НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

 

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
 

241.
1) Трпљење је највећа врлина; она је пут светих; напредујмо и ми у њој; 2) хоћеш ли да напредујеш – одсеци своју вољу те ћеш све лако трпети; осим тога, труди се у трпљењу; јер, уколико више претрпиш, утолико ћеш бити бољи и виши; 3) он обавештава да живе манастирски и примају оне који желе да дођу код њих, премда су у изгнанству; он додаје: „Старији и старешине пружајте млађима пример у свему“ (4, 19)
1) Ревносно подносимо све напорно и скорбно ради Бога са надом на награду. Апостол говори: А нада која се види није нада. Јер кад ко види нешто, како и да се нада? Ако ли се надамо ономе што не видимо, чекамо са стрпљењем (Рим. 8, 2425). На тај начин је трпљење највећа врлина. Због трпљења су мученици украшени небеским дијадемама. Трпљењем су и преподобни стекли венце правде. И ми пројављујмо трпљење у послушању, у смирењу, у безгневљу, у испуњавању служења и у свему што захтева подвиг истрајности. На тај начин ћемо и ми са њима добити награду.
2) Мени је познато послушничко бреме и бол одсецања воље, али ми је позната и сладост таквог живота. Јер, по одсецању властите воље пут је лаган и спасење лако. Према томе, треба само одсећи вољу да би се одмах појавио спокојан и блажен живот. У општежићу има напора, али има у утеха. Онај ко се труди више од брата имаће и већу награду. Апостол говори: Сваки ће примити своју плату према своме труду (1. Kop. 3, 8). Онај ко се из љубави потчињава другоме биће у своје време успоштован првенством. Јер, Господ је рекао: И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга (Мт. 20, 27). Можда неко не може да се прихвати сувише тешког посла? Ипак, не треба да је немаран и за оне послове које може да изврши. Нека се у свему слави Бог и нека нико не буде неподесан за оно што је корисно братству. Ми смо о реченоме већ често говорили, али ни сада не напомињемо без потребе. Наиме, пред нама лежи велики подвиг. У Писму се каже: Ето, ја сам пред лице твоје поставио живот и смрт (Пон. 30, 19). Ми и говоримо, и тешимо, и учимо и саветујемо да бисмо се држали живота и избегавали вечну смрт. И ја знам и убеђен сам да оно што се говори није некорисно ни за мене смиреног, ни за вас који слушате.
3) Ја нећу да ви не знате да ми живимо као у манастиру, иако смо прогнани ради Речи Божије. Стога ми оне који долазе са жељом да се одрекну света не враћамо назад. Ми речено остварујемо преко наше братије која је расејана на све стране: ми њима заповедамо да примају такве и по могућности прибрајају братству. Истина, многи су отишли од нас, али су нам многи и приступили, услед чега се наше братство увећава. Бог се слави код нас. Он ће и нас прославити у себи, по обећању. Ипак, какво је старешинство, такви су и потчињени. Стога молим оне који су на[положају] главе да преподобно, праведно и побожно поживимо например другима, собом направљајући друге ка исправности и у речи и у животу. Нека међу нама нема ни неприличног узвика, ни препирачких разговора. Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно (Еф. 4, 29) како се наше дело међу њима не би оскрнавило, већ како бисмо се, благоугодивши у свему Господу, благом Богу нашем, удостојили добијања обећаних добара.
 

242.
1) Преображење је образ будућег века; за ту светлост и красоту смо ми предназначени, будући за њу и створени првобитно; 2) пошто је тако, заволимо ту светлост и красоту, одвраћајући се од свега безобразног, страсног и нечистог; 3) уколико се деси нешто слично [тј. нечисто), пожуримо да се очистимо; нека нико не говори: „Ја не могу“, с обзиром да је Бог обећао да ће речено учинити искатељима; постоји мноштво примера; 4) према томе, реченоме се остаје туђ само по произвољној равнодушности и немарности (4, 20)
1) Удостојивши се да сада празнујемо претпразништво Преображења Господњег, ми смо у вези са њим саставили и поуку, кратком речју испуњавајући свој дуг. Сви Господњи празници напомињу тајинство јављања у телу Спаситеља нашег Исуса Христа, наиме, [чињеницу] да се родио, крстио, распео, био погребен, васкрсао трећег дана и узнео се у слави. Празник, пак, Преображења живопише стање будућег века. У Преображењу је лице Господње засијало као сунце, а одећа Његова је постала бела као светлост. На такав начин ће Он доћи опет са небеса као муња, у сили и слави многој да суди свима. Са Њим су на гори били свети Петар, Јаков и Јован. И тада ће са Њим бити изабрани у Царству небеском, наслађујући се неизрецивим богојављењем и необјашњивим радовањем. Ко је спреман за тако нешто? Ко је достојан да уђе у ту радост? Једино онај ко има чист и непорочан живот. Чист као најчистија светлост, Бог наш код себе прима само чисте. Он је у нас положио чисту душу, те је чисту и тражи од нас. Она је саздана по образу и подобију Божијем. Као изображење Божанствене лепоте, она у њој и учествује. Знајући речено, псалмопојац говори: Господе, вољом твојом дај снагу лепоти мојој (Пс. 29, 8), тј. красоти душе. Иначе ће она, скренувши у безобразне греховне страсти и поставши безобразна, отпасти од Бога и лишити се божанствених награда.
2) Ми, дакле, исповедамо да имамо прекрасну и прелепу душу и да такву, као залог, треба да је представимо Богу у последњи дан васкрсења. Стога молим и просим да заволимо ту њену красоту и да сачувамо такву њену лепоту, не обраћајући пажњу и срце на красоте овога века и на лепоте тела и крви. Јер, оне и нису лепота, већ кумир лепоте, или пре – прах и пепео. Речено ми видимо и на ономе што се дешава пред нашим очима: најлепши и најкраснији се сутра полаже у гроб, испушта смрад и све одвраћа од себе. Према томе, овде нема ничег лепог и достојног дивљења осим врлине, којој изнад свега и треба да стремимо.
3) Ми исповедамо да се често дешава да се слаба душа оскрнављује нечистим помислима. Јер, ко ћe ce похвалити да има чисто срце (Прич. 20, 9). Стога треба брзо да се очистимо и узведемо на раније добро настројење. У супротном, тј. закаснивши у злу, она ће привући смрт. Нека нико не говори: „Нe могу да се очистим с обзиром да сам обремењен многим гресима“. Треба чути Господа који говори: И ако греси ваши буду као скерлет, убелићу их као снег, и ако буду као црвена тканина, убелићу их као вуну (Ис. 1, 8). Видите ли неизрециво човекољубље Божије, по коме не само да обећава да ће очистити покајника, већ и да ће га узвести на врх благообразне красоте? Примери за речено су пред нашим очима. Давид је био пророк, али је пао у грех блуда и убиства. Ипак, он није пао у очајање већ је, брзо прибегнувши покајању, опет добио пророчки дар. Цар Манасија је педесет пет година Израиља удаљавао од истинског Бога, али се покајао и задобио спасење. По одрицању од Господа, врховни апостол је употребио лек суза и опет добио бреме апостолства. Прошавши ћутањем поред безбројних примера, [поменућу] да је Марија Египћанка дошла до крајње границе нечисте похоте, да би се потом долично покајала и узишла на сам врх врлине.
4) На тај начин, нема оправдања да се позивамо на немоћ и неспособност уколико искрено пожелимо да се спасемо и уколико са ревношћу приступимо делу. Речено је немогуће само ономе ко је потпуно неосетљив и произвољно се предаје у руке смрти. Стога и чујемо: Због чега умирете, доме Израиљев, говори Господ (Јез. 18, 31). Због чега ми изабиремо вечну смрт кад нам предстоји бесмртни живот? Наш благи Владика свакодневно вапије: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). Међутим, ми нећемо да са себе збацимо бреме својих грехова. Он узвикује: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота (Јн. 8, 12). Ми се, међутим, окрећемо на супротну страну и самим делима изричемо хулну реч: Одступи од нас. Ми нећемо да знамо за путеве твоје (Јов 21, 14). После тога нама само предстоји да чујемо пресуду и одбацивање: Идите светлошћу огња вашег и пламеном који сте распалили (Ис. 50, 11). Ипак, ми треба да знамо да, по речима апостола, они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега (Гал. 5, 21). Нека се не деси да се тако нешто с правом каже и за нас. Господ говори: Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам (Јн. 15, 14). Чинимо све што је заповеђено како бисмо се удостојили да будемо пријатељи Господњи и наследимо Царство небеско.
 

243.
1) Преставио се блажени Михајло, синадски митрополит; успоштујмо његов спомен будући да је молитвеник за нас; 2) стекнимо и поуку од његове кончине, тј. да се увек спремамо за исход [из тела]; смрт, наиме, може увек да нас затекне, као што видимо у безбројним примерима; 3) нека нико не говори: „Нe могу“, с обзиром да [речено зависи] од наше воље (4, 21)
1) Наш духовни отац, најсветији синадски митрополит Михајло се преставио Господу. Његов живот је био похвалан, a реч силна. Ми верујемо да ћемо и у предстојећем исповедништву, заједно са другим оцима и исповедницима, имати и његово заступништво пред Господом. Стога нека се не превазносе у себи злоименити иконоборци говорећи да су Христови исповедници растужени (због смрти светог Михајла). Напротив, нека знају даје престављење таквих лица за Цркву Божију непоколебива тврђава, за нас који смо остали – утврђење у истини, а за њихову помрачену прелест – изобличење.
2) Човека спасава вера која кроз љубав дела (Гал. 5, 6). Стога вас и сада и увек молим да верно испуњавамо Божанствене заповести и да увек будемо спремни за исход, тј. за смртни час, с обзиром на његову неизвесност. Ви, наиме, знате да је отац наш, кога смо поменули, одједном био обузет силним боловима и врелом врућицом, да би следећег дана постао безгласан, а трећег дана предао дух свој Господу. Пре њега знаменити петропавловски игуман Атанасије није ни један дан прележао у болести, већ је готово одмах био узет из људске средине. Ми чујемо да неки умиру поражени муњом, а да се други утапају у мору. Једном речју, има много неочекиваних случајева због којих треба да пазимо на себе. Ми треба да се бојимо да нас ђаво из дана у дан не обмањује заборављањем смрти, те да нас изненада не приведе последњем часу у крајњој избезумљености, при чему нећемо бити у стању да било шта учинимо на делу покајања. Зар нас не плаше наведени примери? Зар не долазимо до трепета кад помишљамо да у том часу свезани језик ни гласа не може да испусти? Душа која излази, одвајана од тела, нема никог ко би јој помогао иако можда има много присутних који плачу. [Њој може помоћи само] добра савест. Стога вас молим и просим да се постарамо да увек пребивамо у исповедању, у сузама, у молитвама, у послушању, у смиреноумљу, у усрдном служењу и у сваком добром делању како нас последњи час не би застао у немару и безбрижности и како не бисмо, по [речима] молитве светог Давида, заспали на смрт (Пс. 12, 4).
3) Но, можда ће неко рећи: „Ја желим, али не могу“. Какве ли речи? Кад би се радило о нечему што излази из природног поретка, ја бих се сагласио да је немогуће, на пример, летети поваздуху, или ходити по мору, или говорити носом, или мирисати језиком. Све слично је немогуће и неприродно. Међутим, уколико се ради о ономе што је природно и што зависи од произвољења, слична реч је лажна. Јер, као што можемо да смо расејани и да се смејемо, ми можемо и да се смиравамо и да проливамо сузе. Као што можемо да се скрнавимо грешним жељама и плетењем неумесних помисли, ми можемо и да се сачувамо непорочним и чистим од страсти. Као што можемо да се огорчимо и да смо упорни у злу, ми можемо и да имамо умиљење и да се скрушавамо. Може да се деси да нас је зла похота, прешавши у навику, учинила немоћним за добро и силним за зло. Ипак, не треба очајавати, никако, већ треба опет да се радо лаћамо за дело и да се на сваки начин старамо да не само ни један дан, него ни један час не проводимо немарно. Напротив, увек треба да смо трезвоумни и бодри, непорочни и чисти и да се прилепљујемо уз Бога, како бисмо и ми могли рећи; Прилепи се душа моја уз тебе, а мене прихвати десница твоја (Пс. 62, 9). На тај начин, добро прошавши овдашње пребивање, ми ћемо се преселити са добром надом и добити Царство небеско.
 

244.
1) Вративши се са сахране халкидонског епископа Јована, он похваљује братију што их је нашао у обичном добром поретку и жели да увек буду такви; 2) потом изобличава неразумност неких гласина о којима је чуо; прва гласина: епископ је био свет и по вери и по животу – како је онда тако умро (од пролива); друга гласина: ми по васкрсењу нећемо препознавати једни друге, будући да тела труле и разносе се незнано куда; 3) на крају износи савет: „Чувајте веру, будући да видите колико има застрањивања, те живите свето, с обзиром да знате каквим и коликим ветровима на нас дува непријатељ“ (4, 22)
1) На кратко се одвојивши од вас претходних дана, ја сам се опет вратио и затекао вас у међусобном миру и добром настројењу. И ја сам заблагодарио Господу због вашег поретка, који је својствен послушницима који су искусни и утврђени у добру. У њему се још више утврђујте благодаћу Господа нашег Исуса Христа како бисте и у мом смиреном присуству и у мом одсуству увек остајали здрави и неповређени. Узрок мог одвајања беше, као што знате, смрт блаженог халкидонског митрополита Јована. Добрим подвигом се подвизавајући, пут скончавши и веру одржавши, он је отишао Господу да прими венац исповедништва са ранијим светим оцима и братијом нашом.
2) Међутим, понеки су у недоумици што је он умро од исцрпљујућег пролива и [питају се]: „Да је био добар, зар би лоше завршио“. Они су болесни од непознавања ствари, будући да се добра или лоша смрт не одређује начином кончине. Напротив, [добра смрт се одређује] очувањем Православне вере и беспрекорним животом. А покојни је управо такав био. Нема ничег прекорног у [чињеници] да је [човек] скончао од водене болести, од пролива или од нечег другог разорног, на сувом или на мору. Јер, [начин] не зависи од нас, већ од скривених судова Божијих. Бог зна шта је за кога корисније: Он устројава и продужетак живота и његову кончину.
Други неки се, на пропаст оних који слушају, споре [тврдећи] да се при препороду [тј. у новом животу], када Син Божији дође да суди свима, ми нећемо међусобно познавати. Јер, говоре, тако нешто неће бити могуће с обзиром да ћемо од трулежних, какви смо, постати нетрулежни и бесмртни, услед чега неће бити ни Јелина, ни Јудејца, ни варварина, ни Скита, ни роба, ни слободњака, ни мушкарца, ни жене, већ ће сви бити анђелолики. Ја, пак, тврдим да ће бити могуће да се препознамо. Најпре, сетите се да [је речено]: Што је људима немогуће Богу је могуће (Лк. 18, 27). Осим тога, ми ни само васкрсење не исповедамо на основу људских мудровања. Јер, за то мудровање је савршено несхватљиво како ће иструлело тело, које је посвуда разнесено, које су звери појеле, птице искљувале или рибе прогутале, последњег дана бити сабрано и васкрснуто. Па ипак, неизрецивом силом Божијом свако тело ће се сабрати у целину и васкрснути. И свака душа ће познати своје сопствено тело, са којим је проживела на земљи. A уколико позна своје тело, несумњиво ће познати и тело свога брата.
Осим тога, такво мудровање води одрицању будућег суда. Јер, суд не бива над непознатим лицима: нико не приводи на суд људе који не знају за себе и друге, већ познате, као што је написано: Обличићу me, u метнућу пред лице твоје грехе твоје (Пс. 49, 21). Према томе, уколико не будемо препознавали једни друге, нама се неће ни судити. А ако нам се не суди, ми нећемо добити достојну награду за своја дела. Према томе, како ће се испунити оно што је Господ рекао апостолима: Сешћете и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих (Мт. 19, 28), уколико они не буду знали оне које суде?
На тај начин се одасвуд доказује да је неумесна таква претпоставка и да је по нечастивости равна Оригеновом баснословљу. Ми, пак, братијо, верујмо да ћемо васкрснути и да ћемо препознавати једни друге премда не у својствима трулежности, као што смо сада, него у красоти нетрулежности по неизрецивом Божијем хтењу, као што су и наши прародитељи у рају и пре преступа препознавали једно друго, будући нетрулежни. Они су се и после преступа, тј. подвргнувши се трулежности, такође препознавали. Стога треба веровати да ће и у будућем веку брат препознавати брата, отац чедо, жена мужа, пријатељ пријатеља, додаћу – и подвижник подвижника, исповедник исповедника, мученик свог састрадалника, апостол апостола и сви све, како би станиште свих који се веселе било код Бога, који заједно са свим осталим даровима удељује и узајамно препознавање.
3) Молим вас да крепко чувамо свету веру, с обзиром да видите колико има скретања од ње. Ми смо дужни да благодаримо Богу што нисмо упали ни у какву заблуду, већ смо добили и држимо Православну веру. На исти начин и живот треба да нам буде непорочан, с обзиром да знате да ђаво даноноћно на нас веје [свој] ветар. Ипак, он ништа не може да нам учини уколико нас свагда нас налази ограђене вером и љубављу према Христу Господу. Стога стојмо и од нас ће побећи та аждаја. Плачимо да бисмо погасили распаљене стреле похоте. Смиримо се под крепку руку Божију и Он ће нас узвисити. Истрајмо у савршеном трпљењу и ђаво ће ишчезнути, а ми ћемо спасени ући у Царство небеско.
 

245.
1) Постоји обичан и духовни празник; постоји обична и духовна трговина; 2) и ми смо трговци; наши бисери су врлине; најскупоценији бисер је Христос Господ; нека свако од нас буде мудар трговац; 3) наш трг су послушања, која су уједно и бисери, и куповина и цена (4, 23)
1) На неким местима се повремено дешавају празници, као и сада у Никомидији. На те празнике се скупљају људи и продају и купују. [Њихово скупљање] траје кратко, с обзиром да се брзо разилазе. Међутим, душевни празник јесте један и непрекидан, с обзиром да се распростире на читав живот. Предмети куповине и продаје у њему нису злато и сребро, нису одело и друге пролазне и трулежне ствари, већ спасење душе, вечни живот и Царство небеско. За њих људи треба да покажу свеукупно старање. Међутим, они се о њима незнатно брину, сво усрђе окрећући на сујетне и трулежне ствари.
2) Немојмо, братијо, дозволити да скренемо са нашег главног циља и од добре куповине, већ слушајмо Господа који говори:Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17, 21). Свакодневно се најусрдније трудимо да га стекнемо, не сакупљајући злато и сребро, већ праву веру и непорочан живот, послушање, трпљење, смиреноумље, великодушност и љубав, која је свеза савршенства (Кол. 3, 14). Ви сте добри трговци који сте оставили све и уместо свега купили добри, предобри и најскупоценији бисер – Христа, у тренутку кад сте решили да узмете крст и да идете за Њим у преподобију и правди. Празник је време радовања и недремљиве бодрости. Стога и ми будимо радосни и бодри, на садашњем празнику купујући своје спасење. Добар је продавац онај ко у свему дејствује са побожном пажњом и никада не излази из себе. Добар је купац онај ко радосно прима бешчашће. Добар је мењач онај ко даје крв и прима Дух кроз трпљење с којим остварује послушање.
3) Пошто се наша реч коснула послушања, успоштујмо оне који у кухињи испуњавају свој ред [службе] с обзиром да се више труде [од других] и да носе бреме осталих, љубављу испуњавајући закон Христов. Успоштујмо и оне који се старају о неопходним потребама братије као добре и искусне економе у Господу. Успоштујмо и оне који радо и побожно учествују у псалмопојању, јер су достојни велике награде. Погледај какав је живот наш, какво дејствовање, каква блажена куповина, коју су обављали и сви свети оци наши са пуном усрдношћу. Добро је обавивши и успешно окончавши, и ми ћемо се са радошћу вратити кући, по речи светога Давида: Поврати се, о душо моја, у спокој твој, јер ти Господ учини добро (Пс. 114, 7). Нека бисмо сви ми у час смрти испустили такав глас као молитву на одласку, како бисмо потом добили вечни живот у Христу Исусу, Господу нашем.
 

246.
1) Бог је Сина свог Јединородног послао у свет као Исцелитеља свих наших духовних и телесних болести и Дародавца свих добара; и свако по себи зна шта је Он учинио и шта сада чини; 2) и како да се не воли такав Доброчинитељ из све душе; и како, пак, да не мрзимо нашег злотвора и упропаститеља (4, 24)
1) Наступио је почетак нове године. На овај дан се у Јеванђељу читају следеће речи: Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк. 4, 18-19). Пошто је Сина Божијег Јединородног Отац послао у свет као Исцелитеља, потражимо код Њега просвећење очију наших као слепи, ослобођење као заробљеници, утеху као скрушени. Ко је, пак, слеп? Онај ко је ослепљен пристрашћем. Ко је заробљеник? Онај ко се заводи неумесним помислима. Ко је скрушен? Онај ко је обремењен гресима. Све такве исцељује Господ. Јер, Он није само Лекар тела, већ и душа. Он није био присутан телесно само са онима који су онда живели, већ је и сада уз све присутан невидљиво и такође чини добро узимајући грех света и лечећи сваку болест и сваки недуг. Нека стога нико не остане непросвећен и неисцељен, већ нека приступи са вером да би добио благослов од Господа, и милост од Бога Спаса свога (Пс. 23, 5). О, неизрецивог човекољубља. Он нас је из небића привео у биће, потом нас је пале подигао, да би нам, као треће, даровао благодат монашког савршенства. Чак и ако још грешимо, Он се не одвраћа, већ прима оне који приступају. Када смо скрушени, Он даје утеху, када плачемо – теши, када трчимо маже уљем, када смо исцрпљени – крепи, када смо рањени – лечи, када смо готови да се ринемо на само дно ада – пружа руку и човекољубиво избавља из невоље. Стога би по правди свако могао да каже: Да ми Господ није помогао, умало се не настани душа моја у аду (Пс. 93, 17). Гурнут посрнух да паднем, и Господ ме прихвати (Пс. 117, 13). Свако зна у каква је падао искушења и како је одмах Бога налазио као Помоћника у својим скорбима. Осим тога, нас гладне Свеблаги телесно храни годишњим плодовима, а духовно – Пречистим Тајнама више неголи мајка и дојиља, желећи нас и грлећи са љубављу. Мајка млеком храни своје чедо неко време, док нам наш Владика и Отац своје сопствено тело увек даје на храну и пиће. О, неиспитљиве доброте. О, непревазиђеног дара.
2) Ко неће љубити таквог Доброчинитеља? Како да се Он не жели? И како да се уз Њега не вежемо до нераскидивости? И заиста, уколико према Њему не будемо на тај начин расположени, завапиће небо и застењаће земља на нас, док ће нас камење изобличити за неосетљивост. Да до тога не би дошло, латимо се љубави према Њему, крајње мрзећи ђавола и одвраћајући се од њега. Доброчинитеља треба волети и желети по мери Његових доброчинстава, као што и лукавог треба мрзети по мери злодела и одвраћати се од њега. Јер, он је губитељ нашег живота. Он је, по речи Господњој, човекоубица од почетка (Јн. 8, 44). Он је род наш исекао на безброј секти, чијим мудровањем га као греховним стрелама рањава и иште да га сасвим прогута. И кад га не бисмо мрзели, не би могла да се нађе достојна казна која би нас мучила по заслузи: јер, ми бисмо били благонаклони према свом непријатељу и убици. Бежимо, пак, братијо, од њега, бежимо према својим силама. Шта значи то бежање? Оно је уздржање од злих дела и помисли, као и прилепљивање уз Бога и посвећивање добрим делима. Стога се латимо добра са свим смирењем, кротошћу и благопокорно служећи Господу у уверењу да ни једно добро које није ограђено смирењем није зрело и трајно. Уколико постоје они који надмено мисле о себи, нека се смире под крепку руку Божију како не би узалуд трчали, већ како би се удостојили Царства небеског.
 

247.
1) Сада је време бербе винограда, одакле можемо извести поуку за себе, с обзиром да смо и ми виноград; као виноград Божији ми треба да приносимо гроздове врлина, свецело се посвећујући Господу; 2) немојмо се враћати назад, нити ходити двема стазама; 3) када непријатељ почне да нас искушава, ступимо у борбу и савладаћемо га (4, 25)
1) Данас ћемо се речју дотаћи онога што нам је пред очима. О чему је реч? Почело се са брањем грожђа. Ми видимо да се код грана које су обремењене грожђем јавља радост и благослов, а код оскудних – туга и горчина. „Шта ми имамо са тим“, рећи ће неко од слушалаца. Имамо врло много, с обзиром да се преносно и ми зовемо виноградом Господњим. Господе, Господе, погледај с неба и види и посети виноград овај, и утврди га, њега кога засади десница твоја (Пс. 79, 1516). Нe говори ли Господ и у Јеванђељу: Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5). Будимо у нашем благом Владици с обзиром да је Његов насад сличан винограду и принесимо му грожђе врлина како бисмо се удостојили Његовог благослова. И нека се не деси да, приносећи трње и чичак страсти, потпаднемо под осуду: Свако дрво које добра рода не рађа сече се и у огањ баца (Лк. 3, 9). У односу на нас сечење се односи на смрт, а бацање у огањ – на огањ вечни, у који ће бити бачени сви који чине рђава дела, који одступају од исповедања [вере], који тела своја кваре пороцима, облаци безводни, које ветрови витлају; дрвета јесења, бесплодна, двапут умрла, и из корена ишчупана; бесни таласи морски који се пенушају својим срамотама; звезде луталице, за које се мрак таме чува занавек (Јд. 12-13). Стога апостол Павле вапије: Бежите од блуда, Сваки грех који човек учини ван тела је, а који блудничи своме телу греши. Или не знате даје тело ваше храм Светога Духа који је у вама, кога имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо (1. Кор. 6, 18-10).
2) Како да се не стидимо неба и земље уколико се поново враћамо назад ми, који смо купљени часном Крвљу Христовом? Како да не црвенимо пред самима собом што се споља показујемо светлима, а изнутра смо пуни сваке нечистоте? Докле ћемо храмати на оба колена? Када ћемо се, најзад, утврдити на једном путу? Јер, мудри говори: Тешко грешнику који ходи на две стазе (Сир. 2, 12), тј. по стази греха и врлине, с обзиром да оне немају ништа заједничко. Нe може се благоумним назвати слуга који час служи свом господару, час његовом непријатељу. Ми треба у потпуности да се посветимо Богу, с обзиром да једино на тај начин можемо да постанемо причесници живота по Богу. Стога се немојмо задржавати на чулном као бесловесне животиње, већ душевним силама узиђимо ка зрењу небеског, чула обраћајући од трулежног ка нетрулежном и од брзопролазног ка непролазном.
3) Немојмо, такође, допустити да наш мудријаш зла квари срца наша отровом злих помисли. Напротив, чим он посеје похотну сласт, или какво друго зло, ми треба да пожуримо да од себе брзо одгурнемо лукавог лажљивца. Како? Молитвама и мољењима, сузама и уздасима и срдачном скрушеношћу. Таква је наша невидљива борба и такво је необјављено сукобљавање. Подражавајући телесне војнике, ми треба да горимо духом и да прогонимо своје невидљиве непријатеље. Примајући ране, они не одступају имајући наду на награде. Ни ми не треба да се повлачимо чак и ако нас покрију безбројне ране, већ треба да стојимо и боримо се будући укрепљивани Божијом помоћи. Ја вас за то молим с обзиром да се ради тога и трудим, говорећи вам своје кратке поуке. Ја се радујем због оних који добро ходе и уздишем због оних који се поклизну. Стога сви треба да право ходимо, да чинимо добро, да смо трпељиви у псалмопојању и молитвама, у службама, у послушањима, у смирењу и Бог мира ће бити са нама.
 

248.
1) Добивши дар освећења, постарајмо се да га сачувамо, нарочито бежећи од телесне похоте: она је противна стању благодати, свргава у ропство и доноси страшљивост; 2) њено умртвљавање пружа све супротно (4, 26)
1) Ја се веома радујем када долази неки Господњи празник. И право је. Јер, улазећи у зрење тајинства ради кога је установљен празник ми се просвећујемо. Тако је и сада, на дан Уздизања часног и животворног Крста. Јер, велика је радост што смо се удостојили не само да видимо, него и да целивамо и загрлимо дрво на коме су стајале ноге Господа нашег Исуса Христа, и на коме је Он распет и пролио своју животворну Крв. Понеко се много труди да стекне много пропадљивог злата. А ми одједном имамо дар: тек што смо целивали Крст, ми смо примили просвећење, освећење и избављење. Тако је благодат брза и тако се дар вернима даје без труда. За чување, пак, такве благодати неопходан је труд молитве и бодре пажње, нарочито стога што се на оно што је лако стечено обично лако[мислено] гледа и не чува се као што треба. Ето због чега вам и узвикујем да се чувамо од сличне погрешке и да почнемо да марљиво чувамо дар.
Ми своја освећена уста не треба да скрнавимо лажним речима и сујетним разговорима. Ми своје освећене очи не треба да помрачимо блудним погледима, нити да своје обасјано срце оцрнимо скверним сећањима. Апостол вапије: Да не царује, дакле, грех у вашему смртном телу, да га слушате у похотама његовим; нити дајите удове своје греху за оружје неправде; него предајте себе Богу, као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правде. Јер грех неће вама овладати, пошто нисте под законом него под благодаћу (Рим. 6, 1214). Видиш ли да је грех царовао у закону, док нас правда, која се зацарила у благодати, избавља од сваког греха. Јер, написано је: Али се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Xpucma u Духом Бога нашега (l. Kop. 6, 11).
Успоштујмо, молим, очишћење и сачувајмо освећење. Кад смо већ постали поштовани, због чега сами себе сурвавамо у бешчашће? Зашто се преко мере старамо о телу које ћемо ускоро оставити у гробу? Због чега похотну сласт сматрамо пријатношћу, када је заиста смртоносна болест? Сласт похоте јесте ђаволова удица и разгорева неугасиви огањ. Па ипак, ми људи стремимо ка њој као робови, сами себе предајући у плен.
Ја сам слушао како је један од оних који су били обузети том страшћу говорио да је боље ставити омчу на врат, неголи робовати том греху. Јер, он као жестоки господар своме робу наређује: „Иди“, и он иде, „дођи“, и он долази, „учини то“, и он чини. На исти начин он свом потчињеном наређује да чини и горе [ствари]: „Говори срамно“, и он говори, „учини рђаво“, и он чини.
Такав обично стење и тресе се као Каин: пловећи по мору он подозрева бродолом, пролази ли по пустињи – боји се да не падне у руке разбојника, удари ли гром – чини му се да је ради њега [пукло], бљесне ли муња – боји се да га не опали. Видећи, он не види и слушајући не чује, имајући растројена чула. Шта је ужасније од таквог живота? Мени се чини да је боље бити предан зверовима, неголи погубним страстима, с обзиром да од првих гине само тело, а од других и душа и тело.
2) Код врлинског [човека] бива сасвим другачије. Будући слободан од греха (не само од сласти похоте, него и од сваке друге страсти), он се радује и окуша задовољство у самом себи. Он царује правдом и није му страшно ни на мору, ни на копну будући да у њему живи Бог, кога призива у опасним случајевима: Ћeћу се бојати зла, јер си ти са мном (Пс. 22, 4); нећу се уплашити од мноштва народа, који ме около нападају (Пс. 3, 7); зато се нећемо уплашити кад се земља затресе, и преместе се горе у срца мора (Пс. 45, 3). Видиш ли шта значи добар живот? Он је прави блажени живот. Њега смо и ми добили по Божијој милости. О њему сада треба да буде све наше старање и брига. Узревнујмо да још више напредујемо у њему, у свему се потчињавајући са побожношћу и на делу пројављујући свако послушање, смиреноумље и душевну чистоту.
 

249.
1) Гледајући како се засејавају поља, стекнимо поуку да се засејавамо семењем духовних расположења; 2) ноћ расте: побрините се да се уздржите од многог спавања, као и од сваког излишног задовољавања телесних потреба; 3) цар се вратио са похода; ипак, немојте падати духом: пребацимо на Господа тугу своју (4, 27)
1) Сада је код време за сејање вештаственог семена, тј. пшенице и другог. Ми видимо како људи од раног јутра журе на то дело и до ноћи се неуморно труде, на сваки начин се старајући да добро и довољно посеју за своје годишње телесне потребе. Због чега, пак, ми, сејачи духовне сетве, спавамо и остајемо незасејани са неопходним? И како ћемо потом издржати вечну глад? И какво ћемо оправдање навести за своју недејственост? Боље је да се пробудимо из сна и да почнемо да деламо још усрдније од оних који сеју вештаствено. Ко шкрто сеје, шкрто ћe u жњети, a ко са благословима сеје, са благословима ћe u жњети (2. Кор. 9, 6). Шта, пак, ми да сејемо? Молитве, мољења, искања, благодарења, веру, наду, љубав. Ето семена благочашћа. Ето чиме се храни душа. На вештаственој жетви земљорадник стрпљиво чека ујутру и увече да дође киша. У нашој духовној, пак, сетви ми сами смо господари кише и росе, тј. плача и скрушености. Пошто је дело у нашој власти, ја молим да сејемо много и да обилно заливамо, те ће се умножити пород наше правде, како бисмо, кад настане духовна жетва, могли руке и крило да напунимо духовним сноповима, те да се удостојимо да чујемо: Благослов Господњи на вама (Пс. 128, 8). Благословисмо вас из дома Господњег (Пс. 117, 26). Трудове плодова својих јешћеш; блажен си, и добро ћe mu бити (Пс. 127, 2). Таква је наша реч о томе.
2) Хоћу да вам, братијо, напоменем да су ноћи код нас почеле да расту по мери смањивања дана. Вама је познато да бдење исушује тело, а да га много спавање дебља. Међутим, заједно са дебљањем тела и страсти се хране. Тим поводом имам нешто да вам кажем. Шта, наиме? Сваки од вас има псалам, има поуку, има молитву. Све нека се сразмерно обавља и све нека буде за изграђивање душе (1. Кор. 14, 26), на благоустројство духа, да вас сатана не искуша вашим неуздржањем (1. Кор. 7, 5). И ја не говорим само о сну, већ и о храни и пићу и о свему другом. Јер, прекрасно је све што је по мери, с обзиром да нас чува од скретања на једну или другу страну и од саплитања.
3) И сада ћу нешто рећи. Пошто се самодржац [цар] вратио са похода, у вашим срцима ће се можда подићи помисли о [смеру]којим ће поћи црквена дела, а посебно и наша. Ми о реченоме имамо руководство Писма: Пренеси на Господа бригу своју (Пс. 54, 23) и Он ће учинити. Ако је Бог с нама, ко ће против нас (Рим. 8, 31). Прошлих година је Он чувао наш живот и избављао нас од разних искушења и скорби. Ми се надамо да ће нас и убудуће чувати. Ми само треба да живимо достојно Јеванђеља, да имамо небески живот и да смо на земљи као странци и дошљаци. Јер, ко је од оних који су одвајкада ушли у овдашњи живот остао у њему засвагда? Нису ли сви који су дошли опет изашли као из стране земље? Јер, наше овдашње пребивање јесте странствовање, a наш истински боравак и наслеђе јесте у другом животу. Преселивши се у њега, нека бисмо се удостојили да са свима светима постанемо наследници Царства небеског.
 

250.
1) Он указује на велико добро обнављања живота у Христу Исусу; 2) какво је назначење три силе душе и како их је искварио пад; 3) он призива да се исправно делује свим силама [душе] и да се чува благородство којим смо у Господу облагорођени; 4) он закључује: „Тако су дејствовали оци, тако дејствујмо и ми“ (4, 30)
1) Господ наш Исус Христос има велико и неизрециво човекољубље према нама. Он не само да је дошавши благовестио мир нама који смо далеко и онима који су близу (Еф. 2, 17), по написаном, већ је и, узишавши на небеса, оставио свете апостоле да нам слично благовесте, по писању блаженог Павла: Молимо у име Христово – помирите се са Богом. Јер Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради, да ми постанемо правда Божија у Њему (2. Кор. 5, 20-21). Ето безмерног старања о нама. Ето неизрецивог човекољубља. Њега, који није знао греха, учини грехом нас ради. Како и на који начин? Он не говори о греху као безаконом делу које се са правом осуђује. Никако. Јер, Он греха не учини, нити се нађе превара у устима његовим (1. Пт. 2, 22). [Он хоће да каже] да се Он обукао у нашу природу која је повређена грехом да би немоћи наше узео и болести понео (Мт. 8, 17), да би се за нас распео и подвргао се најсрамнијој смрти. Ето шта значи: Њега… учини грехом нас ради. Ради чега? Да ми постанемо правда Божија у Њему. Како? Кроз избављење од греха који је достојан осуде и кроз живот и кретање у Њему. Због тога [апостол] наводи: А сарађујући с Њим, молимо вас да не примите узалуд благодат Божију (2. Кор. 6, 1). Видите ли како [нас] уверава и убеђује. Шта значи: Да не примите узалуд благодат Божију. Значи да ми не треба да се враћамо назад, да се не предајемо страстима од којих смо се одрекли и да не нарушавамо завете које смо дали пред Богом и анђелима као сведоцима. Него шта? Да ходимо у новом животу (Рим. 6, 4), у чистом, непорочном, врлинском и небеском животу.
2) Дошавши довде, хтео бих да вам покажем једну скривену силу речи. О чему се ради? Људска душа има три силе: словесну, раздражајну и желатељну. Дело словесне силе је да верује у Свету Тројицу. Дело раздражајне силе је да се гневи на змију кушача и да га не пушта у близину. Дело, пак, желатељне силе једа жели и воли Бога који нас је створио. Изменивши, пак, и преокренувши душевне силе, ђаво је преко њих почео да нам спрема пропаст. Како? Он је желатељну силу код нашег праоца саблазнио на окушање забрањеног, раздражајну силу је код Каина побудио на убиство брата Авеља и словесном силом је човечанство завео на идолопоклонство. Ето какав је начин деловања завидљивог непријатеља нашег.
3) Ми, пак, треба да останемо у ономе у чему смо створени: свима трима силама ми треба да се утврђујемо у добру и да се украшавамо Духом, не дозвољавајући да изгубимо благородство којим нас је облагородио Господ, усиновљујући нас Богу и Оцу. Јеванђеље говори: А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија (Јн. 1, 12). Пошто смо постали чеда Божија, немојмо допустити да постанемо деца гнева. Пошто смо именовани наследницима Божијим, немојмо дозволити да постанемо наследници неугасивог огња. Пошто смо признати за удове Христове, немојмо од себе начини удове блуднице. Немојмо се обазирати на свет и на оно што је у свету. Немојмо окретати очи на лепоту садашњег живота, која је сујетна и брзопролазна. Претпоставимо да смо се наситили задовољењем похоте тела и крви: Међутим, каква је корист у крви мојој, када будем силазио у пропаст (Пс. 29, 10). Погледајмо у гробове и увидимо чиме завршава похотна сласт. Претпоставимо да смо окружени имањима и новцем. И шта? Нисмо ли наги ушли у свет? Наги ћемо и изићи из њега, не носећи ништа осим исправних или рђавих дела. Стога свети Давид и вапије: Једно молих од Господа, и то тражах: да живим у дому Господњем све дане живота мога, да гледам красоту Господњу и да посећујем храм свети Његов (Пс. 26, 4).
4) Ето блаженог живота. Ето доброг удела који су изабрали свети оци наши, као и блажени исповедник Павле, кога сада помињемо. Ми смо нешто мало чули о врсти и величини његових борби и подвига. Подражавајући њега, и ми усрдно продужимо напоре нашег подвижништва и подносимо терет гоњења кога смо се удостојили, не одступајући од уобичајених наших делања. Неуморно ходимо својим путем. Уколико се и спотакнемо, пожуримо да устанемо, савлађујући непријатеља свог ђавола како бисмо и ми добили венац правде са свима светима у Христу Исусу, Господу нашем.
 

251.
1) Он од своје болести прелази на мисао о смрти и од страдања у болести – на вечне муке; 2) он прича како су се у досадашњем гоњењу једни прославили, а други посрамили и сасвим изгубили; 3) другима он упућује реч жалости, изобличења и застрашивања последицама (4, 31)
1) Ја сам био болестан и вашим молитвама сам опет оздравио. Међутим, докле ћемо се ми на тај начин враћати здрављу? Наравно, доћи ће смртни час када више неће бити места за такво враћање. Доћи ће он и одвојиће ме од вас: он ће ме послати одавде на другу страну. Ипак, ви због тога не треба да помишљате о сиротанству. Наиме, не лаже Онај који је рекао: Нећу вас оставити сиротне (Јн, 14, 18), и: Ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28, 20). Осим тога, ми ћемо се угледати онога дана. Само када би било могуће рећи [да ћемо се видети] у неизрецивој радости и бескрајном животу. Шта сам, пак, препатио за време болести ви знате. Обузет језом, ја сам се подвргао неподношљивој дрхтавици, да бих ускоро био обузет палећом врућицом читавог дана. Страдајући, ја сам тада помислио неће ли тако и у будућем веку од мука у тартару преводити у геену огњену, с обзиром да ће бедни човек бити осуђен на две (или и више) мука. И било да ће се човек подврћи једној или двема мукама, већ из садашњих страдања се може закључити да је неиздржив гнев Божији према грешницима. Обузевши се страхом и трепетом, ми стога треба на сваки начин да се потрудимо да не упаднемо у оне неиздржљиве муке.
2) Ето, и садашње гоњење је за поједине послужило као повод за пројављивање врлина, услед чега су просијали као светила васиони, држећи речи живота на моју похвалу, ако бих могао да кажем, за дан Христов (Фил. 2, 1516). Колико су добра они учинили? И какво су савршенство достигли? Они су се сами спасли и[друге] спасавају. Поставши опитни кроз трпљење искушења и очистивши се као злато у топионици кроз изгарање у огњу скорби и страдања, они и друге привлаче [страдању], поставши спаситељи многих – и својих, и туђих. За друге, уосталом малобројне, пак, гоњење беше повод за рђава дела због њиховог самовољног живота, који није био обуздаван законом послушања и који им је остављао слободу да врше своја стидна [дела]. Стога је за њих веома умесно рећи речима Писма: Потамне као чађ изглед њихов (Плач. 4, 8).
3) Таквим ћу и ја завапити: „Синови безакоња, ви сте оставили Господа, изменили законе монашког живота и не умете право да ходите, већ се као хроми клатите тамо амо. Ви сте се одвојили од својих сапутника и постали женољубиви. Једни од вас живе усамљени, а други узимају робове или се чак упуштају у трговину, побуђивани среброљубљем. Вас не плаши ни пророчко карање, ни апостолска опомена, ни савети мога смирења. Један од [вас] је, заробљен лепотом, склизнуо у отимачину и чак у одрицање од Бога. Шта чиниш, несретни сине погибли? Колико пута си певао: Куда ћу поћи од Духа твога, и од лица твога где ћу побећи (Пс. 138, 7). Или хоћеш, потпуно заведен, да се удружиш са змијом која је прелестила Еву и која је заједно са њом из раја изагнала нашег праоца Адама? Нe мислиш ли да се још одрекнеш Христа, са којим си се сјединио кроз завет девствености, те да се спојиш са грехом, кроз који је смрт ушла у свет? Зар не чујеш шта узвикује Јеванђеље о онима који поступају на такав начин: Црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк. 9, 44). Зар не обраћаш пажњу на оно што говори апостол: А блудницима и прељубницима судиће Бог (Јев. 13, 4) Шта стичеш вршењем греха? Зар не стичеш мрак и убод срца мачем? Зар се не сурваваш у дубину очајања? Зар не добијаш самог сатану, који те сада, као некада Јуду, принуђава да се ухватиш за омчу? Отрезни се, помрачени. Бежи од смртне замке, изгубљени. Немој дозволити да се запетљаш у адску замку, која би те принудила да овде живиш Каиновим животом, стењући, тресући се и бежећи од сваког познатог лица, док би у будућем животу био осуђен на геену огњену, тј. када дође Господ… да се прослави у светима својим и покаже се диван у свима (2. Сол. 1, 10) који су верно ходили у заповестима Његовим. Он ће њима дати достојне награде, а противнике ће послати у бескрајне муке које су им припремљене“.
 

252.
1) Богојављење на ум приводи величину добара од доласка Господњег на земљу у телу; 2) шта ћемо ми узвратити – ми дајемо свој живот у крстоносним подвизима и садашње исповедништво пред иконоборцима; само истрајмо чврсто и у једном и у другом (4, 32)
1) Ето, приближава се празник Богојављења. Дан радости је пред вратима, заиста велике радости, какве није било од века. Јер, Син Божији нам долази нисходећи нам кроз рођење од Дјеве и лично нам се јављајући, а не више кроз загонетке и символе, као што су га виђали старозаветни оци. Ништа блаженије се није десило у свим поколењима и ни једно чудо Божије од века није било дивније. Стога анђели благовесте о тајни која се извршила, звезда указује да се на земљи родио Пренебески, пастири журе да угледају спасење које им је благовештено, мудраци носе царске поклоне и пева се необично нова песма о необично новом делу Божијем, којим се Бог на висини прославља и на земљи шири мир. Апостол сведочи: Јер Он је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, укинувши телом својим закон са његовим заповестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у једнога новога човека, стварајући мир; и да помири са Богом и једне, и друге уједном телу крстом, убивши непријатељство на њему (Еф. 2, 1416). Речено су од века хтели да виде пророци и праведници, али нису видели осим у вери. Ми, пак, и сагледасмо и руке наше опипаше Њега, по писаноме. Видели смо… и објављујемо о Слову живота: Живот се јави(1. Јн. 1, 1-2) и ми примисмо усиновљење.
2) Но, шта ћемо узвратити Господу за све што нам је дао (Пс. 115, 3). Предупређујући одговор, свети Давид је узвикнуо: Чашу спасења примићу и име Господње призваћу (Пс. 115, 4). И ми се, братијо, радујмо што смо се удостојили да узвратимо Господу за све што нам је дао. Какво је то узвраћање? Крстоносни живот који смо прихватили и исповедништво у коме стојимо, и хвалимо се надањем славе Божије (Рим. 5, 2). И речено треба да празнујемо кроз читав живот, а не само један дан. Они који се управљају телом и налазе се у плену страсти не могу да празнују, чак и ако личе на оне који празнују, будући да су робови страсти и продани греху, као што је написано: Сваки који чини грех роб је греху. А роб не остаје у кући вавек, син остаје вавек (Јн. 8, 3435). Ми смо се удостојили да се назовемо синовима по благодати, услед чега ћемо у кући остати вавек само ако првобитну вepy дo краја чврсто одржимо (Јев. 3, 14). Укрепљивани Духом Светим, стојмо, дакле, у нашем монашком чину и старајмо се један о другоме у подстицању на љубави добра дела (Јев. 10, 24), у послушању, смирењу, кротости и у свим другим прекрасним старањима, не слабећи у својој решености, већ додајући усрђе на усрђе, утолико више што видимо да се приближава дан Господњи. Јер, приближава се велики и славни дан у коме ће Судија свих да се откривено јави и буде виђен у слави у којој су га видели апостоли при Божанственом Преображењу, свакоме дајући по делима његовим. Нека бисмо и ми са свима светима видели како са благопријатним лицем гледа на нас и како нас прима у Царство своје небеско.
 

253.
1) Израиљу који странствоваше у пустињи беше обећан покој; међутим, нису сви ушли у њега; и нама је обећан покој; али може се десити да не уђемо сви у њега; 2) шта да радимо да бисмо ушли – не треба да поступамо као што су они поступали (4, 34)
1) Ето прелазимо из године у годину, из једног времена године у друго, од празника ка празнику и нема никаквог заустављања у овом животу. Свакако, ми ћемо морати доћи и до његовог краја и прећи у покој свој. Написано је: Јер ко је ушао у одмор Његов и сам је починуо од дела својих, као и Бог од својих (Јев. 4, 10). О каквом се покоју ради? О Царству небеском, на које нас апостол подстиче, говорећи: Постарајмо се, дакле, да уђемо у тај починак, да не би ко nao no истом примеру непокорности (Јев. 4, 11). Шта онхоће да каже? Бог је Израиљцима обећао да ће их увести у обећану земљу. Они, међутим, нису ушли стога што су се показали као непокорни и огорчили га. Ни ми, дакле, никада нећемо ући у Царство небеско уколико смо непокорни Његовим заповестима. Господ говори: Четрдесет година негодовах нараштају оном, и рекох: Вазда се заблуђују срцем (својим), и они не познаше путеве моје, тако се заклех у гневу своме: Неће ући у покој мој (Пс. 94, 1011). Тако је било код њих. Код нас се, пак, покорност од сваког очекује током читавог живота, а не само четрдесет година. Уколико се не постарамо да испунимо све заповести, Бог и за нас може рећи:Неће ући у покој мој. Кости оних који нису ушли пале су у пустињи. Уколико ни ми не уђемо, и наша тела и душе ће бити бачени у геену огњену. И та казна ће бити неупоредиво тежа, будући даје написано: Кад неко преступи Закон Mojcujeв, no исказу два или три сведока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и Крв Завета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вређа (Јев. 10, 28-29).
2) Који узрок је њима преградио улазак? Неверје, роптање, хула, противречење, огорченост, гордост, блуд. Ето шта их је погубило. Бежимо и ми од тих страсти као од огња, верујући обећањима Божијим, будући да је моћан да испуни оно што је обећао. Немојмо роптати (уп. 1. Kop. 10, 10), ни хулити, нити се огорчавати, ни противречити. Будимо међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио нама (ЕФ. 4, 32), свагда носећи на телу умирање Господа Исуса (2. Кор. 4, 10) и увек будући готови на смрт за Господа. Свагда се обнављајмо молитвама, мољењима, сузама, зрењима небеских виђења. Живећи на тај начин ми нећемо ући у земљу којом тече мед и млеко, као древни, већ у земљу кротких, где је извор живота и бесмртности, где је красота небеског Јерусалима, где је радост и весеље, где је блистање блажене и живоначелне Тројице…
 

254.
1) Девственост је изнад брачног живота; 2) благодарећи Богу што нас је удостојио тог звања, пазимо да не паднемо; 3) које ћемо средство употребити – борбу и победу вишег над нижим, чему су усмерени сви наши подвизи; 4) додаћу јој једну реч: вратио се брат Мемнон; примите га са братском љубављу, као што је у причи отац примио сина који је био отишао од њега (4, 35)
1) Такмичари се на тркалиштима састају једном годишње на кратко време, а потом се натецање завршава: победници и побеђени, као и гледаоци се разилазе. Они, пак, који су на попришту девствености не ходе један дан, већ читав живот. Њихов пут и њихово хођење по њему су невидљиви, као што је невидљива и борба коју имају са невидљивим непријатељима. Девственост је највиша врлина, која досеже до самих небеса. Људи се по начину живота деле на две [групе]: на оне који живе брачно и на оне који живе безбрачно. Они који живе брачним [животом] састављају доњи свет, а безбрачни испуњавају горњи свет. Једни подлежу робовању трулежности, а други се удостојавају да блистају нетрулежношћу. Онај ко би видео човека са крилима са правом би се задивио, с обзиром да види изглед и човека и анђела. Слично иони који подвижнички чувају девственост представљају неко чудесно виђење и за анђеле и за људе. Јер, они су и у телу и изнад тела, у свету и изнад света. За онога, наиме, ко се одриче од света кажу да је изабрао надсветски начин живота. И Господ у Јеванђељу каже: Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материне; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Ко може примити, нека прими (Мт. 19, 12). Видите ли да је за многе тај дар несместив. Он је остављен само за оне који се распињу начином свог живота.
2) Радујмо се и сарадујмо се међусобно, благодаримо и безмерно захваљујмо што смо по Божијем човекољубљу призвани да тако велико звање, којим се Бог прославља и коме се људи диве. Осим тога, трудимо се да водимо што пажљивији живот, с обзиром да су многи падали са такве висине и у давна времена, и данас. Једни су се били надули превазношењем, други су били поражени немарношћу и нерадом, што душу приводи у погибао.
3) Које је средство којим се избављамо од реченога? Птица у свом лету налази средство да се избави од беде. Јер, осетивши близину ловца, она раставља крила и прелеће на друго место, избегавајући уловљавање. И ми када приступи ловац душа наших, тј. ђаво треба да, окриљени духом, зрењем полетимо горе, тражећи оно што је горе… и мислећи о ономе што је горе (Кол. 3, 12). Уколико нам предлаже похотну сласт, ми треба да се постидимо благородства душе. Уколико покреће дејство греха, ми свом мишљу треба да замислимо строгост суда. Супротстављајући једно другом и помисли одбијајући помислима, ми ћемо се спасти од погубника. А какав је венац подвига? За телесне борце постоји трулежни венац, а за нас – нетрулежни. Они имају привремену радост, а ми – вечно весеље. И блажени смо ми ако смело поуздање и наду којом се хвалимо до краја непоколебиво одржимо (Јев. 3, 6). Стога молим да истрајемо у молитвама и мољењима, у скрушености и сузама, у смиреноумљу, послушању, исповедништву и у другим подвижничким делањима, те да, уз Божију помоћ, однесемо победу над непријатељем. О томе је довољно.
4) Сада [рецимо] нешто о брату Мемнону. Он се некако повратио и вратио, услед чега треба да га примимо, како, , . не би био савладан од превелике жалости (2. Кор. 2, 7). Хоћу ипак да вам кажем да је сваки који чини грех не само роб… греху (Јн. 8, 34), по речи Господњој, већ и мрзак љубитељима врлине. Они би се чак и постидели да га целивају како се не би окаљали његовим грехом. Међутим, пошто ни Господ наш Исус Христос није одбацио блудног сина који се вратио, пошто је све расуо са блудницама, ни ми нећемо одбити овог брата, већ ћемо га дружељубиво примити и са благодарношћу се развеселити се због његовог повратка, молећи се за његово спасење. Испуњавајући заповест као ученици Господа Спаса нашег, ми ћемо бити достојни да наследимо Царство небеско.
 

255.
1) Колико је код нас братије скончало у изгнанству за иконопоштовање и од мука; они су сведоци истине Православља; јеретици ништа слично немају, будући да осећају да им основе нису чврсте; ми смо, пак, назидани на темељу апостола и пророка; 2) за спасење је нама неопходно једино да на том темељу зидамо злато и сребро, и драго камење, тј. свет и непорочни живот, чистећи се покајањем чим се деси да сагрешимо у било чему (4, 36)
1) Починуо је брат наш Теодул. Он беше један од бољих: по послушању искусан и по исповедништву чврст. Он је примио ране за Христа, те је у тамници и у изгнању окончао живот. Шта може бити радосније од реченога? Много наше братије (преко сто њих) су били прогнани на [разна] места и, засијавши попут звезда, оставили своја свештена тела као сведочанство Православља онима који сада живе и потоњим родовима. И ја не говорим само о нашем братству, него и о братији из других манастира, који су свој живот завршили у изгнанству. Ето највећег утврђења Цркве Божије. Она има облак сведока о поклоњењу икони Господа нашег Исуса Христа, Пречисте Богородице и свих светих Његових. Чак и кад ништа друго не бисмо имали у рукама, речено би било довољно за доказивање истине онима којима имају ум. Нека се постиде противници, тј. инославни. Јер, ко је од њих, борећи се за своју веру, било када поднео таква страдања? Нико и никада. Они слично животињама у ноћи своје јереси царују и бивају смели. Међутим, када се појави светлост дана и када као Даница засија Православље, они се скривају у јазбине свог лукавог мудровања. И нека плутају при светлости свог огња, који су сами зажегли. Ми, пак, који смо назидани на темељу апостола и пророка и богоносних отаца наших, останимо тврдо укорењени и убудуће, ни мало се не колебајући људским застрашивањем.
2) По апостолској заповести, нама за стицање спасења предстоји да, на основи наше праве вере, зидамо злато, сребро и драго камење, а не дрва, сено и сламу (уп. 1. Kop. 3, 12), тј. храну за огањ. Онога ко је на тај начин утврђен, ништа не може поколебати у његовој вери у Господа. Написано је: Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство (Гал. 3, 13). Немојмо допустити да опет потпаднемо под проклетство. Христос нас је омио у Крви својој, бањи препорода и обновљења Духом Светим. Немојмо дозволити себи да се поново вратимо срамним делима, од којих смо се одрекли. Уколико не учинимо тако, може се десити да нам у дан свог откривања каже: „Ја сам вас учинио својим сателесницима, а ви сте моје удове учинили удовима блуднице; ја сам вас омио од грехова ваших, тако да немате ни мрље ни боре, или што томе слично (Еф. 5, 27), а ви сте се опет обложили смрадом страсти и оцрнили са прљавштином грехова; ја сам вас обилно испунио умном светлошћу кроз Духа Светога, а ви сте свој ум начинили стаништем бесних страсти; ја сам вас учинио санаследницима вечних добара, а ви сте изабрали да будете санаследници мог противника: Идите од мене проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25, 41)“. Нека ми никада не бисмо чули тај страшни глас, нити окусили такав неиздржљиви гнев. Стога са сваком ревношћу узревнујмо да стекнемо чистоту, сузе и срдачну скрушеност, испуњавајући своја послушања без роптања. Будимо бодри на делу Божијем даноноћно како непријатељ, прокравши се, не би прогутао непажљиву душу. Замке змије се једва избегавају при будности. При спавању, да ли ће се оне избећи? Међутим, неко ће рећи: „Наша природа је пала и немоћна“. Ја сам са тим сагласан и налазим се у истој природи. Ипак, ево шта молим: чим се деси нешто [што је израз немоћи], нека се одмах јави покајање, исповедање, скрушеност срца и живо стремљење ка васпостављању ранијег доброг стања. Тако дејствујући свакодневно, ми ћемо достићи оно што иштемо. Достигавши, пак, оно што иштемо, ми ћемо се удостојити да чујемо и жељени глас: Ходите [благословени]… , и постати наследници Царства небеског.
 

256.
1) Празнике треба празновати са духовном утехом; 2) празници пролазе, а и читав живот ће проћи, што не треба да заборављамо, већ да увек будемо готови за исход; 3) за њега треба да уређујемо свој живот по спољашњем и још више – унутрашњем човеку; 4) ми не треба да одступамо ни од чега неопходног (4, 37)
1) Прошли су празници и Божића и Крштења Господњег [тј. Богојављења], које смо празновали у част Господа Бога нашег у оваквој крајности [тј. у изгнанству]. Немојмо, међутим, бити жалосни због тога, већ се врло радујмо што за Онога, који је ради нас себе понизио узевши обличје слуге (Фил, 2, 7), ми трпимо изгнанство и живимо у туђој земљи. Јер, празновати управо значи прилепљивати се уз Бога кроз удаљавање од вештаственог и беспристрасност према свету и свему светскоме. Јер, шта ћемо рећи о онима који живе у пустињама, горама и провалијама земаљским? Зар они не празнују? Они још боље од других празнују у свом безметежју. Они празнују узвишеније и богоприличније од оних који имају могућности да празнике проводе у утехама, пировима, јелима и пићу, заборављајући да сами себе варају. Њих стога и Писмо оплакује, говорећи: Наслађивасте се на земљи, и живесте раскалашно; ухранисте срца ваша, као на дан заклања (Јак. 5, 5). Јер, такви су постали слични свињама које су спремне за заклање: Њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој (Фил. 3, 19). Према томе, празници се боље празнују уколико пазимо на себе и уколико проводимо живот који је достојан нашег звања и исповедања Христа.
2) Немојмо, међутим, испуштати из вида да дани наши беже као на коњима, док време, као некакав точак који се окреће, једне уводи у живот кроз рођење, а друге изводи одавде кроз смрт. И она их не изводи само у једном узрасту и не само у једнакој правовремености, већ и старце пре младих, и младе пре стараца, и очеве пре деце, и децу пре очева, а понекад и многе људе заједно сваког узраста. Тако је благоволео да установи Бог како бисмо се ми, услед неизвесности смртног часа, сваког часа припремали за исход. Будимо трезвоумни и бодри како нас смрт не би, дошавши неочекивано, нашла неспремне. Јер, тада ћемо се раскајати, премда без користи и плода. Зар не знате да сам претходних дана ја неочекивано пао у болест? И умало се душа мојаније уселила у ад. И премда сам се сада поправио, ипак не за свагда. Јер, свакако ми, остарелом, већ предстоји да вас оставим и преселим се ка оцима и браћи мојој. Молите се да се речено деси у мојој пуној свести у Христу и у савршеном очишћењу савести за сав мој живот. Пошто су ме обузеле муке у болести, ја сам помишљао и говорио сам себи: „Када је ова мука [тешка], каква ће тек бити у будућем веку? И кад ми не подносимо три или четири дана страдања, како ћемо претрпети вечне муке“.
3) Ја вам саветујем да о реченоме и ви размишљате, те да свагда о њему размишљајући живите пажљиво. По спољашњем човеку [живите] са сваком побожношћу, смиреноумљем, трудољубљем и трпљењем, a no унутрашњем – са чувањем срца и са [настојањем] да вам велика, лукава и зла змија не нашаптава [зле помисли] и не напада вас, како од храма Божијег не бисте правили обиталиште страсти. На сваки начин се старајте да се покажете чисти пред Господом, још овде, пре будућег века, почевши да живите блаженим животом. Јер, шта је блаженије од живота са чистим срцем и у миру са Богом. Речено, уосталом, није могуће уколико не претходе напори, молитве, сузе, скрушеност, ревност, горење духа. И при свему томе, непријатељ не престаје да нас напада и да у нама распаљује изненадну, неочекивану и невидљиву борбу. Њу он покреће стога што види да се старамо да узиђемо на небеса и да се удостојимо неизрециве радости.
4) Међутим, страдања садашњег времена нису ништа према слави која ћe нам се открити (Рим. 8, 18). Стога се са свом усрдношћу и са свом крепошћу вере и наде подвизавајмо у вођењу борбе како бисмо разрушили све замке демонске. Ми треба да подражавамо такмичаре на тркалишту који се напрежу да трче. Они се при крају трке задишу и доспевају веома близу несвестице. Ипак, код њих је трка кратка и венац трулежан, док код нас битка траје целог живота, услед чега је и венац нетрулежан, као што су и све друге награде вечне. Нека бисмо их ми и добили благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа.
 

257.
1) Треба да подражавамо свете оце; међутим, подражавај оне који су истог рода живота са тобом, иначе ће произаћи штета; 2) потом он наводи примере; 3) немој се прихватати онога што није твоје; уколико си киновијат – подражавај киновијате; потом указује на лица; 4) пустиња припада пустињацима, а ти трпи општежитељне тешкоће, као и ја (4, 38)
1) Читајући житија отаца наших и разматрајући их, ми се дивимо. И право је. Јер, заиста су дивни оци наши будући да су у телу живели анђелоподобно са свим бестрашћем и угодили Богу. Међутим, ми не треба само да им се дивимо, већ и да их подражавамо према могућностима. Уосталом, треба да их подражавамо са расуђивањем, тј. коновијат – киновијата, безметежник безметежника, пустињак – пустињака, игуман – игумана. Јер, каква је корист да подражавамо онога ко не води исти начин живота са нама. Јер, ми не само да не бисмо имали никакве користи, већ бисмо очигледни имали и штете. Многи су из наводног богољубља остављали свој начин живота, устремљавајући се ка другоме. Ипак, они су само свој изгубили, док жељени нису стекли.
2) Као доказ реченога сетићемо се онога што се десило у нашем роду, остављајући древна казивања. Какву је корист појцу донело пењање на стуб? Нису ли га снели у извансебности? И сада он није ни киновијат, ни стубник. Какву је корист донео стуб и извесноме Саприту? Није ли он са њега сишао ради Православља, да би потом пао у јерес и постао издајник, те је сада најжешћи међу прогонитељима? Но, погледајмо и на наше братство. Наш Петар је остарео у послушништву и добро у њему напредовао. Потом је отишао у пустињу вучен побожношћу? Како се, међутим, вратио оданде и какав је крај имао знате и сами јер сте видели својим очима. Није ли и Амфилохије, који још живи, најпре постао стубник, потом затворник, да би сада срамно лутао тамо амо.
3) Све речено је било и дешава се по ђаволском искушењу које наводи да се боримо за туђе, како бисмо и своје изгубили. Стога апостол вапије: Сваки, браћо, у чему је призван у ономе нека остане пред Богом (1. Кор. 7, 24). Ако си призван као безметежник, ти немаш шта да размишљаш о општежићу. Ако си призван као киновијат, ти немаш шта да нагађаш о безметежју. Нека свако у свом чину угађа Господу. Свако у свом чину има примере по којима треба да уређује свој живот. Ти подражавај оне који су просијали у општежићу. Које, дакле? Нe само древне светитеље, него и оне који су у нашем братству били и јесу. Подражавај блаженог Доментијана, чија је вера огњена. Подражавај блаженог Зосиму, чије је послушање нелицемерно. Подражавај блаженог Марка, који је, примајући увреде и бешчашћа као почаст, умео да своје стање сачува непоколебивим. Подражавај Терентија, који се, служећи болесницима у кухињи, никада није предавао малодушности, нити уклањао од труда, већ се није слагао да пређе на друго послушање када су му нудили. Он је претпостављао да се злопати на старом послушању. Подражавај и другу многу братију, који су изузетни у својим послушањима и чија имена се налазе у књизи живих. Ето кога да подражаваш, а не пустињаке.
4) Нека пустиња и горе остану за аву Јоаникија и њему сличне. Ти заволи послушање и одсецање своје воље. Он у садашње време не трпи гоњење, а ти си гоњен за правду. Он није закључан у тамницу, а ти пребиваш у тамници ради Господа. Он није тучен, а ти си претрпео ударце за Христа. Све што си ти претрпео јесте неупоредиво више од спокојног пустињског пребивања. Ја смирени ћу рећи нешто и о себи самом. Пошто сам недостојно постављен за вашу главу, треба ли да се удаљим у пустињу и да оставим настојатељство, или треба да започнем неки други начин живота. Међутим, глави и пастиру није својствено да тако поступа, будући да је дужан да своју душу положи за овце своје. Ни ви не треба да помишљате, нити делате нешто друго од онога што сада јесте. Јер, од тога долази бесплодност и неред предстојећег живота, а од трпељивог пребивања у поретку заведеног послушничког живота долази духовна плодност. Стога нека сваки ходи онако како га је Господ подарио и призвао. Нека тако живи и угађа Господу да би се удостојио да чује: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу me поставити; уђи у радост господара свога (Мт. 25, 21).
 

258.
1) Он показује шта је монах; 2) потом изображава у чему су се садашњи монаси удаљили од ранијих; 3) потом напомиње да је то [одступање] противно Речи Божијој; 4) најзад (објашњава) како да се покажу исправни у реченоме и побуђује их на нсправку (4, 39)
1) Ништа није блаженије и узвишеније од нашег живота. Једино треба да живимо по свом имену и да немамо супротно живљење. Монах је онај ко једино на Бога гледа, једино Бога жели, једино Богу стреми, једино Богу хоће да угоди и једино у Богу налази мир, постајући виновник мира и међу другима. Онај, пак, код кога постоји раздор, завист, деоба, по писаноме јесте кратковид… заборавивши своје очишћење од старих грехова (2. Пт. 1, 9).
2) Криви знају због чега сам ја то рекао. И нисам рекао да бих вас огорчио, већ да бих вас утврдио да убудуће не падате у иста сагрешења. Наши оци нису прихватали оговарање: онај коби чуо оговарање затварао је уши, или би га окретао на добру страну. Сада, пак, ми лако откривамо слух клеветнику и слушамо га са жељом са којом никада у цркви нисмо слушали читача. Код наших отаца се није говорило ништа непреподобно, већ све тихо и пристојно, док сада говоре са гневом, виком и искривљеним лицем. Може ли шта бити ружније? Код наших отаца није било роптања, већ је свако са благодарењем примао оно што му се давало, услед чега је горко постајало слатко, и непријатно пријатно. Сада, пак, ми ропћемо и осуђујемо не само сами за себе, већ и пред свима, како бисмо створили што више роптача и више Бога ожалостили.
3) Нe треба тако да буде, братијо моја, не треба. To није монашко дело. И није мали грех осуђивања и вређања. Јер, речено је да опадачи… неће наследити Царство Божије (1. Кор. 6, 10). Ни роптање није мали грех, будући да је написано: Немојте роптати као што неки од њих (Израиљаца у пустињи) ропташе, и изгибоше од истребитеља (l. Kop. 10, 10). Ни празнословље није мали грех, с обзиром да је писано: Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. И не жалостите Светога Духа Божијега, којим сте запечаћени за дан избављења (Еф. 4, 29-30). Видите ли чиме опомиње апостол? Ми, наиме, празнословљем жалостимо Духа Светога. Или, зар се не бојимо што ћемо на дан суда бити дужни да, по речи самог Господа, дамо одговор за сваку празну реч?
4) Зашто после свега не пазимо на себе? Због чега се не припремамо да будемо у добром стању пред оним што ће нас задесити? [Рецимо] да су те увредили. Поднеси увреду великодушно и подави у себи огорчење, као што је чинио свети Давид: Смутих се и не говорих (Пс. 76, 5). На тај начин ће увреда проћи, а твоја врлина остати вавек. [Рецимо] да је постављена храна која ти не одговара. Ти, међутим, благодари за оно што се има. Јер, оно што ти осуђујеш и сматраш лошим други би желели макар да пробају. Уосталом, кад се са нама не би дешавало нешто слично како бисмо могли доказати своју послушност? И каква је његова похвала? Ни уздржањем, наиме, ни бдењем, ни лежањем на голој земљи, нити са било којим другим подвигом ми не можемо да се покажемо искусни у животу као са одсецањем своје воље, тј. са мучеништвом које је нераздвојно од општежитељног живота. Свети апостол Петар заповеда: Одбацивши, дакле, сваку злобу и свако лукавство и лицемерје, и завист и сва оговарања, жарко желите разумнога и правога млека, као новорођена деца, да о њему узрастете за спасење, ако већ окусисте даје благ Христос Господ (1. Пт. 2, 13), ако желите вечни живот, ако не одбијате да следите добре савете и ако не се умарате и не падате духом, свагда се одвраћајући од сагрешења и падова. Постајући искусни на тај начин, ми ћемо се несумњиво удостојити вечног живота у Христу Исусу.
 

259.
1) Ми треба да се сећамо онога што нам је даровано домостројем Оваплоћења; 2) треба да живимо обновљеним животом, тј. по његовом духу; 3) треба да бежимо од ветхости, тј. од похотне сласти и зависти, од којих долази сво зло; 4) треба да ревнујемо за свако добро, волећи и невоље ради њега (4, 40)
1) Ми треба да смо жељни слушања Речи Божије као што жедни желе да пију, и гладни да једу. Јер, ми од слушања добијамо веома много: од немарних постајемо ревносни, од ревносних најревноснији. Какву реч ми сада слушамо? Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3, 16). И Он га није једноставно дао, већ га је [дао] до смрти, и mo дo смрти на крсту (Фил. 2, 8). Ми смо били робови ђавола због Адамове непослушности, савладани смрћу, продани греху и потчињени трулежности. Међутим, дошао је Јединородни Син Божији, као што је писано, и ceдe дао за избављење свих, те не само да нас је избавио од власти смрти, него нас је и омио од наших грехова својом Крвљу (Отк. 1, 5), начинивши нас наследницима свога Царства. Видиш ли Његову крепку и силну љубав? Видиш ли безмерну милост Његовог човекољубља? Како су непостижне Његове милости и како су неиспитљиве Његове штедрости, које је богато излио на нас кроз Исуса Христа, Спаситеља нашег.
2) Шта ћемо на то рећи ми, бедни и шта ћемо помислити? Да ли ћемо се опет вратити на грех? Хоћемо ли пожелети ропство? Хоћемо ли изабрати бешчашће, трулежност и осуду? Не било. Ми који умресмо греху, како ћемо још живети у њему? Или зар не знате да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстисмо? Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу (Рим. 6, 24). Ходимо, дакле, братијо, у новом животу како што смо обећали изнова приликом примања схиме. Живимо у правди и преподобију, као што и доликује светима (Еф. 5, 3), у миру и једномислију, у часности, у благородству и побожности, у светости и бестрашћу, не поводећи се за пређашњим жељама из времена вашега незнања (1. Пт. 1, 14), већ као од огња бежећи од ранијих пристрашћа, будући утврђени на камену вере наше.
3) Ето шта је обновљење. А шта је ветхост? Греховна сласт, којом је био уловљен наш праотац Адам (поставши изгнаник из раја и потпавши под бреме садашњег многоплачевног живота нашег) и завист, којом се распалио Каин и убио свог брата Авеља (стога што је предност дата његовим даровима, услед чега је потом читавог живота стењао и дрхтао). Од две наведене страсти у свет је ушло безбројно зло, због кога је дошао потоп (који је истребио све живо на земљи), те горки удео Содома и Гомора (који су огњем и сумпором претворени у пепео ради указања на њихову нечастивост). Видите ли шта су учинили грех и похота очију са надменошћу живљења?
4) Као што је већ речено, ми смо милошћу Божијом призвани, добили слободу и потекли ка усиновљењу. Стога стојмо у слободи којом нас је ослободио Христос и сачувајмо у слави којом нас је прославио, избегавајући све ништавно и све сматрајући безвредним због Христа. Бешчашће сматрајмо чашћу, жалост радошћу, ране – насладом, гоњење – блаженством, смрт – животом, као што су чинили и поменути свети оци наши и братија, чија су имена у књизи живих. И ми ћемо, живећи на такав начин, сијати као светила васиони, држећи речи живота (Фил. 2, 15-16), док ћемо се у будућем животу удостојити наслеђа Царства Божијег.
 

260.
1) Он указује да увид у житија светих у нама оживљава све добро и одбија све лоше; 2) потом призива да их свако по врсти свог послушања подражава; 3) [најзад] саветује да се избегава непослушност, лењост и роптање (4, 41)
1) У ове дане, читајући житија светих отаца наших, ми црпемо велику корист и учествујемо у радости која се не може описати. Јер, шта је слађе од разматрања њихових бесмртних дела, чуда и победе над демонима? Мени се чини да чак и камење осећа ту корист, а не само словесан човек. Од тога се просвећује ум човеков, одбијајући помрачујуће мудровање тела, док душа стиче умилење, узлазећи ка божанственој љубави. Најистинитије се може рећи да је (сабор светих) Божији едемски рај који је испуњен и украшен разноврсним духовним плодовима, а не вештаственим растињем. У њему мирише мирис живота. У њему змија не уједа, већ добија ране, и не изгони, већ бива изгнана, као што и приличи. С обзиром да је Царство Божије у нама, неће погрешити онај ко свете назове Царством небеским. У њима је починуо свеблаги Бог. И као неки штедрољубиви Цар, Он својим слугама дели дарове. И шта би нам после реченога представљала земаљска царства? Шта представља ништавна слава и стомак који ће се укинути? Шта је злато и сребро, и светле одеће, и свака друга сујета? Оно се чак не може ни поредити са [небеским], као уосталом ни светлост са тамом, живот са смрћу и истина са сном.
2) Уколико је све као што смо рекли, радујмо се радошћу неисказаном и прослављеном (1. Пт. 1, 8) што смо добили бољи део ишто смо почели да припадамо изабраном роду, који сија небеским благородством. И немојмо се само радовати, већ поревнујмо и да подражавамо њихове врлине према својим силама као би било очигледно да не носимо празно име, [тј. да се не деси] а имамо изглед побожности, а да смо се силе њене… одрекли (2. Тим. 3, 5). Долазећи у апотеку, свако бира лек према својој болести. Желећи да добро подражавамо свете, и ми треба да изабирамо примере који су сродни са нашим животом, црпећи корист из њиховог живота. Ја недостојни ћу гледати на оне који су били достојни пастири, економ – на оне који су верно и разборито управљали газдинством, а складишник – на oнe који су расудљиво и савесно држали складиште. Слично треба да поступа и канонарх, кувар, трпезарац и сви остали, у складу са својим послушањем. Добри примери ће се наћи за све, уколико само хоћемо да их видимо и да их подражавамо.
3) Нека ни код кога не буде непослушања. Чим си позван, јави се. Јер, говорити: „Доћи ћу, сачекај мало“, није безгрешно дело, нити измиче осуди, нарочито уколико је упућено економу. Нека се нико не одриче свог послушања, већ нека га до смрти благонаклоно испуњава, што и представља монашко савршенство. Нека нико не ропће, осуђујући наше место што нема једног или другог. Јер, он потпада под суд оних који су роптали у пустињи и чија је погибао ужасна (Бро. 16). О коме се ради? О незналицама, нетрпељивцима и онима који имају детињи ум. Они нису достојни ни да ваздух удишу, а камоли да примају толике утехе. Уосталом, свеблаги Бог наш нека уразуми неразумне, разумне још више умудри и све спасе у свом Царству, у Христу Исусу, Господу нашем.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *