NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

DOBROTOLJUBLJE – TOM IV

 

SVETI OTAC NAŠ TEODOR STUDIT

PODVIŽNIČKE POUKE MONASIMA
 

261.
1) Sve ono što se želi po duhu sveta jeste kratkotrajno, dok je jedino vrlina večno blažena; 2) nju ublažavaju čak i ovde, kao što vidimo iz svakodnevnog spominjanja svetih u Crkvi; 3) a šta će biti tamo – tamo će sveti biti kao sunce i biće sa Hristom; 4) porevnujmo da se udostojimo rečenog i da izbegavamo suprotno (4, 42)
1) Neki od ljudi hvale bogatstvo, neki vlast, neki uspeh, neki nasladu. Međutim, ništa od navedenoga nije dostojno ublažavanja, stoga što ne prebiva za svagda, već nestaje zajedno sa sadašnjim vekom. Čak ni ovde, navedeno ne teši na dugo. Ono se samo pokazuje i odmah iščezava, kao san. Jedino je vrlina dostojna ublažavanja kao posed koji je večan i koji svoje posednike čini blaženim. Setimo se koliko je od vajkada bilo vlastelina i onih koji su se tešili. Pa ipak, ni jedan nema spomen sa pohvalom. Međutim, slava vrlinskih [ljudi] jeste neugasiva.
2) Rečeno se može videti iz onoga što mi činimo. Juče smo ublažavali svetog Zlatoustog, a sada ublažavamo uvekspominjanog Jefrema, da bismo sutra ublažavali drugog svetitelja. Na taj način oni kao svetilnici tokom čitave godine jedan za drugim sijaju na svodu Crkve. Njihov spomen otvara naša usta na hvalu i osvetljava naše hođenje po Bogu. Stoga je istinita sveštena reč: Jer koje unapred pozna, unapred i odredi, da budu saobrazni liku Sina Njegova, da on bude Prvorođeni među mnogom braćom. A koje unapred odredi, one i prizva; a koje prizva one i opravda; a koje opravda one u proslavi (Rim. 8, 29-30). Šta ćemo na to reći? Zar mi nismo zajedničari takvog prizvanja i slave? Naravno da jesmo. Ni nama smirenima nije tuđ krstonosni život i nagrada blaženstva. Jer, mi sve do sada trpimo gonjenje, mimo ranijih podviga dobrog ispovedništva. Koliko je samo divna sila vrline. Išta samo ona daruje onima koji se nje drže.
3) I to je ovde. A šta će biti u budućem veku? Ko uopšte može izobraziti ono blaženstvo i onu slavu? Gospod o tome govori: Tada će ce pravednici zasjati kao sunce (Mt. 13, 43). On sam jeste Sunce pravde i obećao je da će i pravednici, koji su mu saobrazni, zablistati kao sunce. I apostol tvrdi: S Njim stradamo da se s Njim i proslavimo (Rim. 8, 17). Gospod je od Oca molio: Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja, da gledaju slavu moju koju si mi dao, jer si me ljubio pre postanja sveta (Jn. 17, 24). Vidite li gde ćemo otići? Gde Hristos sedi s desne strane Boga (Kol. 3, 1), gde je radost i veselje, gde su horovi anđela i Crkva prvorodnih koji su napisani na nebesima, gde su bratija koji imaju isti čin sa nama. Tamo ćemo i mi uskoro otići i tamo ćemo se obradovati Njemu, koji snagom svojom gospodari vekom (Ps. 65, 67). On ne gospodari nad vekom tokom hiljadu ili deset hiljada godine, već nad vekom koji ne stari i koji nema kraja.
4) Ko je dostojan rečenoga? Onaj ko je revnosan, te se svakog dana i časa drži trezvoumlja i bodrosti kako ne bi zadremao dušom. Jer, ukoliko dremamo, strasti kao zveri napadaju na nas i savlađuju dušu. Sve, pak, dok prebivamo na straži i bdimo nad sobom, otimač nas neće pokrasti, niti će nas oteti zmija. Prema tome, neophodno je bdeti i umom razmatrati ono što smo ranije naveli, kao i njegovu suprotnost, tj. muke koje prete onima koji se protive volji Božijoj, neugasivi oganj, tamu najkrajnju, neuspavljivog crva i sve drugo. Jer, ispunivši se takvim pomislima, mi ćemo moći da mimoiđemo zamke đavolske, da bez prekora pređemo tamo i dobijemo Carstvo nebesko.
 

262.
1) Videli smo mnoga dobročinstva Gospodnja pri prelasku iz pustinje ovamo: stoga treba da blagodarimo ne samo rečima, nego i delom; 2) čime ćemo uzvratiti živimo u slavu Božiju, budimo miris Hristov, uziđimo na goru da bismo videli; 3) stoga ostavimo donje i ukrasimo se gornjim; 4) rečeno nije daleko od nas, budući da je u nama (4, 43)
1) Svagda se naslađujući Božijim dobročinstvima, mi uvek treba i da mu blagodarimo od toplog srca u napregnutoj molitvi. Pogledajte i sadašnje dobročinstvo. Mi smo, bojeći se Agarjana, bili prinuđeni da pobegnemo. I On nas je za mnogo dana hranio na mestu u koje smo bili odbačeni, kao u pustinji. Nije li nam i ovde potom otvorio vrata milosrđa, [pružajući] nam i prekrasni hram i pristojna staništa kod našeg jednodušnog brata? Kako je samo veliko Božije staranje o nama. Šta On nije učinio od onoga što je trebalo učiniti? Tokom našeg bekstva On nam je udelio hleb, vino, ribu i ostalo neophodno prema potrebi, pa čak i više od potrebe, usled čega su se divili oni koji su rečeno posmatrali. Mi bedni stoga ne treba samo da blagodarimo, već i da duše svoje do krvi polažemo. Stoga molim da u sebi razgorimo najkrepkiju ljubav prema Njemu i da se svecelo prilepimo uz Njega, dajući mu najljubaznije uzdarje.
2) Kako ćemo mu uzvratiti uzdarje? Živimo i ovde u slavu Njegovog imena, kako bi se na nama ispunilo ono što je rekao:Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašeg koji je na nebesima (Mt. 5, 16). I apostol negde govori: A hvala Bogu koji nam svagda daje pobedu u Hristu Isusu, u kroz nas javlja miris poznanja svoga na svakome mestu; jer smo mi Hristov miomir Bogu među onima koji se spasavaju i među onima koji propadaju (2. Kor. 2, 14-15). Vidiš li da je vrlinski [čovek] miomir Hristov, ma gde živeo. Vrlina po svojoj prirodi nije skrivena. Stoga onaj ko je upražnjava postaje svima poznat, kao što je napisano: Ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14). Grad je duša ljudska, a gora – visina vrlina. Oni koji su se popeli na nju sijaju kao svetila vasioni, držeći reči života na pohvalu sebi samima za dan Hristov (Fil. 2, 1516). Popnimo se i mi, braćo, na tu svetu goru.
3) Međutim, mi na nju ne možemo da se popnemo ukoliko najpre ne ostavimo donje, tj. želje tela i pomisli, kao i pogubna zadovoljstva ovog života. Udaljavanje od njih i jeste ushođenje ka vrlini. Prema tome, neka se srce očisti od skvernih pomisli, neka se oko ozdravoumi da gleda pravo, neka se uho zatvori za slušanje zlog, neka se jeziku zabrani da govori isprazno, neka se ruka uzdržava od nepriličnih dodira, neka se noga usmeri na miran put, neka se svi udovi obuče odgovarajućem dobru i neka se osvete blagoobraznošću Hristovom. Zemaljski car blagonaklono pozdravlja onoga ko je lep i ukrašen telesno. Nebeski Car, pak, jeste blagonaklon prema onome ko je ukrašen duhom, čak i ako je po spoljašnjosti siromah, slep, hrom i ima ostale nedostatke, koje ljudi preziru. Otuda su neblagorodni – blagorodni, neslavni slavni, siromašni – bogati. Stoga su blaženi apostoli od ribara postali lica koja načelstvuju po čitavoj zemlji. Otuda je sveti Antonije bio mudriji od mudraca, iako nije učio nauke. Otuda je, da navedem primer koji nam je bliži, naš Tadej, Skiti rob, kao što znate, uzišao na visinu ispovedanja Hrista i postao slavan u svetu.
4) 0 neizrecivog čovekoljublja blagog Boga našeg prema nama. On nam je darovao lagan pristup sebi. Jer, nije neophodan ni posrednik, ni novac, ni očekivanje povoljnog slučaja. Treba samo ushteti i sve je učinjeno. Prema tome, želiš li da budeš veliki na nebesima? Izaberi da ovde budeš poslednji. Želiš li da se nazoveš sinom Božijim? Umiri dušu svoju od strasti. Želiš li da te vide oči Božije? Drži se pravde. Ko je, pak, dostojan za rečeno? Onaj ko rado prima učenje, ko voli pravdu, ko stremi da se obogati nebeskim dobrima. Neka bismo i mi, u sličnom raspoloženju ispunjavajući životvorne zapovesti, dobili Carstvo nebesko sa svima svetima u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

263.
1) Neka svako usrdno ispunjava svoje poslušanje, kao pred Bogom; 2) ja ću ispunjavati svoje, a vi svoje, te ćemo biti udovi međusobno, ustrojavajući opšte dobrobiće (4, 44)
1) I onaj ko ispunjava poslušanje i onaj ko ga nalaže treba sa svakom pažnjom i usrđem, tj. podvižnički da vrše svoje delo: i ekonom, i podekonom, i skladišnik, i kuvar, i trpezarac i svaki drugi, kako ne bi potpali pod groznu kletvu koja kaže: Proklet je čovek koji delo Gospodnje vrši sa nemarnošću (Jer. 48, 10), već kako bi postali dostojni Gospodnje naklonosti, po rečenome: Ko je, dakle, taj verni i mudri sluga koga postavi gospodar njegov nad svojim domaćima da im daje hranu na vreme? Blago tome slugi koga gospodar njegov, došavši, nađe da čini tako. Zaista vam kažem: postaviće ga nad svim imanjem svojim (Mt. 24, 45-47). Vidiš li kakvu i koliku čast On daje onome ko dobro služi? Očigledno je onome ko ne služi dobro pripada suprotan udeo. Stoga vas molim da svako savesno ispunjava poslušanje koje mu je povereno, čime proslavlja Boga i stiče svoje spasenje. Ekonom neka ekonomski udovoljava telesnim potrebama, svakome dajući ono što priliči izbegavajući licemerstvo i pristrašće i držeći se blagonaklonosti i bratske ljubavi. Skladišnik neka pazi da bratstvo opskrbljuje hranom, svoje delo vršeći iskreno i sa jedinstvenom željom da ih uspokoji. Neka on u skladištu nema ničega pokvarenog. Čuvajući savest u kuvanju i pravljenju hrane, kuvar neka [ima misao da] svoje služenje prinosi samome Bogu. Neka trpezarac, držeći trpezu čistom, kao i sve sudove u njoj, služi bratiji kao Gospodu. Neka slično deluju i ostali na svojim poslušanjima.
2) Ja ne govorim da bih vas podigao jedne protiv drugih, već da bi se svako u onome u čemu je prizvan postarao da ispuni svoj dug da služi drugima, imajući pred svojim umnim očima Boga, od koga i treba da očekuje celu nagradu. I zar meni smirenome nije poveren poseban domostroj? Jeste, čak najveći. Meni predstoji da se staram i bdim nad dušama vašim, da umoljavam i urazumljujem svakoga, da zasebno i u zajednici sa svima saopštavam pravdu Božiju i mač koji dolazi, dok vi bez lenjosti treba da ispunjavate svoja poslušanja. Budimo na taj način jedno telo i jedan duh, kao što smo prizvani u jednoj nadi našeg prizvanja, voleći jedni druge kao međusobne udove, trpeći jedni druge, starajući se jedni o drugima i noseći bremena jedni drugih kako u vreme ishoda (kad je već kasno) ne bismo zažalili zbog uzalud utrošenog vremena u nemaru. Naprotiv, uvek budimo dobro pripremljeni za taj ishod i odlazimo sa iskrenom nadom, sa dobrom savesti, dobijajući Carstvo nebesko.
 

264.
1) On izobličava [bratiju] koji su se potukli; 2) on ukazuje na gordost kao na uzrok koji uči: „Ako me samo pipne, i ja ću njega“, dovodeći potom i do dela; 3) sredstvo protiv nje je ukorenjivanje u srcu dobrih namera (4, 45)
1) Ja se od vas nisam odvojio na dugo. Ipak, kada sam se vratio našao sam nered o kome treba da vam saopštim. Nered je [bio veliki]: neki su, pruživši svoje ruke, besno dohvatili druge sa gnevom i vikom. Za jednog od njih nije čudno, s obzirom da je još svetovnjak i da nije primljen u bratstvo. Za drugoga je, međutim, krajnje čudno budući da je monah, tj. budući da je trebalo da se raspeo svetu i da je telo prikovao na krst. Kako si ti brate sišao sa krsta, kako si se oslobodio od eksera i kako si ruke svoje po judejski položio na Isusa Hrista? Jer, On sam je rekao: Kad učiniste jednome od ove najmanje braće, meni učiniste (Mt. 25, 40). Zar se ti nisi ustrašio pred licem Onoga koji je to rekao? Zar se nisi postideo anđela čuvara tvog života? Zar se nisi uplašio bratije i tuđih lica koji su te gledali? Gospod je zapovedio: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašeg koji je na nebesima (Mt. 5, 16). Tebe je, naprotiv, tvoje rđavo delo pokrilo mrakom, usled čega se huli ime Božije. Teško meni grešnome. Na kakvu smo mi visinu života pozvani, i gde smo se survali, ponašajući se kao zlonaravni svetovnjaci. Ti kažeš da je on započeo svađu. Zar ti, međutim, nisi čuo kako je krotko Gospod odgovorio slugi koji ga je udario u obraz: Ako zlo rekoh, dokaži da je zlo; ako li dobro, zašto me biješ (Jn. 18, 23). I opet je na Krstu [rekao]: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine (Lk. 23, 34). Znajući rečeno, trebalo je da blagosiljaš kada je prekorevaju, da se moliš za one koji te tuku i da ćutiš kada te vređaju (1. Kop. 4, 12-13). Ne podražavajući dobro, ti si, pak, postao podražavalac drugog. Apostol je zapovedio: Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas (Ef. 4, 31). Vi ste, međutim, došli do tuče, vukli se za kosu i međusobno se davili. Zakon Božiji je prezren. Govoreći proročkom rečju: Uzalud kovač kuje srebro (Jer. 6, 29). Uzalud se i ja smireni trudim do zamora. Uostalom, ja neću prestati da činim svoje delo, utoliko pre što imam mnogo pažljivih slušalaca.
2) Gde je uzrok takvog beščašća? Jer, ne treba samo izobličiti greh, već i ukazati na lek. Zla savest je izabrala zlu novost, tj. gordo mudrovanje o sebi i zamisao zlog srca. „Ukoliko mi on kaže nešto, i ja ću mu odgovoriti“. „Ukoliko mi on učini nešto, i ja ću mu uzvratiti“. I kada se desi smućenje iz bilo kog povoda, mi napolje iznosimo ono što smo smišljali u skrivenosti. Jer, ne laže Onaj koji je rekao: Jer od suviška srca usta govore. Dobar čovek iz dobre riznice iznosi dobro; a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo (Mt. 12, 34-35).
3) Neka naše srce postane skrivnica dobrih namera. Tada ne samo da nećemo iznositi ništa lukavo, već nećemo ni početi da se tučemo, nego ćemo okrenuti i [levi] obraz ukoliko nas udare u desni (Mt. 5, 39). I ma šta da se desi, mi ćemo postupiti po jevanđelskoj zapovesti. Zašto umirete, dome Izrailjev (Jez. 33, 11). I nama je prikladno reći: Zbog čega iz dana u dan isprazno i uzalud trošimo svoj život, pokazujući se znalci u jelima i u pijenju vina, a neznalice u delanju zapovesti Božijih. Nije li bolje da se ukrepimo u sebi kako se ubuduće ne bismo ogorčavali, srdili, jarostili i vikali, od čega, inače, kao strele ponekad iskaču uvredljive reči, pa i ponešto još lošije. Zapovedam vam pred Bogom koji svemu život daje i pred Hristom Isusom koji posvedoči pred Pontijem Pilatom dobro ispovedanje: Da održite zapovest čistu i besprekornu (1. Tim. 6, 13-14) kako me ne biste prinudili da vas podvrgnem najtežim epitimijama. Naprotiv, svagda i u svemu delajte prilično i u redu kako biste mene grešnog uspokojili, Bogu ugodili i udostojili se večnih dobara.
 

265.
1) On još prekoreva one koji su se potukli; 2) potom sve priziva na mir, koristeći podstrek iz Svete Pričesti; 3) zatim neprimetno dodaje reč o devstvenosti, koju pohvaljuje; 4) sredstvo za njeno [dostizanje] jeste kajanje u ognju straha Božijeg i kaljenje u suzama (4, 46)
1) Ni ja ne treba da se nasitim spasonosnim besedama, ni vi dušekorisnim slušanjem. Mi za oboje treba da imamo nenasitu želju kao oni koji su žedni da zahvate vodu, što će služiti kao znak napretka i osnova spasenja. Jer, reči utiru put delima: dobre – dobrima, a suprotne – suprotnim. Mi, pak, želimo da činimo dobro. Stoga treba da se koristimo dobrim poukama i blagim razgovorima, izbegavajući grešenje u dužnostima. Učeći nas, i apostol govori: Nikakva rđava reč da ne izlazi iz usta vaših, nego samo dobra za izgrađivanje onoga što je potrebno, da donese blagodat onima koji slušaju. I ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja. I dalje: Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas. A budite među sobom blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama (Ef. 4, 2932). Vidite li šta on zapoveda? Kakve li samo tačnosti u određenju zapovesti. Na drugom mestu on govori još strože: A koji su Hristovi, razapeše telo sa strastima i željama (Gal. 5, 24). Oni, naime, kao da su nepokretni za grehovno dejstvo. Na osnovu rečenoga rasudi kakve su osude dostojni oni koji su se potukli. Oni ne samo da su se posvađali, već su i ruke podigli jedan na drugoga. Zar ti koji si još svetovnjak i koji si tek pribrojan nama dižeš ruku na monaha? I zar se ti, monaše, usuđuješ da štapom biješ onoga ko se priprema za zavet poslušanja? Ne, ti već nisi monah [usamljenik], već monomah [jednoborac], ti nisi podvižnik, nego razbojnik, ti nisi čedo mira, nego čedo gneva. I zar udarci nisu došli od uvredljivih reči? I zar ponekad za udarcima ne slede i ubistva? Stoga će oni koji tako postupaju biti podvrgnuti odgovarajućoj epitimiji kako ne bi došli do još goreg.
2) Vi ljubljeni, kao učenici krotkog i miroljubivog Vladike, treba da među sobom živite krotko i mirno: Imajte mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda (Jev. 12, 14). Stidite se Vladičinog Tela i Krvi, jer se udostojavamo da ih se pričešćujemo. Duša koja prima Prečiste Darove ne treba da dopusti da se smućuje, da besni i da ima neprilične želje. Usta koja crpu iz besmrtnog istočnika ne treba da izgovaraju nečiste i smrdljive reči. Oči koje su osvećene Časnom Krvlju ne treba da gledaju zverski, niti da dozvoljavaju da se u njima odslikavaju bludni prizori. Ruka koja prima Božanstvenu skrivnicu ne treba da dodiruje ništa neprilično.
3) Najzad, i svi udovi, kao Hristovi udovi, treba da se čuvaju i održavaju [u čistoti]. Naravno, svaka vrlina je velika i poželjna. Pa ipak, ni jedna nije poželjnija od devstvenosti. Ona je najpre zasijala u raju, pre nego što je zmija svojim nadmudrivanjem prevarila praroditelje. Devstvenost se udostojila da bude Hristova majka. Devstvenost ljude čini anđelima i svet uzvodi ka netruležnosti.
4) Možda će neko pitati kako da je steknemo. Jedino bezbrojnim naporima i znojem. Jer, veliko staranje i ogromni napori neophodni su za veliko delo. Oštar mač dobro seče napadače. I duša koja je u strahu Božijem iskovana kao u ognju i koja je prekaljena u vodi suza treba da seče demonske pomisli, loveći ih kao plen. I ukoliko otupi, nju opet treba oštriti kako bi ih ubijala ne samo na hiljade, nego i na desetine hiljada, kao štose peva o Davidu. Jer, mnogi su koji nas napadaju s visine (Ps. 55, 3) i bezbrojni su duhovi zlobe koji protiv nas ratuju. Onaj ko im se protivi do kraja jeste Hristov vojnik: on i dobija vence.
Neka bi milost Božija dala oproštaj onima koji su sagrešili, a vi koji dobro hodite neka biste dobili ukrepljenje u revnosti za ispunjavanje svake zapovesti Božije i za sticanje Carstva nebeskog.
 

266.
1) Revnosni [monah] se ne uzdržava samo od rđavih dela, nego i od pomisli, čime stiče mir Božiji, u kome se opija božanstvenim zrenjima; 2) pazimo na sebe i nemojmo dozvoliti da se pomisli zadržavaju u duši, naročito bludne i gnevljive (4, 47)
1) Nemarni i neoprezni grehom smatraju samo čin bezakonja, tj. preljubu, blud, raspuštenost, nečistotu i svako drugo zlodelo, protiv kojih je i zakon strog. Međutim, revnosni [čovek] i onaj ko želi da se sa svom tačnošću saobrazi sa zapovestima ne smatra nevinim ni neprilična mislena maštanja, od kojih u telu proizilaze neprilični pokreti, usled čega se na svaki način stara da ih u sebi ukine, te da prebiva u pokoju u odnosu na pogubne strasti. Rečeno i znači imati mir u Bogu kroz Gospoda našeg Isusa Hrista, kako napominje i apostol (Rim. 5, 1). Učvrstivši se u njemu, duša se raduje velikom radošću i naslađuje nenasitom sladošću, voleći da ulazi u pomisli o Bogu i da se, sve do samozaborava, udubljuje u zrenje neizrecive veličine Njegove. Ukoliko se desi da izađe iz sličnog stanja i da je zakači beslovesna pohota, ona se smućuje i uznemirava kao brod koji je u nevolji zbog ustalasanog mora. I ukoliko joj Gospod ne dođe u pomoć, ona će biti u opasnosti da pretrpi brodolom.
2) Stoga treba paziti da se poročne misli ne zadržavaju u nama. Naprotiv, njih treba odmah čupati iz korena. Jer, ukoliko nađe mesto da uđe unutra, zmija će se ugurati i već neće otići sve dok ne porodi smrt. Stoga Pismo govori da će zmija gledati na petu čoveka, tj. na kraj delanja, dok će čovek gledati na glavu zmije, tj. na prvo pojavljivanje grehovne pomisli u duši (Post. 3, 15). Stojmo, dakle, hrabro protiv napada pomisli, uništavajući ih pre raspaljivanja pohote i sekući slano more greha, kako bismo zajedno sa Davidom mogli reći: Prođosmo kroz oganj i vodu, i izveo si nas u odmor (Ps. 65, 12). Uostalom, dušu ne uznemirava i ne menja samo jedna strast. Nju još više uznemirava gnev, budući da se kaže: Gnev je njihov na podobije zmije (Ps. 57, 5), i još: Jarost će y nedrima bezumnih počinuti (Prop. 7, 10), i najzad: Stremljenj ejarosti je njegov pad (Sir. 1, 22). Od čega se rađa takva strast? Od gordeljivog mudrovanja o sebi i od prezrivog mudrovanja o drugima, od smatranja sebe nečim značajnim (Gal. 6, 3), i od nadimanja nad nižima. Podražavajući Gospoda, smireni srcem jeste krotak i tih, nesporljiv i bešuman. Ukoliko se i desi [prepirka], on radije prima negoli što čini uvredu i radije prima udarac negoli što ga daje.
 

267.
1) Poslušanja su međusobno povezana; treba jedni drugima da pomažemo, te da uvek, bez odbijanja i kašnjenja slušamo one koji određuju poslušanja; 2) nemojte se predavati smućujućim pomislima, koje dolaze od lukavog; 3) radi rečenoga prihvatite trpljenje, koje je u svemu neophodno (4, 48)
1) O čemu bismo sada pogovorili? Govoriću o spoljašnjem obrazu našeg života ili o životu po ustavu. Jer, premda smo u izgnanstvu, mi ipak živimo kao u opštežiću, tj. ne jedan ili dvojica zajedno, već mnogi. Iako nemamo udobnosti opštežića, mi do neophodnog dolazimo sa trudom, pa čak ne samo [da imamo] za sebe, nego i za druge. Jer, neprestano nam dolaze oci i bratija, atakođe i stranci i siromašni. I sve primiti i zadovoljiti zahteva veliki duh i znatan trud. Stoga ekonom mora da bude rasudljiv i pažljiv, kao poslenik Božiji. Međutim, uspeha ipak neće biti ukoliko ekonom ne bude imao podekonoma koji će se sa njim slagati i biti jednako budan. Ni podekonom neće takođe ni u čemu uspeti ukoliko ne bude imao skladišnika koji će ga u svemu slediti. Ni skladišniku neće ići po želji ukoliko ne bude imao dobrog pomoćnika u kuvaru. Ni kuvaru, opet, ni ostalim za njim neće ići kako treba ukoliko ne budu imali druge saradnike. U jednom telu je mnogo udova i svi udovi se staraju jedan o drugom. I ako strada jedan yd, c njim stradaju svi udovi; aako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi (1. Kop. 12, 26). Slično je i u bratstvu: ukoliko se ne očuva navedeni poredak neće biti ni opštežića, ni mira, ni jednomislija, već će biti podela, deoba i razilaženja. Ko će, dakle, smeti da bilo šta čini po svojoj pojedinačnoj želji ili da se bavi svojim pojedinačnim delom ili rukodeljem kada je već svanulo, ne izlazeći na zajedničko i opštekorisno delo? I kako će bilo ko smeti da se ne odazove na neko delo i da se ne potčini onima koji imaju vlast nad njim? Takav već nije poslušnik, nego neposlušnik, ne brat, nego stranac. Ukoliko je i bilo toga ranije, ubuduće se čuvajte kako zbog krivice i nereda ne biste poneli epitimiju. Zar ne čujete šta naređuje apostol: A budite među sobom blagi, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je i Bog u Hristu oprostio vama (Ef. 4, 32). I mi takvi budimo međusobno, noseći bremena jedni drugih i ispunjavajući zakon Hristov, kao što je napisano(Gal. 6, 2).
2) Ja sam vas ranije molio a i sada vas molim da ne iznemogavamo pod težinom pomisli, već da sa radošću Duha Svetog obavljamo podvig borbe koji nam predstoji, gledajući na Načelnika vere i Savršitelja Isusa, koji daje molitvu onome ko se moli i pobedu onome ko želi da pobedi. He sećate li se kako se nedavno podigla nepogoda, da bi se potom vazduh očistio? Slično biva i sa pomislima: unekoliko uznemire, a potom odu. O, kad nas uopšte ne bi uznemiravale. I zašto da mi nemamo uvek mira u dušama svojim? Međutim, tako nešto je nemoguće s obzirom da smo promenjivi: mi ni jednog dana ne ostajemo isti, a kamoli za svagda. Ti, pak, pogledaj na upornu zlobu đavola: i kad ga teraju, on opet dolazi. I premda je tama, on se pretvara u anđela svetlosti, pokušavajući da nas zauzme obmanom. Neka, pak, zmija odstupi od nas, koji svagda treba da govorimo: „Nećemo se odreći tebe, Hriste, i nećemo učiniti lažnim svoje ispovedanje“. Ili, zar ne znate iz kakvog stanja smo mi došli? Zar iz tame nismo došli na svetlo? Zar iz neznanja nismo stupili u znanje? Zar iz beščašća nismo ušli u čast? Mi imamo i slovo, i znanje i hvalu. I vi ste sinovi, istinski časni, obučeni u zlato zbog vašeg zlatnog poslušanja.
3) Šta još nedostaje? Trpljenje. Apostol govori: Jer vam je trpljenje potrebno, da pošto izvršite volju Božiju primite ono što je obećano (Jev. 10, 36). Kakvo obećanje? Sam Gospod je rekao: Idem da vam pripremim mesto. I ako otidem i pripremim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k sebi da gde sam ja, budete i vi. I kuda ja idem znate, i put znate (Jn. 14, 24). I radost vašu niko neće uzeti od vas (Jn. 16, 22). Pomišljajući o rečenome i nazirući neizrecivu i nezamislivu slavu koja će se otkriti na svetima sve podnosimo velikodušno. Ukoliko naiđe glad gladujmo, ukoliko imamo svega – budimo zadovoljni, ukoliko bude neophodno da umremo – umrimo kako bismo nasledili večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

268.
1) Na poklade je [uobičajena] razuzdanost čulnih zadovoljstava, koja je tuđa duhu Hrišćanstva; 2) blagodarimo Gospodu što nas je izveo iz sveta i uveo u naš tih život, iz koga je prosijalo mnogo svetih koje i mi podražavamo; 3) budimo mu verni, pripremajući se za predstojeće podvige ispovedništva (4, 49)
1) Nastupajuće dane [belih poklada] ljudi obično smatraju prazničnim zbog gozbi i nepristojnosti koje se dešavaju, ne razumevajući da oni kroz uzdržanje od mesa ukazuju na opšte uzdržanje, a ne na prejedanje i pijanstvo, što inače priliči jelinskim praznicima. Hrišćani sve mogu da upotrebljavaju, premda staranje o telu, po učenju apostola, ne treba da pretvaraju u pohotu (Rim. 13, 14). Postavši zakon, međutim, zlo svet vodi kuda hoće. Mi stoga treba da izbegavamo neuzdržanje čak i u onome što smemo da upotrebljavamo: jer, neuzdržanje je mati greha. Sve dok se u raju uzdržavao od okušanja onoga što je bilo zabranjeno, naš praotac Adam se radovao i veselio, ispunjavajući se božanstvenim ozarenjima i nailascima. Kada je, pak, narušio uzdržanje i okusio od drveta neposlušnosti, on je odmah bio isteran iz raja sladosti. Za njega je neuzdržanje postalo roditeljka smrti. Od presićenosti hlebom Sodomljani su počeli da besne u sramnim strastima, usled čega su na sebe navukli gnev Božiji i bili progutani ognjem i sumporom. I mrski Isav je, povučen svojim žednim očima, za jedno jelo prodao svoje prvenaštvo. I za narod Božiji [se kaže]: Sedoše ljudi da jedu i piju i ustaše da igraju (Izl. 32, 6). Isto se čini i u današnje dane: svetkovine i pijanstvo, uzvici i demonski plesovi i danju i do kasne noći. Neuzdržanje je zlo i kroz njega je u svet ušla smrt.
2) Mi treba da blagodarimo Bogu što nas je izbavio od takve ispraznosti i uveo u blaženi život, gde postoji umerenost, a ne neuzdržanje, trezvoumlje – a ne pijanstvo, mir – a neizgubljenost, bezmetežnost – a ne buka, blagodarenje – a ne sramni govor, čistota, svetinja i zdravoumlje – a ne raspusnost. Iz takvog života zasijali su svi naši božanstveni oci koji su, uz Božiju pomoć, satrli strasti, prognali demone, postali ravnoanđelski, činili čuda, dobili nebesku slavu i postali predmet divljenja u svetu. Jedan takav je bio blaženi Antonije, čiji život smo čitali i videli kako ga je Bog proslavio u podnebesju. Zemaljski carevi su smatrali velikim što mu pišu i što su od njega mogli da pročitaju napisanu reč. Život tih blaženih provodimo i mi smireni. I da i na delu revnujemo sa njima svedoči savršenstvo naših monaha, odricanje od sveta, otuđivanje od otadžbine, od roda i svih poznanika, potčinjavanje, poslušnost, kao i ispovedništvo koje nam predstoji, zbog koga se i nalazimo u progonstvu.
3) Radujmo se i saradujmo se međusobno što nam je Bog dao sve rečeno i što provodimo duhovni život u kome, ukoliko hoćemo, možemo da praznujemo svaki dan i da se radujemo neuvenljivom radošću. Stoga molim da se još jače latimo za naš podvig i za ispovedništvo koje nam predstoji. Jer, već se proneo sluh da samodržac razmatra naše delo, usled čega može uskoro da se pojavi carski poslanik. Nemojmo se, međutim, smućivati onim što se govori: Ako je Bog s nama, ko će protiv nas (Rim. 8, 31). Ukoliko nam je pomogao u prethodnim okolnostima, pomoći će nam svakako i ubuduće. Mi samo treba hrabro da stojimo i da pazimo na sebe. On će nam dati silu u svemu kako bismo mu blagougodno poživeli do kraja i dobili Carstvo nebesko.
 

269.
1) Proganjanja su pred vratima: susretnimo ih blagodušno, uzdajući se u pomoć Božiju i hrabreći se obećanjima za pretrpljena gonjenja za veru; 2) sa jereticima ne treba imati opštenje; naročito treba izbegavati one koji su na rečima verni, a u srcu jeretici; 3) ikonoborstvo ratuje protiv dogmata Ovaploćenja Boga Slova i protiv zapovesti poštovanja Boga i poklonjenja Njemu (4, 51)
1) Sada bi trebalo govoriti o uzdržanju s obzirom da nam je pred vratima sveta četrdesetnica. Međutim, priče koje se svagde šire ne dozvoljavaju nam da rečeno učinimo, već našu misao i reč prenose na drugo. Već sam vam rekao da samodržac razmatra naše delo i da se već govori da nam preti preko nikomidijskog [načelnika]. I ukoliko mi odgovorimo bogodolično, on svakako neće podneti, već će požuriti da uradi ono što je zamislio. I šta bismo rekli? Treba da se pripremimo na nova gonjenja u uverenosti da će se po umnoženju stradanja umnožiti i utehe Svetoga Duha, kao što govori apostol: Da kao što su stradanja Hristova obilna u nama, tako je kroz Hrista obilna i uteha naša. Ako li se mučimo, za vašu je utehu i spasenje, koje se postiže podnošenjem onih istih stradanja koja i mi trpimo; ako li se utešavamo, za vašu je utehu i spasenje; i nadanje je naše pouzdano za vas, znajući da kao što ste zajedničari stradanja tako ste i utehe (2. Kor. 1, 57). Svojim rečima apostol nam pokazuje da mi zajedno učestvujemo u stradanjima i u utehama budući da smo jedno telo ijedan duh, kao što smo i pozvani u jednu nadu zvanja našeg (Ef. 4, 4). Nemojmo padati duhom i nemojmo biti malodušni, već se rešimo da čvrsto stojimo za delo Božije svi zajedno kao dobri vojnici Hristovi, noseći svoje oružje koje nije telesno nego silno Bogom za rušenje utvrđenja (2. Kor. 10, 4), naime razboritost, hrabrost, zdravoumlje i pravdu. Njima ispunimo ono što je rekao Gospod: Akad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi (Mt. 10, 23). I odlazeći nemojmo se brinuti šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti (Mt. 6, 31). Jer, On sam je rekao: Neću me ostaviti niti ću me prezreti (Nav. 1, 5). On će nam i tamo otvoriti vrata milosti i u svemu biti naš Pomoćnik. Kako da se ne radujemo kad imamo takva obećanja? Kako da se ne veselimo što smo učenici Gospodnji? Slično su gonili i svete apostole, kojima je Gospod govorio: Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene. Radujte se i veselite se, Jer je velika nagrada vaša na nebesima, jer su tako progonili proroke pre vas(Mt. 5, 11-12). Prema tome, sadašnjica je radosna i uveseljavajuća s obzirom da nam pruža neizrecivu radost, večni život i beskrajno Carstvo.
2) Na put neznabožaca ne idite, i u grad samarjanski ne ulazite (Mt. 10, 5). Mi rečeno treba da shvatimo u vezi sa jereticima. Prema tome, nemojmo ulaziti u njihove crkve i u njihova staništa. Naprotiv, mi treba da [tražimo] sinove mira i blagočastivo seme, te da se kod njih zaustavljamo i primamo hranu, kao i ranijih godina. Čuvajmo se od onih koji se pretvaraju da drže istinu i koji govore da su pravi rukovoditelji, premda nisu, već se nalaze u zabludi, varajući i varajući se (2. Tim. 3, 13). Njihova je osuda pravedna (Rim. 3, 8). Čuvajmo nepokolebivu veru i neporočni život, ne umanjujući i ne oštećujući ni jedno ni drugo, već ostajući celoviti i savršeni.
3) Predmet predstojećeg ispovedništva jeste dogmat o Ovaploćenju Gospoda našeg Isusa Hrista. Onaj ko ne ispoveda da se Gospod naš Isus Hristos može izobraziti živopisom u stvari ne ispoveda da je bio vidljiv u telu. Jer, biti vidljiv u telu i biti predmet za ikonopis jeste ista stvar. Potom, onaj ko se ne poklanja svetoj ikoni Gospodnjoj, ne poklanja se ni samom Gospodu. Ono što je na ikoni izobraženo jeste Prvoobraz i onaj ko gleda na ikonu pred sobom vidi Prvoobraz. Govoreći da se poklanjaju Gospodu ikonoborci lažu. Na njih mogu da se primene reči Pisma: Govore da znaju Boga, a delima ga se odriču (Tit. 1, 16). Mi se, pak, poklanjamo Hristu i Njegovoj ikoni, Bogorodici i njenoj ikoni, svetima i njihovim ikonama. Mi smo rečeno kao apostolsko učenje primili od svetih otaca naših. Ja vam, čeda i bratijo, predajem taj zalog vere kroz Duha Svetog koji živi u nama i vi ga sačuvajte ceo i nepovređen. Molite se za nas smirene da nam Gospod da reč kad otvorimo usta svoja (Ef. 6, 19) kako bismo sa smelošću rekli istinu i kako se ne bi posramila nada naša, već kako bismo zajedno sa vama besprekorno dovršili podvig koji nam predstoji i dobili Carstvo nebesko.
 

270.
1) On opet prekoreva razuzdanost poklada i uopšte svetovni život, blagodareći Bogu što je monahe izbavio od njega; 2) treba tugovati zbog svetovnjaka koji žive po duhu sveta, podražavajući apostole, proroke i sve svete (4, 52)
1) Ja često ublažavam vaš život, što ne činim lažući, već istinski, želeći da izrazim žaljenje zbog onih koji žive svetski i da vas učinim revnosnijim. Vi i sami znate šta oni sada čine: svetkovine i pijanstva, pesme i plesove i sve druge pronalaske lukavog u svetu. Po pisanome, njihova je osuda pravedna (Rim. 3, 8). Naš život, pak, nije takav. Mi danonoćno hvalimo Gospoda po ustavu koji su nam predali naši sveti oci. Kod nas psalmopojanje sledi za psalmopojanjem, čitanje za čitanjem, molitva za molitvom. Zatim, nama je u mislima bdenje nad pomislima, a u srcu – poučavanje u božanstvenim rečima. Mi imamo blagovremeno bezmetežje, priličnu besedu, međusobno služenje. Kod nas je sve vagom i merom uzakonjeno, premda se za praznik obično predlaže i izvesna uteha. Čuj šta Gospod govori Judi: Što činiš, čini brže. A ovo ne razumede niko od onih što behu za trpezom zašto mu reče. A neki mišljahu, budući da u Jude beše kesa, da mu Isus reče: Kupi što nam treba za praznik; ili da dade štogod siromasima (Jn. 13, 27-29). Vidiš li da je kod njih i za praznik postojala briga o siromasima? I mi smireni se, kako vidite, staramo da ispunimo rečeno. Neka je blagosloven Bog koji nas je udostojio da postanemo zajedničari takvog života. On nas na njega nije prizvao zbog dela pravednih koja mi učinismo, (jer ništa na zemlji dobro ne učinismo), nego no svojoj milosti (Tit. 3, 5). Stoga svako od nas sa skrušenim srcem svagda treba da govori: Šta sam ja, Gospode, i šta je dom oca moga, me si me zavoleo (2. Car. 7, 18).
2) I naše delo je slično. U svetu će se retko naći slično. U njemu posle noći dolazi dan sa brigama i poslovima ovoga sveta u samoobmanutosti bogatstvom i u drugim brigama, pri čemu čovek nema vremena ni da uzdahne. I ljudi se čas dogovaraju međusobno, čas se sa neprijatnošću sukobljavaju. Prorok kaže: Kletva i laž, i ubistvo, i krađa, i preljuba razliše se no zemlji (Os. 4, 2). [Razlilo se] i mnogo toga drugog, što je teško i navesti. Setivši se svega, blaženi Zlatoust je rekao da će se teško i najmanji deo sveta spasti. Eto strašne, ali istinite reči. Čovek koji ima dobra osećanja ne može a da se ne žalosti i tuguje zbog rečenoga. Jer, zar mi nismo svi braća jedni drugima? Nismo li mi svi iste krvi? Nismo li mi svi od jednog blata? Svako oseća žalost ukoliko ugleda životinju kako se kliza po strmini u propast. Nije li utoliko žalosnije videti pogibao braće i jednovernih? Iz istog razloga je blaženi apostol oplakivao neprijatelje Krsta Hristovog i sa neprestanim bolom u srcu se molio za njih (rim. 9, 23). Prorok Jeremija je plakao zbog Izrailja i svoj plač je svestrano opisao u Pismu. I veliki Mojsije je vapijao Bogu: I sada, ako im ostaviš greh njihov, ostavi. Ako li ga ne ostaviš, i mene izbriši iz knjige tvoje (Izl. 32, 32). I svi sveti su se, obuzeti sličnim sastradavanjem, molili za ljude koji su se nalazili u sličnom stanju. Ukoliko hoćemo da idemo za njima, ni mi ne treba da se staramo za svoje, nego svako i za ono što je drugih (Fil. 2, 4), moleći se za svet, žaleći i bolujući srcem zbog onih koji žive razvratnim životom, koji su obuzeti jeresima, koji su pomračeni neznaboštvom. I ukratko, apostol nam zapoveda: Molim… da se čine moljenja, molitve, prozbe, blagodarenja za sve ljude (1. Tim. 2, 1). Postupajući na taj način mi ćemo najpre sebi doneti korist, skrušavajući se i čisteći se od strasnih navika. Izbavivši se od njih, mi ćemo dobiti večni život u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

271.
1) Četrdesetnica je presekla buku i metež i svetovnjake prizvala na blagočastivi poredak; 2) post obnavlja dušu i čini je Božijim staništem; stoga ga treba susretati s radošću i držati ga; 3) posteći telesno, treba da postimo i duhovno od strasti i pohota, koje neprijatelj predstavlja privlačnim po izgledu, iako su u stvari bezobrazne i gorke; 4) uza sve, poštujmo isposnički i crkveni poredak, kao uostalom i vancrkveni (4, 54)
1) Vreme četrdesetnice u poređenju sa vremenom cele godine liči na neko tiho pristanište u kome ljudi, stičući se, dobijaju duhovni mir. Jer, predstojeće vreme nije spasonosno samo za monahe, već i za svetovnjake, za velike i za male, za načelnike i potčinjene, za careve i sveštenike, i za svaki rod i uzrast. Gradovi i sela se uspokojavaju od šuma i meteža, umesto čega se svagde oglašavaju psalmopojanje i slavoslovlja, molitve i moljenja, kojima se umilostivljava naš blagi Bog i umiruje naš duh ukoliko mu iskrenog srca i sa strahom i trepetom pripadamo i plačemo pred Njim, obećavajući da ćemo se ubuduće popraviti i poboljšati. Međutim, neka se svetovnjacima obraćaju crkveni predstojatelji. Ja, pak, koji sam postavljen za glavu vas najčasnijih, svoju reč obraćam vama i ukratko iznosim ono što priliči.
2) Post je obnova duše. Jer, apostol govori: Ukoliko se naš spoljašnji čovek i raspada, utoliko se unutrašnji obnavlja iz dana u dan (2. Kor. 4, 16). I ukoliko se obnavlja, on poprima i blagoobraznost po uzoru prvosazdane lepote. Ulepšavajući se, pak, on k sebi ljubavno privlači Onoga koji je rekao: Ja i Otac njemu ćemo doći iu njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14, 23). Post, dakle, svojim običnim dejstvom čini da postajemo stanište Božije. Stoga treba da ga prihvatimo sa radošću, ne opterećujući se jednostavnošću i oskudnošću hrane. Mi, naime, vidimo da je Gospod silan da nam dostavi raznovrsnu i bogatu hranu, budući da je hlebom i vodom nahranio hiljade ljudi u pustinji. Osim toga, nenaviknutost na takvu ishranu će, olakšana revnošću, prestati da bude neprijatna.
3) Uostalom, post se ne ograničava na oskudnost hrane, već zahteva uzdržanje i od svega rđavog, po kazivanju svetih otaca naših. Uzdržavajmo se od mrzovolje, nemarnosti, lenjosti, zavisti, ljubomore, zle naravi, samougađanja. Uzdržavajmo se i od telesne pohote, s obzirom da mnogoobrazna zmija napada i na isposnika. Iz Pisma čujemo da je plod koji me je umrtvio bio krasan na izgled i dobar za jelo. Obrati, međutim, pažnju da je on bio nazvan krasan po izgledu, a ne po prirodi. Slast pohote [se može uporediti] sa čovekom koji uzme nar prijatne spoljašnje crvene boje i koji se, potom, iznutra pokaže kao truo. Ona pritvorno obećava nečuvenu slast, da bi se, po zadovoljenju, pokazala gorčom od žuči. Ona probada dušu oštrije od mača koji je oštar sa obe strane. Slično je postradao i naš praroditelj Adam, koga je prevarila zmija. Dotakavši se zabranjene hrane, on je umesto života našao smrt. Slično su postradali i svi koji su od tog vremena do danas na podoban način bili prelešćeni. Sam budući tama, [đavo] se pretvara u anđela svetlosti. Na sličan način on ume da zlo preobražava u dobro, gorko u slatko, ružno u lepo, smrtonosno u oživljavajuće, čime svezlobni ne prestaje da uvek prelešćuje svet. Mi, pak, nemojmo dozvoliti da nas prelešćuje sličnim mamcima. Nemojmo dozvoliti da postradamo kao ptice koje, gladno se bacajući na vidljivu hranu, upadaju u zamke lovca. Naprotiv, rasuđivanjem skinimo varljive pokrovce sa zla, te ga pogledajmo golo kao što jeste, čime ćemo ga lako izbeći.
4) Budimo bodri u psalmopojanju, usrdni u pesmama i pažljivi u čitanju. Preklanjajmo kolena po meri koja je određena za svaki čas i radimo svojim rukama stoga što je rad dobar. Osim toga, onaj ko ne radi smatraće se nedostojnim okušanja hrane. Nosimo bremena jedni drugih i naročito se postarajmo da među sobom budemo blagi, milostivi… krotki, poslušni, puni milosti i dobrih plodova (Ef. 4, 32; Jak. 3, 17). I mir Božiji, koji prevazilazi svaki um, sačuvaće srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu (Fil. 4, 7). Neka biste se ovde udostojili da besprekorno dočekate svetli dan Hristovog Vaskrsenja, a u budućem veku, po vaskrsenju mrtvih, da dobijete Carstvo nebesko.
 

272.
1) Dom duše treba graditi sa većom ljubavlju negoli žitejski; 2) građa za duševni dom jesu vrline, tj. strah Božiji i ostalo, naročito uzdržanje; 3) svako dnevno isposničko kušanje hrane je bolje negoli dvodnevno ili trodnevno jedenje, po svedočenju božanstvenih ukazanja i po primerima otaca (4, 55)
1) Ljudi koji žive [svetovnim] životom ne daju sebi mira ni danju ni noću kada podižu skupoceni dom, radeći, premišljajući i starajući se sve dok delo ne dovedu do željenog kraja. Njihovo staranje za delo je veliko, usled čega im je um čitav (na gradilištu): oni žive i zamišljaju kako da što bolje naprave tavanicu i krov, kako da pod ukrase raznim mramorom i kako da pridaju odgovarajuću lepotu svemu ostalom kako bi sve predstavljalo prijatni izgled za ljubitelje sličnih stvari. I onoga ko bi pokušao da ih odvrati od sličnih briga, oni bi dočekali sa velikom nelagodnošću, smatrajući da im čini veliku uvredu. Mi, međutim, dižemo netruležno, a ne truležno stanište, koje se ne sastavlja od kamenja i drveta, već od duhovnih darova. I zar ćemo se mi razlenjiti i biti iza njih u revnosti za takvo delo? Zar takva nepravilnost ne bi bila preterana? Njihovo zdanje će, nakon prihvatanja mnogo plotoljubivuh ljudi i posle promene mnogih gospodara, najzad biti napušteno, zapušteno i srušeno. Naše, pak, prima Duha Svetog, po reči božanstvenog apostola: Vi ste hram Božiji i… Duh Božiji obitava u vama (1. Kop. 3, 16). I on će sa onima koji ga poseduju, pošto budu uzeti odavde, ići zajedno i biće sa njima nerazdvojno u vekove.
2) Iz kakve se građe zida takvo zdanje? Iz vrlina koje se usvajaju. Uzmi najpre strah Božiji i položi ga kao temelj, s obzirom da je početak mudrosti… strah Gospodnji (Ps. 110, 10). Potom [uzmi] razboritost, hrabrost, zdravoumlje i pravednost. Držeći se međusobno i savezom ljubavi sastavljeni i povezivani pomoću svih zglavaka (Ef. 4, 16), oni rastu u hram sveti u Gospodu (Ef. 2, 21), kao što je pisano. Takav hram svagda zidajmo u sebi, bratijo, i nemojmo prestati da ga ukrašavamo svakom lepotom vrlina kako bismo se udostojili da u njemu obitava Sveti Duh, te kako bismo privlačnom lepotom života na sebe privukli oči anđela i svetih. Jedna od vrlina jeste i uzdržanje i nju mi sada upražnjavamo više od drugih. Stoga uznesimo Bogu slavu što smo jedno njegovo poprište već prešli. Neka su naša lica i izmenila svoju spoljašnjost. Ta izmena je dobra, budući da sija bledoćom uzdržanja. Neka su se naša usta ispunila gorčinom žuči usled zakasnelog uzimanja hrane. Ipak, naš duh se bogato nasladio, okrilivši se nadom. Prema tome, radujmo se, izabravši bolje i oraspoloživši se za njega.
3) Možda će neko reći da se svakodnevnim uzimanjem hrane krnji savršenstvo posta. Nikako. Jer, Gospod nam inače ne bi naredio da svakodnevno ištemo nasušni hleb. Ni proroka Iliju gavran ne bi svakodnevno hranio u pustinji. Ni [sveti] Pavle, koji se pre božanstvenog Antonija naselio u pustinji, ne bi svakodnevno odozgo primao hleb. Ni sam sveti Antonije ne bi svakodnevno okušanje hrane pretpostavio postu [tj. neuzimanju hrane] koji je duži od jednog dana ili nedeljnom postu. I ja ću navesti razlog za rečeno. Trudeći se tokom celog dana, naše telo se umara i iznemogava, te ima potrebu za odmorom i potkrepljenjem. Stoga je Sazdatelj ustrojio da se ono svakodnevno potkrepljuje primanjem hrane kako bi opet bilo sposobno za dalji trud. Telo, pak, onih koji po dva, po tri ili više dana ne uzimaju hranu postaje iscrpljeno i raslabljeno, usled čega više nisu u stanju da prave poklone sa drugima, niti da glasno pevaju kao što priliči, niti da ispunjavaju dela poslušanja. Prema tome, svakodnevno primanje hrane ne dozvoljava se samo nemoćnima, već se ostavlja i savršenima, po otačkom pravilu koje nam je predato. Neka bi se nama dalo zdravlje tela i krepost duha kako bismo poslužili Bogu živome i istinitome u očekivanju poslednjeg dana u kome neka biste zasijali sa svima svetima kao sunce i nasledili Carstvo nebesko.
 

273.
1) Nedelja posta je prošla; smirivši telo, mi smo duši pridali vrednost, kako bi bila ugodna Ženiku Hristu; 2) duša je nevesta Hristova: čuvajmo je čistom za njenog Ženika; 3) stoga treba pritešnjavati telo; 4) rečeno je teško, ali je nagrada velika (4, 57)
1) Propostivši prvu sedmicu, mi jedni drugima izgledamo unekoliko drugačiji nego što smo bili, s obzirom da smo oslabili i pobledeli. Međutim, apostol govori: Ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana u dan (2. Kor. 4, 16). Telo koje se obilno hrani obično se rascveta i ispuni. U duhovnom smislu takva postaje i duša kroz uzdržanje. Smirivši, naime, telo mi smo duši pridali krasotu. Želeći tu krasotu, sveti David se molio: Gospode, voljom tvojom daj snagu lepoti mojoj (Ps. 29, 8). Blaženi apostol govori da nas je tom lepotom obručio Hristu: Jer revnujem za vas Božijom revnošću, jer vas obručih mužu jedinome, da devojku čistu privedem Hristu. Ali se bojim da kao što Evu prevari zmija lukavstvom svojim, da se tako i misli vaše ne odvrate od prostodušnosti koja je u Hristu (2. Kop. 11, 2-3). Vidiš li veličinu dara? Mi smo se udostojili da Hrista imamo za Ženika. Vidiš li kako se onaj ko nas je obručio boji za našu čvrstinu?
2) Prema tome, naša duša liči na obručenu devojku. Takva devojka se uzdržava od viđanja sa muškarcima, na sve načine se starajući da ostane čista za vreme venčanja. I duša treba sasvim staranjem da se čuva čistom od pogubnih strasti greha do samog svog ishoda. I ukoliko iz tela kao iz svoje devojačke odaje izađe lepa, sijajući dobrim delima, ona će obradovati anđele. Ukoliko, pak, bude oružnjena gresima, ona će obradovati demone na Hristovu žalost, o čemu je uostalom žalosno i misliti i govoriti.
3) Stoga mi pritešnjavamo svoje telo i prema njemu se strogo odnosimo, čime kao uzdom zadržavamo porive ploti kako ne bi svrgla upravitelja – um. Mi, uostalom, tako [treba da postupamo] ne samo u vreme posta, već i čitavog života. Jer, podvižnički život jeste obuzdavanje strasti, gospodarenje nad pomislima i neprestana borba sa nevidljivim neprijateljima.
4) Telu svakako nije lako. Ipak, naša prolazna mala nevolja priprema nam preizobilno i neizmerno večno bogatstvo slave, s obzirom da ne gledamo na ovo što se vidi, nego na ono što se ne vidi (2. Kor. 4, 17-18). Prema tome, radi nevidljivih dobara, u koja anđeli žele zaviriti (1. Pt. 1, 12), radi Ženika Hrista, kome smo obručeni, ja vas preklinjem i molim da sačuvamo čistu dušu svoju od zlih dela i od nečistih pomisli koje nas oskrnavljuju, kao što je rekao Gospod. Nemojmo pomišljati ništa loše, s obzirom da se od pomisli, kao od ognja, razgoreva pohota. Naprotiv, držimo se daleko od strati. Pri samom prilogu odbijajmo kušača i dobrim delima obasjavajmo dušu. Sveusrdno se latimo uzdržanja koje nam predstoji kako bismo se čisti preselili odavde, sa neizrecivom radošću ušli na nebesa i udostojili se naslađivanja veseljem bračne nebeske Hristove odaje.
 

274.
1) Napali su ikonoborci, ali su izdržali; on bodri, uveravajući da će Bog gotovost da se sve pretrpi primiti kao samo delo; 2) [on govori] o postu: „Produžimo srčano, premda ne po svojoj volji“; 3) potom pohvaljuje isposničke napore; 4) [najzad] priziva da se svako delo vrši u svoje vreme (4, 61)
1) Juče je bila bura, a sada je tišina. Juče su bili talasi, a sada je spokojstvo. Neka je blagosloven Bog koji je i iskušenje odagnao i nama dao krepost da ostanemo nepokolebivi, čak i pri očekivanju onoga čime su nam pretili. Takvi su istinski Hrišćani? Takvi su nelažni monasi. Oni su uvek spremni da se prepuste nevoljama radi vrline i ništa ne pretpostavljaju zapovesti Božijoj. (Neprijatelji gonitelji) su došli i rekli šta su rekli. Potom su otišli više postiđeni svojim postupkom, negoli što su nas ispunili strahom. Vama će, pak, Gospod dati punu nagradu stoga što ste izabrali da budete gonjeni za Njega. Bogat milošću, On obično venčava onoga ko je izabrao dobro i za samu odlučnu nameru. Iskušenje još nije prošlo, već još uvek preti s obzirom da su se svagde razišle naredbe upravitelja da niko ne ostane tuđ jeretičkom mudrovanju. Stoga čujmo šta govori apostol: Mudro se vladajte prema onima koji su izvan, koristeći vreme, Reč vaša da biva svagda u blagodati, solju začinjena, da znate kako treba svakome odgovoriti (Kol. 4, 56). On nas poučava da se ne bacamo u iskušenja tek tako, niti da prećutkujemo Reč Božiju. Gospod govori: Ako li odstupi [pravednik], neće biti novolji duši mojoj (Jev. 10, 38). O tome je dovoljno.
2) Post se već dovoljno pomerio napred i pobuđuje nas dasa sve većim usrđem stremimo dalje po proizvoljenju, tj. ne sa žalošću ili prinudno. Jer Bog ljubi dragovoljnog isposnika (2. Kor. 9, 7). Uostalom, opštežiteljni zakon ne dozvoljava da se svako ponaša kako hoće. Opšta granica uzdržanja za poslušne jeste odsecanje vlastite volje.
3) Post je dobar stoga što ukroćuje strasti i telo potčinjava duhu. Suze su dobre stoga što srce omivaju od grehova i stavljaju ga čistim pred Boga. Molitva je dobra stoga što okriljuje um i čini ga sabesednikom Bogu. Ljubav je dobra stoga što svagde prezire svoje na korist bližnjeg. Revnost je dobra stoga što olakšava napore i duh čini mladim, dok starca oraspoložuje da dejstvuje sa mladićkom brzinom.
4) Budimo blagodušni i revnosni. U vreme psalmopojanja budimo usrdni, u vreme rada budimo revnosni, u vreme ćutanja budimo razumni, u vreme razgovora budimo umereni. Jednom rečju, sve činimo uredno i po činu, kao što nam je zapoveđeno, uzdržavajući se od svake smutnje i prepiranja. Poklone i obična molitvoslovlja treba činiti prema silama, uz čuvanje telesnog zdravlja. Neka vas Bog mira dovede do carice dana, tj. svetlog Vaskrsenja Hristovog, i neka vas udostoji Carstva nebeskog, koje nije jelo ni piće, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome (Rim. 14, 17). Njima neka nas obogati Bog u Isusu Hristu, Gospodu našem.
 

275.
1) Mi ne treba da opštimo sa jereticima, čak i kad nas prisiljavaju; uz pomoć Božiju sve ćemo pretrpeti; 2) blaženo je postati sudeonik Hristovih stradanja; 3) budimo odvažni (4, 62)
1) Nalazeći se izvan manastira, mi smo se snašli prema mogućnostima i prema okolnostima. Sada, pak, kada gonitelji ne nastavljaju gonjenje protiv Hrista, mi treba da čujemo proročku reč: Izađite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod (Is. 52, 11; 2. Kor. 6, 17). Poneki rade drugačije. Oni će stoga sami za sebe dati odgovor Gospodu u dan suda. Meni se čini da su oni koji idu zajedno sa njima u stvari ravnodušni u odnosu na jeretike. Vidite li kako nas izbegavanje da idemo za njima odvaja od sveta i ujedno vodi ka skorbi, ka teskobi, ka gladi, ka tamnici, ka smrti. Ali u svemu ovome pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo (Rim. 8, 37). Videvši da nam je duša žedna Njega, On nam daje silu da radi Njega podnesemo stradanja, o čemu, pored drugih, svedoče i četrdeset mučenika, čiji spomen sada vršimo. Mi ne možemo reći da su oni imali drugačiju prirodu. Oni su Boga zavoleli istinskim srcem, usled čega su u svoje nemoćno telo primili silu da pobede nevidljivog neprijatelja i da izvrše podvig koji opevaju svi Hrišćani.
2) Zaista je blažen onaj ko se udostojio da unekoliko postane zajedničar Hristovih strasti: da bude gonjen kao što je On bio gonjen, da bude uhvaćen kao što je On bio uhvaćen, da pretrpi bičevanje kao što ga je On pretrpeo, da bude vređan kao što je On bio vređan, da bude zaključan u tamnicu kao što je On bio zaključan. Shvati zbog čega je napisano: Ako s Njim umresmo, s Njim ćemo i živeti; ako trpimo, s Njim ćemo i carovati; ako li se odreknemo, i On će se nas odreći; ako li izneverimo, On ostaje veran, jer se ne može samoga sebe odreći (2. Tim. 2, 11-13). Vidite li kakva su obećanja i kakve opomene?
3) Oraspoložimo se i podvizavajmo se kako ne bismo posramili ono što smo već pretrpeli blagodaću Hristovom: izgnanje, tamnicu, bičevanje. I šta da kažemo? Možda nismo svi sedeli u tamnici, ali opštenje života jeste i opštenje stradanja. Jer, ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi (1. Kor. 12, 26). Budimo za svagda jedno telo, jedan duh, kao što smo i pozvani u jednu nadu zvanja svoga (Ef. 4, 4), imajući Hrista za Glavu kako bismo ugodili Bogu u dobili Carstvo nebesko.
 

276.
On saopštava pripovest kako su u Bugarskoj verni Hrišćani pre izabrali da pretrpe smrt, negoli da za vreme svete četrdesetnice jedu meso, odakle zaključuje da se ikonoborcima treba protiviti do smrti (4, 63)
U današnjoj pouci jednom pripovešću hoću da vas oraspoložim na utehu. Evo o čemu se radi. Oni koji dobro znaju govore da je u Bugarskoj izašla zla naredba od tamošnjeg cara da Hrišćani i braća naša koji se nalaze u zarobljeništvu u vreme svete četrdesetnice jedu meso, te da one koji se povinuju ostave žive, a one koji se ne pokore ubijaju. I reč nečastivog je dobila silu. Sabrao se narod sa ženom i decom i nastao je plač i veliki vapaj. Sa jedne strane beše zaštita hrišćanskog zakona, a ca druge strah od telesne smrti. I najzad je došla žalosna vest: bili su pobeđeni i preklonili se pred nečastivom naredbom. Međutim, četrnaestorica su se odvojili i, stavši naspram njih, počeli da ih ubeđuju da ne ustupaju i da se ne pokore, tj. da se ne saglase da, nasuprot hrišćanskom zakonu, jedu meso. Na njihove reči iz naroda su se čuli uzvici i ubeđivanje da treba ustupiti neophodnosti i potom pokajanjem zagladiti krivicu, izbegavajući da se tek tako predaju smrti. Međutim, njih rečeno nije ni malo ubedilo i umekšalo: oni su stojali na svome, gledajući na Boga i na obećano blaženstvo. Videvši nepokolebivu čvrstinu tih muževa, Skit je zamislio da preko jednog pokoleba i prekloni na svoju stranu i ostale. Ubivši jednog i njegovu ženu i decu razdavši Skitima, on se nadao da će druge pokolebati i savladati… Međutim, oni su još više postali nepokolebivi, uzvikujući: „Hrišćani smo i držimo se časti brata našeg, koji je umro“. U tom ispovedništvu oni su svi bili prebijeni do smrti i skončali u Gospodu.
Vidite li kako je i sada na snazi blagovest Carstva Božijeg? Gospod govori: Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan… i koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. I opet: I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti; nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu (Mt. 10, 37; 38; 28). Oni su poslušali jevanđelske zapovesti, ostali poslušni Gospodu i ovenčali se vencem mučeništva, podražavajući svete Makaveje. Jedino, njihov broj beše dvostruk, s obzirom da onih beše sedam, a njih četrnaest. Jedni su postradali stoga što nisu hteli da jedu svinjsko meso, a drugi stoga što za vreme posta nisu hteli da okuse nikakvo meso, tj. da prestupe hrišćanski zakon. O, blaženih li muževa. O, blažene li trgovine: za jedan trenutak vremena steći večni pokoj.
Šta će na rečeno odgovoriti oni koji opštenje sa jereticima ne smatraju odricanjem? Tamo se desilo odricanje naroda zbog saglasnosti da jedu prosto meso u vreme posta. Ovde se, pak, [utoliko pre radi o odricanju] budući da postoji opštenje u žrtvi koja se nečastivo prinosi. Gde su oni koji govore da stradanje za Hristovu ikonu nije mučeništvo? Tamo su mučenički podvig primili zbog nesaglasnosti da naruše zakon Hristove Crkve. Ovde se, pak, još svetliji mučenički podvig preduzima zbog nesaglasnosti da se odreknemo samog Hrista u Njegovoj ikoni. Međutim, tako govore mračni ljudi pomračenog razuma zbog svojih jeretičkih mudrovanja. Oni svojim padom pokušavaju i drugima da postave prepreku u pravoverju i pravom hođenju. Mi, međutim, proslavimo blagog Boga našeg, koji proslavlja one koji ga proslavljaju i koji i u ovom rodu javlja mučenike. Mi treba da pomišljamo da su ljudi bedni po izgledu, maloučeni i uz ženu i decu ipak sve ostavili iz ljubavi prema Hristu. Utoliko pre mi koji nismo oženjeni i koji smo ostavili svet treba da, kad zaište vreme, budemo slični svetim revniteljima vere i blagočašća.
Međutim, rečeno treba da ostvarimo tek u svoje vreme, ukoliko Hristos zahteva. Za sada čvrsto stojmo u mučeništvu koje se neprestano vrši u savesti. Nemojmo prekloniti kolena pred Vaalom i nemojmo ustupati i gubiti od pomisli. Gasimo raspaljene strele lukavog suzama, molitvama, skrušenošću i odgovarajućim zlopaćenjem tela, kako bismo i mi sa apostolom mogli reći: Svaki dan umirem, tako mi, braćo, vaše pohvale, koju imam u Hristu Isusu Gospodu našem (1. Kop. 15, 31), i ujedno sa svetim Davidom: Jer tebe radi usmrćuju nas sav dan, smatraju nas kao ovce za klanje (Ps. 43, 23). Neka bismo se sa njima udostojili da postanemo i naslednici Carstva nebeskog.
 

277.
1) Evo Blagovesti; početak domostroja [Ovaploćenja] nas obavezuje da ga duhovno praznujemo; 2) potom se moli i žalosti zbog onih koji ga ne primaju i ne koriste se njime; 3) on podražava apostola Pavla i proroka Mojsija (4, 64)
1) Došle su Blagovesti, tj. početak Gospodnjih praznika. Mi ne treba da ga praznujemo jednostavno kao mnogi, već sa razumevanjem tajinstva koje se praznuje. O kakvom se tajinstvu radi? Sin Božiji postaje Sin Čovečiji i kao Posrednicu izabira Presvetu Djevu. On se useljava u nju i čini je svojim hramom, postajući savršeni Čovek. Radi čega? Napisano je: Da iskupi one koji su nod zakonom, da primimo usinovljenje (Gal. 4, 5), da više ne bismo bili robovi, nego slobodnjaci, da više ne bismo bili strasni, već bestrasni, da više ne bismo bili svetoljupci, nego bogoljupci, da više ne bismo hodili po ploti, nego po duhu. Jer koji su no telu telesno misle, a koji su no Duhu duhovno. Jer je telesno mudrovanje smrt, a duhovno mudrovanje život i mir. Jer je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu pošto se ne pokorava zakonu Božijem, niti pak može. A koji su no telu ne mogu ugoditi Bogu (Rim. 8, 58). Ukratko rečeno, takvo je značenje tajinstva. Stoga mi treba duhovno da praznujemo u njegovu čast i da se duhovno ponašamo dok traje, tj. da smo u pravednosti i prepodobiju, u ljubavi, u krotosti, u miru, u dugotrpljenju, u blagosti, u Duhu Svetom, kako se ne bismo pokazali besplodni i nedejstveni u odnosu na domostroj Gospoda našeg.
2) Osim toga, mi treba da se molimo i skrušavamo zbog sveta. Zbog čega? Stoga što je Sin Božiji došao da spase svet, asvet ga je odbacio. Njega odbacuju plemena i narodi, Njega odbacuju varvarski narodi, Njega odbacuju i oni koji prizivaju Njegovo sveto ime neispravnošću svoje vere i rđavošću svog života. Šta On nije učinio od onoga što je trebalo učiniti? Budući Bog, On je postao Čovek; smirio je sebe i bio poslušan do smrti, čak krsne smrti; dao nam je da okusimo Telo Njegovo i da pijemo Krv Njegovu; udostojio nas je da ga zovemo svojim Ocem, i Bratom, i Glavom, i Učiteljem, i Ženikom, i Sanaslednikom. Učinio je i mnogo drugog, što ne mora ni da pominjemo. Pa ipak ga odbacuju. Njega. odbacuju i On trpi. I govori: Jer ne dođoh da sudim svetu, nego da spasem svet (Jn. 12, 47). Šta bismo mogli reći? Istinski učenici žale zbog odricanja saučenika, čime javljaju svoju ljubav i prema Učitelju, i prema učenicima. Na isti način i istinske sluge stradaju srcem zbog nevernosti svoje braće.
3) Stoga veliki apostol naređuje da se čine moljenja, molitve, prozbe, blagodarenja za sve ljude, za careve i za sve koji su na vlasti (1. Tim. 2, 1). On na drugom mestu govori o samom sebi: Istinu govorim u Hristu, ne lažem, to mi svedoči savest moja Duhom Svetim, da mi je vrlo žao i srce me moje boli bez prestanka; jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoju, srodnike moje no telu (Rim. 9, 13). Vidiš li silu ljubavi? Vidiš li visinu čovekoljublja? Slično i Mojsije govori Bogu: Ako im ostaviš greh njihov, ostavi. Ako li ga ne ostaviš, i mene izbriši iz knjige tvoje, u koju si me zapisao (Izl. 32, 32). I mi kao istinski, ane kao lažni učenici ne treba da se staramo samo za sebe, nego iza bratiju, i za ceo svet, žalosteći se i moleći se. Na taj način čineći ono što je Bogu ugodno, mi ćemo postati naslednici večnog života.
 

278.
1) Na dan Blagovesti on pohvaljuje devstvenost; 2) pomenuvši da je neprijatelj napada, on ubeđuje da je snažno čuvamo (4, 65)
1) Na dan Blagovesti ću pokušati da vam nešto ukratko kažem o značaju zaveta devstvenosti koji smo primili na sebe. Kome je arhanđeo Gavrilo rekao: Raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom (Lk. 1, 28). Zar ne – Presvetoj Djevi? I od koga se ovaplotio i očovečio sam Bog Slovo? Zar ne – od blažene Djeve? Prema tome, ta devstvenost je proizrasla Život svih. Ta devstvenost je carica vrlina. Ta devstvenost je nevesta i nevesto voditeljka Hristova. Ako hoćete, čujmo šta govori blaženi apostol Pavle: Ko je neoženjen brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu; a koje oženjen brine se za ovosvetsko, kako će ugoditi ženi. Razlikuje se i žena od devojke. Koja je neudata brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, da bude sveta i telom i duhom; a koja je udata brine se za ovosvetsko, kako će ugoditi mužu (1. Kop. 7, 32-34). Vidite li značenje reči? U braku ne postoji vreme da se brine o ugađanju Gospodu, već samo svetu. Stoga se devstvenosti daje dobri udeo. I u Carstvu nebeskom će se devstvenosti dati prvenstvo. U Otkrivenju svetog Jovana Bogoslova je napisano: Ovo su oni koji se ne oskvrniše sa ženama, jer su devstvenici; ovo su oni koji idu za Jagnjetom kuda god pođe (Otk. 14, 4).
2) Eto kakvog se preimućstva udostojavaju oni koji su izabrali devstvenost. Oni idu za Hristom i raduju se sa Njim. Nemojmo, međutim, zaboraviti da se upropastitelj našeg života, tj. đavo silno napreže da visoko i natprirodno delo sruši ponajviše strašću koja mu je suprotna. I ko će izbrojati one koje je od veka uspeo da sruši? Šta može biti žalosnije od toga? Mi, pak, čuvajmo dušu svoju kao zenicu oka čistom za Ženika Hrista, ne predajući poverenu nam skrivnicu devstvenosti. Nemojmo dozvoliti da postradamo kao što stradaju ribe koje, budući prevarene mamcem, gutaju udicu i nalaze smrt. Jer, telesna slast jeste udica koja ne hrani, već uništava, koja ne oživljuje, već usmrćuje. Neka se silom Božijom izbavimo od nje i ubuduće ostanemo čisti i nesablažnjeni sve dok ima daha u našim nozdrvama kako bismo se kao pobednici preselili odavde i dobiliCarstvo nebesko u Hristu Isusu, Gospodu našem.
 

279.
1) Pasha je željeni praznik; no duhovna Pasha, tj. očišćenje od grehova i strasti još je poželjnija; 2) i onaj ko nema drugo i ne može praznovati Pashu; 3) vi, pak, niste takvi; kod nas postoji dobar poredak koji vodi Bogu; 4) revnujmo za duhovnu Pashu kako bismo je se i u budućem veku udostojili (4, 67)
1) Već prešavši polovinu posta uz pomoć Božiju, mi vidimo kako se približava Pasha. Zbog čega mi, pak, napregnuto želimo da dostignemo Pashu koja dolazi i odlazi? He činimo limi isto već mnogo godina? Proći će i sadašnja Pasha. Jer, u ovom veku ništa ne stoji nepokretno, već dani prolaze kao senka (Jov 7, 9) i život naš trči brže od trkača (Jov 9, 25), sve dok ne dostigne svoju granicu. Šta, zar ćeš reći da Pasha nije poželjna? Naravno da je poželjna, čak veoma. Kako da ne. Postoji, međutim, Pasha koja se vrši svakodnevno. Koja? Očišćenje grehova, skrušenost srca, suze umilenja, čistota savesti, umrtvljenje udova koji su na zemlji, tj. bluda, nečistote, strasti, zle pohote i svakog greha koji se vrši delom. Onaj ko se udostoji da bude u sličnom dobrom nastrojenju Gospodnju Pashu, tj. mnogoželjeni praznik vrši svaki dan, a ne jednom godišnje.
2) Kako će, pak, praznovati Pashu onaj ko nema rečeno, već je obuzet strastima? Kako može da praznuje onaj kome je stomak bog, ili koga raspaljuje pohota tela, ili koga grize zavist, ili ko je pogružen u srebroljublje, ili ko je zarobljen taštinom, ili ko je obuzet drugim strastima? Zar će neko za onoga koji izgara od vrućice reći da spokojno počiva? I da li će neko reći da onaj ko je pretrpeo brodolom ima uspešnu plovidbu? Nikako. Onaj ko se nalazi u tami ne stoji u svetlosti. Ni onaj ko prebiva u grehovnim delima ne može da praznuje Pashu.
3) Ali što se vas tiče, ljubljeni, iako ovako govorimo, ubeđeni smo da stvari stoje bolje i da vode spasenju (Jev. 6, 9). Jer, naš život upravo jeste pripremanje za praznik. Šta mi, naime, činimo? Kod nas je psalmopojanje za psalmopojanjem, čitanje za čitanjem, poučavanje za poučavanjem, molitva za molitvom. Oni sukao neki krug koji nas vodi Bogu i sjedinjuje sa Njim. Dobrog li načina života. Blaženog li i triblaženog života.
4) Prema tome, ustremimo se da svakodnevno praznujemo ukazanu poželjnu Pashu prema silama, tj. umrtvljenje strasti i vaskrsenje vrlina, podražavajući Gospoda: Jer On postrada za nas, ostavljajući nam primer da idemo Njegovim stopama (1. Pt. 2, 21). Ja ne govorim [sa namerom] da postanem sudija drugih budući da će svaki svoje breme nositi (Gal. 6, 5), već da bismo, osećajući blagodat koju nam je Bog dao, zahvalili Darodavcu i proslavili Dobročinitelja. Jer, On ne samo da ovde daje sve neophodno, veći onima koji mu usrdno služe do kraja dariva sva obećana dobra, večnu nebesku Pashu. Neka bismo nju svi dobili blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista.
 

280.
Blaženo je sastradavati Hristu; podstičimo se i pripremimo se na stradanja (4, 70)
Četrdesetnica je već pri kraju. Kao njena kruna približava se spomen na životvorne strasti Hristove, iz kojih mi možemo da pocrpemo veliku utehu za sebe. Jer, kad je Gospod i Bog naš bio uhvaćen zbog naših grehova, hoće li biti veliko ukoliko i mi, nepotrebne sluge, budemo uhvaćeni zbog Njega? Kad je On bio svezan, odveden i zaključan u tamnicu, da li će biti čudno ukoliko mi slično postradamo za Gospoda i Vladiku? Mi treba sve da pretrpimo, čak i ako nas podvrgnu bičevanju. Pretrpimo čak i ako treba da podnesemo šamare. Podnesimo čak i pljuvanje. Najzad, ako treba i da umremo, predajmo sebe na uvek blaženu smrt.
Blago onome ko se u bilo čemu od navedenog pokazao kao zajedničar Hristovih strasti. Eto blaženstva. Eto besmrtnosti. Zar ne čujemo šta govori apostol: Ubuduće da mi niko ne stvara teškoće, jer ja rane Gospoda Isusa na telu svome nosim (Gal. 6, 17). On kao da [kaže]: „Neka me niko ne prezire jer ja na telu svome nosim ukrase Svecara Hrista“. Sličan je bio sveti Ignjatije, koji se nazvao Bogonoscem s obzirom da je na sebi nosio Hristova stradanja. Sličan je bio i sveti Evstratije, koji je za vreme svojih stradanja uzviknuo: „Sada sam poznao da u meni živi Hristos“.
O, blaženih li uzvika. O, triblaženih li duša. Jer, čiji spomen mi vršimo? U čiji spomen podižemo sveštene hramove? Čijim moštima se poklanjamo? Mučeničkim, ispovedničkim, prepodobnim. Oni su ovde od Gospoda dobili veliku slavu. Kakvo će tek proslavljenje dobiti u budućem veku? Ono se ne može zamisliti i izraziti. Eto dobre trgovine. Eto blažene zamene: malim trudom i podvigom steći večna i beskrajna dobra.
Podražavajmo ih i mi. Pomešajmo svoju krv sa najsvetijom Krvlju Gospodnjom. Jer, i sada je tako nešto moguće, s obzirom da se priroda nije izmenila i budući da se nije izmenio Onaj koji je rekao: Ja sam Gospod Bog vaš i ne menjam se (Mal. 3, 6). On sve podjednako voli, za sve je umro, svima predstoji kao neiscrpna sladost i želi da se svi spasu, što za Njega predstavlja bogatstvo. Jer, apostol govori: On je bogat za sve koji ga prizivaju (Rim. 10, 12).
Prema tome, prizovimo ga i u sadašnjim okolnostima i daće silu i krepost dušama našim. Zagrlimo ga i On će uništiti naše vidljive i nevidljive neprijatelje. Sačekajmo ga i On će nas ovenčati u dan vaskrsenja mrtvih, u dan javljanja Njegove slave. Neka bismo se tada udostojili da bez osude predstanemo Njegovom prestolu i da damo dobar odgovor.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *