, ја смирени бих душу своју положио за њих, уколико ништа друго не бих могао да учиним. Желео бих да видим и оне који су, због грехова мојих, одбацили свету схиму и обукли се у одећу безакоња и греха како бих и због њих заплакао. Један од њих је Пајсије који се, како говоре, пружио до [великог] зла. Наиме, по царском налогу постављен за начелника, он је започео борбу, починио убиства и у сукобу изгубио живот. Каква несрећа. У какву пропаст се ринуо достојни плача. Најпре је искочио из братства, потом пошао за својом похотом, развраћајући се час једним, час другим као бесловесна животиња, да би најзад одбацио монаштво. Затим је закључио трагедију о којој смо већ чули.
2) Поменувши речено, молим да се помолимо за њих. Сами, пак, треба да се крепко држимо свог пута ни мало не умањујући подвижничку постојаност. Јер, и малим попуштањем и лењошћу душа се сурвава у погибао. Ето због чега жалим оне који живе усамљено и оплакујем их као готов и лак плен ђаволу. Јер, вук и из стаје граби овцу. Неће ли утолико лакше прогутати ону која се налази изван стада? Зар не знате каквим беснилом ђаво дише против нас? Он напада на сваког човека, а не само на смирене монахе. Он се радује погибли многих. Ипак, он се највише наслађује кад успе да обори једног монаха. Стога он неуморно напада, прикрада се и бори како би послушног одвојио од послушања, безметежника – од безметежја, стубника – од стуба, затворника – од затворништва. Јер, после таквог померања, он их већ води како хоће. Они, пак, који непокретно пребивају у својим мерама и местима, вршећи врлине, заиста су неуловљиви за ђавола, будући да су изнад његових замки.
Стога, користећи се силом која нам је дата против ђавола, одбијајмо га ограђујући се страхом Божијим и обарајући га небеским помислима. Немојмо дозвољавати да његове помисли овладају нама, већ га победимо да бисмо се удостојили венца правде од Подвигоположника нашег Христа Господа.
 

304.
1) Будимо бодри нарочито поводом гоњења, будући да непријатељ жешће напада; колико је он [људи] већ погубио од настанка света; исто и сада хоће; 2) како избећи његове замке – смирењем и повиновањем преданим заповестима; потом он изображава дуг живот и споља и изнутра, са указањем на награде ради подстицања (4, 102)
1) Водимо живот достојан гоњења за Христа у свакој побожности и частитости (1. Тим. 2, 2), као чеда послушности и неповодећи се за пређашњим жељама из времена нашега незнања (1. Пт. 1, 14). Немојте слабити набој ваших подвижничких настојања. Јер, видите да ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Пт. 5, 8). Видећи да смо сада раздирани гоњењем, он улаже силне напоре у очекивању да сада лакше ухвати душу. Ми се, пак, у свако време и на сваком месту држимо трезвоумља и бодрости, ограђујући се Божанственим заповестима. И не налазећи места у нама, он ће посрамљен отићи. А ако га пронађе, он ће све више наваљивати. И неће одустати све док не порази и погуби. Или, зар не знамо колико је он [људи] већ погубио од стварања света? Није ли он довео до изгнања из раја првог човека, заробивши га греховном слашћу? Није ли он Каина наговорио на братоубиство? Није ли он одвојио Јуду од сабора апостола, учинивши га издајицом Живота свих? Није ли он предао смрти и многе друге, којима нема броја? Он и сада вара, подстиче и наводи на свако зло, те гута готово читаву васељену. Врло је тешко избећи га: неопходна је крајња пажња. Јер, он не покушава само распуштеним и ниским животом да нас скрене са исправног и увуче у супротно, већ и претераним подвижништвом. Разнообразно се претварајући, он припрема разне замке и преваре, посвуда по земљи распростирући своје мреже да би нас уловио. Њих је видео блажени Антоније и одозго примио указање да их једино смирење може избећи.
2) Према томе, обукавши се у смирење, избегавајмо скретање са правог пута и његово напуштање, ходећи царским путем и не скрећући ни десно, ни лево, већ тачно се уклапајући у правила свете заповести која нам је предана и идући за стопама светих отаца који су нам претходили и који имају станиште на небесима. Нека се ум наш уздржава од рђавих помисли, нека се срце поучава у Божанственим речима, нека се уста отварају само ради славословља Бога, нека очи гледају само исправно, нека ухо не слуша сујету, нека се руке простиру на своје дело, нека ноге ступају право, нека храна и пиће буду умерени, нека је сан одређен уставом, нека буде само неопходних излазака, нека се не нађе место за дрскост, која причињава смрт, нека ништа неумесно не делује међу вама, већ нека се све врши преподобно и мудро. Такав пут није дугачак и граница подвига је близу. Каква је, међутим, награда за труд? Царство небеско, ради кога се још мало подвизавајмо и боримо. Уколико се спотакнемо, пожуримо да устанемо, уколико задремамо – пробудимо се и опет будимо бодри. Принудимо природу, умртвимо удове који су на земљи, стекнимо врлине. Све речено ја и себи говорим, будући да сам и сам обложен немоћима, имајући једну природу са вама. Нека Господ да свима нама да се искрено потрудимо и поживимо без саплитања, те да одавде пређемо са добром надом и да се удостојимо блаженог вечног живота.
 

305.
1) Он указује на заповести закона и Јеванђеља, истичући и њихову разлику, те каже да не могу наследити Царство Божије они који их не испуњавају; 2) он помиње њихов страшан удео у смрти, суду и по осуди; 3) потом их призива да се обрате Господу у покајању, све док се нису затворила врата Његове милости (4, 103)
1) Саздавши нас и из небића привевши у биће, Бога нас је увео у овај живот као у неку школу како бисмо се научили јеванђелским заповестима Његовог Царства. Шаљући своје ученике на проповед, Он им је заповедио говорећи: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28, 19-20). Какве заповести нам је Он заповедио? По Старом Завету је било заповеђено: Не убиј, не чини прељубу, не кради, не сведочи лажно (Изл. 20, 13-16). По Новом Завету је дао више и савршеније заповести, будући да говори: Чули сте како је казано старима: Не убиј, јер ко убије, биће крив суду. Аја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака“, биће крив синедриону. И опет: Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. Аја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу своме. И опет: Још сте чули како је казано старима: Не куни се криво, а испуни то си се Господу заклео. А ја вам кажем: Не куните се никако. И опет: Чули сте даје казано: Љуби ближњега свога, и мрзи непријатеље свога. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе (Мт. 5, 21-44). Видиш ли разлику између Завета? Један забрањује дела, а други сама расположења срца од којих долазе дела, како би се искоренио грех. Уколико се, дакле, покаже да ми не живимо ни законски, ни јеванђелски, већ незнабожачки, шта ћемо дочекати у онај дан? Апостол говори: Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6, 9-10).
2) Као што сам вам раније често говорио, и сада вам одлучно саопштавам: нека нико не живи по својој вољи, нека нико није равнодушан према делу спасења, нека нико не скупља злато, нека не стиче робове, нека не умножава коње и бикове и нека се не обремењује никаквим другим стицањем, од чега се порађају највећи и најпогубнији греси. Међутим, међу вама још увек има неких који су упорни и који се противе истини. Ја, смирени, сам, међутим, чист од ваше крви с обзиром да нисам престајао да вам саопштавам правду Божију и да сам неућутно објављивао о долазећем мачу на синове противљења. Зар да разљутимо Господа? Јесмо ли јачи од њега (1. Кор. 10, 22). А већ и секира код корена дрвећу стоји; свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца (Мт. 3, 10). Зар се не бојите тог примера? Зар не дрхтите пред том опоменом? Зар се не бојите смрти коју кроз неко време нећемо заобићи? Како ћемо сусрести страшне анђеле који по обичају долазе да нас узму из тела? Како ћемо проћи онај дугачки пут не стекавши неопходне залихе? Како ћемо са нечистом савешћу стати пред судиште Христово, пред којим ће се поклонити свако колено и кога ће сваки језик исповедити? Уколико се покажемо такви, свакако ћемо бити послани на [место] где је огањ неугасиви, неуспављиви црв и плач и шкргут зуба.
3) Да се речено не би десило, дођите, поклонимо се, припаднимо и заплачимо се пред благим Богом нашим, сусревши Његово лице са исповедањем, искањем, скрушеношћу, сузама, молитвама, постом, чистотом и добрим понашањем. Јер, Он је очишћење грехова наших. Он још није затворио врата милости своје пред нама и не одвраћа се од оних који му се обраћају, већ их милостиво прима као блудницу, као разбојника и као блудног [сина]. Да, молим вас, устанимо, пробудимо се, подвизавајмо се. Деца која добро уче радосно журе у свој дом када их отпусте из школе. И ми, искрени ученици Јеванђеља, по одрешењу од овог живота, са радошћу треба да се преселимо у вечни живот.
 

306.
1) Он похваљује послушање као најплоднији подвиг, прекоревајући оне који живе ван послушања; 2) потом своје убеђује да све више напредују у послушању, напомињући да ће ускоро Господ доћи и свакоме дати по делима његовим (4, 104)
1) Благодаћу свеблагог Бога ви верујете и повинујете се мом смирењу, не чинећи ништа осим оног што вам је заповеђено. За речено радост и венац немам само ја, него и ви, који сте и пре мене врлину поставили као циљ живота. Може ли за послушника бити нешто слађе, пожељније и радосније од живота по заповести и од [избегавања] да поступа по својој вољи? Ето истинског послушања и нелажног живота. Постоји многобрижни и безбрижни подвиг. Многобрижни се односи на оне који су још обузети својим прохтевима. Безбрижни се односи на оне који су успели потпуно да одсеку своју вољу и који имају смелост да кажу апостолски: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гад. 2, 20). Не живећи по својој вољи, он преко игумана живи за Бога и откривеним лицем одражава славу Господњу, преображавајући се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа (2. Кор. 3, 18). Такав се не стара о свету, не боји се смрти, проводи безбрижан и ничим не оптерећиван живот, свега себе предајући Богу. Онај, пак, ко се ослања на своје жеље, ко законе послушања гура у задњи план и ко се покорава својој вољи и самоугађању [у ствари] води мучни живот, жив се уловивши да врши вољу ђавола (2. Тим. 2, 26). И сви његови поступци су неодобравајући, премда понекад изгледа да пости, да врши бдење или да чини неко друго добро. Јер, све што није од вере грех је (Рим. 14, 23). Оно што није по општем уставу припада самом делатељу и туђе је богоугодном благочашћу.
2) Стога ја такве са правом прекоревам, док вас хвалим и молим да све више пребивате у добром послушању, у трпљењу, у одсецању своје воље, у вери, нади и љубави и у свим осталим послушничким делима на сопствено спасење и на добри пример свему братству. Да, молим вас, јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај који треба да дође и неће одоцнити (Јев. 10, 37). Доћи ће последњи дан који ће и осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца (1. Кор. 4, 5). Доћи ће страшни и нелажни Судија, који ће привести послушника послушнику, игумана игуману, епископа епископу, велможу велможи, цара цару, те ће једног изобличити или оправдати преко другог и свакоме дати по делима његовим: Живот вечни онима који истрајношћу у добрим делима траже славу и част и бесмртност; а јарост и гнев онима који се упорно противе истини а покоравају се неправди. Невоља и туга на сваку душу човека који чини зло (Рим. 2, 69). Реченог треба да се крајње бојимо, те да се са сваким напором постарамо да нас час смрти не затекне празним у добрим делима, већ да нас нађе са богатим плодовима добрих дела. Нека нам се непријатељ противи у добром чињењу (с обзиром да је по речи Господњој човекоубица од почетка, и да не стоји у истини, јер нема истине у њему – Јн. 8, 44). Ми, пак, против њега употребимо храброст и великодушност, супротстављајући му се напорима, знојем, молитвама, мољењима и сузама. И он неће ни у чему успети против нас због Господњег садејства у нашим борбама и Његовог заступништва у нашој немоћи. Он ће нам и дати вечну победу.
 

307.
1) Поменувши плодност поука, он све призива да се заједно изграђују у станиште Божије; 2) потом убеђује да постанемо храм Божији и да не дозволимо да се он у нама разори, уједно наводећи и средства [за његово одржавање] (4, 105)
1) Нека нико не говори да су наше поуке узалудан труд. Не, ми од њих добијамо велику корист. Плуг за земљу и вода за жедног је оно што је наша поучна реч за онога ко слуша откривеним срцем. Од чега душа обично постаје гора? Од чега долазе раздори, сукоби и деобе у братству? Управо стога што нема поука и савета. Уколико, пак, постоји поука и савет, наћи ће се и мир и поредак, на којима, опет, почива Дух Свети. Стога се ја смирни са страхом и љубављу старам да са вама водим беседу, да вас саветујем, тешим, опомињем, те да и себи и вама помогнем да се спасемо од многоразличних искушења ђавола. Исповедам да ми и ви много помажете, нарочито први у братству, будући да сте ми сарадници у добру. Свети Павле говори: Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте (1. Кор. 3, 6). Према томе, не ради се само о мом, већ и о вашем добром делу, а више о свега – о Божијем, од кога долази све добро људима. Стога вас молим да према даном вам послушању све усмеравате ка општој користи и да се узајамно Духом припремате за Божију обитељ. Апостол опет каже: Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. Ако ли ко зида на овоме темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сено, сламу, свачије ће дело изићи на видело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дело огњем испитати какво је (1. Кор. 3, 11-13). Видите ли како он врлину упоређује са златом, сребром и драгим камењем, а порок – са дрвима, сеном и сламом. Подвргнувши се испитивању огња на суду, једни (запаљиви) ће изгорети, а други (тврди) ће се сачувати.
2) Он потом додаје још страшнију реч: Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви (1. Кор. 3, 16-17). Велики је дар што се удостојавамо да се назовемо и да будемо храм Божији. Велика, је, пак и претња уколико разоримо храм Божији, будући да ће [утом случају] и Бог нас разорити. Стога немојмо разарати храм Божији у себи. Удостојивши се да у себи имамо живог Духа Светог, немојмо дозволити да постанемо станиште страсти. Ослободивши се од греха, немојмо дозволити да нас ђаво опет пороби. Напротив, будимо чисти и беспрекорни. . . пуни плодова правде кроз Исуса Христа, на славу и хвалу Божију (Фил. 1, 10-11). Нека срце наше буде бодро, испуњено страха Божијег и напајано сталним помишљањем на смрт. Јер, грех се не може појавити [на месту] где постоји такав страх и такве помисли. Уколико је, пак, срце неосетљиво и окамењено, у нас се лако сеје похота, која нас раздражује и смућује. И она нас неће оставити све док се не вратимо на раније добро настројење. Латимо се стога труда како бисмо напредовали у добру и потом обрели непрекидни покој. Латимо се плача како бисмо обрели радост у Господу. Латимо се хођења тесним и скорбним путем како бисмо обрели прохладни живот, који се из њега рађа. Ето највеће од свих трговина. Ето највеће среће: незнатним трудом и подвигом у стицању врлина стећи безмерна и вечна блага. Нека бисмо их се удостојили сви ми.
 

308.
1) Наш живот личи на пловидбу морем; 2) крманош је ум; како он треба да управља лађом живота да би избегао бродолом; 3) наведене поуке нису само за најмлађе, него и за старије, с обзиром да опасност ни од њих није далеко; 4) пазимо да не изгубимо оно што смо сакупили дугим трудом (4, 106)
1) Живот човеков је као неко друго море по коме ми, севши у ово тело као у неки брод, мислено пловимо. Они који плове по обичним морима повремено се сакривају у пристаништа, а ми пловимо непрестано, и дању и ноћу, и у непогоди и у бури. И наше море је пуно невоља и велико колико је дугачак наш живот. У њему је много страшних бурних таласа, које подижу духови злобе, И уопште се не може рећи колико је на њему пирата-демона, који покушавају да нас потопе. Видећи речено, свети Давид молитвено кличе: Да се избавим од оних који ме мрзе, и од вода дубоких. Да ме не потопи бура водена, нити да ме прогута бездан, нити да бунар затвори нада мном уста своја (Пс. 68, 15-16). Велики муж, Давид се бојао и молио да не буде потопљен, па ипак је једном задремао и пострадао. Шта тек да кажемо ми смирени и колико треба да се бојимо и молимо да не пострадамо на исти начин?
2) Наш ум као неки крманош одбија буру страсти уколико је будан и бодар, будући унеколико попрскан капима помисли које наваљују. Уколико се, пак, преда лењости и немару, он прихвата страст која удара као бесни поток. Напунивши се њоме, он најзад трпи велики греховни бродолом о коме је жалосно слушати, а још жалосније – искусити. Страшна је, дакле, и невољна пловидба нашег живота. Стога пажљиво и бодро држимо његово кормило, далеко одбијајући страсти и одмах обарајући неумесне помисли које се поткрадају како нас не би потопиле {уколико их задржимо).
3) Говорећи, ја имам у виду не само младиће, него и старце који су дуго времена провели у подвижништву. Јер, ђаво ни њих не оставља недирнуте, и често их доводи до жалосног пада, као што негде говори велики и богоносни Василије: „Заиста је најжалосније видети да неко после поста, после суровог живота, после дуготрајних молитава, после обилних суза, после двадесетогодишњег или чак тридесетогодишњег уздржања услед непажње и немара душе одједном свега буде лишен“. Ја смирени сам речено чуо и видео, те сам га оплакивао и оплакујем, помишљајући [о околности] да је богатство врлина које је сабрано током толиких година лукави ђаво у једном тренутку разграбио, остављајући подвижника благочашћа празним и непотребним. Велика је, дакле, тајна нашег спасења и велико је беснило ђавола против нас. Он не подноси да види како се ми пењемо на небо, са кога је он пао.
4) Међутим, нека њега са његовом великом јарошћу против нас. Ми се, пак, и мали и велики, и млади и стари једнодушно чврсто решимо да, уз Божију помоћ, не допустимо да из непажње пропадне оно што смо многим напорима и подвизима сабрали, тј. одрицање од света, послушање, здравоумље [тј. целомудреност], сузе, прво и последње исповедање. Напротив, неуспављиво бдимо, држећи подигнута једра наше наде и управљани ветром Духа како бисмо стигли до краја живота и ступили у пристаниште бесмртности, богатством врлина стекавши Царство небеско.
 

309.
1) Јуче је дошао посланик од цара и ми сви смо се узнемирили, знајући да нам цар није наклоњен; кад бисмо знали да нам је наклоњен, ми бисмо га другачије сусрели; слично ће душа сусрести и весника смрти: биће радосна уколико је уверена у Божије благовољење, или ће је спопасти ужас уколико није уверена; 2) помиримо се са Богом и учинимо анђеле пријатељима; реченоме помажу сузе покајања, бдење над собом, узајамна молитва и нарочито причешћивање Светим Тајнама; 3) он излаже како треба приступати Светим Тајнама и колико су спасоносне, те како му је жао што се ретко причешћују, са напоменом да убудуће чешће приступају (4, 107)
1) Јуче је овде стигао царски посланик. И ми смо се крајње узнемирили, дирнути неочекиваношћу његовог доласка. Пошто смо потом сазнали да није дошао ради нас, ми смо се још брже разрешили страха. Сада вас питам због чега смо се уплашили? Свакако због знања да цар не само што није задовољан са нама, него нас и мрзи и презире. И обратно, да смо мили цару и да припадамо броју његових блиских, зар се не бисмо обрадовали доласку лица од њега, знајући да се према нама односи благонаклоно? Зашто, пак, ја започињем сличну реч? На сличан начин се ни душа која је добрим животом стекла Божије благовољење неће уплашити кад Цар свих по њу пошаље анђела, већ ће са задовољством да погледа на њега и са радошћу да оде свом Владици. Уколико, пак, није таква, ухватиће је смућеност и ужас, будући да у себи нема чврстине и да ниоткуда не очекује помоћ и утеху. Јер, овде брат или пријатељ може да успокоји душу или да отера страх. Тамо, пак, тако нешто није могуће: анђео ће немилосрдно и жестоко узети бедну душу. Слушајући ову реч не осећамо ли покрете страха у души? И када само слушање изазива страх, како ћемо тек пострадати када се у самој стварности нађемо у сличном положају? Како ће тада душа стати на судишту Христовом? По пророку Данилу, река огњена излази и тече испред Њега, хиљаде хиљада му служе и десет хиљада по десет хиљада стоје пред Њим (Дан. 7, 10). Судија је страшан и неумољив и [тражи] одговор чак и за празну реч, као што је речено у Јеванђељу (Мт. 12, 36). Како ће тада душа истрпети речено? Заиста, страшно је пасти у руке Бога живога (Јев. 10, 31). Још ће страшније бити кад чује праведну одлуку која је предаје бесконачном мучењу.
2) Стога вас молим и преклињем да се пре смрти измиримо са Богом, да стекнемо Његово благовољење, да анђеле који ће доћи по нас учинимо пријатељима. Нека наше мислено око буде будно и ум непобедив, не пристајући на наговарања страсти. Уколико се понекад и оклизнемо, брзо устанимо. Ми многим сузама треба да гасимо распаљене стреле лукавог, љубављу се узвишавајући ка Христу. Много је моћна, каже се, усрдна молитва праведника (Јак. 5, 16). Стога постоји потреба да се молимо једни за друге и да се молитвено помињемо. Много могу и сузе и скрушеност, а изнад свега – причешћивање Светим Тајнама. Ја се много чудим што видим да се немарно односите према реченоме, не знајући за разлог. Недељом још и приступате Тајнама. Када, пак, Литургија бива другог дана, нико не прилази. Некада су се у манастиру по жељи причешћивали сваког дана. Сада је речено врло ретко, или се већ више нигде не може срести.
3) Ја, уосталом, не кажем да желим да приступате Тајнама просто, тј. било како. Јер, написано је: Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега (1. Кор. 11, 28-29). Не, нећу ја то. Никако. [Ја хоћу] да ми горимо од жеље да се причестимо, те да се по могућности чистимо, удостојавајући се [великог] дара. Јер, хлеб који предстоји јесте причешће животом, као што говори Господ: Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света (Јн. 6, 51), и опет: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6, 56). Видиш ли неизрециви и безмерни дар? Господ није само умро за нас, већ нам је себе предложио и за храну. Шта би снажније могло да пројави Његову љубав према нама? И има ли шта спасоносније за нашу душу? Нико се не лишава свакодневне обичне хране. Напротив, онај ко је [један дан] не окуси веома се оптерећује. Шта, пак, значи да смо равнодушни кад нам се предлаже хлеб живота и чаша бесмртности, а не обичан хлеб и обична чаша? Зар да се такво дело не сматра неопходним? Такав [став] служи као сведочанство великог неразумевања и бесмислености. Ако смо до сада и поступали тако, молим да се убудуће укрепимо и не допустимо досадашње [држање], знајући силу дара Божијег. Напротив, увек у складу са силама чистимо себе и приступајмо да се причестимо Светим и Освећујућим Тајнама, што ће нам, како мислим и како јесте, много помоћи да се одржимо чисти. Јер, ми ћемо се [на чистоту] подстицати припремањем за Причешће и његовим очекивањем. При равнодушности према Причешћу страстима се оставља већа слобода и већи простор да нас улове. Осим тога, Причешће ће нам бити свагдашњи залог за вечни живот, кога нека бисмо се сви удостојили благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа.
 

310.
1) Напред, напред по путу врлине; 2) како – сваки дан проводећи у чињењу неопходног, за шта се и даје примеран програм; 3) он побуђује [на исправно делање] красотом и сладошћу врлине и погубношћу греха; 4) због чега изостаје успех због неискрености жеље (4, 108)
1) Врлина је стално живо дело које се никада не зауставља у свом стремљењу ка напред и која своје приврженике вуче ка све већем савршенству. Указујући на речено, апостол говори: Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус, и даље: Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном. И трчим према циљу ради награде горњега призвања Божијега у Христу Исусу (Фил. 3, 12/14). Према томе, у врлини не треба да буде никаквог застоја, будући да заустављање означава почетак скретања на зло. Ни ми немојмо да стојимо на путу врлина, већ се увек добро крећимо и увек као нови усходимо из силе у силу, док не достигнемо сви, . , у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13).
2) Како, дакле, треба поступати? Сваког дана треба ревносно да чинимо оно што смо дужни. Наведимо два примера. Уставши од сна, пожуримо на молитву. Вративши се, латимо се усрдно за посао певајући у срцима нашим Господу и уједно радећи рукама. По проласку дана са благодарну и скрушеношћу пођимо на спавање. Таквим током ствари и на нама ће се испунити речи светог Давида: Дан дану говори реч, и ноћ ноћи објављује знање (Пс. 18, 3). Нека нам ни један дан не прође у равнодушности према послу и у мисленој и срдачној поробљености. Нека ни [једна] ноћ не прође у попуштању покоју и срамоти у мислима (а камоли на делу). Јер, реч истине захтева да нам буде чиста и душа, а не само тело.
3) Хоћемо ли уопште нешто да желимо? Желимо, онда, врлину, будући да је њено окушање сладосно и ненасито. Или можда волимо да се наслађујемо лепотом? Шта је, пак, лепше од Господа, чијом лепотом се све украшава? Зла похота, међутим, душу чини бесном и прождире је суровије од било које звери. Од ње не долази задовољство, него мучилачки живот. Апостол говори: Тело и крв не могу наследити Царства Божијега, нити распадљивост наслеђује нераспадљивост (1. Кор. 15, 50). И кажи ми да ли постоји неко кога грех, пошто га је поробио, није осрамотио, понизио и предао смрти. И да ли постоји неко кога врлина није узвисила и показала дивним у свету? Од многих узми двојицу: Амнона и Јосифа. Зар једног блуд није довео до смртног срама, а другог очување здравоумља [тј. чистоте] пред Египћанком – до царске [круне]? Ето колико је врлина омиљена, пожељна и спасоносна. Грех је, напротив, мрзак, одвратан и погубан. Па ипак, ми људи упадамо у велике заблуде, уместо живота бирајући смрт, уместо светлости – таму и уместо нетрулежности – трулежност. Шта може бити достојније жаљења?
4) Због чега, пак, иако желимо, ми не можемо да будемо љубитељи добра? Стога што наша жеља није истинска, него притворна. Јер, као самовласни [тј. слободни], ми бирамо оно што желимо. Према томе, да истински желимо добро, ми бисмо га и изабрали. Додуше, рђав живот од младости у нама ствара готово несавладиве страсти. Апостол, међутим, говори: Као човек говорим због немоћи вашега тела. Јер као што давасте удове своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте удове своје да служе правди за освећење (Рим. 6, 19). Дакле, као супротност склоности ка греху, ми треба да покажемо стремљење ка врлини. Истрајмо у куцању и свеблаги Бог ће нам свакако отворити врата, творећи у нама оно што му је угодно и дајући нам вечни живот.
 

311.
1) Неко је скончао са похвалама и он износи поуку да га подражавамо; 2) потом саветује да се сећањем на крај [живота] подгрева ревност, као што су и сви свети чинили; 3) он ублажава оне који тако чине и додаје: „Будимо и ми такви“ (4, 109)
1) Сада смо се потпуно уверили да је наш брат Теосост умро. Стога треба о њему да кажемо нешто укратко. Он беше искусан муж, имајући похвалу код многих – и монаха, и световњака. Он је слушао и друге наводио да га слушају. Стекавши искуство страдањем он је могао, апостолски говорећи, да помогне онима који су у искушењу. Стога је стекао многа добра чеда по Богу. Потом се подвргао великим и тешким невољама и тескобама, прогонима и искушењима за истину, од којих је и скончао и отишао Господу. Због чега ја речено наводим? Да бисмо на овом брату ми видели своју будућност. Наиме, уколико добро и преподобно поживимо, и ми ћемо, слично њему, по смрти добити похвалу од других, лежећи као подстрек добре ревности за послушне. Уколико не будемо добро живели не само да нећемо бити похваљени, него ћемо се праведно подврћи бескрајној муци, о чему је страшно и помислити, а не говорити.
2) Ти треба да видиш како ми један за другим прелазимо одавде и да се [питаш] куда одлазимо. Наш живот се овде устројава ради малобројних дана, тј. да бисмо поживели ради испитивања и пробе врлина, а затим прешли на [место] где ћемо заувек бити. Размишљати о реченоме јесте дело благоразумних. Онај ко размишља плаши се и увек дрхти, свакодневно умирући произвољењем и свакодневно очекујући разрешење од тела, чиме у себи подстиче ревност за предстојећа дела по послушању које му је поверено и непрестано додаје труд на труд. Јер, откуда натприродни подвизи код светих? Откуда њихова послушност до саме смрти? Откуда непобедиво трпљење мученика при одсецању удова и проливању крви? Свакако од помишљања на брзопролазност живота и на изненадну смрт, на стојање пред страшним судиштем и на бескрајност вечних мука. Отуда је код њих све, тј. трпљење најсуровијих страдања као у туђем телу.
3) Блажена је душа која о реченоме помишља дан и ноћ, проводећи привремени живот као странкиња која је на пролазу и која чека блажени и бескрајни живот, о коме говори апостол: Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије (Рим. 8, 19-21). Видиш ли шта се обећава? Да ће се све претворити у нетрулежност и да ће се творевина из ропства извести на слободу. Какав ће бити дан о коме свети Давид говори: Јер је бољи дан један у дворима твојим, од хиљада (других) (Пс. 83, 11), и свети апостол Петар: Један дан. . . је као хиљада година (2. Пт. 3, 8)?
Тамо пружајмо и ми свој ум и срце, тамо пренесимо своју чежњу, тамо преселимо своје помисли и жеље како бисмо се сакрили од кнеза овога века, који има власт да нас искушава, али не и силу да нас сруши уколико смо ограђени оружјем нашег подвижништва. Ја смирени желим не само да га избегнете, него и да га победите и добијете венац правде од Христа Исуса, Господа нашег.
 

312.
1) Само истински монаси могу да се радују услед безбрижности о житејском и старања једино о угађању Богу и чувању девствености; 2) они и немају разлога да се жалосте: греси су им опроштени, а ране од помисли и страсти пресецају борбом која им припрема венце; треба само срчано да се боре и побеђују непријатеља; 3) ободримо се: ускоро ће доћи Онај што долази (4, 110)
1) Апостол свима заповеда да се свагда радујемо у Господу (Фил. 4, 4). Радују се обично једино истински монаси, који се не старају ни о жени, ни о деци, ни о робовима, ни о новцу, ни о имању, нити о било чему од онога о чему се старају телољупци. Они имају само једну бригу, тј. како да угоде Господу. Брига о томе и јесте свагдашња радост у Господу. Јер, поред брака, робова и свих неспокојстава која се рађају из њих, тј. поред муке духа коју је Бог, по речима Соломона (Проп. 1, 13), дао синовима људским да се упражњавају у њој, није лако радовати се у Господу. Наведене ствари, наиме, одвајају ум од преподобног сећања на Бога, уз које је једино и могуће да се [човек] радује. Стојећи у реду оних који се радују у Господу, радујмо се у сарадујмо се један другом, од Наградодавца Господа очекујући награду за девственост и сиромаштвољубље. Он је обећао да ће дати награду и за чашу хладне воде, а не само за велика и натприродна дела. Јер, заиста је велико и натприродно дело девствености: она се дотиче анђелског живота и уводи човека у првобитно рајско стање, у коме није било ни брака, ни ропства, већ је живот био без невоља и жалости.
2) Можда ће неко рећи да се не радује, већ да је жалостан. Молим да ми се каже одакле та жалост. Да ли стога што је раније учинио много грехова? Међутим, они су већ опроштени због исповедања, одрицања од света и прихватања бремена послушања. Можда стога што те свакодневно рањавају помисли? Међутим, уколико их одбијаш, [ти већ имаш] предсказање твог овенчавања. Јер, никада се не овенчава онај ко није ступио у борбу, него онај ко се срчано борио и победио. Видите ли да је оно што сте ми навели као узрок жалости у ствари за вас узрок радости? Радујмо се духовном радошћу, срчано устајући и противећи се замкама ђавољим. Молитвама и мољењима одбијајмо његове прилоге, смирењем и послушањем кидајмо његове замке, сузама и скрушеношћу га потапајмо као фараона, самопрекоревањем и исповедањем га одбацујмо далеко од себе и свим другим добрим делањем га рушимо уз Божију помоћ. Нека је он разноврсан у својим замкама, нека је искусан у злоби, нека зна време које је најпогодније да нас нападне, иштући нашу смрт, нека уме да се претвара да је побеђен како би потом неочекивано напао на неприпремљену душу како би са њом чинио шта хоће. Ми стојмо на својој стражи, будимо трезвоумни и бодри, нека нам око ума буде будно и срце пламено у љубави према Богу, те ћемо бити непобедиви и непромењиви.
3) Да, молим да не будемо малодушни у борби и да не слабимо у бици са непријатељем. Јер, близу је крај борби и подвига. Још мало, тј. или у час кончине свакога од нас или при крају века (при јављању са небеса заједно са анђелским силама у пламеном огњу и у слави неизрецивој) доћи је Онај који долази и неће закаснити. И угледаће га свако око, и они који га прободоше; и заплакаће због Њега сва племена земаљска (Отк. 1, 7). Страшног ли и неописивог призора. Тада ће се обрадовати они који су се подвизавали добрим подвигом, који су остали чврсти у искушењима, љубитељи преподобија, савршени делатељи послушања и сви који су у свему Господу угодили. Нека бисмо се и ми убројали у њих и заједно са њима се насладили вечним добрима у Христу Исусу, Господу нашем.
 

313.
1) Наш земаљски живот је промењив због прве непослушности; 2) одричући се од света и обећавајући послушност, ми се избављамо од такве промењивости; ипак, неопходно је срчано стојање у подвизима; 3) држимо се трезвоумља и бодрости, чувајући се у чистоти; уколико и погрешимо, покајмо се и исправимо се (4, 111)
1) Чујмо шта говори апостол: А ово кажем, браћо, даје остало мало времена: од сада и они који имају жене нека буду као да их немају. И они који плачу као да не плачу, и који се радују као да се не радују, и који купују као да ништа немају. И који овај свет употребљавају као да га не употребљавају; јер пролази обличје овога света (1. Кор. 7, 29-31). Шта значи: Пролази обличје овога света! Он пролази, тече и ни једног дана није постојан; једног дана је ведро, другог облачно; јуче је било лепо време, данас је непогода; један се пење на висину, а други пада са висине свог достојанства; богаташ постаје бедник, а бедник постаје богаташ. И бескрајним изменама и променама се подвргава наш бедни живот, немајући постојаности ни у чему. Због чега? Због наше древне неблагоразумности. Пошто у рају нисмо обратили пажњу на свету заповест која нам је дата и пошто смо обманути задовољством лукаве змије, ми смо праведно предани многострадалном и измењивом животу овом. Због њега се, међутим, десио долазак Господа нашег Исуса Христа, који нас узводи на првобитно стање и васпоставља бежалосни и бескорбни онај живот. Стога је мудро и разумно дело бити постајан усред непостојаности и непромењив – усред промењивости. Коме је својствено речено? Само онима који су се распели свету и пошли за Господом.
2) Благодаћу Христовом и ми смо такви, добрим одрицањем одрекавши се од света и предавши се прекрасном послушању, којим усходимо у древно стање. Пошто смо због непослушања и непокорности изгнани из раја, свеблаги Бог наш је благоволео да кроз послушање и благопокорност поново улазимо у њега. Радујмо се што смо у послушању, које нас уводи у вечни живот. Неопходни су, уосталом, и истрајност у подвизима и трпљење у скорбима. Телесна победа се добија уз многе напоре и зној. Утолико пре победнички проћи кроз поприште нашег [тј. монашког] живота могу само храбра и срчана лица.
3) Стојмо, молим вас, храбро, непрестано се држећи трезвоумља и бодрости, једином Богу устремљујући нашу чежњу. Свој ум запослимо постојаним зрењем [тј. сагледавањем] Њега, омивајући се сузама и умиљењем и просвећујући се молитвама и мољењима, којима се привлачи благодат Светог Духа. Јер, Бог се највише радује због душе која је чиста од страсти. Душа која благоуха врлинама свакако је мириснија од многоцветне ливаде. Уколико понекад и задремамо, пожуримо да се пробудимо. Ако и седам пута на дан сагрешимо, седам пута се и покајмо – и бићемо примљени. Ако и седамдесет пута седам пута пострадамо, сразмерно се и покајмо и нећемо бити лишени наде на помиловање по Божијем обећању. Молим само да будемо постојани и да се не олењимо да устајемо после падова. Већ је близу крај подвига, већ су блиски радост и весеље и венци правде, којих нека бисмо се удостојили сви ми благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа.
 

314.
Брат се изненада упокојио: отуда надахнута поука да [свако] буде спреман за исход [из живота] и да увек помишља на њега, пребивајући у богоугодним делима (4, 112)
Дођите да положимо спасоносни завет у односу на последњи дан и да се измиримо са Богом пре неголи наступи неодложни час смрти. Јер, каже се: Јер нема ко би те у смрти спомињао; и у аду ко ће те славити (Пс. 6, 6). Зар не видимо како се сваког дана узима неко од братије? Зар не видимо како данас живимо, а сутра нас нема, личећи на овце одређене на заклање? Ето, узет је и брат Ливерије. Његова кончина је скрушила моју смирену душу. Јер, како причају, њега су нашли у келији после изненадне смрти. Лежао је на боку као да спава. Такав је његов крај. Ми не знамо какав ће бити наш крај и каквом ћемо смрћу умрети. Хоће ли она доћи изненада или са извесним предзнањем, на копну или на мору, док смо сами или док смо окружени братијом? Онај ко би познао ум Господњи и ко му био саветник могао би да зна и дан и час и место и начин наше смрти. Заиста је страшна одлука смрти и страшно је упасти у руке Бога живог. Стога молим да увек будемо у подвигу, увек пажљиви, увек на делима по Богу. Један је добио висок чин, други се обогатио, а неко је постао цар. Па шта? Све пролази као сан. Уснише сан свој и не нађоше ништа у рукама својим сви људи богати (Пс. 75, 6). Свака слава људска је као цвет травни (Ис. 40, 6). Изабраници Божији су учинили најбоље дело и добили неодузимљиве чинове. Какве? Једни су [добили] апостолски, други пророчки, једни мученички, други преподобни [чин]. Други су, опет, добили неки нижи [чин], но ипак спасоносан. Њихова имена су у књизи живих, њихова слава је неувењива и радост неизрецива. И ми треба да их подражавамо те ћемо свакако добити неки од тих чинова. Јер, благодат је изобилна и свакоме ко жели, и малом и великом, и мудром и простом, и старцу и младићу – предстоји добри дар. Уколико их, пак, не будемо подражавали, Владика нас неће пустити у небеску брачну ложницу, већ ће пред нама затворити врата њена. Господ говори: Тешко ономе човеку који изда Сина Човечијег; боље би му било да се није родио тај човек (Мт. 26, 24). Свакоме је јасно да се ова реч односи на издајника. Она, међутим, праведно може да се примени и на сваког ко издаје своје сопствено спасење. Зар ми не мислимо о јављању Великог Бога и Спаса нашег Исуса Христа? Зар ми не помишљамо на страшну одлуку коју ће изрећи непоткупљиви Судија свима који стоје с леве стране? Зар не замишљамо неугасиви огањ и непредстављиве вечне муке? Ко ће их разумети? Ко је разумни крманош који добро управља собом и који душу своју спасава од бродолома [који му спремају] духови злобе? Ми смо по благодати Христовој изабрали тихи и безметежни живот. Ипак, све боље проходимо своју пловидбу и све благодушније сусрећимо све што нам долази, страхом Божијим ограђујући сваки уд. Оку забраните да гледа радознало, ухо нека не прима сујетне звуке, језик нека не осуђује (будући да брат Божији говори: Ко оговара брата или осуђује брата свога оговара закон и осуђује закон – Јак. 4, 11), рука нека ради (с обзиром да по апостолском просуђивању онај ко неће да ради, не треба ни да једе – 2. Сол. 3, 10), ноге нека иду право путем мира, срце нека не скреће на речи лукаве и нека не измишља изговоре за грехе (Пс. 140, 4). Код вас нека све бива благообразно и уредно (1. Кор. 14, 40) како бисмо се, поживевши добро, удостојили вечних добара.
 

315.
1) Чувајући веру треба да напредујемо и у добром животу, нарочито у здравоумљу [тј. целомудрености], против кога највише напада непријатељ; 2) он започиње срамним помислима, а потом распаљује тело и доводи до дела; касније он похотљивог чини сличним шугавцу; 3) како избећи [његове нападе]; треба да се противимо помислима, обраћајући се молитви при првом њиховом појављивању; 4) подстичи се на супротстављање мишљу да си примио усиновљење по благодати, а да кроз грех постајеш роб ђавола, те се противи и наведеној страсти и свим осталим (4, 11З)
1) Две врлине граде спасење човека: вера и љубав. Кад бих видео да грешите у нечем против вере, ја бих повео реч о њој, старајући се на сваки начин да вас усмерим ка православном мудровању. А без вере није могуће угодити Богу; јер онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који га траже (Јев. 11, 6). Пошто је благодаћу Христовом ваша вера здрава, ја ћу је оставити и понешто поговорити о делатном животу, чији покретач треба да буде љубав. Према томе, молим вас да и сада, као и увек, не будете немарни за подвижништво, за господарење над помислима, за многоцену ризницу девствености, коју смо по милости Божијој примили и против које непријатељ са свом силином усмерава своје замке иштући да њеним отимањем отме и наше спасење. Он, наиме, зна да се том врлином уподобљујемо Богу и да се, обрнуто, њеним губитком прибројавамо бесловесној стоци, као што је написано: И човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан (Пс. 48, 13).
2) О, колико је [људи] од вајкада наш преварант заробио телесном похотом. И све до сада он не престаје да вара не само младе, него и старе, не само немарне, него и марљиве, против сваке душе се готово користећи тим оружјем. Он тај отров почиње да припрема сејањем неумесних помисли. Распаливши срце похотама тела и крви, он га потом изазива да каже нешто забрањено. Затим наговара на дрско додиривање удова. И најзад наноси смрт. Јер, апостол говори: Тада жеља затрудњевши рађа грех, а грех учињен рађа смрт (Јак. 1, 15). Избегавајмо ту вечну смрт и избегавајмо ту многоболну душевну болест. Мени изгледа да је та болест слична шуги. Чешући се ноктима, шугави себи наводно причињава задовољство, иако у ствари задобија мучне ране, које су утолико веће уколико се више чеше. И онај којим је овладала похотна страст не добија задовољство него пустош, не благодушност него – бездушност. Он је достојан жалости, будући да је безнадежан, страшљив, бојећи се чак и сенке, а не само будућег суда.
3) Како да се избегне то зло? Најпре треба свеусиљено и неодступно одбијати прилоге сваки пут када се страст појави. Није чудно што се она појављује. Међутим, она силу поприма или од непажње ума (који није заузет добрим помислима) или од зависти непријатеља. Ма како било, рањени треба што пре да устане, да се моли, да уздише, да пролива сузе, одлучно одбијајући страсти. И оне ће се убрзо стишати, а ти ћеш се успокојити у Господу. Тада ћеш познати да је за душу најсладосније да није обузета и поробљена страстима.
4) Зар ти ниси чуо шта говори Господ? Сваки који чини грех роб је греху. А роб не остаје у кући вавек, син остаје вавек (Јн. 8, 34-35). Зар ћемо ми, ослободивши се греха и добивши усиновљење, поново постати робови греха? Зар ћемо постати поданици ђавола кад смо већ стали под крепку руку Божију? Никако. Апостол негде каже: Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник (Гал. 2, 18). Немојмо допустити да будемо нарушитељи завета Божијих. Немојмо опет постајати робови ђавола пошто смо већ добили слободу од њега. Немојмо себи сабирати гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога (Рим. 2, 5). Јер, о таквима је написано: Црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк. 9, 44). Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи (Гал. 5, 1), гнушајући се мрских маштарија змије. Свакодневно се противимо и боримо не само против те страсти, него и против свих других, подављујући завист, кротећи лукавство, братомржњу и сваку другу злобу како бисмо избегли вечне муке и стекли Царство небеско.
 

316.
1) Он велича монахе, називајући их изабраним родом и Христовим војницима; 2) ко брани веру у свим јеретичким прогонима и раније и сада – све монаси; 3) будући такви, чувајмо се у чистоти и држимо се изнад сваких страсти; 4) немојте се смућивати што се руше манастири и што не успевамо да их обновимо у довољној мери; потрудимо се да одбранимо веру и све остало ће нам се додати (4, 114)
1) Братијо и оци. Ја нећу престати да вас именујем добрим именом братства и очинства, знајући да су у односу на вас истинска именовања, а не само лажно назвање. Јер, истински оци и братија су они који су више од родитеља, више од браће, више од свог рода, више од своје отаџбине, више од свега видљивог заволели Бога и прихватили живот у заједници у којој је једно срце, једна душа, један Отац – Бог и једна отаџбина – небески Јерусалим. Такви сте и ви, братијо моја љубљена. Назваћу вас и речју Писма: Род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, који објављује врлине Онога који га дозва из таме у чудесну светлост своју (1. Пт. 2, 9). Заиста је чудесна светлост монашки живот, у који смо призвани и у коме произносимо похвале Ономе који својом врлином покрива небеса. У њему се настањује разборитост, здравоумље, храброст и праведност; у њему су трофеји победе над лукавим у Христу Исусу. Јер живећи у телу, не војујемо по телу; јер оружје нашег војевања није телесно него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2. Кор. 10, 35).
2) Уколико узмемо у обзир видљиве непријатеље, видећемо колико је било гоњења на Цркву Божију. И зар нису највише били гоњени, бијени и убијани они који су се распињали свету? Заобићи ћу прошлост. И у садашњем роду и током јереси која сада делује ко се супротставио до крви борећи се против греха (Јев. 12, 4)? Зар не блажени оци и братија наше и других обитељи? Заиста, таква дела и подвизи припадају првенствено монасима. Монаси су нерви и ослонац Цркве. Коликог ли достојанства које нам је даровано благошћу Божијом.
3) Лопови су у близини ризница. Ризница, пак, душе су врлине. Ја напомињем и молим да смо трезвоумни и бодри како се не бисмо прелестили греховном слашћу како се не бисмо озверили гневом, како се не бисмо помрачили неверјем, како се не бисмо огорчили неисповедањем и како се не бисмо предали власти ни једне страсти. Држећи се изнад бедних страсти, усрдно се пружајмо напред, све док не достигнемо крај живота.
4) Наш слух се жалости због пустошења манастира од стране непријатеља Господњих. Но, због чега да се жалостимо? Јер, манастир и храм Божији смо ми, којима је и речено: Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог (1. Кор. 3, 17). Достојно је сажаљења и туге што су и ти храмови често били рушени од стране наших гонитеља. Ипак, већим делом они су промислом Божијим опет били обнављани. Можда се неко смућује због [околности] да не успевамо да васпоставимо и обновимо све манастире који су претрпели гоњење. Међутим, како садашње гоњење [хоће] да сруши веру, читав наш подвиг треба да буде обраћен на њену заштиту и опстанак. И све док то није учињено, док се још хули име Бога нашег и док се свети оци предају анатеми, нема користи од њиховог обнављања. Зар неко од оних који се такмиче на тркалишту добија награду уколико претрчи половину попришта? Јер, казано је: Ако се ко и бори, не добија венац ако се не бори по правилу (2. Тим. 2, 5). Стога оставимо такве помисли и чврсто се држимо исповедања вере и срцем и речју, верујући нелажном обећању: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33). Нека бисмо се реченог и удостојили благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа.
 

317.
Један брат је умро, а други је на самрти; а зар смо ми бесмртни; сећајмо се тога часа; све што је свето обитава уз сећање на смрт, а једино страсти се могу наћи [на месту] где њега нема; не приличи нам да имамо похоте; сада је време, и не одлажи га до сутра; сада се кај; устани и моли се против страсти, као и Мојсије против Амалика (4, 115)
Наш брат Јаков је већ отишао Господу, а брат Василије је на самим вратима смрти. А зар смо ми бесмртни? Зар и ми нећемо попити чашу коју су испили они који су пре нас отишли?
Блажен је онај ко се тим делом бави у својој души, сећање на смрт имајући као душу свог живота. Јер, сећање на смрт прате покајна осећања, скрушеност, сузе, хлађење према свему земаљском, наслађивање небеским, просвећење, чежња за бољим и небеским. Уколико, пак, нема реченог ничу зле помисли које је Господ осудио у Јеванђељу (Мт. 14, 19) и којима се лове и поробљују животољупци.
Ми, пак, свагда и уз све треба да се сећамо смрти и да се на сваки начин старамо да остало време живота у телу не живимо више по жељама човечијим, него по вољи Божијој. Јер смо доста протеклог времена живота провели чинећи вољу тела и помисли (1. Пт. 4, 23). Довољно смо се прелешћивали прелешћу коју припрема ђаво (која нас удаљује од добрих расположења и подухвата). [Довољно смо се прелешћивали] варљивим злим помислима, од којих никад нисмо добили никакву корист, већ само непријатности и понижења.
Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења (2. Кор. 6, 2). Зато, како вели Дух Свети: Данас, ако глас његов чујете немојте да буду тврдокорна срца ваша (Јев. 3, 78). Видевши склоност ка греху наше природе, која чак ни један дан нема постојаност, Он је сада и данас човекољубиво одредио за покајање, како нико не би имао повода да се уклања од њега и како би се свако (без обзира да ли је много или мало грешио, да ли је одавно погрешио или тек започиње), чувши спасоносни позив, са свом усрдношћу свакодневно обнављао и чистио покајањем.
Видите ли човекољубље благог Бога нашег, који нам пружа брзо и лако лечење греха. Лече се и телесне ране. Међутим, за њихово излечење је неопходно дуже и краће време. И тек потом [људи] могу поново да стану у [бојни] ред против непријатеља. Ми, пак, можемо да се излечимо одмах, тј. чим добијемо рану, те да се без закашњења, уколико хоћемо, окренемо на своје непријатеље.
Немојмо пропустити да се свакодневно кајемо и обнављамо духом. Немојмо допустити да пад умом, речју или делом постане повод за раслабљење и немар. Напротив, ма колико пута били поражени, одмах устајмо и, бојећи се суда Божијег, опет се са свом силом наоружајмо против страсти.
Када се слуга Божији Мојсије молио на гори са рукама пруженим ка небу, Амалик је био побеђиван. Када их је, пак, спуштао, [Амалик] је придобијао силу. Уколико наш ум узиђе на гору молитве у [тренутку] кад га буду притешњавале страсти, те своје помисли (као руке) пружи ка Богу, и ми ћемо побеђивати невидљивог Амалика. Уколико, пак не учини речено, сам ће бити побеђен. Видиш ли, дакле, шта треба да радимо? Када нас нападну непријатељи, ми ум и руке треба да подижемо према Богу, који може да нас спасе од смрти. Једино тиме ће непријатељи бити натерани у бекство, а ми стећи венац победе и наследити Царство небеско.
 

318.
1) При гласинама да се припремају нови притисци на веру, он изражава одушевљену готовост да све претрпи; 2) потом прелази на унутрашњу борбу и позива да се обуку у оружје правде и да се храбро боре, подстичући се [надом] на спремну помоћ одозго (4, 116)
1) Мислим да нас опет очекују искушења и скорби. Апостол умесно примећује: Али се ни за што не бринем, нити марим за свој живот, само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посведочим јеванђеље благодати Божије (Дап. 20, 24). И ми по даној нам мери вере слично мудрујмо и говоримо, радујући се мучењима за Христа и благоволећи да страдамо за Њега. Немојмо одбијати да опет поднесемо гоњења, с обзиром да смо већ много пута били прогањани. Слушајући да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божије (Дап. 14, 22), пожелимо да све више страдамо и трпимо како бисмо се са већом надом удостојили да добијемо блажени улазак. Може бити да са нама, по милости Божијој, и неће да се деси ништа непожељно. Ипак, добро је пре страдања да се орасположимо за подношење онога што је својствено страдању како бисмо га, уколико дође, долично дочекали. Јер, неприпремљена душа се лако савлађује. [Она ће бити побеђена] уколико се без добре припреме одједном упусти у борбу.
2) Зашто, пак, ја говорим о борбама као о нечем случајном? Ми имамо свакодневну борбу, свакодневни рат, премда не видљиви, него невидљиви, који не наноси ране телу, већ души, покушавајући да је погуби. Стога опасавши бедра наших помисли и као војници Христови обукавши се у оружје правде, ратујмо усрдно и недремљиво. Јер, онај ко спава не заслужује трофеје. И онај ко лежи на боку не сабира богату жетву. И у једном и у другом неопходан је велики труд и зној. Утолико пре су они неизбежни у нашој борби у којој лете муњезрачне стреле зле похоте, тежње ка слави, зависти и хули. Постоје и многе друге замке ђавола, који на сваки начин покушава да поколеба и прогута душу, услед чега [човек често бива] у недоумици и за живот (2. Кор. 1, 8). Стога свакоме приличи да узвикне: Да ми Господ није помогао, умало се не настани душа моја у аду (Пс. 93, 17). Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога који нас је заволео (Рим. 8, 37) Још [треба] давидски да говоримо: Богом ћемо учинити силу, и Он ће уништити непријатеље наше (Пс. 107, 14). Јер Он је мир наш, који иједне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, укинувши га телом својим (Еф. 2, 14-15), тј. победивши и сатрвши ђавола и дарујући нам силу да га побеђујемо, уз обећање живота вечног, који нека бисмо сви стекли у Христу Исусу, Господу нашем.

319.
1) У Витинији су се појавила два леопарда и нападају људе, што ми даје повод да вам напоменем о невидљивим зверима које посвуда ричу хотећи да нас прогутају; 2) шта ми да радимо; да се налазимо под кровом Божијим и да се кријемо, држећи чула унутра; 3) ето уловљеног, кога оплакујем као мртвог; због чега се то десило; стога што је живео сам за себе, одвајајући се од свих, против чега нећу престати да узвикујем; 4) он укорева братију што су износили напоље оно што је недавно рекао (вероватно о јереси и прогонима) (4, 117)
1) Ја веома желим да вам у свакој прилици пружим реч утехе и поуке. Чувши да се у Витинији десио необичан случај, ја ћу га узети као повод речи за вас. Шта се, наиме, десило? Кажу да су се одједном појавила два леопарда и да не грабе волове, овце или друге животиње, већ само људе. Стога се ондашњи становници, погођени великим страхом, сву ноћ до саме зоре закључавају у својим домовима. Таква невоља је очигледан доказ карања Божијег. Ја ћу вам, пак, рећи због чега ме та вест посебно занима. Стога што и код нас постоје многе љуте звери, тј. духови злобе. Љута звер је и гнев, и похота, и завист, и таштина, и све друге страсти, које нас дрско нападају не само ноћу, већ и дању, настојећи да душу уграбе себи за храну. Стога блажени Петар наређује: Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Пт. 5, 8). И свети Давид се моли: Да не зграбе душу моју као лав, немајући ко да избави, нити ко да (ме) спасе (Пс. 7, 3).
2) Шта ми треба да радимо? Ми треба да се настанимо под кровом Бога небескога (Пс. 90, 1), те да останемо унутра и да се не расејавамо лутањем чула. Јер, када око лута, када ухо прима покварене звуке, када уста изговарају неприличне речи и када се ум упушта у неумесне помисли, душа као да се вије по пустим местима и лако постаје плен дивљих звери.
3) Ето, пострадао је и јадни Мемнон, кога је уловио ђаво. И ја не гледам његову окрвављену одећу (као што је у давнини патријарх Јаков гледао одело сина свога Јосифа), већ његову душу, која је умртвљена мачем греха. Јер, грех је мајка смрти. Он је нашег праоца Адама учинио смртним, премда беше бесмртан по благодати. Грех је на свет навео општу погибију водом. Он је попалио Содому и Гомору и градове око њих. Он и сада свакога ко га зачиње предаје вечној смрти. Бежимо од њега као од огња. Јер, боље је упасти у огањ, или под удар мача, или у зубе звери, неголи у руке погубних страсти. Од чега је пао наш јадни именовани брат? Једино због одвајања од осталих. Јер, није лажна реч истине која изриче: Тешко усамљеноме, јер када падне нема другог да га подигне (Проп. 4, 10). Бојећи се реченог, ја смирени нисам престајао да му говорим оно што ни сада не престајем да говорим осталима: нека нико не остаје сам, нека нико не воли да путује сам, нека нико не лута без посла, нека нико не буде насамо са женом, од чега се као огањ запаљује рђаво пријатељство. Син послушања пази, повинује се и спасава се у Господу, а непокорног сина живог лови ђаво и предаје смрти. Ја нисам крив за крв овог јадника, с обзиром да нисам ћутао, већ сам предвиђао мач који иде на њега. Ипак, ја плачем и ридам [због] њега као због властитог уда.
4) Међутим, љубљени, ја и вама имам да кажем нешто прекорно. Шта, наиме? У Делима апостолским је написано: А кад прође око три часа, после смрти и погреба Ананије, уђе и жена његова, Сапфира, не знајући шта се догодило (Дап. 5, 7). Она није сазнала [шта се догодило] иако се [све] десило јавно и премда је било присутно много народа стога што је свему царовао ред и страх Божији, при чему су се сви држали пажљиве опрезности. Код нас је, међутим, [другачије]. Јер, ја сам пре неколико дана рекао нешто у поверењу и моја реч се одмах пренела у Цариград, па чак и у Прусу. Ја [осећам] тескобу и када говорим и када не говорим: када говорим – с обзиром да ће се напоље изнети оно што не треба да се изнесе; а када не говорим – будући да не знам како је боље по ступити с обзиром да сам лишен савета других. Због чега смо ми толико неуздржљиви на језику? Због чега сами себе пре времена гурамо у невољу? То није обележје искрених ученика, већ пре непријатељских лица. Молим вас да престанете да се подвргавате таквој срамоти. Нека од сада међу нама влада уздржање језика, поредак, страх Божији, и ред у свему како бисмо, по вољи Божијој поживевши и Њему угодивши у свему, постали наследници вечних добара.
 

320.
1) Световни [људи] се баве својим пословима, а ми својим, који су виши од свих; 2) будимо верни свом чину, борећи се са свиме што му је противно; 3) стога чините своје дело у своје време (4, 118)
1) Свако се својим повестима наслађује и хвали: војници војничким делима, морепловци – морским, земљорадници – ратарским, други мајстори и занатлије – оним што се односи на њих. Уопште, нема никога ко се не би наслађивао делима свог звања. Нама нису на радост приче о таквим делима. Јер, наше није ништа телесно, него се односи на спасење душе, на угађање Богу, на пресељење одавде, на усељење тамо. И апостол говори: [Наше је] што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно (Фил. 4, 8). Ето предмета за наше разговоре, као уосталом и за бригу и старања. Има ли чега радоснијег и блаженијег? Речено свако може видети из кончине једних и других ствари. Ни почетак ни крај првих ствари не иде преко граница овог века. Почетак, пак, наших ствари је у другом, горњем свету, у коме је и њихов бескрајни и вечни крај. Јер, њихова природа је врлина која оне који је врше чини боговима. Истинит је, наиме, Онај који је рекао: Ја рекох: Богови сте и синови Вишњега сви (Пс. 81, 6). О, какве смо се велике милости ми удостојили. Ходите, обрадујмо се Господу, ускликнимо Богу Спаситељу нашем; претекнимо лице Његово и исповедању и у псалмима ускликнимо Њему (Пс. 94, 12), јер нас је Бог изабрао од почетка за спасење у светињи Духа и вери истине на које нас призва кроз примање схиме наше, да задобијемо славу Господа нашега Исуса Христа (2. Сол. 2, 13-14).
2) Стојмо чврсто у вери, прихватимо нелажно послушање, сачувајмо неповредиво здравоумље. Ми имамо један предмет љубави – Женика Христа, који је красан лепотом већма од синова људских и једно наслеђе – Царство небеско, тј. добра горњег Јерусалима. Нека тело и крв, богатство и слава и сва сујета далеко одступе од нас. Уосталом, све док смо у телу имаћемо борбу. Јер, да нема врлина не би било ни борбе. Уколико се деси да нас заробе туђе помисли, брзо се призовимо трезвоумљу, више од свега се бојећи греха на делу, који је смртоносни отров и корак који нас далеко одбацује од Бога. Помисли одбијајмо помислима и против жеља приводимо жеље без лењости и слабљења. Циљ демона који нас напада је да нас непрестаношћу борбе гурне у мрзовољу и раслабљеност, како бисмо престали да му се противимо. Међутим, уколико истрајемо у непоколебивом противљењу ђаволу и супротстављамо му се, ми ћемо несумњиво победити и добити победни венац који нам је припремљен на небесима. Брат Божији говори: Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће венац живота, који Господ обећа онима који га љубе (Јак. 1, 12).
3) Према томе, радујте се у Господу. Ви који носите велика послушања знајте да се у њима за вас крије велика награда. Ви који учите пазите да не ожалостите Господа. Чим наступи време посла одмах приступајмо раду. Чим настане време учења одмах се прихватимо лекције. Међутим, уколико твој брат приступа послу, а ти се хваташ учења, већ не ходиш путем љубави него се одвајаш од братства. Зар ти не чујеш шта говори апостол: Ако јело саблажњава брата мога, нећу јести меса до века, да не саблазним брата свога (1. Кор. 8, 13). Ти, пак, не само да саблажњаваш брата свог, већ се не јављаш ни кад те зову, измишљајући оправдања и не помишљајући да у ствари сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога (Рим. 2, 5). Да се тако нешто не би дешавало, послушајмо апостола који говори: А све нека бива благообразно и уредно (1. Кор. 14, 40): најпре посао, а потом и учење. Помажимо се узајамно као што приличи светима. Полажимо душе једни за друге као искрена братија како би се Бог прославио у нама и ми, дејствујући у Његову славу, постали наследници вечног живота.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *