НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ IV

 

СВЕТИ ОТАЦ НАШ ТЕОДОР СТУДИТ

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ МОНАСИМА
 

61.
1) Преполовљење великог поста; ми смо се потрудили и милошћу Божијом видим плодове; заблагодаривши, кренимо даље; 2) Бог и анђели и сви свети гледају на течење наше; потрудимо се, савлађујући препреке и гледајући горе (1, 69)
1) Благодат Духа Светог нас је добро довела до половине часне четрдесетнице у крепости и великој одважности. Ја верујем да ће она и убудуће да иде са нама све до самог животворног и светлодавног дана Васкрсења, доводећи нас до остављења грехова и до већег напретка. Окрените се назад и погледајте какво је некада било ваше стање и какво је постало сада. Једанпут стекавши ревност за спасење, душа се неосетно креће напред и усходи на висину врлина, узлећући на небеса. И ми смо, братијо, са ревношћу ступивши заједно у ове дане и одстранивши све тешкоће и препреке, добро и право ходили до сада поставши други, заволевши поредак и тачно испуњавање заповести. Ми од раније стеченог нисмо ништа изгубили и само смо се новим обогатили. Моје срце се развеселило и обрадовао се дух мој стога што су се умножили плодови вашег божанственог дела и што се ваша свештена ревност удостојила бољег удела, Апостол би рекао: Сверечено, није до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога који милује (Рим. 9, 16). Њиме немоћни постају силни и слаби се опасује снагом (Пс. 17, 33). Ипак, немојмо се задовољити оним што је већ постигнуто, већ се младићки устремимо напред. Нека се као у орла обнови младост наша (Пс. 102, 5). Увек се крећимо даље и напредујмо, не сматрајући ни у шта меру стеченог добра или степена до којег смо достигли све док вратима смрти не пређемо од временског ка вечноме. И ми ћемо, братијо, заиста бити блажени и добићемо удео блажених анђела.
2) Ми имамо велику славу и част уколико живимо као што треба по нашем образу. Гледајући на нас, Владика свих се радује и веселе се сви свети. Као што ми телесним очима посматрамо оне који се такмиче на тркалишту и Бог и сав анђелски чин и сав сабор светих гледају на нас и одређују достојанство онога што чинимо. Ходимо, братијо том великом путањом на стази од земље на небо, савлађујући супарника нашег и поражавајући га кад се усуди да нас нападне, одбијајући га храбром одлучношћу. Он је плашљив, немоћан и презрен, услед чега брат Божији Јаков узвикује: Успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас. Приближите се Богу, и Oн ћe ce приближити вама (Јак. 4, 78). Немојмо се враћати назад ни у чему, што би било несвојствено онима који усиљено ходе. Немојмо наступати млитаво, што би било неприлично за оне који журе да одрже победу. Обнаживши се, напротив и од дела и од жеља својих и усмеривши поглед ка небесима, довршимо своје течење како бисмо могли са Павлом да кажемо: Добрим подвигом се подвизавах, пут заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде (2. Тим. 4, 78).
 

62.
1) Наш положај је сређен: чувајте га; 2) нека свако испуњава своје дело, нарочито ти, економе, а затим и сви после тебе: старешине нека добро наређују, а потчињени нека радо слушају; 3) волите епитимије и промене послушања; страховања светог Теодора у вези са разрешењима (1, 70)
1) Нека је слава и захвалност Господу који нас је сабрао и уклопио у једномислију и једној вољи. Стога се усуђујем да кажем да је глава наша Христос. На Њега као на Начелника и треба све да усмеравамо и све да обраћамо у Његову славу. И нико неће бити блаженији од вас уколико до краја не отпаднете од доброг настројења. Нека вам Господ да да увек добро међусобно општите, све више се чистећи, просвећујући и непрестано крећући напред, макар малим додацима врлина. Ваш положај је сређен и ви треба да га чувате.
2) Нека свако испуњава послушање као што му је заповеђено. Нека свако пази на себе и нека не устаје на друге. У свему чувајте поредак. Нарочито ти, чедо економе, на коме лежи велико старање, пази да ништа не чиниш из пристрашћа или гнева, са кротошћу карајући оне који се противе (2. Тим. 2, 25), тј. непослушне. Апостол говори: [Настој] у време и у невреме (2. Тим. 4, 2). „У невреме“ разуми као: „У свако време“, тј. у свако време буди пажљив и бодар. Уосталом, буди као и ја, премда сам оскудан у свему. Оно што ја допуштам, допуштај и ти, и што ја остављам, остављај и ти: уколико тучем, туци и ти; уколико штедим, штеди и ти; уколико сам милосрдан, и ти буди милосрдан; уколико милујем, и ти милуј; уколико волим, и ти воли, како би чуо: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу me поставити; уђи у радост господара свога (Мт. 25, 21). Нека слично поступа и онај ко следи после тебе, а потом и они који следе иза њега. Прекрасан је закон да се потчињени угледају на начелнике, те да код старешина изобилује разумно старање за све, а код потчињених да изобилује покорност, непротивречење, смирена послушност и хитро испуњавање наређеног.
3) Заволите епитимије и промене послушања и рукодеља са увереношћу да они који вас распоређују у виду имају вашу корист. Падајући у прегрешења због моје несавесности и због мојих грехова, немојте од мене тражити превремено разрешење. Јер, иако сам грешан, ја сам постављен за чувара везивања пред Господом, који ми је кроз [речи које је упутио] великом и врховном апостолу Петру рекао: И што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима (Мт. 16, 19). Помилујте ме, чеда моја. Како ћу ја било како разрешити оно што је неразрешиво и раздвојити свезано? Зар не видите са каквим страхом сам ја дужан да чиним поменуто како бих увек имао помоћ божанствене подршке у везивању и разрешивању? Како ћемо угледати светлост расуђивања која би учинила да наше налагање епитимија и расуђивање буде у складу са [вољом] Божијом? Можда је смело, али ја ћу рећи да по суштини ствари тако заиста и треба да бива. Мене хвата страх и покривам се стидом кад говорим нешто слично, молећи се да се не отвори земља и прогута ме, или да се не подигну горе и покрију ме. Тешко мени! На какво сам дело постављен? Знајући речено немојте ме приморавати. Јер, може се десити да ја разрешим, али да Бог не разреши, већ одбаци моју молитву, с обзором да Пречиста Сила неће служити мојим неразумним поривима и разрешењима. Напротив, Он може да не одобри моје дејство и да ме узме из средине живих, као Илија. Нека вас Бог увери, братијо моја, да не говорим да бих вас ожалостио и да бих вас притиснуо и стеснио влашћу, чувајући стадо Божије принудно (1. Пт. 5, 2). Небило, Господе. Какву бих имао корист од тога? Моја читава брига се односи на изналажење свих начина за спасење вас, тј. јагањаца Христових и оваца Божијих. И Господ је у својим питањима божанственом Петру ту бригу означио као први и највећи знак љубави према Њему (Јн. 21, 15). Сличне речи слажући у срцима својим и чувајући их верно на своје изграђивање ви добро ходите, радујући се у Христу Исусу, Господу нашем.
 

63.
1) Отпразновавши Пасху кренимо даље у духу четрдесетнице како не бисмо потрошили оно што смо стекли за њено време, већ га умножили; 2) представљајући себи где идемо и шта ћемо достићи не треба да попуштамо сластољубљу и да се прилепљујемо за телесну лепоту; 3) ми смо много стекли за Пасху и пре ње: стога није разумно бацати се на супротно; 4) братија одлазе један за другим, а ни ми нећемо остати: стога пазимо на своје дело (1, 71)
1) Ми смо отпразновали царицу дана, тј. Свету Пасху, просветили се Божанственим Тајнама и примили освећење Духа у савезу мира и љубави духовној. Сада опет започињемо ход у друге дане године. И у њима се мењајмо добром изменом, постајући бољи него раније. Немојмо допустити да се у било чему враћамо назад, бешчастећи подвиг и духовни труд претходног четрдесетодневног времена, већ пре остваримо усхођење на усхођење и на претходне врлине додајмо друге. И оно што смо добро стекли и задобили у побожности и безметежју, у здравоумљу [тј. чистоти] и простосрдачности, у посту или некој другој ревности свакодневно ће не само остајати цело, већ и добијати на величини и савршенству.
2) Ми ходимо ка Богу и пружамо се ка Царству небеском, ка светлости, животу, неизрецивој радости, сладосном и блаженом рају, вечним обитељима, дивним местима славе, анђелским хоровима, ликовању светих и вечном наслеђу. Немојмо дозволити да заборавимо циљ који је пред нама, да ослабимо у усрдности у хођењу нити да се поведемо за неумесним помислима. Немојмо бити сластољубиви, ни светољубиви, ни телољубиви. Немојмо да нас зароби лепота лица, хода и осмеха. Гледајмо у себе, као што говори Григорије Богослов. Зар не видите како је пострадала Ева повевши се за красотом греховног плода? Немојмо да и ми пострадамо слично. Најзад, шта добијамо од попуштања похотама и страсним привлачностима? Ништа добро, већ само унутрашње растројство, те стид и срам пред Богом и људима.
3) После великих посних дана Бог те је увео у Свету Пасху и оживотворио причешћем Светим Телом својим и Крвљу. Како се кукавни усуђујеш да Господу узвратиш супротно? Како себи дозвољаваш да се окрећеш ка неприличним делима? Зар ти Бог није дао ум? Зар те није створио разумним? Зар немаш мислене очи? Због чега да будеш бесловесан? Због чега да не гледаш надесно у незамисливу красоту Господњу, устремљујући се ка њој свом душом? [Због чега] да свој поглед скрећеш на леве ствари, на срамоту греха, на нечистоте скверних страсти? Будимо трезвоумни и ум занимајмо оним што води вечном блаженству. Њему окрећимо своје намере и напоре.
4) Ја своју реч вама не упућујем непрестано да бих чешао ваше уши, нити да бих испунио труд оглашавања, нити да бих чуо пљесак похвале, већ стога што, обузет страхом због свог настојатељства, трептим за ваше спасење. Ми служимо живога Bora и нама се припрема неумитно и непоткупљиво судиште, као и бесконачна пресуда: Црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк. 9, 44). Стога вам узвикујем и као да припадам ка стопама вашим молећи вас да не допустимо да нас последњи час затекне неспремне, нити да крај нашег живота обузме нерад. Ја непрестано видим дејство тајне смрти. И пред лицем нашим, као што видите, пролазе наша братија. Видећи речено, говорите себи у својој помисли: „Шта смо ми? Зар и са нама неће бити исто? Да ли ћемо још остати? И ако останемо, докле ћемо живети? Зар и нас не чека гроб? Зар се не види и наш гроб, тј. последње лежиште и станиште наше, пуно црва и несносног смрада“. Јер, који је човек који ћe живети и неће видети смрти (Пс. 88, 49).
 

64.
1) Ми смо се удостојили високог звања; радујмо се, захваљујмо и радимо, те нека свако подиже свој труд и све трпи; 2) нека је много лишавања; међутим, нама предстоји вечни живот и Царство небеско; заволимо та лишавања и тецимо са одушевљењем; 3) гледајте на примере светих узорних отаца; 4) гледајте на примере оних који су се прославили у послушању; 5) подражавајте их да бисте се удостојили и њиховог удела (1, 72)
1) Ми треба да се радујемо стога што нас је Бог призвао и изабрао за свет живот. И радујући се треба да заборавимо на труд подвижништва, те да сматрамо лаким све скорбно што се сусреће на путу врлинског живота, очекујући будуће наслађивање. Ми нисмо добили и немамо војничко звање, ни грађански чин, ни достојанство војсковође, ни царску власт коју тако многи желе, већ нешто много више од свега, тј. на делу, а не на речима – највиши небески живот. Апостол говори: Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати (2. Тим. 2, 12). Добивши, дакле, од Бога велико преимућство на дар, тј. без нашег усрђа, ми треба да се радујемо и веселимо, да благодаримо и молимо се, да све чинимо и говоримо како бисмо га сачували и учинили недирнутим за многообразне нападе које на нас упућује преисподњи светодржац. Нека нам стога, братијо моја, на делу испуњавања дуга који лежи на нама, свака скорб буде пријатна и сваки труд сладак и пожељан. Примајмо свако подвижничко лишавање као наслађивање, удаљавање од света – као приближавање Богу, отуђивање од задовољстава – као причешће небеским добрима, тескобу уздржања – као широку трпезу.
2) Ми, додуше, пијемо воду и једемо суварке, премарамо се радећи својим рукама, изнемогавамо у помислима, горимо на искушењима тела, раздиремо се жељама, умртвљавамо лишавањима и у животу пребивамо без другова и пријатеља, без сродника, без оца и мајке. И због чега? Стога што нам предстоји живот вечни и што нам се припрема Царство небеско, наслађивање многим и незамисливим добрима, свеблажена бесмртност, богатство славе и части и мноштво других добара које људски језик не може изобразити. Ходимо, дакле, бодро и усрдно, заволимо подвиге самоодрицања и зној доброг делања како бисмо добили венце и стекли богатство које око није видело, за које ухо није чуло и које у срце човечије нише дошло (1. Кор. 2, 9).
3) Ми треба да се саобразимо са животом древних отаца наших, да идемо стопама њихових врлина, да заволимо њихова дела и да у себи изобразимо њихов начин живота. Велики беше наш зачетник Антоније Велики, који је први савладао нашег непријатеља и пропутио пут ка подвижничким победама. [Велики] је и блажени и равноанђелски Арсеније који је достигао највиши степен подвижничких врлина и који је слава наша. [Велики] је и свештени и божанствени Пахомије, кога именујемо праоцем нашим. [Велики] је и божанствени Иларион који је засијао врлинама као зорњача која исијава свако јутро. [Велики] је и доброславни и свесвети Евтимије, који је истог имена са благочашћем, а са њим и преподобни Сава Освећени, свештени и равноанђелски Теодосије и остали најсветлији светилници васељене.
4) Пређимо речју и на оне који су показали најсавршеније примере послушања. Уосталом, и наведени су се прославили пошто су се претходно припремили благодаћу послушања. На послушање без размишљања нас саветује син светлости Доситеј, богодани отац наш. Нашу љубав према оцима руководитељима поткрепљује Доментијан, богопросвећени отац наш. У трпљењу увреда и подсмеха учвршћује нас Авакир, богоизабрани отац наш. На смиреноумље нас подстиче Захарија, свечасни отац наш. Добром изменом нас мења Силуан, многоплачевни и многосмирени отац наш. На усрдност у рукодељу нас побуђује Јона трудољубиви, образац испуњавања заповести Господњих. Да ли се без жеље за подражавањем може поменути богољубље блаженог Петронија, брзопослушност божанственог Атре и светог Марка, и простота Павла свечасног и смирене врлине свих сличних?
5) Ни један час не би био довољан да све њих набројимо. И наведени су довољни да би нас побудили на ревност и на подражавање њихових дела. Почнимо да дејствујемо као што су они дејствовали и да се трудимо као да смо уз њих, те ћемо добити њихову помоћ. И обогатићемо се слично њима праведним и преподобним делима, а затим се јавити причесници и њихове славе и венаца у небеском Царству Господа нашег Исуса Христа.
 

65.
1) Помишљајући на оно што су претрпели пророци, апостоли и други свети ради Царства небеског и ми будимо ревносни; 2) шта све [човек] неће предузети ради телесне љубави; зар ми ради Господа нећемо све поднети (1, 73)
1) Немојте мислити да је незнатно дело достићи Царство небеско. Ради њега се, као што је речено, сви свети потуцаше у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама. Ради њега се они којих свет не беше достојан потуцаху по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским (Јев. 11, 37-38). Исаија је пререзан тестером, Јеремија је спуштен у блатњави ров, Јона је погружен у море и био прогутан од кита, Данило је предан лавовима да га поједу, три младића су бачени у огњену пећ, Захарија, Претечин отац је убијен мачем, сам Претеча је такође обезглављен мачем. И мени би недостало времена да приповедам о божанственом Павлу, који каже да је бивао у труду и напору, у гладовању и жеђи, у зими и голотињи (2. Кор. 11, 27), као и у другим безбројним оскудицама, те о светом Стефану који је убијен камењем, о брату Божијем Јакову који је убијен код храма. Како бих ја набројао страдања осталих апостола, светих мученика и подвиге преподобних отаца? Њима нема броја. Ето како су се они удостојили да добију обећана неизрецива добра на бесконачне векове. И ми смирени се слично подвизавајмо. Јер, по божанственом Василију Великом, почасти припадају онима који се труде, а венце наслеђују победници. Останимо борци и обнажимо се као они који су увек спремни за борбу, супротстављајући се противнику. Немојмо одступити пред тешкоћама, немојмо одустати због удараца и немојмо се окренути назад. Нека ревност као огањ гори у нашој унутрашњости и ништа се неће задржати пред очима нашим. Побећи ће и демони који се, по писаноме, топе као восак пред лицем огња духовног (Пс. 67, 3). И људи ће се уплашити, или барем постидети. Прешавши све, ми ћемо узићи [на место] нашег живота и нашег неизрецивог покоја.
2) Ми често видимо како онај ко је обузет телесном љубављу све трпи и предузима сваки напор имајући у виду једино зближавање са лицем које је зло пожелео. Он се не насићује храном, нити се задовољава пићем, нити се успокојава сном. Он не жели ни ништа друго пријатно и утешно, већ је, бедни, готов и на све друге напоре и лишавања чак до крви. И шта ће стећи и уризничити? Само погибао душе своје у геени бескрајног огња. А зар ми ради топле љубави према добром, прекрасном, неизрецивом и најжељенијем Христу Богу нашем нећемо покорно да пребивамо под игом блаженог и светог послушања све до старости, подносећи сваку скорб и сваку стрелу помисли, или страсти, или увреде, или напада, или искушења, или лишавања, или вређања, или презира, или понижења, или оцрњивања, или било чега сличног? Ми смо словесна бића и не треба да се уподобљавамо бесловесној стоци. Као што смо започели и довде ходили са успехом, достигавши извесну меру, ми треба и даље бодро да течемо како бисмо благоуспешно окончали свој пут у Господу.
 

66.
1) Мени је Бог вас уручио; стога и ревнујем у вашем поучавању; 2) молим вас да се спасавате: спасавајући се и мене спасавате (1, 74)
1) Могу ли ја имати неки важнији посао од вашег благоустројства, с обзиром да сте моје стадо, мој удео и моје наслеђе? Онај коме смртни цар повери власт над народом или војском показује свакодневно старање како не би допустио нешто неугодно цару и доживео неку штету или казну. Како бих се и ја убоги, који сам примио старешинство над вама, заиста Христовим војницима, могао предавати немару чак и на један час (а да не говорим о једном дану, месецу или години), и како да не показујем сво старање о вама речју и делом, премда и јесам оскудан у свему? Ето због чега ја, премда и недостојно и скромно, напомињем, и саопштавам, и саветујем, и настојим, и молим вас, који сте моје срце, моја светлост и моја похвала да ходите достојно вашег звања.
2) Ја осећам велику радост када помишљам на спасење свих вас и на велику награду због тога. Са друге стране, мене обузима велики страх и трепет када представим себи какав ми предстоји одговор за сваког од вас. Помозите ми, чеда моја, и спасавајте се, без обзира на убогост и слепоћу руководитеља како бисте заједно са собом спасли и мене убогог. Спасавајте се ревносно испуњавајући све што вам се налаже и што се полаже на вас. Чувајте послушање без размишљања, богоподражавајуће смирење, крепку веру, просвећујуће откривање [помисли], истрајну ревност у делању, побожну пажњу на псалмопојању, неоптерећујуће уздржање, скромност у одевању, избегавање дрскости, удаљавање од смеха и спорења, одбацивање [жеље] за истицањем и узајамну љубав.
 

67.
1) Волећи вас, ја се радујем кад напредујете и жалим кад видим некакав неред; 2) ви сте се удостојили великог звања и ради њега сте све оставили; стога ће свако од вас чути: Уђи у радост. . . ; 3) много је оних који би желели да буду као ви, али не могу; стога дајте славу Богу и будите исправни (1, 75)
1) Једном ћу бити дужан да заћутим савршеним ћутањем. Ипак, док је дисања у ноздрвама мојим ја нећу престати да вам по свом дугу напомињем оно што смо дужни, премда са топлом љубављу према вама. Ви сте чеда моја по произвољењу и благодати Божијој. Стога ме обузима велика радост када видим ваш поредак и благообразност, те ваш спасоносни живот. Тада се ја окриљујем добром надом и ходим као неки цар, славећи Бога. И тада ме ништа друго не весели. Када, пак, видим неред међу вама, мене као да покрива нека гора, те покуњене главе ходим као убијен, жалећи и прекоревајући се због рђавог настојатељства над вама. Тада говорим сам себи: „Од таквог настојатеља може ли бити шта добро, као што се некада говорило о Назарету“. Пожалите ме, чеда моја, и дајте ми да се увек радујем и славословим Бога за вас, за ваш напредак и ваш добри удео.
2) Ви сте ступили у заиста свето звање, обукавши се у преподобни живот, прибројавши се анђелском чину и чувши и пошавши за Божанственим гласом: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима. . . па хајде за мном (Мт. 19, 21). На тај начин сте се распели свету и већ нисте од сеета. Кад бисте били од света, свет би вас љубио, а како нисте од света, зато вас можда мрзи свет (Јн. 15, 19), по речи Господњој. У онај дан ви ћете се са светим апостолима похвалити Господу, говорећи: Ето ми смо оставили све и за тобом пошли (Мт. 19, 27). Ми ни оца, ни мајку, ни браћу, ни сестре нисмо заволели више од тебе, већ све сматрасмо за трице (Фил. 3, 8), држећи да је веће богатство стећи тебе јединог. Да ли ја лажем? Зар не говорим истину? Зар ви нисте тако поступили на делу? Стога ћете чути: Ходите благословени Оца мога; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25, 34), или: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога (Мт. 25, 21), или нешто друго подобно.
3) И зар се ви не радујете што сте се удостојили тако великог блага и што сте ступили у дивни и небожитељски живот? Зар не певате са Давидом: Шта ћу узвратити Господу за све што мије дао (Пс. 115, 3). Да. Но, додајте и остало: Чашу спасења примићу (Пс. 115. 4), што означава спремност да се пролије мученичка крв уколико је неопходно. Заиста, много је лица који би желели да виде оно што ви видите, да чују оно што ви чујете и да добију оно што сте ви добили. Међутим, или ради везаности са женом, или ради деце, или ради телесног дружења, или ради светске славе, или ради богатства, или ради житејских обичаја, или ради других разних уобичајених поредака спољашњег живота они немају снаге да се одвоје од земаљског и да се устреме ка небескоме. Они по спољашњој видљивости јесу сретни, док су по унутрашњем стању обремењени многим жалостима. Узнесимо славу Богу и будимо ревносни да свагда добро додајемо добру и богоугодно богоугодном како бисмо се усавршавали и пребивали у узајамном миру и сагласности, у добром устројству чак до најмање речи, лаког покрета, погледа, корака и како бисмо увек били спремни за блажени исход вратима смрти у блажено наслеђе наше на небесима.
 

68.
1) Свет се састоји од ништавне сујете; наш, пак, циљ је висок и трудови много плодни; 2) ко нам је дао силу да се одрекнемо (света); Бог је благословио нашу жељу; стога будимо верни изабраном путу (1, 77)
1) Нека је слава Богу који нас је изабрао из утробе мајке наше на свето звање и призвао на дивну и блажену висину монашког живота. Смело је рећи (премда не и туђе циљевима монаштва) да је нама заиста дано да разумемо тајне Царства небеског више неголи они који живе у свету. Међу њима многи гледајући не виде и остају слепи умом због земаљских дела која их заносе. Јер, шта је с њима? Они ублажавају богатство и брзопролазну славу, радују се утехама и задовољствима, наслађују се мирисима и мастима, вином, меканом одећом, лепим коњима, мноштвом робова, величанственим кућама, бљеском драгог камења и другом разноврсном сујетом. Они се смеју, играју, скачу као козе, пресићују се и дебљају се као [животиње] које се спремају за заклање. Ја се нећу дотаћи мноштва њихових других греховних обичаја, нити говорити о ономе што изазивају и проузрокују. У њима они имају своју похвалу, гордост и утеху, али не и они који су, по апостолу, распели тело своје са страстима и похотама, тј. они који су Христови, који су, као и ми, слуге и чеда Господа нашег Исуса Христа (Гал. 5, 24). Наше жеље су другачије и наше расположење је усмерено на друге ствари. Ми иштемо утехе и сладости које су исконски човеку назначене у рају и којих смо се лишили због своје несавесности. Ради њих ми прихватамо начин живота древних отаца који су се потуцали у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама, којих свет не беше достојан (Јев. 11, 37-38). Ми се удаљавамо од прелесног света и приступамо Богу, гледајући и стремећи горе. Одвајајући се од свега, ми постајемо господари над свиме. Ето узвишености нашег звања.
2) Ко нас је отргао од тела и крви, од родитеља, сродника и познаника, градова и села и од свега са чиме смо се сродили од детињства? Ко нас је орасположио да се предамо у слуге духовним оцима и игуманима и да ступимо у свакодневне подвижничке напоре у уздржању, бдењу и спавању на голој земљи? Ко нас је просветио и научио да не ценимо ни злато, ни сребро, ни украшеност, ни узвишеност, ни царску круну и порфиру, те да сматрамо часнијим да се обучемо у дроњке и крпљењу одећу неголи у бљештаве одоре? Ко нам је дао силу да се одрешимо од свега чулног и телесног и да почнемо да се уподобљавамо горњима кроз девственост, остајући чисти и непокварени слично анђелима? Све нам је даровао Бог стога што смо заволели Њега јединога и пожелели будућа добра, вечну славу, неизрециву радост, непрестано весеље, непотрошиво богатство и све што је од вајкада обећано блаженим оцима нашим и припремљено за све који су ревновали да му угоде. И кад смо се већ решили и определили и кад смо изабрали, потрудимо се да истрајемо строго пазећи на себе како се не бисмо вратили назад и у дан невоље се нашли иза световњака. Постарајмо се да останемо чисти и све више се утврђујмо у девствености, не допуштајући распуштеност ни у уму, ни у оку, ни у срцу, ни у телу.
 

69.
1) Треба трпети све непријатно што сусретнемо, те ћемо бити достојни да станемо у ред мученика; 2) иштите Бога, будући задовољни униженим стањем на земљи, слично Спаситељу (1, 78)
1) Ја сам дужан да бдим над душама вашим, даноноћно се бринући о вама и назиђујући вас речју и делом како бих вас узвео у неопходну меру савршенства. Ипак, ни ви немојте спуштати руке. Јер, уколико ја, који се недостојно именујем ваш учитељ, нешто трпим ради вас, и ви сте такође дужни да ради мене и једни ради других трпите, сазлопатећи се и саневољујући. Ви речено не треба да сматрате нечим страним и не треба да бежите и падате духом при надолазећим скорбима. Ми се још нисмо супротставили до крви борећи се против греха (Јев. 12, 4), ми још нисмо прошли кроз огањ и воду (Ш. 65, 12) као свети мученици и још нисмо изранављени и озлеђени као преподобни и праведни. Како ћемо се ми у будућем веку похвалити да смо страдали за Христа када храбро и благодушно не подносимо чак ни мале непријатности које нас сусрећу: ни прекор, ни постиђење, ни оскудицу у храни, ни бешчашће, ни презир, ни сухоједење, ни оскудно пиће, ни одрпану одећу, ни напор послушања, ни рано буђење на службу, ни стојање на псалмопојању, ни испуњавање наложене епитимије? Да, чеда моја, благодушно трпимо све тешко и непријатно како бисмо по правди певали са Давидом: Трпећи потрпех Господа, и како бисмо се по милости Божијој удостојили да кажемо: И обрати на ме пажњу, и услиша мољење моје (Пс. 39, 2). У будућем веку принеће се разни плодови: триблажени мученици [ће принети] крв, преподобни оци – своје велике подвиге и врлине, а ми – смирено трпљење свега реченога. И ја добро знам да нећемо бити лишени њихове части, као што нас уверава божанствени Антоније.
2) Тражите Бога изнад свега и жива ће бити душа ваша (Пс. 68, 33). Тражите лице Његово свагда како би се одразило у вашем чистом срцу (Пс. 104, 4). Спомињите чудеса Његова која је учинио (Пс. 104, 5) међу нама ранијих година и која сада чини, умножавајући наше братство, хранећи нас и не лишавајући нас ничег неопходног за живот. И за све што нам чини ми треба да му долично узвратимо. Он од нас једино иште да га се бојимо и да га волимо свим срцем и свом мишљу својом, по могућности подражавајући Његов живот у телу. Он је сишао са небеса и био странац на земљи како бисмо се и ми својим помислима одвојили од својих похота. Он је послушао свог Оца како бисте и ви без роптања слушали мене недостојног. Он се смирио чак до смрти како бисте се и ви уразумили да исто делате, понижавајући себе и смиравајући се у мислима, речима, делима и покретима. Истинска и божанствена слава се састоји у [околности] да смо неславни међу људима Бога ради. Част и добро име монаха се састоји у [околности] да га бешчасте ради Бога и да га убрајају међу бешчасне. И Спаситељ наш и Бог је носећи тело изабрао смирено и понижено [стање] како би посрамио славне и богате међу људима. Стога се рађа у пећини, полаже у јасле, назива сином дрводеље, именује назорејем, одева у хитон са простим плаштом, ходи пешке и умара се. Стога му Јевреји прете каменовањем, стога га вређају, хватају, распињу, пробадају копљем, полажу у гроб. Потом Он васкрсава како би нас подстакао да слично Њему све подносимо пред лицем анђела Његових и како би нас најзад овенчао у Царству небеском.
 

70.
Шта од вас Бог захтева: одрицање од своје воље и покоравање једној вољи настојатеља; стога немојте да се усуђујете да се одвајате од других ни у чему, чак ни у добру (1, 79)
Шта ја од вас тражим, или пре – шта од вас захтева Владика свих и Бог наш? Ништа друго до да се добро потчињавате и да без премишљања показујете послушање чак до крви. Ви уопште не треба да се уклањате од послушања с обзиром да сте пред светим анђелима обећали и настројили се да по њему живите и делате. Ви сами знате шта су изрекла ваша уста и какве сте завете дали када сам постригавао сваког од вас и облачио у одећу весеља и радости, те разрешавао ваше падове који беху неразрешени са несумњивом надом да мојим доњим смиреним разрешењем и Бог горе разрешава. Откуда су, пак, међу вама неразумне помисли, нерасудљиви судови, бесловесне речи и неумесни прохтеви изузев заповеђеног и установљеног у име Господа нашег Исуса Христа посредством мог и вашег оца и са сагласношћу и ваших претходника? Један жели да пости како хоће, други да се држи безметежја како му је угодно, један да се учи ономе што му се свиђа, други да заузима дужност око које се прегања. Затим, постоје самовољни планови и лично предузетништво, услед чега долази до општег распадања. Зар смо се ми ради тога сјединили? Зар се Христос раздели. . . Или се у име Павлово крстисте (1. Кор. 1, 13). Ове речи се добро односе на оне који, повучени својим посебним жељама, не гледају и не обраћају пажњу на јединство на које указује моја смиреност уз потпуно разматрање дела. Бог од нас не иште и не жели ништа велико и дивно, већ једино да чувамо општежиће на које нас је призвао и да, и поред све моје недостојности и многогрешности, живите и делате сагласно са вољом и руковођењем пастира кога вам је дао у славу Његовог многопоклањаног имена. Ето попришта на коме може да се пројави ваша величина и дивота, или, боље рећи – мученички подвиг ваших часних душа. И није чудо што се подвргавате искушењу. Ипак, немојте дозвољавати да оно овлада вама на угодност ђаволу и немојте обраћати пажњу на лукава и зла наговарања нашег и Божијег непријатеља. Напротив, пазите једино да све трпите до краја, да се богатите смирењем и напредовањем у љубави, да се не истичете, да не подижете обрве, да се не гурате напред, да нисте сурови, да не покрећете свађе и препирања на штету слушалаца. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за благовештење мира (Еф. 6, 14-15). И нека вам Господ Бог буде на помоћи и нека вас спасе.
 

71.
1) Узроци греха су гордост и непослушање; од њих долази свака невоља; напротив, од смирења и послушања долази свако добро; 2) ви који сте нам дошли од знатних и богатих немојте да се уздижете, него се смиравајте и подражавајте Господа, који се смирио ради нас; 3) ухватимо се богоподобног живота (1, 80)
1) Пазимо да се не разболимо душом и удаљујмо се од узрока који рађају болести, чиме ћемо избећи и зло које их прати. Први узрок душевне болести јесте гордост, због које је и Даница (који исијава изјутра) отпао. Други узрок је непослушност, због које је из раја сладости био изгнан првосаздани. Из два узрока су произашли многи родови и видови мрског греха. Онај ко жели, дакле, да се наслађује добробићем нека буде даље од гордости, обукавши се у смиреноумље и послушање без премишљања. И он ће имати радост и весеље у глави. Колико ће добара привући та добра риза? Мир, кротост, поштовање, поверљивост, уступање без препирања и све добро, пријатно и пожељно што иначе одликује истинског човека Божијег.
2) Ви који сте дошли из гордељивог живота немојте мислити високо. Поставши смирени у животу по Богу немојте се величати што сте нам дошли из знатног рода и немојте се хвалити оним што је код вас било раније. Јер, можда сте ви сиромашни и оскудни Божанственом благодаћу. Гледајући на Христа, Господа и Бога нашег, истински богатог Владику свега, дружите се са смиреним (Рим. 12, 16) помислима и осећањима, подражавајући га. Он је био сиромашан по спољашњости и послушан родитељима. Он је ходио пешке, често се умарао, вређан, не узвраћаше увредом и страдајући не прећаше (1. Пт. 2, 23). Он је подносио ударце у образ, не истичући се оделом и задовољавајући се једним хитоном са плаштом. Спавао је на трави или на голој земљи. Хлеб и текућа вода су задовољавали Његову потребу за храном. И какви смо ми подражаваоци Господа уколико се оптерећујемо и исцрпљујемо премда сада имамо свега у много већој [мери]?
3) Стога вас молим да се храбро латимо богоподражатељног живота. Ми који смо дошли из (светски) незнатне и сиромашне околине уопште немамо извињења уколико се оптерећујемо и скорбимо због хране, или одеће или других потреба које удовољавамо подједнако са другима. Нека се свако сећа шта је био и шта је постао. Уосталом, је ни прве, ни друге не желим да одвојим и разликујем. Јер, ви сте сви једно. Ја вам говорим [са циљем да вас убедим] да сви подједнако и радо испуњавате оно што вам се налаже и да не расуђујете о узроцима мојих наредаба.
 

72.
1) Епитимије и друге мере исправљања су спасоносне: оне су пут у рај; 2) уопште, наш послушнички живот у општежићу је најспасоноснији (1, 81)
1) За нас је боље да се овде укратко ожалостимо, да будемо кажњавани и осетимо тескобу, а да се тамо радујемо и поживимо у весељу и пространости. Ми треба радо да се потчињавамо казнама и да волимо оне који нас исправљају. Јер, када се уклањамо од пута Божијег ми треба да примимо спасоносна лекарства због зла које нам је причињено. Мени изгледа да су стога наши свети и човекољубиви оци, покретани божанственом љубављу, употребљавали разне строге мере како би спасли своје послушнике. Они су налагали епитимије, одлучења [од Светог Причешћа], па чак и телесне казне имајући у виду не само спасење онога ко је згрешио, него и његових савремених и потоњих сведока. Јер, многи се и због страха од људи враћају на добро. Према томе, уколико претрпите мој терет уверавам вас пред лицем живог Бога да ћете се спасти у Царству небеском, из кога је побегао бол, туга и уздисање. Уколико поднесете бреме потчињавања ослободићете се од греховних страсти и потећи ка усиновљењу Божијем. Угасите распаљивање плоти и удостојићете се да пијете прохладну и животворну воду у вечном животу. Добро завршите пут послушања и добићете победне венце од великог Цара.
2) Велико је и славно општежиће. Његово бреме је тешко и лако, као и Христово бреме, по Његовој речи. О реченоме сведочи само дело и истина. И нека нико не ублажава и не назива истинским послушником ни стубника, ни затворника, ни пустињака. Ја сам рекао „истинским“ с обзиром да је истински послушник само онај ко је душу своју предао настојатељу и пребива под његовом вољом све до крви. И ми треба да се радујемо и славимо пошто смо добили такво благо: оно је веома дивно. Ономе ко живи засебно не треба се дивити, премда и живи исправно. Поштујмо наш живот и чувајмо искрено послушање до смрти. И немојмо гледати да ли нас други хвале или куде. Уколико се бојимо Бога, нећемо се бојати људи и нећемо бити побеђени њиховим нападима. Имајући у виду свој високи циљ ходимо путем Господњим и Он ће управити наш ход.
 

73.
1) Пут је тежак и скорбан, али [нас] стога очекују безмерне утехе; потрпимо; 2) и сви оци су трпели; сада се они теше, заборавивши [на скорби]; подражавајмо их; 3) уколико си чуо оштру реч, претрпи: и Господ је трпео; сматрајући себе последњим, ти ћеш и речено и све друго скорбно поднети (1, 82)
1) Стојте у борби, у свом подвигу потчињавања и у свом мученичком послушању. Из дана у дан проходите време садашњег живота и обогаћујте душе своје врлинама као залог за Царство небеско, ризничећи обећана и неизрецива добра. Тесан је и скорбан пут Божији, али је широко и пространо спокојство које нас очекује. Демонске стреле су распаљене и једна за другом падају на дом наше душе, али их роса Духа гаси и на нас усмерава воду која тече у живот вечни. Тескоба и скорб, мрзовоља и малодушност, напор и зној, умор и изнемоглост, понекад и изобличавања и прекори јесу наш удео. Међутим, због њих се нама ризничи неизрецива радост и безмерно весеље. Дођите и храбро претрпимо малобројне дане борбе да бисмо се овенчали венцем правде.
2) Наши триблажени оци су, проводећи своје дане, подигли [велике] напоре у посту, бдењу, сузама, молитвама и сваком злопаћењу. Сада, пак, код њих нема никакве жалости због прошлости: они су примили неизрециву радост и свеблажени покој. И ми треба благоразумно да гледамо на скорби које понекад наилазе на нас, сматрајући их ништавним или сном и пролазном сенком. Немојмо допустити да од њих падамо духом. Напротив, уопште их не гледајући, ми са младалачком бодрошћу треба да испуњавамо заповести Господње. Нека нас не жалости борба, нити понижава увреда, нити смућује изобличење, нити ломи огорчење, нити надима гордост. Доле спуштајући очи, ми горе треба да устремљујемо душу и да смо благи, тихи, трпељиви и међусобно попустљиви.
3) Десило се да је неко рекао оштру реч. Зашто се, пак, ти скорбиш због увреде? Зар Христос Бог наш није чуо: Демон је у теби (Јн. 7, 20) и прећутао. Он је био вређан [тврдњом] да демоне изгони помоћу Веелзевула (Мт. 12, 24), али се није смутио. Ми се, пак, иако смо по природи ништавни и по животу достојни сваког прекора, при најмањој увредљивој речи одмах кострешимо као јежеви. Због чега радије не окушамо од сладости смиреноумља? Због чега не стичемо опит доброг потчињавања? Због чега се не лаћамо оружја истинских монаха? Та оружја нису чисто писање, ни слатко певање, ни беле руке, ни висина раста, ни уредност, ни разнеженост, ни надмено светско наступање, ни велеречитост, ни смела реч, ни противречење нити нешто друго слично, већ – осећати се последњим, све сматрати вишим од себе, бити спор на речи, а нарочито увредљиве, не бити лакомислен, већ пажљив, трудити се око онога што је смирено и њиме се управљати, бити помирљив, љубазан, а нарочито без зависти. Ви, уосталом, све знате јер вас Бог учи и ви увек творите оно што му је угодно. Останите такви и будите свиме задовољни, свагда искрено радосни, окриљујући се надом вашега звања.
 

74.
1) Сви журе када цар зове на вечеру; нас је позвао небески Цар; зар нећемо по журити, подносећи све; немојмо бити малодушни, већ се бодро боримо са свиме; 2) сећај се свега што је претрпео Господ у животу на земљи; радуј се ако ти упадне у удео да претрпиш нешто слично (1, 83)
1) Људи без лењости, свеусрдно и радосно журе када их цар призове ка слави, добробити, богатству, утехама и задовољству. Зар ми утолико пре не треба да са радошћу и неуморним стремљењем свакодневно и свакочасовно ходимо на позив Бога свих и Цара ка Царству небеском, непрестаној светлости, бесконачном животу, неизрецивом блаженству, усиновљењу и наслеђу вечних добара (а не ка наведеним трулежним и ништавним стварима), по Његовом указању избегавајући све препреке, ничега се не плашећи, ни пред чим се не заустављајући (ни пред скорбима и тескобама, ни глади и жеђи, ни смртним опасностима и мачем), већ храбро, бодро и сведушно идући подвижничким путем и све подносећи као лако ради предстојеће свеблажене наде? Падање духом и малодушност због подвига дешавају се због успаваности душе. Стога вас молим да гледате на крај вашег дела и да се подстичете да трпељиво преживљавате свој трудан положај потчињавања, пројављујући и његове изузетности: одрицање од властитих жеља, брзопослушно дејствовање, ћутљиво подношење скорбних сударања у многобројном братству, а понекад и увреда нижих и приговора виших, како би се и на вас заиста могле применити апостолске речи: До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу, не знамо за покој и премарамо се, али у свему побеђујемо кроз Онога који нас је заволео (1. Кор. 4, 11; Рим. 8, 37).
2) Јачајте у Господу, и у сили моћи Његове (Еф. 6, 10), те уз раније ваше подвиге и подношење искушења додајте и садашње и будуће, сматрајући великом радошћу што сте се удостојили да [све] радо поднесете за Христа Спаситеља и да постанете подражаваоци Његових страдања. Они који разумеју управо у реченоме виде највећу награду за себе. Сетите се колико је Он пострадао за нас. Зар није био младенац у плоти? Зар није бежао од убиственог Иродовог лукавства? Зар се није потчињавао родитељима? Зар са дванаест година није изобличавао оне који су се сабрали у храму иако није био поучаван? Он је речено учинио да они који нису прошли науке не би били жалосни. Зар није ходио пешке, умарао се и тражио храну на смокви? Зар га Јевреји нису вређали? Зар није слушао: Демон је у теби (Јн. 8, 48), и: Помоћу Веелзевула, кнеза демонског, изгони демоне (Лк. 11, 15)? Зар нису хтели да га заспу камењем и зар се није сакрио од њих? И још раније за време четрдесетодневног поста зар га као човека није ђаво искушавао? И зар потом није омио ноге ученицима као слуга? Зар га издајник није предао? Зар га Јевреји нису ухватили? Зар га Ана и Кајафа нису исмејали? Зар га рука слуге није ударила у образ? Зар га руке оних које је саздао нису бичевале? Зар није био овенчан трновим венцем ради поругања? Зар се није попео на Крст? Зар у Његове свете руке и ноге нису закуцали клинове? Зар на Крсту није чуо много увредљивих речи? Зар Његова ребра није проболо копље? Зар у жеђи није био напојен сирћетом? Зар није био погребен, и зар као Бог није васкрсао у трећи дан? Да ли ми за себе можемо рећи да смо слично пострадали? Покажи ми, брате, да ли су твоја леђа бичевана као Христова? Да ли се на твојим образима виде ударци? Да ли су твоје уши биле рањене безбројним исмејавањима, увредама и изругивањима? Да ли су сви твоји удови освећени страдањем? Наравно, ништа од реченог нема код тебе. Стога барем благодушно и са љубављу прихватај мале скорби које те сусрећу и Господ Човекољубац ће те по својој безмерној љубави прославити у [време] препорода [тј. новог живота]. Чини тако ради своје схиме, будући да је схима управо обећање да ће се претрпети крст и смрт ради Господа.
 

75.
1) Видећи добре плодове живота у нашем чину, држите га се строже, те ћете постати обитељ Триипостасног Бога; 2) руководећи се речима Писма, будите са свима исправни и богоугодни, удаљујући се од свега прекорног (1, 84)
1) Погледајте у какво вас је стање довело ваше једномислије и једнодушност, те ваше незнатно самопринуђавање на свако добро. И какве је само плодове донело? Отуда су мир и тишина, искрено међусобно поверење, нераскидиво јединство, спасоносна туга и пријатно исповедање, дубока скрушеност и смиреност која јој одговара, братска љубав и оцељубиво расположење. Говорећи апостолским језиком, ви сте у свему показали себе чистим у сличној ствари (2. Кор. 7, 11). Благословен Господ Израиљев што походи и избави народ свој (Лк. 1, 68). Јер, ви сте Његови људи и изабрани народ. Он вам подиже рог спасења (Лк. 1, 69) кроз ваше новостечено добро расположење. За вас је радост и весеље, част и добра слава, мудрост, разум и савршено познање да имате похвални и чисти живот пред лицем Божијим. И неко од спољашњих ([тј. нехришћанских аутора], који понекад расуђују у складу са нашим животом) говори: „Ја мудрим називам оног ко води непорочни и беспрекорни живот, чак и да није писмен и да не уме да расуђује о ономе чиме воле да се занимају Грци“. Кад се, дакле, речено чини чак и онима који се занимају само говором и слушањем, шта да кажемо ми који треба да се држимо онога што су установили свети? Будите мудри и бојте се и трептите пред Господом Богом, чувајући заповести Његове. И благодат ће вас показати сасудом за част, припремљеним за свако добро дело (2. Тим. 2, 21). Јер, где се насели Отац и Син и Свети Дух ради душевне чистоте, тамо је и свако добро, мудрост, горење духа, уразумљење, назидавање и руковођење. Где, пак, њих нема, тамо су само хладне речи, показивање и самоистицање, а често и прелест и заблуда и увек бескорисност.
2) Пазите на читање и реч Писма нека не излази из вас (тј. нека се не заборавља). Уздржите језик свој од зла, нарочито млађи, који нису обучени да га обуздавају. Јер, он је непостојан и испуњен смртоносним јадом, од кога већина увек упадају у грехе. Нека код вас нема лукавих састајања, нека се не деси да се двојица удруже на нешто лукаво или јудејско, нека нема лажи и скривања по ананејски и сапфирски, нека нема речи „моје“ и „твоје“, које су, по светом Златоусту, испуњене безбројним залима. Старо прође, гле, све ново постаде (2. Кор. 5, 17). Стога прошлог треба да се сећамо само да бисмо избегавали страсти, а не да бисмо једни код других изазивали огањ помисли. Али што се вас тиче, љубљени. . . убеђени смо да ствари стоје боље и да воде спасењу (Јев. 6, 9). Може, пак, бити да смо упали у оно што је било раније како бисмо се, као од пучине и од буре и од велике узбурканости, устремили у наше мирно пристаниште. Ми више не треба да волимо да се упуштамо у опасно пловљење усред валова, већ да без таласа безметежујемо у овом смиреном пристаништу у Христу Исусу, Господу нашем.
 

76.
1) Код оног ко живи свето свагда је празник; хоћете ли тако нешто – будите ревносни у богоугађању и све трпите за Њега 2) сећајте се разлога због кога сте изашли из света и њега имајте као свој циљ; нарочито чувајте чистоту, удаљујући се од општења са оним ко греши против ње (1, 85)
1) Онај ко свето живи увек има празник и никада не престаје да празнично проводи дан, будући да се свагда просвећује, чисти, узводи горе и будући да је увек богоносан и обожаван. Хоћете ли да будете такви? Будите, молим вас и преклињем, самопокретни, саморевносни и самоподстицајни на свако добро и на свако угађање Богу, подижући своје очи на зрење вечних добара. И све што наилази примите, подигните и поднесите: и скорби, и тескобе, и насиље, и невоље, и увреде, и вређање, и напоре, и зној, и све слично како бисмо добили оно што желимо и нашли оно ради чега смо изашли из света. О, како је блажено, оци моји, живети исправно, сврсисходно и поуздано. И како је преподобно проводити дане у скрушености, смирењу и побожности, припремајући се за исход, за сусрет страшног Судије свих – Бога и за одговор пред Њим.
2) „Арсеније, ради чега си изашао из света“, обично је говорио сам преподобни ради спасоносног подсећања. И ми треба да знамо ради чега смо изашли из света и да се свеусиљено напрежемо за достизање циља, украшавајући свој живот лепотом врлина и припремајући своје душе за невесте Владици Богу кроз чување красоте пресветле девствености и истрајавање у чистоти, непорочности и неоскврњености. Јер, ми се називамо храмовима Божијим. А Писмо говори: Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог (1. Кор. 3, 17). И ја и плачем и ридам због неких који не марише да спасоносно познају Бога, те их предаде у покварен ум да чине што је неприлично (Рим. 1, 28). А избегавам да кажем да сте и ви надувени, уместо да плачете, да би се избацио између вас онај који је учинио то дело (1. Кор. 5, 2). Јер, отуда долази небрига, а потом и иста страст, будући да се не уклањате од њега као што би требало. Ви се састајете са њим и смејете се, уподобљавајући се ономе кога изобличава пророк: Ако видиш лопова, помажеш му, и са прељубником удео свој имаш (Пс. 49, 18). Немојте се, уосталом, гневити на мене због сличног изобличења. Јер, тешко мени уколико престанем да вас изобличавам и да стојим за праведно делање. А тешко и вама уколико се не будете удаљавали од оних који рђаво живе.
 

77.
1) [Наш] живот је многопожељан; ипак, понајпре се молите да ваш управитељ буде бодар и мудар; потом се веселите уздањем да ћете достигнути добар крај; 2) чујем да међу вама бива много речи због ситница услед недостатка смирења; 3) свети Доротеј, Доситеј, Акакије и други су ћутећи све примали и били спокојни; 4) нас смућују наше жеље и узнемирава њихово незадовољавање, будући да смо заборавили на награду за одрицање од њих; 5) многи од нас се разбољевају: болесни трпите а болничари нека се смирено труде; пазите да не буде нереда при примању лекара; и по оздрављењу немојте остајати празни и самовољни (1, 86)
1) Истрајте у благодушности, потрпите и будите храбри у подношењу надолазећих невидљивих и видљивих напасти од демона и људи. Ко не види да је наш живот препун борбе? Ко неће посведочити да је наш пут многоскорбан? Са једне стране се на нас свакодневно подиже борба, а са друге нас сналазе мучне невоље од сударања са братијом или од испуњавања послушања. Нас са свих страна нападају непријатности, ударци и притешњавања. Нас као да носи пучина док пловимо по великом и многоопасном мору света подигавши једро наде и управивши се ка небесима. Ви се, пак, молите да ваш кормилар Божанственом силом и отачким молитвама увек има отворене очи свог ума, да види и буде бодар како би добро управљао вашим бродом и вером га усмеравао ка пристаништу живота. Потом се радујте и веселите што трудом опловљавате море овога живота и наслеђујете живот вечни. Ви ни у ком случају не треба да дозволите да се колебате, да се заустављате или задржавате, већ благодушно, живо и усрдно треба да наступате, ходите и дохватате се свега што може да сатре древну змију, тј. ђавола, испуњавајући заповести Господње. Ти си можда млад и почетник? Прихвати смирење и послушање и држи их се како би, након доброг почетка, постепено усходио ка савршенству. Ти већ можда дуго носиш схиму? Уосталом, пре би требало да истакнеш превасходност врлина неголи година.
2) Ја вам говорим стога што чујем да међу вама постоји празнословље и спорови, смутње и раздраживања, мржње и свађе, препирање и раздори, премда и не код свих. Питам вас, братијо, одакле то међу вама. Ја сматрам да се узрок крије у недостатку смирења. Молим вас речима апостола: Браћо, немојте бити деца умом, него злоћом детињите (1. Кор. 14, 20). Немојте причати испразно без користи и желећи да буде по вашем, немојте бити красноречиви и безумни. Немојте свашта износити и истицати свакакве разлоге. Пророк пита: Који је човек који жели живота, који љуби да види дане добре! Он сам и одговара: Уздржи језик свој од зла, и уста твоја да не говоре лаж. Уклони се од зла, и чини добро; тражи мира и иди за њим (Пс. 33, 12-14).
3) Због чега је свети Доротеј видео добре дане и проводио безметежни живот? Због чега се наслађивао и дивни Доситеј, и увекспомињани Акакије и сав сличан сабор? Или због чега су и неки из нашег братства (што не треба сматрати за дрскост), тј. од оних који још живе и од оних који су се преставили, проживели блажено, без смутње и узнемирења? Стога што је свако од њих себе сматрао ништавним и био спреман да се покорава свакоме и у сваком делу.
4) Мени, пак, (да не кажем и вама) таштина, својевољност и сластољубље не дају да живим спокојно, да мирујем, да у простоти и незлобивости проводим малобројне дане овог века. Према томе, онај ко се узнемирава и оптерећује нека прекорева себе, а не ближњег. Онај ко хоће исправно да ходи и да мирује нека не настоји на својим жељама. И прекратиће се туга, умукнуће спорови и дивље звери ће, по Јову, бити у миру са њиме. Осим тога, познајте и верујте да вама предстоји Царство небеско због ношења одеће коју не желите, због подеране обуће, због нежељене мантије, због промене послушања, због претрпљене борбе, због подношења клевете као и због осталих ништавних ствари. Стога се подвизавајмо да према силама угодимо Господу. И блажен је онај ко своје служење обавља, врши и испуњава као да га Бог гледа.
5) Сада је код нас време болести и многи од братије су се разболели. Болничару, храбри се јер је за тебе дошло време делања. Немој пропустити случај да сабереш што више награда за успокојење болесних, које су веће од злата и драгог камења. Ви, пак, болесни, саберите плодове трпљења и не тражите више неголи што вам се даје како заједно са телом не бисте боловали и душом. И због чега сте још неуки те чим се појави лекар журите да се распитујете, да показујете своје удове и да именујете болести? Зар вас није стид пред светским човеком? Можда он други пут уопште и неће доћи. Стога ја и принуђавам себе да вам приметим речено и да вас поправим. Због чега не чувате поредак? Ви сви по реду можете да кажете о себи и својој болести, а у случају потребе можете [поруку] пренети и преко болничара или његовог помоћника. А ваш неред је једино зло. Немојте тако, децо моја. И убудуће немојте тако чинити. Са друге стране, немојте да вам болести буду повод за нерад. По оздрављењу немојте да лутате узалуд, нити будите неуздржљиви како се не бисте опет разболели на терет других. И ви здрави трпељиво послужите и понесите немоћи немоћних Господа ради и ради љубави братске.
 

78.
1) При наиласку Арапа ми се на сваки начин старамо да не паднемо у њихове руке: на сличан начин се чувајмо и од мислених непријатеља, обукавши се у духовно оружје; 2) немојмо се предавати, већ се храбро боримо и достићи ћемо мир бестрашћа (1, 87)
1) У садашње време страх наводе на нас Арапи који изненадно нападају и отимају не само имање, већ и људе одводе у заробљеништво. Оне, пак, које не заплене, они немилосрдно истребљују, убијајући мушкарце и жене, старе и младе. Уколико, пак, пажљивије погледамо приметићемо да се ми подвргавамо подједнако страшним нападима и тиранији и од демона, а не само од људи. Они са нама воде непрестану и жестоку борбу која никако не престаје и која нема никакво одређено време. Они једног погађају стрелом греха, другог вежу узама страсти и одводе у плен у мислени Египат, од [трећега] отимају семе спасоносне Речи Божије и муче га глађу. Грабљивац и тиранин се на различите начине изругује над нама и мучи нас. И блажен је војник Христов који се наоружа духовним мачем вере, те поражава, наноси ране и заробљује, избегавајући пораз, рањавање и заробљеништво. Укрепимо се и ми и прихватимо духовна (а не телесна) оружја нашег ратовања, одбијајући оне који нас нападају, држећи се у строју и помажући се међусобно. Нека нико не остаје без оклопа, тј. без добре вере, по апостолу, нити без штита, тј. смирења, нити без мача, тј. божанствене молитве, нити без кациге, тј. послушања, нити без душевног коња, тј. живе спремности на свако добро дело, нити без осталог наоружања којим се чува наш унутрашњи човек. Немојмо допустити да нам непријатељи наносе ране, да нас савладавају и да подвргавају под ноге своје. Силан у биткама, Господ је оружјем Крста поразио поглаварства и власти и господаре овог света, давши нам власт да стајемо на змије и скорпије и на сву силу вражију (Лк. 10, 19).
2) Пазите да не будете дрски. Јер, они који се препуштају дрскости бивају прободени копљем и умиру. Пазите да не делујете по страстима, будући да они који дејствују по њима умиру вечном смрћу. Немојте да вам се у уму врте лукаве помисли од којих се пада у ропство. Немојте упадати у непослушност будући да непослушни себе излажу стрелама непријатеља. Немојте се гордити стога што се кроз гордост налазите под мачем греха. Немојте бити лењиви и немојте остављати псалмопојање и рукодеље стога што ћете се иначе предали у руке ђавола. [Нарочито избегавајте] да скривено дејствујете рђаво, те да се споља показујете другачијим неголи што сте унутра. Апостол говори: Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи време, јер су дани зли (Еф. 5, 14-15). Ми смо већ остарели и треба већ да имамо довољну војничку вештину. Онај, пак, ко је научио да ратује не боји се непријатеља. Стога вас молим и преклињем, часно војинство Христово, свештени народе Његов, изабрани борци Његови да не будемо плашљиви и да се не предајемо. Уколико смо добили ране излечимо се покајањем; уколико смо заклани оживимо се помоћу суза и епитимије; уколико смо одведени у мислени Вавилон ослободимо се кроз причешће Часним Телом Господа нашег Исуса Христа. И уколико истрајемо са трпљењем у борби, напади ће постепено да се одстране, непријатељи ће побећи и мир бестрашћа је засијати у нама, те ћемо се назвати синови Божији, будући да је речено: Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт. 5, 9).
 

79.
1) Време жури: треба да сте пажљиви, као што и јесте и нарочито да се старате о смирењу и кротости, подражавајући Христа; 2) анђели и свети [нас] гледају; срамота је не живети прилично; иако је тешко [живети прилично], ипак се припремају велике награде; 3) и рај и ад су пред нама: свако ће добити оно што изабере; 4) дело онога ко делује по страстима јесу дрво и слама: они ће вечно горети и неће изгорети (2, 1)
1) Време јури приводећи нас крају садашњег живота. Међутим, ко је онај ко разуме и испитује речено и ко неће потрошити време живећи равнодушно према делу свог спасења ухваћен у ђавољу замку и лукавство? Ко ходи пазећи на себе и не предајући се немару? Ко се свакодневно припрема за смрт, свако своје дело, и духовно и телесно, стављајући пред лице Сведржитеља Бога? Ко сву своју љубав преноси на жељу тамошњег, око своје душе подижући горе у небеса и разматрајући красоте тамошњих призора? Ко лебди заједно са горњим силама, ни у шта не сматрајући тешке непријатности, већ благодушно подносећи и увреду, и понижење, и злопаћење, глад и жеђ, хладноћу и врућину и крећући се у братству, по писаноме, као драго камење? Међу вама ја не видим једног или двојицу, већ многе који са искреном вером и ревношћу траже исправно, будући покорни, послушни, трпељиви, искрени, поверљиви и верни, без обзира што нису стекли научно образовање, нити његов недостатак допунили многим читањем, и размишљањем и учењем напамет. Они имају оно што је највише потребно, и чиме се уподобљавају Христу, тј. смирење и кротост, слушајући речи Господње: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт. 11, 29). Својом пажњом се окрените ка светлости и истини, ка исправности и кротости, ка смирењу и благости. Уздржавајте се, молим вас, од сваког раздраживања и негодовања. Свети Давид узвикује: Синови људски, докле ћете бити тешкосрдни? Зашто љубите сујету, и тражите лаж (Пс. 4, 3). Докле ће, Боже, да вређа непријатељ, да раздражује противник (Пс. 13, 10).
2) Опростите ми. Ја се стидим светих анђела стога што, као чувари наши, виде како је код нас. Ја се стидим светих и преподобних отаца чији начин живота смо узели на себе и живот којих проводимо. Братијо, трудимо се да преподобно вршимо оно што је преподобно, и свето – оно што је свето. Немојте бити, молим вас, огорчени, непокорни, пргави. Немојте бити груби на речима, гневљиви, надмени, подсмешљиви, клеветници, увредиоци. Немојте бити причљиви, изазивачи смеха и дрски. Будите богољубиви а не блудољубиви, ћутљиви а не говорљиви, задовољни скромном одећом а не љубитељи украшавања. Нека су вам очи доле, а ум горе. Пазите да вас не рани стрела греха због ваше немарности. И шта ће доћи потом? Уместо труда се припрема покој, уместо подвига – венци, уместо увреда – част и слава, уместо понижења – похвале, уместо пробадања – радост сусрета, уместо ропства – власт над десет градова, уместо одвајања од родитеља и сродника – наслеђе и сунаслеђе са Господом нашим Исусом Христом, уместо одсецања своје воље – насељавање са првомучеником Стефаном. Осим тога, прво је привремено, брзо тече и пролази, а друго – вечно, бесмртно и бескрајно.
3) Уколико желите, вама је доступно, дохватљиво и пред рукама да добијете Царство небеско, да окусите живот вечни, да стекнете усиновљење, да будете становници раја, да се упокојите у наручју Авраама, да уђете у нерукотворену ложницу. Међутим, уколико желите, (небило) ви можете да сусретнете и супротни удео, тј. бесконачни огањ, неуспављивог црва, геенски пламен, шкргут зуба, удео коза, удео проклетих. [Супротни удео ће нас задесити] уколико не будемо живели добро, уколико не стекнемо добру настројеност, уколико се не одржимо у свом чину. Исправан стиче и душу своју и братију своју и мене убогог. Онај ко добро чини и богодолично ходи јесте частан пред Господом, а часна је и реч његова и лице његово. Блажен је он и оставиће блажен спомен иза себе.
4) Какву корист огорченоме доноси огорченост, и непокорноме непокорност, и непослушноме непослушност, и гордоме гордост? Не сабира ли он себи гнев у дан гнева и откривања праведног суда Божијег? Зар се његово дело не уподобљава дрвету, и сену и слами и зар се на њему неће испунити [речено]: Ако чије дело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ (1. Кор. 3, 15). У будућем веку он ће мучитељним огњем бити очишћен од телесне злоће, гореће вечно и неће изгарати, гледаће са чежњом славу светих и због лишености ће плакати и ридати без користи. Нека такав удео не постигне никог од вас. И чистимо се овде огњем страха Божијег како не бисмо окусили будући пламен.
 

80.
1) Ја похваљујем вашу послушност: останите такви; и делитељи потребности и послушања и њихови примаоци нека дејствују богобојажљиво; 2) богатите се делима милости подражавајући Бога, не гордећи се уколико успете понешто учинити и не падајући у нехајност уколико не успете (2, 2)
1) Гледајте како узрастате, као се узвишујете, како се усавршавате, како приносите плодове Богу и нама и како, устројавајући се у вашем добром животу, послушањем стичете душе ваше. У свом смирењу ви сте уздигли живот ваш, а у послушању сте показали сведочанство ваше савести да га проходите без лукавства и лицемерја. И увек останите такви. Онај ко се назначи, на пример, на једну потребу нека је врши, молим вас, без пристрашћа, без непријатељства, без немарности, као пред лицем Бога свевидећег. Један нека наређује, а други нека прима благоразумно, добросавесно и похвално како би у онај дан чуо: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога (Мт. 25, 21). Таквог гласа су, опростите ми, недостојни они који без страха Божијег и пристрасно издају оно што је братији потребно, тј. одећу, обућу, или који деле послушања. Напротив, њима [приличи други глас]: Нека је проклет свако ко дело Божије врши са непажњом (Јер. 48, 4). Јер, колико се само зала рађа из реченога. Са једне стране улагивање, а са друге стране роптање и распадање мирних односа. Ја вам не говорим да би примаоци устајали на уручиоце, већ да би уручиоци са страхом Божијим и братском љубављу деловали на најбољи начин у власти управљања, која им је уручена. Уколико будете дејствовали на наведени начин благоустројство, мир и тишина ће се све више укрепљивати и укорењивати у љубљеном братству нашем.
2) Молим вас и преклињем да срца ваша испуните сваковрсним добрим намерама, да се предате узајамној љубави, да се радујете због напредовања других и да скорбите због саплитања ближњег. Апостол говори: Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15, 48). А свети Давид пева: Бог небески љуби милостињу и суд (Пс. 32, 5), и: Милости Његове пуна је земља (Пс. 118, 64). И ми га подражавајмо. Данас завршимо једно, а сутра се простримо ка нечем другом, али пазимо да због неуспеха не паднемо у малодушност, нити због успеха у таштину. За успех заблагодаримо Господу будући да [напредовање] нцје до онога који хоће, ни до онога који трчи, него до Бога који милује (Рим. 9, 16). При неуспеху, пак, трпимо и успећемо будући да Господ уверава: Сваки. . . који тражи, налази; и који куца, отвориће му се (Мт. 7, 8). На тај начин ћете из дана у дан градити спасење душа својих, усходећи ка све већој висини. Сада је време истинске, а не трулежне трговине, време духовног натецања, време обогаћења вечним добрима. Блажен је онај ко трчи, триблажен који трпи, а свеблажен – који се свакодневно разгорева огњем чежње за Богом и љубави према Њему.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *