НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

 

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
 

221.
1) После зиме цвета и даје плодове биљно царство; и душа после лишавања, скорби и тешкоћа духовно цвета и доноси духовне плодове, којима се радује и храни Господ; 2) подносимо све невоље и тешкоће нашег подвижничког живота како бисмо принели плод, радујући и хранећи Господа, од чега нема ништа блаженије; 3) за речено ће нас уверава сам Господ; како, дакле, да са сваком радошћу не подносимо сваку тешкоћу нашег живота (3/2, 18)
1) Зима је прошла и наступило је пролеће. Ми видимо како творевина Божија оживљава: растиње цвета, земља се покрива зеленилом, птице почињу да певају и све остало се обнавља. И ми се свиме наслађујемо и славимо премудрог Уметника свега Бога, који сваког лета као да пресаздаје и преображава сву твар своју, приметно нас уверавајући да оно што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, тј. Његова вечна сила и Божанство (Рим. 1, 20). Ми, уосталом, не треба да се задржавамо само на реченоме, већ да и даље простиремо свој мислени поглед, те да и у самима себи видимо оно што се дешава у творевини. Како? Кроз поређење. Узрок обнове видљиве творевине јесте зима, у којој се земља и све што је на њој подвргава непријатном утицају снега, ветрова и бира. Слично бива и са душом: уколико најпре не претрпи зиму скорби, лишавања и беда, она неће дати цвет ни плод. Уколико, пак, претрпи све слично, принеће очекиване плодове и добити благослов од Бога, као што је написано: Јер земља која упија дажд што често на њу пада, и која рађа биље корисно онима ради којих се и обрађује, прима благослов од Бога (Јев. 6, 7).
2) И ми треба да подносимо сваку невољу, свако лишавање, свако видљиво и невидљиво искушеље које нас напада у време поста који тече у гладовању и жеђању и у свим осталим злопаћењима како бисмо постали плодоносни и како бисмо добили благослов од Бога. Ми треба да прихватимо као госта и нахранимо Господа Исуса. Ми се, наиме, наслађујемо гледањем зелене, расцветане и плодне творевине. И Господ се радује гледањем на нашу душу која духовно цвета и доноси плод. Какав плод? Љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброту, веру, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23). Ето чиме се Он храни и наслађује. И блажен је онај ко га тиме храни стога што ће и Он њега нахранити вечним добрима. Блажен је онај ко га прима као госта јер ће и Он њега примити у Царство небеско. Онај ко земаљског цара прими у свој дом има велику радост и весеље. Неће ли се утолико пре [радовати] онај ко прима Цара над царевима и Господара над господарима?
3) И ми га заиста примамо, као што се види из Његових речи: Ако ме неко љуби, реч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23). И опет: Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам (Јн. 14, 21). Због наведених обећања ми све треба са радошћу да трпимо и чинимо, слушајући апостола који говори: Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква (Кол. 1, 24). И свети Јаков говори: Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење; а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка (Јак. 1, 24). Видите ли да се у искушењима налази радост и у скорбима – весеље? Светитељи су тако живели. И ми се напрегнимо да идемо њиховим стопама како бисмо заједно са њима наследили Царство небеско.
 

222.
Набројавши подвижничке врлине, у којима се понеки нарочито успевали у [време] поста, он додаје: „Будите такви увек не мењајући се са променом времена“ (3/2, 19)
Већ се налазимо на самој граници поста, будући да се, као што видите, готово завршава, Писмена сведочанства која су до нас дошла из давних времена уверавају нас да су се у ово време у своје обитељи враћали блажени оци из околине Јерусалима. Они су време свете четрдесетнице проводили у пустињама. Они су као првине на дар многоштедром Владици и Богу приносили високе врлине у којима су узнапредовали у својим пустињским подвизима. Ни ви не приносите ништа мало и незнатно. Напротив, према својим силама ви приносите госпођу свих врлина, тј. љубав, затим богосветло смиреноумље, христоподобно послушање, неуспављиво трезвоумље у молитви и псалмопојању на бдењу, нарочито усрђе у испуњавању напора рукодеља. Није недостојно похвале ни пресецање расејаности, уздржање од неприличних погледа, скромност у ходу, благоразумност у одговорима и узајамном општењу. Нећу почети да говорим о обуздавању дрскости, одбацивању причљивости, уздржању у храни, одбацивању многог спавања, пажњи приликом читања и најзад, о блаженом и мученичком одсецању властите воље, које је требало поставити на прво место, будући да га Господ, као једину истинску жртву, изнад свега тражи од нас. Све наведене особине су добар и преподобан принос. Усудићу се да кажем да се од вас нико пред Господом нeћe појавити празан, већ ће сваки принети своје добро. Ви сте, дакле, на темељу свог подвижништва назиђивали злато, сребро и драго камење, тј. дела која неће сагорети на огњу будућег испитивања, а не грехољубље, ропство страстима, срамни говор, стидне помисли, тајно једење, лаж, непријатељевање и друга дела, која апостол упоређује са дрвима, сеном и сламом (1. Кор. 3, 12). Ви сте за кратко време испосничких дана стекли духовну ризницу. Стога немојмо допустити да је са променом времена изгубимо, предавши се непријатељу и супарнику. Нека дође до промене времена и нека дођу други дани. Ви, пак, у својој покорности вољи Божијој и у својој љубави према Њему останите непромењиви. Или, промените се, али једино добром изменом, мање савршенство замењујући већим савршенством, од искре постајући светилник који гори и од месеца се преобразивши у сунце. Само се немојте заустављати и окретати назад ка утехама света, које пролазе као сан, премда и подвргавају вечном горењу у огњу. Према томе, молим вас да, настављајући досадашње пребивање у богоугодном настројењу, отпразнујемо и празник Цвети, да отворимо манастирска врата и примимо оне који нам дођу, виђење и беседу са њима уредивши на славу Божију. Нека они који нас виде по божанственом апостолу кажу да је Бог са нама као у свом храму (1. Kop. 3, 16). Чинећи као што рекосмо, ми ћемо и Свету и Велику Пасху отпразновати богоугодно, саображавајући се страстима Христовим и обасјавајући се светлошћу Васкрсења.
 

223.
1) Он помиње неко искушење које су сви заједно добро поднели; 2) он указује како тече искушење на грех и како се треба противи греху, одбијајући прилог, и остало; 3) да не би било прилога, не треба да се враћамо на раније чак ни мишљу, док спољашње треба да се строго држимо поретка доброг понашања; 4) више од свега се чувајте напуштања обитељи; 5) уопште, нека код вас све буде благообразно и правилно; све чините као пред Господом; 6) завршен је пост, заблагодаримо Господу и немојмо престати да се поправљамо (3/2, 20)
1) Господ је у Јеванђељу рекао: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас веје као пшеницу. А ја се молих за тебе да вера твоја не престане (Лк. 22, 31-32). Нешто слично се и са нама десило. Ипак, свеблаги Бог није дозволио да се ожалостимо преко мере, већ је учинио са искушењем крај, да бисмо могли поднети (1. Kop. 10, 13). Ви знате о чему говорим. Ја сам примио ваше братољубиво састрадавање као богоугодно, спасоносно и похвално, по речима апостола: Јер гле, баш то што се ви no Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари (2. Кор. 7, 11). Ваше расположење заиста беше братско, као што и захтева реч истине. Јер, каже се: И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1. Kop. 12, 26).
2) Погледајте само какво је старање и напрезање код ђавола, како као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Пт. 5, 8), кога да ухвати као плен делимично или у потпуности. Ухвативши некога делимично, он није задовољан, већ се пружа на још горе све док не изазове греховну смрт. Он најпре настоји да прихватимо прилог [тј. греховну помисао] како бисмо у срцу замислили нешто лоше. Оскрнавивши и заразивши душу, он је саблажњује да иступи из граница природе, чинећи је безумном, бесловесном и слепом. И она већ стреми ка неприличном, тј. уместо светлости – тами, уместо сладости – горчини, уместо животу смрти. Таква је несрећа од кушача. Ми, пак, братијо, на сваки начин чувајмо душе своје, не дајући места ђаволу. Ми одмах треба да одгонимо прилог. А уколико будемо савладани, у крајњој мери немојмо се оскрнавити саглашавањем. А ако и на том нивоу претрпимо несрећу, немојмо дозволити да дуго пребивамо у сличном настројењу како се не бисмо приклонили греху.
3) Са нама се речено дешава због наших ранијих пристрашћа и због присећања. Стога избегавајмо пристрашћа и младалачка присећања. Јер, залазити у њих и маштом пребивајући у њима значи враћати се срцем у Египат. Ми, пак, реченога треба да се чувамо по унутрашњем човеку, док по спољашњем треба да чинимо оно што нас учи апостол: Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је noтребно, да донесе благодат онима који слушају. И не жалостите Светога Духа Божијега, којим сте запечаћени за дан избављења. Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама (Еф. 4, 29-32).
4) Избегавајмо напуштање обитељи како не бисмо имали узрок за пад. Авај. Твоја братија је унутра, а ти си напоље. Твоја братија је у безметежју, а ти си у празнословљу. Твоја братија је спокојна, а ти прелазиш са места на место. Отуда су саблазни, отуда падови. Чему се подвргава овца која се одвоји од стада? Зар не постаје плен зверима? Слично је и са оним ко побегне из обитељи. Нека не буде тога, братијо. Нека све код вас бива благообразно и уредно, све сапажњом и опрезношћу, све као пред лицем Господњим, који види и скривено и откривено, и дневно и ноћно, и сваки телесни и мислени покрет. Немојмо, дакле, бити на саплитање ни Јудејцима, ни Јелинима, ни Цркви Божијој. И довољно смо рекли.
5) Четрдесетница се завршава. Узнесимо славу Богу који нас је удостојио да је довршимо и који нам је дао силу да понесемо њене уобичајене подвиге. Труд је прошао и награда остаје. Тело се стањило, али се поправио дух. Поправљајте га и освећујте и даље те ће васцели дух ваш и душа и тело да се сачувају без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа (1. Сол. 5, 23).
 

224.
1) Немојмо престати да се сећамо страдања и Васкрсења Господњег, како нас страсти не би уловиле; 2) сада је пролеће, које оживљава све телесно; будимо опрезни и строги према телу; 3) потрудили смо се у посту; међутим, после краја поста није крај трудовима: читав живот треба да се трудимо над собом; 4) чинимо тако (4, 1)
1) Удостојивши се да благодаћу Христовом отпразнујемо Свету Пасху, прихватимо опет своја дела. Истовремено и радимо и сећајмо се животворних страсти Спаситеља нашег, Исуса Христа и Његовог славног Васкрсења. Јер, никако не треба дозволити да са проласком Пасхе прође и наше сећање на њих. Пред очи ума треба увек да приводимо спасоносне страсти Господње, Његово распеће, погреб и Васкрсење. Непрестано се занимајући таквим предметима, ми ћемо бити неуловљиви за страсти. Уколико нас понекад услед непажње улове, ми брзо треба да погледамо на распетог Исуса, Господа славе и одмах ће засијати исцелење душама нашим. Слично је у давна [времена] и Израиљ, кад су га уједале змије, погледао на бакарну змију и одмах се исцељивао (Бр. 21, 9). Вама је познато да зле помисли уједају као змије и у душу уливају отров, који са свим старањем треба одмах избацивати како се одуговлачењем не би створила неизлечива рана.
2) Видите, сада је пролеће. Оно је родитељка [тј. будитељка] крви (а крв – тела). Тело, пак, жели против Духа, а Дух против тела (Гал. 5, 17), будући да снажење тела слаби дух, а снажење духа слаби тело. Будимо опрезни и у употреби хране, пића, сна и свега другог држимо строгу умереност како тело не би надвладало дух, већ како би душа одржала победу над телом.
3) Тркач на попришту се проглашава победником када претрчи све стадије (и први дотрчи до назначене црте), а не када претрчи само две стадије. Ни ми (нисмо победници уколико долично проведемо) само четрдесетницу или Педесетницу. Напротив, кажем вам да уколико сав свој живот не истрајемо у пажљивом подвигу ми нећемо избећи замке ђавола и нећемо добити победне награде.
4) Стога се стално подвизавајмо добрим подвигом, проливајмо зној ради стицања врлина, притешњавајмо тело, прогањајмо страсти, свагда носећи на телу умирање Господа Исуса (2. Кор. 4, 10) и свагда сами у себи осуду на смрт доживљавајући (2. Кор. 1, 9). Јер, свакако ћемо и ми умрети као и оци наша и братија. И ми ћемо се преставити и отићи на непозната места, те угледати призоре које нисмо видели. Та реч је страшна и онога ко има ум приводи у иступљење. Пребивајући, дакле, у страху и трепету, држимо своја чула у строгом поретку. На сваки начин се чувајмо од испразног слушања, од штетног гледања, од мириса који размазују и од сваког опасног корака, свецело се посвећујући Светоме Богу како бисмо, угодивши му, послали наследници вечних добара.
 

225.
1) Прошла је Пасха и прошла је страсна [седмица]; међутим, пасхално радовање и сећање на страдања Господња треба да су увек живи у нама како не бисмо живели за себе, него Господу који је умро и васкрсао за нас; 2) стога и после Пасхе треба да пребивамо у духовним и телесним подвизима, не измишљајући никаква оправдања за њихово избегавање; 3) он их прекорева што су се скупљали заједно на тајном месту иако им је говорио да тако нешто не чине; он им указује како да се понашају кад се јавно скупљају ради разговора и како да се држе у свако друго време; 4) он напомиње да се сећају добре упокојене братије и да их подражавају, наводећи пример брата Доментијана (4, 2)
1) Пасха је прошла и празник се завршио, али радовање или празновање, ако хоћете, није прошло. Јер, ми духовно треба да се увек радујемо и празнујемо, по речи апостола: Радујте се свагда у Господу, и опет велим: Радујте се (Фил. 4, 4). И страсна седмица је прошла, али сећање на страдања Христа Спаситеља нашег треба да је у нама увек ново и живо. [Ми увек треба да се сећамо] да се Господ славе за нас распео и био погребен и васкрсао у трећи дан, саваскрсавши и саоживотворивши и нас са собом како ми живи не бисмо више живели себи, него Ономе који је за нас умро и васкрсао (2. Кор. 5, 15) и како бисмо са смелошћу могли да кажемо речи апостола: А живим – не више ја, него живи у мени Христос; a што сад живим у телу, живим вером Сина Божијег, који ме заволи и предаде себе за мене (Гал. 2, 20). Закључак из наведене тајне јесте да треба да будемо мртви за свет и живи за Бога.
2) Према томе, и после Пасхе ми треба да смо трезвоумни и бодри, да се молимо и држимо умиљења, да точимо сузе и просвећујемо се, да увек умирање Господа Исуса на телу носимо, да свакодневно умиремо произвољељем, да се свагда мислено раздвајамо са телом и одлазимо Господу кроз удаљавање од телесног мудровања. Немој говорити: „Сада није четрдесетница“. Јер, за трезвоумног је увек четрдесетница. Немој говорити: „Ја се већ одавно подвизавам и имам потребу за одмором“. Јер, овде на земљи нема одмора. Немој говорити: „Ја сам остарео у врлини и не бојим се“. Јер, страх од измене и пада никад не треба да нас напушта, с обзиром да је сатана многе остареле у врлини сурвао у јаму греха у једном часу. Зато који мисли да стоји нека пази да не падне (1. Кор. 10, 12) и онај ко мисли да је добро заштићен нека се пази да не буде остављен без икакве заштите. Нека код вас увек постоји опрезност, пажња и строга мера и у сну, и у јелу, и у пићу и у свему другом како би тело свагда било под притиском и обуздавањем. У супротном ће оно, поскочивши као ждребе, да нас сурва у бездан греха.
3) Ја сам вам у недавној поуци саветовао да се не одвајате и не задржавате насамо на скривеним местима, па ипак су неки од вас чинили супротно. Шта хоћете? Да дођем к вама са прутом или са љубављу и духом кротости (1. Кор. 4, 21). Ја сам вам говорио и ви нисте послушали. Ви сте видели да је ваш брат за тако нешто добио епитимију и нисте се уздржали. Пазите да неко не падне у сличну врсту греха. Поуке се не говоре узалуд и у празно. Јер Бог није Бог нереда, него мира (1. Kop. 14, 33). А све нека бива благообразно и уредно (1. Kop. 14, 40) да би се код нас у свему прослављао Господ. Ви братијо, који се сабирате са разних [места], пазите где и како седате и како се опходите. Немојте бити као они који су добили разрешење на све, него као свезани Духом, не као они које нико не надзире, него као они које надзире Господ, који види сваки покрет и свако дејство ваше. Немојте лутати тамо-амо, као да вас неко вуче, већ будите као странци који се одмарају. Пазите на своје рукодеље, молитве и псалмопојање и ништа немојте среброљубиво сабирати овде, већ будите задовољни оним што поседујете. Јер, сам Господ је рекао: Нећу me оставити, нити ћу me презрети (Нав. 1, 5). Стога свако од нас са смелошћу може да говори: Гoсnoд је мени помоћник, и нећу се бојати, шта ће ми учинити човек (Пс. 117, 6).
4) Сећајте се братије ваше и гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову (Јев. 13, 7). Такав је био блажени Доментијан кога смо опевали и чији је спомен са светима. Какву је он трговину остварио? Какав је он провео живот? Није ли он многим напорима и подвизима стекао вечно наслеђе? Он је био сиромашан човек и незнатан по телу. Међутим, с обзиром да је изабрао врлину и да је заволео Бога, и Бог је њега узвисио, по речи Писма: Прославићу само оне који ме прослављају и онај ко ме понижава биће без части (1. Цар. 2, 30). Због такве братије треба да се радујемо и веселимо. Међутим, од тога ми нећемо имати користи уколико и сами са своје стране нешто не принесемо. И приневши нешто пo својој сили, ми ћемо имати част са светима у Христу Исусу, Господу нашем.
 

226.
1) Чувајмо мир међу собом како бисмо затворили уста онима који су ради да хуле на наш начин живота; 2) подстрек за речено нека буде љубав према Господу, која је надахњивала све свете; 3) ми се понекад предајемо изазовима због хладноће љубави према Господу; њу, дакле, треба да обнављамо и снажимо (4, 3)
1) Ми смирени се радујемо кад видимо да сваке године долазите овамо и ваш долазак празнујемо као другу Пасху. Свако од вас нам приноси телесне [дарове по мери] онога што је његова рука сабрала. И ми ћемо стога, као неко уздарје, вама предложити духовне [дарове]. Према томе, молим вас именом Господа нашег Исуса Христа да ходите достојно монашког звања које исповедамо и гоњења које смо претрпели за Господа. Владајте се добро у свету, да би за оно за што вас опадају као злочинце били посрамљени, видевши на делу ваше добро понашање (1. Пт. 2, 12). Постарајмо се да и за саме себе и за оне који се противе истини чврсто устројимо свој живот, одржавајући добро понашање у узајамним односима и у добрим подухватима држећи се добрих правила. Кад се сабирамо у цркву држимо апостолска правила. Апостол говори: Сваки од вас има псалам, има поуку, има језик. . . и све нека буде за изграђивање (1. Kop. 14, 26). Када негде одемо по потреби ходимо побожно како би на нашем лицу сијала извесна благодат на назидавање оних који виде. Када се деси да говоримо са женом треба да имамо пуну пажњу и да скромно уздржавамо очи од гледања како не бисмо примили жаоку и стрелу у срце.
2) Једном речју, све треба чинити у славу Бога, који нас је заволео и предао себе за нас (уп. Еф. 5, 2). Љубав према Њему доводи до иступљења онога ко га воли, не допуштајући му да припада себи, већ једино Љубљеноме, што се може приметити и код оних који воле душевно или плотски. Муж који воли жену целог себе предаје вољеној: он као да дише њом и о њој непрестано машта. Он ни на сунце које му се указује неће да гледа, већ само на своју жељену. Он неће да узме учешћа у трпези му се предлаже због жеље да буде једино са својом љубимицом. Ко је, међутим, краснији од Христа? Шта је сладосније од Његове љубави? Зар Он није красан лепотом већма од синова људских (Пс. 44, 3)? Није ли Он сав сладост и жеља (Пес. 5, 16)? Показујући топлину своје љубави према Њему, свети узвикују: Као што чезне јелен за изворима вода, тако чезне душа моја теби, Боже (Пс. 41, 2), или: Јер нас љубав Христова обузима па овако мислимо: да ако један за све умре, то сви умреше. И Христос за све умре, да они који живе не живе више себи, него Ономе који за њих умре и васкрсе (2. Кор. 5, 14-15). Ето каквом је љубављу Бог заволео свет. И ето како су силно и незадрживо свети Њега волели.
3) Нe волећи га пламено, ми постајемо плен злих помисли и телесних похота, уместо задовољства сусрећући скорби, уместо сладости – горчину и уместо мира – узнемиреност. Ми братијо треба да се пробудимо и отрезнимо, те да очистимо душу од сличних погубних жеља како би у нама обитавао Христос. Јер, где је чистота, тамо је и Христос. Такав је блажени и пожељни живот. Живећи на тај начин, ми ћемо наследити Царство небеско у Христу Исусу, Господу нашем.
 

227.
1) Ви сте постом сабрали духовна добра; сада се постарајте да их сачувате; 2) стога треба избегавати немарност, строго пазити на себе и дејствовати са бодром опрезношћу; 3) избегавајте случајеве који побуђују на грех, чувајте чула и нарочито кротите помисли; 4) уколико не будете тако чинили, пашћете у грех; грех нам је, пак, начинио и чини много зла (4, 4)
1) Време нас призива да после празника опет кренемо са беседама и обичним поучавањем. И ја им приступам са усрдношћу знајући да сам ради тога постављен и да ћу тешко [одговарати] уколико не саопштавам реч истине у складу са својим силама. Шта бих вам рекао у садашње време? Раније сте, тј. у време свете четрдесетнице, као у неко пристаниште сабирали духовно богатство како бисте ступили у Свету Пасху. И носили сте са собом многе и добре товаре врлина, тј. пост, бдење, молитву, трудољубље и остала преподобна старања. Стога сада предмет наше изузетне бриге и старања треба да буде очување свега наведеног.
2) Јер, не треба сматрати да у духовном пристаништу бива као у телесном. Наиме, чим ступи у [телесно пристаниште] и усидри се, [човек] се предаје недејствености и безбрижности у односу на морске таласе и друге непријатне случајности. Напротив, у [духовном пристаништу] од покоја страсти постају силније и свирепије и духови злобе (тј. дух блуда, дух стомакоугађања, дух лакомости, дух лењости, дух гордости) нападају са већом неукротивошћу као некаква бура. Стога је веома умесан страх да се и у пристаништу не потоне на дно. Некада је свети Давид неопрезно погледао на Уријеву жену и потом пострадао, што знају они који су читали (2. Цар. 11, 1; 4). Писмо говори: Једе Јаков и насити се, и одметну се љубљени (Пон. 32, 15). [Једном] је неко непромишљено додирнуо [нешто], те се распалио похотом и родио безакоње.
3) Слушајући шта се говори, ти треба да пазиш: бежи од места и призора који су опасни због побуђивања на грех, те очи, слух, мирис, укус, пипање, јело, пиће и сан свежи строгим правилима како те не би потопили валови страсти. Такође треба знати да се онај ко плови по чулном мору невољно подвргава бурама и таласима, док је онај ко плови по мисленом мору господар и буре и затишја. Јер, уколико храбро одгони неумесне помисли, он ће се испунити тишином, имајући Светога Духа као Сапутника, као што се прича о светом Арсенију. Међутим, онај коме су чула распуштена и ко не омета да се у њему подижу похоте као неки таласи – у ствари сам у себи подиже најгору буру. И уколико убрзо не укроти узнемирене помисли, он ће жалосним гласом завапити: Дођох у дубине морске, и бура потопи ме (Пс. 68, 3). Ја заправо хоћу да кажем да треба да господари добра помисао и да боље не треба да буде савладано од горег, тј. да дух треба да влада и да се управља ка бољем.
4) Или, зар не знате шта је учинио грех? Није ли он у свет увео смрт? Није ли искварио земљу? Није ли васељену испунио гробовима од почетка света све до сада? Јер, човек је био нетрулежан до преступа заповести и ништа од наведенога није било на делу све док је првосаздани непоколебиво остајао веран заповести која му је дата. [грех] је виновник и вечних мука; он је потпала неугасивог геенског огња; он је храна незаустављивог црва; он је човека који се налазио у части учинио сличним бесловесној стоци. Будући да је многобедствен и смртоносан, ми треба да бежимо од њега по својим силама, те да бирамо врлину која људе показује као анђеле, која се противи демонима, која прогони све страсти и која, најзад, као награду добија Царство небеско, које нека бисмо достигли сви ми благодаћу и човекољубљем Господа нашега.
 

228.
1) Немојте се предавати немарности, будући да је смрт увек близу, a пo смрти суд и награда; 2) слуге земаљског цара са страхом се труде да испуне све – и велико и мало; зар нису утолико пре дужни да се труде они који служе небеског Цара; 3) усрдно испуњавајмо све и на богослужењима и на послушањима; нарочито будите искрено мирни међу собом (4, 5)
1) Дуготрајност овдашњег живота у нама не треба да рађа досаду, лењости или немар, већ усрдност и марљиво старање о богоугађању, с обзиром да смо увек близу смрти. Ни један роб се не препушта немару уколико се приближава свом господару, као уосталом ни посланик који треба да да одговор ономе који га је послао. Напротив, они су врло забринути, услед чега изгледа као да су изван себе. А зар смо ми нешто друго? И ми се приближавамо нашем Господу, или, боље рећи, Господ се приближава нама, као уосталом и Његов страшни суд, на који ће сви изаћи наги и откривени да би дали одговор о проживљеном те да би или добили Царство небеско, или вечну муку. Ко ће се предати немару уколико помишља о реченоме? Зар се неће свако силније од огња распламсати ревношћу да чини вољу Господа свога како се не би показао као слуга који је био свезан за руке и ноге и избачен из свадбене одаје (Мт. 22, 13).
2) Уколико нас наведени примери не страше, постарајмо се да живље себи представимо будуће кроз упоредбу са оним што се дешава сада. Зар не видимо како се једни непријатељи цара муче у тамницама, док се други кажњавају бичевањем, како се једни шаљу у прогонство, а други лишавају очију, и како су понеки чак у опасности да се лише и самог живота? Нe стоје ли и не служе ли са страхом и трепетом чак и они који нису ни због чега криви кад их негде пошаљу у рат и на друга тешка дела? И нема никога да се препире или да се не повинује. И тако је код смртног цара. Нe приличи ли утолико пре да се код бесмртног и јединог Цара над царевима и Господара над господарима све чини са страхом и трепетом и да се чини једино оно што је наређено? Чујете ли шта говори Реч Божија? Или презиреш богатство Његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући дa me доброта Божија на покајање води? Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога, који ће дати свакоме no делима његовим (Рим. 2, 46).
3) Нека нас речено застраши. Сваки дан проводимо са сваком пажњом и будним самочувањем. Рано ујутру на знак одмах живахно устајмо прогонећи сан. После трезвоумне молите у келији и на општем сабрању нека се сваки лати свога посла – складишник у складишту, кувар – у кухињи, и остали – сваки на свом месту. Нека [се нигде не нађе] роптање, ни непослушност, ни вика, ни противречење, ни злоћа, која се тајно чува и храни изнутра уз мирну спољашњост да би због незнатног повода ујела слично змији и осветољубивој камили. Десила се нека увреда и потом прошла. Међутим, да ли се искрено десило покајање и опраштање? Немојте се поново разгоревати помислима, нити покушавајте да враћате зло за зло, ни увреду за увреду; него напротив, благосиљајте, знајући да сте позвани да наследите благослов. Јер који хоће да љуби живот и да види дане добре, нека уздржи језик свој од зла, и усне његове да не говоре преваре; нека се уклања од зла и нека чини добро; нека тражи мир и нека му стреми. Јер очи Господње обраћене су на праведнике, и уши Његове на молитву њихову; а лице Господње против оних који чине зло (1. Пт. 3, 9-12).
 

229.
1) Сва творевина празнује Христово Васкрсење, покривајући се цветовима и ширећи мирис; и ми треба да празнујемо тај празник над празницима, ширећи из себе духовни мирис, припремивши га у себи сједињавањем свих врлина; 2) ипак, у ове дане пре свега треба да миришемо Православљем у односу на иконоборство, које посрамљује сам Господ; 3) држимо и праву веру и миришимо врлинским животом (4, 6)
1) У време празника Христовог Васкрсења и читава творевина као да одбацује умртвљеност, тј. као да одлаже зимски тужни покров и поново се расцветава и оживљава: земља се покрива зеленилом, дрвеће лишћем, животиње скакућу и играју, море се успокојава и све се преображава у боље стање. Због чега ја о томе говорим? Ето, кад се бездушна и бесловесна твар радује пресветлом Васкрсењу и поприма празнични изглед, не треба ли утолико пре ми, који смо почаствовани словесношћу и образом Божијим, да се украшавамо добрим животом и да миришемо духом? Заиста, Христов мирис је онај ко је украшен врлином, као што сведочи апостол: Јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот (2. Кор. 2, 15-16). Пригодно је да кажемо да је и Адам пре преступања заповести био мирис Божији, будући украшен бесмртношћу и нетрулежношћу, те обузет небеским зрењима. Он је био насађен у рају као неко цветно и мирисно дрво, миришући врлинама. Можемо поменути и да је патријарх Исаак, осетивши пријатан мирис од сина свог Јакова, рекао: Ево мириса мога сина као мириса пуне њиве коју је благословио Господ (Пост. 27, 27). Он је, наравно, мирис схватао духовно. И ми, братијо, миришимо благоухањем које ћемо себи, као искусни мирисар, припремити спајањем свих врлина? Такав мирис је благословен, такав мирис је пријатан Богу, такав мирис привлачи анђеле и прогони демоне. Таквим мирисом су чисте душе привучене да следе за Христом Господом, као што се пева у Песми над песмама (Пес. 1, 23). Тако увек треба да буде.
2) Међутим, у садашње време треба да миришемо првенствено Православљем усред иконоборачког бешчашћа. Иконоборци узвикују: „Бог је бестелесан и не може да се изображава“. Иони мисле да изговарају неку велику мудрост. О, неразумних. Да ли ви исповедате да је Господ Исус Бог? Претпостављам да ћете рећи: „Да“. Почујте, међутим, шта сам говори, јављајући се по Васкрсењу светим апостолима и посвећујући их у најскривенија и надумна тајинства спасоносне вере по свом неизрецивом снисхођењу. Ради уверавања у истину свог Васкрсења, Он је кушао храну премда Његово свето тело по Васкрсењу није у њој имало потребу. Он је јео и пио и био додирљив, те је онима који су мислили да је дух рекао: Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тела и костију као што видите да ја имам (Лк. 24, 39). Шта ће иконоборачки христоборац рећи на то? Да ли Господ има тело и кости? И може ли стога бити изображаван на икони? Уколико не може друго, ни првог није било. Говорећи да има тело, Он (ћутећи и са подразумевањем) сам сведочи да може бити изображаван на икони. Јер, те две црте подразумевају једна другу. Стога ће ти иконоборци заједно са манихејцима бити осуђени на вечну погибао (2. Сол. 1, 9), као што је написано.
3) Ми, пак, братијо, [пребивајмо] у православном мудро[љубљу], верујући да је могуће видети Господа нашега Исуса Христа на икони и поклонити му се на њој. Успокојавајући се на реченоме, ми сву своју ревност обратимо на [напор] да у складу са достојанством наше вере показујемо и чисти, беспрекорни и непорочни живот како бисмо, не храмајући ни на једну ни на другу страну, искусно ходили и достигли Царство небеско.
 

230.
Помишљајући о мери узвишености наше природе Годподњим Вазнесењем, немојмо дозволити да је помрачујемо недостојним животом (4, 7)
Нама је пред вратима празник над празницима – Вазнесење [Узношење] Спаситеља нашег Исуса Христа, тј. велико и натприродно тајинство. Наиме, наша природа се узима иза предела видљивог неба, као што је написано: А Бог, који је богат у милости. . . нас, који бијасмо мртви због грехова, оживи са Христо. . . и с Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу (Еф. 2, 46), себи с десне стране на небесима, изнад сваког начелства, и власти, и силе, и господства, и изнад свакога имена што се може назвати, не само у овоме веку, него и у будућем; и све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је тело Његово, пунота Онога који све испуњава у свему (Еф. 1, 20-23). Видите ли на какву је висину славе подигнута природа људска? Није ли [подигнута] од земље на небо? Није ли из трулежности [пренета] у нетрулежност? Колико се само понеки [људи] труде да постану пријатељи земаљског и смртног цара? Ми, пак, који смо некада били отуђени и свесно непријатељи у злим делима (Кол. 1, 21), одједном постајемо не само помирени са Богом и Оцем Господа нашега Исуса Христа, већ се узвисујемо и до усиновљења. Сада је наша природа на небесима, при чему јој се поклања сва видљива и невидљива творевина. Ето величине неизрецивог човекољубља благог Бога нашег. Мислећи о њему и знајући његову несхватљивост за наш ум, блажени Павле се моли да Бог Господа нашега Исуса Христа верујућим даде Духа мудрости и откривења да га познају. . . да би знали у чему је нада позива Његова, и какво је богатство славе наслеђа Његова у светима, и каква је неизмерна величина силе Његове на њима који верују no дејству силне моћи Његове, коју учини у Христу (Еф. 1, 17-20). Шта је, међутим, било? Свеблаги је дошао нама кроз девствено рођење, потчинио се одговарајућим законима природе, узишао на Крст, приковавши на њега обвезницу која нас својим прописима оптуживаше (Кол. 2, 14), сишао у најдоње пределе земље, разрушио смртне болове, васкрсао, са собом подигао људску природу и најзад се узнео у слави, показавши се као наш Заступник пред Богом и Оцем. Ето укратко значења овог светог празника. Сагледавајући га и схвативши да смо тело Христово, побожно успоштујмо дар и чувајмо своје благородство. Немојмо издати благодат и немојмо удове Христове. . . начинити удовима блуднице (1. Кор. 6, 15), већ се још више очистимо и у помислима и у делима, још више се одрешујући од телесних похота које војују на душу и владајући се добро (1. Пт. 2, 12). [Нека] наш живот буде миран, благопокоран, послушан, смирен, срђен, што га и чини блаженим. Утехе, пак, и забаве, смех и неуздржање треба да препустимо телољупцима и животољупцима, који гледајући не виде, слушајући не чују и који имају окамењено срце и оптерећене уши како не би разликовали добро од зла, светлост од таме и живот од смрти. Ми се, пак, братијо, држимо исповедништва у коме стојимо и хвалимо се надањем славе Божије (Рим. 5, 2). Латимо се подвижничких напора у којима су се подвизавали свети (међу којима и сада опевани блажени Пахомије), здравоумно гледајмо, здравоумно слушајмо, здравоумно пипајмо и свим удовима се здравоумно служимо како бисмо били наследници вечног живота по обећању.
 

231.
1) Господњим Вазнесењем је вазнесена наша природа: стога успоштујмо величину дара и украшавајмо себе свим врлинама; 2) онај ко није такав, није уд Христов; стога нека се покаје и упреподоби онај ко је потчињен било којој страсти; онај ко се повремено подвргава покретима страсти нека жури да увек обнови духовно настројење; 3) жури будући да је смрт увек близу, док по смрти [следи] осуда непокајаним (4, 8)
1) Ми празнујемо Вазнесење Господње, тј. довршетак домостроја Господа нашег Исуса Христа. Извршивши све по вољи Очевој, Он се узнео у слави, те ја и нас, васкрснувши нас, поставио на небеса у свом светом телу. Какво је богатство славе Његове и каква је неизмерна величина силе Његове (Еф. 1, 18) кад је смирену и ништавну природу нашу узвео на царски престо и кад јој се све небеске силе поклањају. Помишљајући о реченоме, испунимо се страха и трепета и побожно успоштујмо величину дара, те живимо достојно наше Главе, тј. као удови Христови и као сателесници и санаследници Његови, у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемерној, у речи истине, у сили Божијој (2. Кор. 6, 6), са сваком послушношћу и смиреноумљем, са сваким старањем и пажњом, ништа неумесно не говорећи и ништа не чинећи против заповести.
2) Према томе, онај ко скрнави тело већ није уд Христов, ни онај ко злопамти више није уд Христов. Ни онај ко је обузет било којом другом страшћу више није уд Христов, услед чега није достојан ни да се причешћује Светим Тајнама. Јер, апостол говори: Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са светом (1. Kop. 11, 28). Стога постанимо преподобни и очистимо се како бисмо достојно били названи удовима Христовим и како бисмо се достојно причестили Светим Тајнама. Међутим, немојмо се чудити уколико нам се деси да се услед немарности разгоримо злом похотом, или гневом, или завишћу, или мржњом, или нечим другим што је мрско Богу. Напротив, брзо обновимо своју ранију добру настројеност и немојмо одуговлачити у злу. Јер, произвољно задржавање у њему доноси неизвињиву осуду.
3) Осим тога, зар смрт не може да дође изненада? Ето, јуче смо посетили болесног епископа и нашли га у великој невољи. Он је био потпуно исцрпљен врућицом и окретао поглед лево десно, нигде не налазећи помоћ. Зар и ми не можемо да се одмах подвргнемо сличној [невољи]? Шта су, пак, те муке у поређењу са будућим? Сан и сенка. Онај огањ се неће угасити и онај црв не умире, мрак се не развејава, узе се не разрешују, шкргут зуба не престаје, као што су и све остале муке вечне. Заиста, братијо, размишљајући о томе престанимо да смо страстољубиви, да завидимо, да се гневимо, да осуђујемо, да клевећемо, те немојмо ништа друго рђаво чинити. Напротив, постанимо миротворци, држимо добро настројење, скрушавајмо се, чинимо добро, богољубазно волимо једни друге и све наређено чинимо радо и са усрдношћу како бисмо избегли вечне муке и добили вечни живот.
 

232.
1) Господ је обећао другог Утешитеља, што се и остварило на Педесетницу; ето великог [догађаја[; 2) шта ћемо ми узвратити; исповедајмо величину Цара; подстичимо се на свако добро и против свега страсног и телесног, у чему се налази једино горчина; свака утеха је једино у Богу; 3) бежимо од свега неприличног (4, 9)
1) Ми празнујемо Педесетницу и силазак Духа Светога, о чему говори Господ: Ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама. А када дође Он. . , увешће вас у сваку истину (Јн. 16, 7; 13). Какво обећање! Чиме смо само удостојени! Он није обећао да ће послати анђела, ни човека, већ свог сопственог Духа. Према томе, испунивши Очево дело, Јединородни Син Божији узлази на небеса, а Дух Свети силази. И Он није други Бог, никако, већ други Утешитељ, као што је писано. О, неизрецивог човекољубља! Бог бива наша Утеха. Он теши скорбну и намучену душу како не би падала духом у тешким околностима, по сведочанству светог апостола: Споља борбе, изнутра страховања. Али Бог који теши понижене, утеши нас (2. Кор. 7, 56). Он теши срце које је застрашено демонским страшилиштима, кроз смело уздање узводећи га ка непобедивој храбрости, по сведочењу светог Давида: Јер си ми ти, Господе, помогао, и утешио ме (Пс. 85, 17). Он теши и призива непријатељски ум да стекне мир и тишину, по сведочењу апостола: Уместо Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово – помирите се са Богом (2. Кор. 5, 20). Видиш ли несхватљиво снисхођење? Видиш ли неупоредиви дар? Горе се за нас Јединородни Син залаже пред Оцем, као што је написано: Који је и с десне стране Богу, који и посредује за нас (Рим. 8, 34). Доле, нас, пак Дух Свети теши многообразно.
2) Шта ћемо узвратити Господу за све? Нама остаје само да прихватимо псаламску песму и да узвикујемо: Све ће кости моје рећи: Господе, [Господе], ко је сличан теби? Који избављаш сиромаха из руке јачих од њега, и сироту и убогог од грабитеља њихових(Пс. 34, 10). И опет: Помоћ је наша у име Господа, Створитеља неба и земље (Пс. 123, 8). И још: Да ми Господ није помогао, умало се не настани душа моја у аду (Пс. 93, 17). И: Господ је мени помоћник, и нећу се бојати, шта ће ми учинити човек (Пс. 117, 6).
Имајући таквог Утешитеља, Духа Светог, непобедиву силу, Великог Заштитника, Бога и Помоћника, немојмо се бојати страха непријатељског и немојмо се устрашити противничких сила, већ храбро и чврсто пожуримо на подвижничке и исповедничке борбе, проживљавајући у њима дан за даном и не прелешћујући се обманама змије. Немојмо изнемогавати под непрестаним њеним нападима, већ угасимо телесну љубав с обзиром да дом наше душе испуњава огњем.
Уверавам вас да она није задовољство, већ опасна болест, да није сласт већ иступљење ума и зло помрачење. Речено познају они који су укротили беснило плоти и омили њену скверну, те они који су се прилепили уз Бога свим срцем. Јер, шта је од Њега слађе и пожељније? Онај [ко га је стекао] и у телу живи изнад тела, у свету изнад света, овде пребивајући и живећи изнад видљивог: његову душу таласи благодати, које подижу тиха кретања Духа, испуњавају тишином по мери могућег.
3) Због чега допуштамо да нас сластољубље побеђује и квари, мењајући нас и спуштајући ка земљи, ка плоти и крви, сасвим нас отуђујући од свеблагог Бога нашег? Бежимо од сваке страсти: бежимо од среброљубља, извора издајства, бежимо од неверја, које нас одваја од општења са Господом, бежимо и од сваке друге страсти која опседа нашу душу, тј. од гнева, зависти, мржње, самољубља и одвајања, како нас смрт не би затекла неспремним и како нас не би одвојила од Бога. А одвајање од Бога јесте и одвајање од Царства небеског. Њега неће избећи нико од оних који не чине оно што је угодно Богу. Да бисмо, пак, узмогли да избегнемо гнев који долази на синове противљења, почнимо да неодступно угађамо Богу, те очистимо и обновимо своје душе. Будите смели. Господ је близу свих који га призивају.
 

233.
1) Празник је свих светих; ко су они; све мученици: једни мученици у крви, а други – подвигом самоумртвљивања; 2) убројмо се и ми међу њих; наши тирани (страсти, страсни људи и демони) хоће да одступимо од Бога и пређемо на њихову страну; с обзиром да се не слажемо, ми носимо тешкоће спољашњих лишавања и унутрашње борбе; 3) будимо чврсти до краја и удостојићемо се удела мученика (4, 10)
1) Ми смо се удостојили да отпразнујемо празник над празницима, Свету Педесетницу. Сада нам предстоји и празник свих светих. Колико се сада помиње светих и какви се само помињу? Ко ће избројати звезде небеске и песак покрај мора? Тако су безбројни и светитељи Божији, сведоци истине Божије и мученици, који су се верно противили непријатељској сили тирана и храбро и са радошћу претрпели муке свих врста: огањ, мач, звери, точкове, железне нокте и све друго што је могла да измисли злоба. Они су муке сматрали утехом, а проливање крви – радошћу. Са тим убеђењем они су ишли по усијаном угљевљу, гасили распаљену ватру, те својом природом извршили оно што превазилази природу, поражавајући тиране и цареве. И шта су они сведочили? Они сведочаху да је Исус Христос Син Божији и да се Његовим именом дарива вечни живот, као што је написано. Међутим, да ли су сведоци истине само они који су пролили крв? Ћe, сведоци су и сви они који су поживели божанственим животом, о којима апостол говори: Потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не беше достојан, потуцаху се no пустињама и горама и no пештерама и no јамама земаљским. И нешто ниже: Имајући око себе толики облак сведока, одбацимо свако бреме и грех који нас лако заводи, и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вере (Јев. 11, 37-38; 12, 12). Видиш ли како он назива мученицима и све љубитеље преподобија, тј. оне који произвољно са трпљењем проводе скорбни живот?
2) На тај начин, братијо, и ми се прибројавамо мученичком збору. Јер, љубећи и трпељиво подносећи многоскорбни пут крстоносног живота, чувајући завет девствености и не одричући се многих борби које захтева послушање, ми сведочимо да је Исус Христос Син Божији, да постоји суд и награда, да пред страшним судом Христовим треба да дамо одговор о животу који смо водили и о противљењу ђаволу, Христовом непријатељу, који нас мучи и бичује навођењем рђавих помисли и смртоносних похота, којима нас наводи да се одрекнемо Бога. Заиста, они који су се покварили у безаконим помислима својим и осећањима, те се повинују и следе непријатеља, самим делима и својим настројењем говоре да за њих нема Бога, по светом Давиду који је рекао: Рече безуман у срцу своме: Нема Бога (Пс. 52, 2). Јер, уколико у душама људи најпре не произведе заборав Бога и извесно одрицање од Њега, непријатељ ум не може да наведе на похоту тела, на пристајање на грех, на вино, на разврат, на гозбе, на лакомост, на идолопоклонство и на сваку другу неприличност. Успевши у реченом, он овладава душом и одваја је од Бога, те гура у вечно мучење заједно са собом. Како је само бедна таква превара и како је страшан њен крај.
3) Ми, пак, као добри сведоци Христови, још треба да пружамо добро сведочење, још треба да продужимо да исповедамо добро исповедништво, радујући се са свима светима што смо се удостојили да сведочимо о Христу не преклањајући колена пред Ваалом, тј. не пристајући на похоте тела и друге греховне сласти. Немојмо веровати непријатељу док нам буде подметао помисли одрицања од послушања, већ му се храбро противимо. Чак и да [понекад] поклекнемо, немојмо бити савладани. Ви знате какав је плод таквог мученичког сведочења. Ви знате да ће сведоци Христови, који су га пред свима сведочили и за истинско сведочанство поднели невероватне муке, у будућем веку бити објављени као Његова санаследници, као што говори апостол: А када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави (Кол. 3, 4). До краја живота продуживши сведочење, нека бисмо се и ми са њима удостојили добијања вечне награде и са Христом у векове пребивали у весељу и радовању.
 

234.
1) Нека наша недељна поука [тј. поука у васкршњи дан] буде сећање на добра која нам је Господ донео својим Васкрсењем; 2) сетивши се њих, ми не можемо а да не прихватимо подстицање на љубав према Господу који нас је толико заволео, пројављујући је испуњавањем Његових заповести и удаљавањем од свега што му је неугодно; 3) ради укрепљења тог побуђивања додајмо сећање на смрт; повод за речено нам даје и смрт брата Евдокима (4, 12)
1) Уколико смо пажљиви, и сам васкрсни дан, који сада празнујемо, већ нам даје довољну поуку. Јер, на данашњи дан Господ наш Исус Христос је подигао нас, који смо грехом били оборени доле; на данашњи дан Он је оживео нас, који смо били умртвљени сагрешењима и необрезањем нашег тела; на данашњи дан Он нам је опет отворио рај ради окушања од дрвета живота, које је Његово Животворно Тело и Крв; на данашњи дан ми, као подигнути из мртвих, пророчким гласом можемо да узвикујемо: Где ти је, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа (1. Kop. 15, 55). Њу је победио Онај ко је рекао: Ћe бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16, 33). Говорећи апостолским речима, на данашњи дан Бог и Отац нас васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу да покаже у вековима који долазе превелико богатство благодати своје добротом према нама у Христу Исусу (Еф. 2, 67). О, необјашњивог ли дара. Од чега и ка чему нас је Он привео? Од смрти у живот, из таме у светлост, из ропства на слободу, од непријатељства у искрено пријатељство. Његова милост се пружила све до [околности] да нас је учинио саобразним лику Сина Његова (Рим. 8, 29). Какве ли неизрециве благодати. Какве ли преизобилне величине Његове љубави према нама. Он је Јединородног Сина свог дао ради избављења свих нас. Како да због тога не узвикујемо: Ко ћe изрећи силе Господње, учинити да се чују све хвале Његове (Пс. 105, 2)?
2) Заволимо Онога који је толико заволео нас, умримо за Онога који је умро за нас и немојмо се враћати телу и крви, немојмо се варати прелестима змије, немојмо се заносити житејским сластима и немојмо дозволити да окусимо плод греха, од кога [долази] смрт. Јер, написано је: Ако ми грешимо хотимице и после примљенога познања истине, my више нема жртве за грехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике (Јев. 10, 26-27). Стога са побожношћу и страхом служимо Господу, са разбором и добрим стањем проводимо живот, са благоразумним трпљењем испуњавајмо служења која се налажу на нас, са тачношћу се држећи наређеног не само у духовним, већ и у телесним делима, чак и у паљењу дрва и сипању воде.
3) Изнад свега се сећајмо да нам неизбежно предстоји смрт. Ето, сада је и наш брат Евдоким отишао Господу. И уколико нас смрт брата не уразуми, већ нас [ништа] неће преокренути. Шта ће нас задржати од погубних страсти, уколико нас тајна смрти не убеђује? Зар је непознато да нас страшни час смрти може застати изненада, још док говоримо или се саветујемо о једном или другом? Тај час је страшан и неподношљив за оне који су обузети гресима, који своје падове нису очистили покајањем, који живе неуредно, који су немарни и својенаравни. Међутим, он је сладостан и многожељан за богољубиве, за благочастиве и врлинске, за благопокорне и смирене. Стога молим и напомињем, братијо, да такве помисли примате к срцу, да се удаљујете од страсти према силама, да љубављу грлите Христа и да напредујете у врлинама како бисте, довршивши сво течење живота, наследили Царство небеско у Христу Исусу, Господу нашем.
 

235.
1) Сетивши се да је неко умирући рекао: „Изненађен сам“, и испустио дух не успевши да заврши реч, он изводи закључак да треба да живимо у сталној спремности на смрт; 2) напоменувши да је речено лакше остварити у општежићу, он жали оне који живе усамљени и похваљује оне који живе удвоје или утроје, а највише оне који живе у заједници (4, 13)
1) Данас је васкрсни дан и мени предстоји да вам говоримо смрти. Видите ли како често братија и оци један за другим одлазе од нас? За нас је речено напомена да ћемо и ми скоро прећи одавде. Међутим, ми нећемо прећи у некаква земаљска и трулежна места, већ у невештаствена и вечна обиталишта, из којих већ нема повратка ономе ко једном у њих уђе. Заиста је страшна смрт када слушамо о њој. Ипак, неупоредиво је страшнија када је видимо очима, као што смо окусили пре шест дана при смрти халкитског игумана. Ми смо га затекли при последњем издисају и запрепастили се пред оним што се дешавало. Он је био са нама и у једном тренутку отишао од нас, будући предан смрти. Заиста је страшно оно што се чуло и трепетно оно што се видело. Још дишући, блажени је испустио глас: „Изненађен сам“. После те речи он је мало затресао главом и руком, те замукао, не успевши да каже о чему се радило. Међутим, ми смо осећали шта је значила та недоумица. Ја вам, уосталом, нисам навео [пример] да бих било какву сенку навео на почившег. Никако, већ да бих себе уплашио и вас подстакао да се побринете да вас последњи час не затекне изненада и да вам из грла не би у моменту исхода изашао сличан узвик. Будимо увек готови за тај час да га не бисмо срели са смућењем. Јер, написано је: Припремих се, и не смутих се (Пс. 118, 60). Међутим, ми речено нећемо постићи уколико не будемо увек пазили на себе и уколико не будемо крепко чували оно што чинимо добро, уколико се не будемо исправљали покајањем за оно у чему грешимо и уколико не будемо увек спремни да одемо на небо. Јер, коме тамо треба да предстанемо? Зар не Судији свих и Богу, коме се поклања свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом и коме се сваки језик исповеда (Фил. 2, 1011). Икакав одговор ми треба да дамо? Зар не за све што смо у животу учинили делом, речју и помишљу?
2) Речено у мени изазива ужас сваки пут кад га се сећам, и скоро да ме доводи до несвести. Ви, уосталом, који сте благопослушни и који све старање полажете на силу послушања, о реченоме можете да помишљате без страха. Јер, живот у истинском послушању је заиста [неустрашив]. Међутим, какво ће оправдање пред страшним Христовим престолом припремити себи они који одбијају послушање и живе насамо, лутајући тамо амо и не налазећи где да чврсто стану својим ногама? Авај, каква несрећа. Како је зло привлачно. Како су се окренули уназад они који су право ходили путем монашког живота? Јер боље би им било да не познаше Пут правде, неголи кад га познаше што се вратише од предате им свете заповести. Њима се догодило оно што вели истинита пословица: Пас се враћа на своју бљувотину, и: Свиња се окупала па се у блату ваља (2. Пт. 2, 21-22). А шта је са тобом, пријатељу? Ти вучеш јарам роба. Тиме се оправдавају они који напуштају обитељ како би живели насамо: они говоре да је у обитељи ропство. Ти си збацио јарам света и побегао од њега, ослободивши се од свих телесних обичаја. Нећеш ли, међутим, узети и жену. . . Јер, те две ствари су нераздвојне принадлежности света и онога што је у свету. За оне, пак, који воде крстоносни живот, туђе је и једно и друго. Међутим, разлог тога је, као и обично – грех. Пошто смо страстољубиви и среброљубиви, само по себи се уз нас везује и женољубље. Потом, да не би било сведока и изобличитеља онога што се дешава тајно, ми нећемо да имамо брата као сажитеља, већ изабирамо усамљеност, или тачније – ропство [у рукама] лакомости, с обзиром да смо се већ потпуно предали греху и постали робови тела и крви. Отуда распад унутрашњег поретка, отуда саблазни, отуда падови. А мени је одатле плач и сета. Ја изобличавам и претим, али ме не слушају. Нека, међутим, такви обрате пажњу на оно што говори Господ: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; a caд изговора немају за грех свој (Јн. 15, 22). Ја сам чист од крви таквих. Требало би их у потпуности одсећи од наше заједнице по заповести (нека ти буде као незнабожац). Међутим, ја одлажем стога што је сада гоњење да би се како избавили из замке ђавола, који их је живе уловио да врше вољу његову (2. Тим. 2, 26). Благословени, пак, од Господа јесте ви који живите заједно удвоје или утроје, или (што је још достојније похвале) који живите по општежитељном уставу, седећи кући и не правећи неблаговремене изласке (изузев најнужнијих), нарочито не на тргове и празнике, већ служећи једни друге и господарећи над светом. Нека се вама, који све чините богољубазно и благообразно, умножи благодат и мир и нека угледате добра горњег Јерусалима у Христу Исусу, Господу нашем.
 

236.
1) Будимо бодри, оживљавајући се Речју Божијом и очекивањем изненадног доласка Господа, у коме ће бодри бити узети да га сусретну; 2) ко су украшени врлинама, на које се указује у Господњој речи о блаженствима; брижљиво градимо своје спасење на тај начин, не бојећи се наступајућих прогона, ма чиме да су пропраћени (4, 14)
1) Ми треба да говоримо и никада не треба дуго да ћутимо. Јер, ћутање наводи сан на душу, а сан је узрок смрти. Молећи се за избављење од њега, свети Давид говори: Просвети очи моје, да не заспим на смрт (Пс. 12, 4). Реч која се креће у срцу јесте извор воде која тече у вечни живот: шта може бити корисније од тога. Знајући за речено, блажени апостол говори: Реч Христова нека обитава у вама богато и у свакој мудрости учите и уразумљујте ceбe (Кол. 3, 16). Видиш ли како нам он наређује да се сами међусобно учимо и уразумљујемо, а не да се задовољавамо једино сопственим напомињањем. Ја смирени исповедам да сваки пут кад са вама беседим осећам велику корист: призивам се од метежа овог живота, постајем трезвоумнији и долазим до осећања својих сагрешења. Заиста, овдашњи живот је многометежан и свакодневно се у уши полажу зле речи и сујетно слушање, поред тога што ђаво напада помислима које су противне добру. Све то треба одагнати речју, чувати чисту савест и пазити на оно на што смо назначени. А на шта смо назначени? На служење Богу живоме и истинитоме (Јев. 9, 14), и на очекивање Сина Његова с небеса, кога подиже из мртвих, Исуса, који нас избавља од гнева који долази (1. Сол. 1, 10), као што је написано. Међутим, ни један роб не дрема, не одмара се и не спава у очекивању свога господара. Као одговоран његовом суду, он је трезан, бодар и неспокојан због сусрета са њим, о чему опет апостол јасно говори: Јер ћe сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ћe мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретење Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити (1. Сол. 4Д617).
2) О којима се ради? О сиромашним духом, о онима који плачу, који су чисти срцем, кротки, миротворци, милостиви, о онима који носе бреме послушања и који чувају нерушиво исповедање. Они ће бити са Њим. Они, пак, који чине рђава дела, непослушни, непокорни, одступници од исповедања, они који одбијају послушање и који чине свакаква друга зла неће бити ни узнесени на облацима, нити ће са Господом бити, већ ће (што је најјадније) бити осуђени на вечну погибао од лица Господњега и од славе силе Његове (2. Сол. 1, 9). Тако нешто нека се о нама не помисли, нити каже. Стога треба на сваки начин да се старамо о делу свог спасења, знајући да је и гоњење пред нама и да нам се искушења приближавају. Немојмо се, пак, уплашити и немојмо се устрашити од искушења која устају на нас. Ако је Бог с нама, ко ћe против нас (Рим. 8, 31). Уколико је у ранијим гоњењима био са нама, због чега и у садашњим не би био са нама смиренима, дајући нам крепост и силу за све, по своме обећању. Та и шта ће нам учини противници наши? Да ли ће нас опет прогнати? Међутим, Господња је земља и пуноћа њена (Пс. 23, 1). Да ли ће нас опет закључати у тамницу? Међутим, нема ничег слађег од тамнице уколико у њу доспеш због Христа. Да ли ће опет да нас бичују? Тиме ће нам, међутим, доставити веће венце. А шта ако нас усмрте? Та, и Господ наш је био усмрћен. Стога апостол и говори: Ако с Њим умресмо, с Њим ћемо и живети; ако трпимо, с Њим ћемо и царовати (2. Тим. 2, 11-12). Такав је био блажени Теодор, највећи Христов сведок, чији спомен сада вршимо. Он је све са радошћу претрпео за Христа. Са таквом вером и смирени послужимо Господу. Са таквим уздањем претрпимо сваку скорб и тескобу невоља које долазе да бисмо се и због послушања и због исповедања удостојили наслеђа Царства небеског у Христу Исусу, Господу нашем.
 

237.
1) Прогонство; он саветује да се радују због тога; 2) он изобличава неприличност иконоборачког расуђивања; 3) он објашњава због чега говори против њих; 4) он призива да се служи истини не само речима, него и делом или достојним животом (4, 15)
1) Јуче смо празновали спомен светог Претече Господњег и споменули наш монашки живот. Тада смо, међутим, били сви заједно и у дом Божији хођасмо једнодушно (Пс. 54, 15). Сада смо, пак, расејани којекуда, по разним местима и насељима. Међутим, пошто смо расејани ради Бога, ми треба да се радујемо, по даној нам заповести. Јер, Господ је рекао: Радујте се u веселите се, јер је велика награда ваша на небесима (Мт. 5, 12). Осим тога, ми се тиме уподобљујемо и Господу, који је рекао: Ако мене гонише, и вас ће гонити, ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ћe вам ово чинити због имена мога, јер не познају Онога који ме посла (Јн. 15, 20-21).
2) Заиста, Јудејци су, на примајући Сина, показали да не познају Оца. И иконоборци, не примајући икону Христову, показују да не познају Христа. Истина је очигледна, али је постиже један од хиљаду. Погледајте како се код њих раздваја њихово зломишљење: они час говоре да никако не треба постављати икону Христову, час кажу да је могуће, премда само у истом значењу са знацима који се употребљавају у рату и у лову. Они, међутим, тврде да им се не треба поклањати, као што се не треба клањати лику коња, бика, лава, тигра, змије, рибе или птице. Ко неће застењати слушајући речено и ко неће пролити сузе што се не стиде да икону Христову, пред којом трепте анђели и дрхте демони, пореде са ликовима четвороножаца, гмизаваца, риба и птица ишто сматрају да је, слично њима, не треба поштовати. Какве ли страшне измишљотине, и какве ли још страшније дрскости. И шта још? Лик човека именују човеком, бика – биком, камилу – камилом, и уопште по имену сликаног именују лик. Међутим, они не дозвољавају да се икона Христа Бога Господа, Мајке Божије или неког од светих назове по имену, чак ни у преносном смислу, већ једноставно говоре „икона“, избегавајући да кажу чија је како не би, по њиховом мишљењу, погрешили. Такве неразумности и такве хуле су они препуни. Ви, пак, братијо, пазите шта су рекли свети оци наши и знајте да је свето и поштовано и место где се Христос родио, услед чега свако прихвата, чува и поштује као свештену ризницу песак или камен који је са њега добио. Утолико је пре достојна поштовања и поклоњења икона Христова, на којој се Он, као у огледалу, јасно види и изазива осећања која су му својствена као да је присутан. Јер, својство изображења је да представља лице изображенога.
3) Жалећи срцем због иконоборачке заблуде и бојећи се казне због ћутања, ја смирени по неопходности говорим оно што говорим, премда мало и кратко. Инославни не престају насамо и јавно, писмено и усмено да покрећу свој хулни језик на Христа. Због чега да и ми, седећи кући, не поразговарамо међу собом о ономе што нам приличи у садашњим околностима? Јер, како бисмо претрпели гнев Божији уколико бисмо поступили другачије? Осим тога, какви бисмо били подражаваоци отаца наших, који су ћутање и сакривање у сличним случајевима праведно називали издајством истине.
4) Према томе, треба говорити и слушати, служећи истини и речју и делом. Носећи са собом само торбу и жезал, свети апостоли су не само божанственом проповеђу, него и непорочним животом покорили васељену, просвећујући помрачене и сољу мудрости солећи оне који су обљутавили. Уколико их подражавамо, братијо, и ми ћемо заслужити одобравање. Ми треба да смо задовољни оним што имамо и да нисмо среброљубиви. Ми треба да смо сиромаштвољубиви, да не излазимо без потребе, нити да се упознајемо са женама, од којих долази смрт. Уколико будемо поступали на наведени начин, у нама ће се прославити Бог, увећаће се предстојеће исповедање, а противници ће се бар мало посрамити и орасположити ка обраћењу. Уколико је другачије, постоји опасност да уместо ублажавања заслужимо вечну осуду. Сам Бог мира, који све преокреће и претвара на добро, нека умири Цркву своју, а нас нека сачува вернима истини и уведе нас усвоје Царство небеско.
 

238.
1) Сад је време жетве; на њу личи и наша духовна жетва; 2) наши плодови су врлине; 3) житница је смирење; 4) време је читав живот; 5) средства су сви наши подвизи и послушања (4, 16)
1) Садашње време јесте време жетве, време труда и зноја, у коме се испуњава псаламска реч: Тад излази човек на дело своје, и на посао свој до вечера (Пс. 103, 23), не дајући себи покоја све док не заврши жетву, не оврше пожњевено и добијено семе не унесе у житницу. Шта рећи на то? Када је за телесно стицање неопходан такав напор, није ли још неопходнији за духовно [стицање]? Нама предстоји жетва, као што се каже код апостола: А ово велим: Ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети, а ко са благословима сеје, са благословима ће и жњети (2. Кор. 9, 6). И опет Господ говори својим ученицима: Нe кажете ли ви да су још четири месеца па ће настати жетва? Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву. И који жање прима плату, и сабира род за живот вечни, да се радује заједно и који сије и који жање (Јн. 4, 35-36). Ето, указано вам је на жетву.
2) Изађимо са пуним усрђем на жетву и саберимо плодове, премда не телесне и пролазне, већ духовне и оне који остају завечни живот: освећење и мир, љубав и радост, благодушност и трпљење, милосрђе и кротост, и сваку другу врлину. Ето духовних плодова које треба сакупљати са расуђивањем, тј. са пажњом да се са добром не помеша и нешто зло. Наиме, ми треба да волимо без пристрашћа, да ревнујемо за добро без зависти, да говоримо о брату без непријатељства, и уопште – да искрено чинимо добру и угодну и савршену вољу Божију (уп. Рим. 12, 2).
3) Уношење плодова у житницу за нас ће представљати њихово чврсто смештање у ризницу смиреноумља, по указању самог Господа, који говори: Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17, 10). И апостол нас руководи, говорећи: Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, шта се хвалиш као да ниси примио (1. Кор. 4, 7).
4) Ето каква је наша жетва и какав је наш труд који нам не предстоји само два или три месеца, него до самог краја нашег живота. Међутим, уколико се упореди са будућим веком, он ће изгледати као један дан. Јер, тамо неће бити краја, већ ће се свако хранити у векове од плодова свога труда, вечно се радујући.
5) Ми једино треба да умртвимо удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту и лакомство (Кол. 3, 5), и да смирено понесемо бреме послушања, подржавајући једне друге, носећи бремена једни других, и испуњујући закон Христов (Гал. 6, 2). Блажен је онај ко пред свима сагиње главу и ко се највише труди, будући да је награда већа уколико је труд већи. Онај ко на себе узме последње послушање биће успоштован првенством, као што говори Господ: И пошто ceдe дозва Дванаесторицу и рече им: Који xoћe дa буде први нека буде последњи од свију и свима слуга. Јер Син Човечији није дошао да му служе него да служи, и да даде душу своју у откуп за многе (Мк. 9, 35; 10, 45). Размислимо о реченоме, братијо, и принудимо се да дејствујемо на [описан начин] како бисмо се удостојили да чујемо онај глас: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу me поставити; уђи у радост господара свога (Мт. 25, 21).
 

239.
1) Жетва је; сви се труде неуморно; и ми, свако на свом делу, треба да се трудимо; 2) тамо могу да се позивају на своје немоћи, а ми не можемо; јер, неопходно је само усхтети и потражити; 3) на тај начин су дејствовали оци и сада окушају од плодова (4, 17)
1) Време је жетве, као што видите, и сваки земљорадник се покреће на сабирање семена. Ни напоран труд ни сунце које опаљује не умара делатника, који се труди од јутра до мрака, час се савијајући, час се исправљајући, све док не заврши посао који му предстоји. А ми, који се називамо Христовим слугама и који проводимо монашки живот, да ли такође имамо жетву? Имамо је. На њу је Господ наш Исус Христос указао својим ученицима, говорећи: Нe кажете ли ви да су још четири месеца па ће настати жетва? Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву. И који жање прима плату, и сабира род за живот вечни, да се радује заједно и који си је и који жање (Јн. 4, 35-36). Очигледно је да и код нас постоји сетва и жетва, премда не у неко одређено време, већ увек и свагда. Стога, братијо, ми треба да жањемо усрдно: онај који учи треба да жање учење, предстојатељ старање о свима, економ – економију, служитељ – служење, послушник – послушање, безметежник – безметежје, молитвеник пребивање у молитви и сви – све по својим силама. Никако не би било прилично да телесни [људи] марљиво приступају својим пословима, а да духовни [људи] духовним делима прилазе лењо и немарно. [Нe приличи] ни да они не одступају од својих напора иако се обливају знојем, а ми да имамо одвратност према подвижничком усрђу. Зар нама не предстоји Царство небеско, вечни животи неизрецива радост? И да ли је могуће стећи било шта велико и жељено предавајући се лењости? Никако. Према томе, треба се пробудити од сна лењости и немара, и са свом ревношћу се латити посла, будући да се не иште нешто трулежно и брзопролазно, већ нетрулежно и вечно. На тај начин се и о нама може рећи: Трудове плодова својих јешћеш; блажен си, и добро ће ти бити (Пс. 127, 2).
2) Нека нико не говори: „Ја сам немоћан и не могу да жањем“. Немоћни телом не може да поднесе телесне напоре. Међутим, у духовном делању је довољна воља да би се чинило добро: ти имаш сузу, скрушеност, чување ума, мир и светост [тј. здравоумље, чистоту], који су Богу најмилији (Јев. 12, 14). Нека нико не говори: „Разбио сам се од пада и не могу да устанем и ходим право“. Ти само треба да усхтеш и покушаш, те ће те подићи Онај који подиже са земље сиромаха, и са ђубришта уздиже убогога (Пс. 112, 7). Зар не устаје онај ко пада? И да ли се не враћа онај ко зађе (Јер. 8, 4). Жив сам ја, говори Господ, и нећу смрти грешника, него да се обрати нечастиви од пута свога и буде жив (Јез. 3, 11). Можемо ли имати оправдани разлог и образложено извињење што са свом ревношћу не приступамо вршењу заповести како бисмо добили обећања добра?
3) Погледај како су се трудили свети оци, тј. како су сејали, жњели, сабирали у своје житнице и како се сада радују, очекујући јављање последњег дана у коме ће засијати као сунце. Немојмо, братијо, дозволити да будемо одстрањени од тих блажених. Немојмо ради незнатних, ништавних и кратковремених задовољстава да издамо наше спасење, [наслеђујући] и бесмртно мучење. Напротив, у складу са силама напрегнимо се да идемо за њима, све подносећи и све трпећи како бисмо наследили Царство небеско у Исусу Христу, Господу нашем.
 

240.
1) Умирући, световњаци остављају завештање; и монаси имају завештање; какво да смо странци и дошљаци овде и да не треба да тражимо овдашње; 2} чујмо наведено завештање и латимо се његовог испуњавања; 3) подражавајмо оце, који су слично поступали (4, 18)
1) Време жетве [тј. врућине] раслабљује тело, бдење чини тешким, а понекад разлењује и за слушање поука. Међутим, по установљењу апостола, ми треба да будемо као они који свакодневно умиру. Онај, пак, ко умире обично говори своје последње надгробне и опроштајне речи, чиме слушаоце чини пажљивима. Ни ми се немојмо лењити да слушамо и пазимо на оно што се говори као да присуствујемо читању завештања. Завештање људи који живе телесно као телесно и говори о телесном, тј. о наследству које се оставља жени, деци, браћи и сродницима. Оно још даје понеке налоге, као што обично бива. У нашем, пак, животу завештање не објављује ништа слично. А шта, заправо? Оно [говори] да смо странци и дошљаци на земљи и да ништа не донесмо на свет, услед чега је јасно да ништа не можемо ни однети (1. Тим. 6, 7) прелазећи из трулежности у нетрулежност, из бешчашћа у славу, из смртности у бесмртност. Стога онај ко би такво завештање назвао Јеванђељем уопште не би погрешио, будући да је и апостол признавао да му је умрети и са Христом бити. . . много боље(Фил. 1, 23). На другом месту [он] опет каже; Јер ја се већ приносим на жртву, и време мога одласка настаде. Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у Онај дан дати Господ, праведни Судија; али не само мени, него и свима који с љубављу очекују долазак његов (2. Тим. 4, б8).
2) Видите ли како он говори о нашем престављењу одавде као да благовести Јеванђеље. Према томе, пошто је наше завештање Јеванђеље, са сладошћу послушајмо шта се говори у њему и ревносно се латимо подвига, не обраћајући пажњу и срце ни нашта житејско, ни према родитељима, ни браћи, ни сродницима, ни према ичему тварном, подражавајући једног од светих отаца који је, излазећи из своје келије, на своју главу стављао покривало да не би гледао сунчев сјај. Када су га питали за узрок, он је одговорио: „Зашто бих желео да видим привремену светлост“. Иступивши из граница свега тварног, тај богољубиви муж се латио једино љубави према Богу и зрења. Он разматра и поднебесну твар, дивећи се и хвалећи највишег уметника – Бога. Ипак, ускоро прешавши све чулно, он се погружава у зрење невидљивих ствари, црпећи радост и опојно духовно весеље.
3) Сличан је био и патријарх Авраам, будући да је написано: Вером се насели он у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком u Јаковом, сунаследницима истога обећања. Јер очекиваше град који има темеље, коме је неимар и творац Бог (Јев. 11, 9-10). Такав је и велики Мојсије, који вером остави Египат, не побојавши се јарости цареве, јер се чврсто држаше Невидљивога, као да га види (Јев. 11, 27). Такви су и сви свети који нису гледали на видљиво, него на невидљиво и који нису стремили временском, него вечном, чиме су се образовали по божанственом подражавању по мери доступности. Такво стремљење треба да прихватимо и ми. Ми никада не треба да дозволимо себи да пожелимо лепоте овога века, нити да се дивимо онима који живе по телу. Напротив, застењимо због њих будући да су прихватили сујету стицања злата и сребра и телесних задовољстава, иако су примили благовест о наслеђу обећаних добара. Ми, пак, братијо, говорећи апостолски, који откривеним лицем одражавамо славу Господњу (2. Кор. 3, 18), иштимо горње и почнимо да мислимо о горњем, где Христос седи с десне стране Бога (Кол. ЗД) како би се и за нас могло рећи: Ви нисте од света (Јн. 15, 19), и: Ваше живљење је на небесима (Фил. 3, 20). Нека бисмо тамо и предстали без осуде на дан награђивања по праведном суду Божијем, тј. пред страшним престолом Христовим и нека бисмо чули жељени глас призвања на наслеђе Царства небеског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *