NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM III

DOBROTOLJUBLJE – TOM III

 

DOBROTOLJUBLJE
BLAŽENI DIJADOH, EPISKOP FOTIČKI

UKAZANJE O KRAJNJOJ GRANICI
ILI O VRHUNCU OSNOVNIH VRLINA

 
1. Krajnja granica ili vrhunac savršenstva vere jeste bestrasno pogružavanje uma u Boga.
2. Krajnja granica nade je preseljenje uma ka očekivanim dobrima.
3. Krajnja granica trpljenja jeste posmatranje umnim očima nevidljivog kao vidljivog, uz nepokolebivo držanje trpljenja.
4. Krajnja granica siromaštvoljublja [nesticanja] jeste želja da se ništa nema, kao što drugi želi da ima.
5. Krajnja granica razumevanja jeste neznanje za sebe u istupljenju (ili u potpunom ustremljenju) ka Bogu.
6. Krajnja granica smirenoumlja jeste odlučno zaboravljanje sopstvenih dobrih dela.
7. Krajnja granica negnevljivosti jeste velika želja da se ne gnevimo.
8. Krajnja granica čistote jeste osećanje koje je neprestano prilepljeno uz Boga.
9. Krajnja granica ljubavi jeste veliko prijateljsko osećanje prema onima koji nas vređaju i sramote.
10. Krajnja granica savršenog preobražaja u sladosnom okušanju Boga jeste prihvatanje teskobe smrti kao radosti.
 

ISTOG BLAŽENOG DIJADOHA,
EPISKOPA FOTIKE U DREVNOM EPIRU
ILIRIJSKOM

PODVIŽNIČKO SLOVO, PODELJENO NA STO
DELATNIH POGLAVLJA, ISPUNJENIH
POZNANJEM I DUHOVNIM RASUĐIVANJEM

 
1. O trima vrlinama koje kao vodiči treba da prethode duhovnom sagledavanju uma[1].
Duhovnom sagledavanju, braćo, treba da prethode vera, nada i ljubav, a iznad svega ljubav. Jer, one (vera i nada) nas uče da prezremo vidljiva dobra, a ljubav samu dušu kroz vrline sjedinjuje sa Bogom, umnim čulom dostižući Nevidljivoga.
2. Kada i kako čovek postaje dobar.
Po prirodi je blag samo Bog. Međutim, i čovek može biti dobar kroz revnosno staranje o dobroj naravi. Jer, Onaj ko je suštastveno blag njega menja u ono što nije po prirodi ukoliko duša, kroz marljivo staranje o dobru, prebiva u Bogu, saglasno svojoj želji i iskanju. Jer, rečeno je: Budite dobri i milostivi kao i Otac vaš nebeski (Lk.6,36; Mt.5,48).
3. Kada i kako se začinje greh.
Zla nema u prirodi, i nema nikog zlog po prirodi. Jer, Bog nije stvorio ništa zlo. Međutim, iako ga nema u prirodi, ono počinje da biva kada čovek sa pohotom srca u sebe proizvoljno unosi njegov lik. Stoga treba da se sa svim staranjem neprestano sećamo Boga i da izbegavamo uobičajene pozive na zlo. Jer, dobro koje postoji po prirodi jeste jače od zla koje u prirodu ulazi spolja, kroz navike. Dobro, naime, postoji, a zlo ne, osim kad se čini.
4. Kada i kako dostižemo podobije Božije.
Svi smo mi [stvoreni] po obrazu Božijem. Podobije Božije, pak, postižu samo oni su iz velike ljubavi svoju slobodu potčinili Bogu. Jer, ukoliko nismo svoji i ukoliko se odričemo sebe, mi bivamo slični Onome koji nas je po svojoj ljubavi pomirio sa sobom. To, pak, niko ne može postići ukoliko svoju dušu ne ubedi da se ne povodi za varkama samodovoljnog i samougađajućeg života.
5. Šta treba činiti da bi volja bila uvek spremna da čini samo dobro.
Samovlasnost je proizvoljenje slovesne duše koje se sa gotovošću ustremljuje ka čemu god hoće. Proizvoljenje ćemo imati uvek usmereno samo ka dobru ukoliko stalno dobrim mislima istrebljujemo svaku zlu pomisao.
6. Šta je svetlost istinskog poznanja i šta čini da se um njome koristi.
Svetlost istinskog poznanja jeste nepogrešivo razlikovanje dobra od zla. (Ukoliko postoji takvo razlikovanje i ukoliko se po njemu upravlja celokupan život), pravi put kojim se um uspinje ka Suncu pravde, tj. Bogu, uvodi čoveka u bezgranično misleno prosvećenje u kome sa smelošću (verom i nadom) najzad ište samo ljubav. Ono što je pravedno treba uzimati iz ruku onih koji ga poriču i omalovažavaju, premda bez gneva, budući da se revnost iz blagočašća ne pobeđuje (gnevnom) mržnjom, nego ukorevanjem i ubeđivanjem (sa ljubavlju).
7. O tome kakav je učinak duhovne besede i o tome da pokret ljubavi besedu o Bogu čini lakom i obilnom.
Duhovna beseda unosi ubeđenost u umno osećanje. Ona, naime, dejstvom ljubavi ishodi od Boga. Tada se naš um bez napora i teškoća kreće kroz talase bogoslovstvovanja, ne osećajući mučni i zabrinjavajući nedostatak svetlih pomisli. U tom stanju on se slobodno nosi u mnogoobuhvatnim sagledavanjima, po želji dejstva ljubavi. Jer, dobro je delo u razgovoru o Bogu uvek sa verom očekivati umno prosvećenje koje se pokreće ljubavlju. Nema, naime, ničeg ispraznijeg od uma koji se bez Boga laća mudrovanja o Bogu.
8. Kada treba pristupati razgovoru o Božanstvenim stvarima.
Onaj ko nije prosvećen ne treba da se laća duhovnih sagledavanja. Međutim, ni onaj ko je bogato obasjan blagodaću Svetog Duha ne treba da se upušta u razgovore o njima. Jer, kod prvih nedostatak svetlih pomisli oblači um u mrak neznanja, a kod drugih njihovo izobilje ne daje da se govori, budući da duša koja se opija Božijom ljubavlju želi da se bezmolvno [tj. u tišini] naslađuje slavom Gospoda. Prema tome, ka bogousmerenim rečima (tj. razgovorima o Bogu) treba pristupati pri srednjoj meri duhovnog uzbuđenja. Takva mera, naime, pruža duši neki obraz preslavnih reči (koje tačno i jasno izobražavaju nevidljive duhovne predmete), dok željeno duhovno obasjanje hrani veru onog koji govori u veri, kako bi onaj ko poučava prvi okusio od ploda poznanja koje izliva ljubav. Zemljoradnik koji se trudi treba prvi da okusi od plodova (2.Tim.2,6).
9. O daru poznanja i daru mudrosti: kako svaki od njih prosvećuje i kako se stiče.
Kao i svi Božanstveni darovi, i mudrost i poznanje jesu dar Duha Svetog. Svaki od tih darova, kao i svi drugi, ima svoje posebno dejstvo. Stoga i apostol svedoči da se jednome daje reč mudrosti, ? drugome reč znanja (1.Kor.12,8). Poznanje opitno (osetljivo) spaja dušu sa Bogom, premda je ne pokreće na razgovor na tu [temu] ili o drugim duhovnim stvarima. Stoga neki od onih koji sa mudroljubljem provode usamljenički život ne pristupaju razgovoru o Božanstvenim stvarima, iako su im čula prosvećena poznanjem. Ukoliko se nekome i daje zajedno sa poznanjem straha Božijeg (što retko biva), mudrost sa ljubavlju raskriva najunutrašnjija dejstva poznanja. Jer, (poznanje) obično prosvećuje unutrašnjim dejstvom, a (mudrost) – rečju. Oni se, pak, stiču na sledeći način: poznanje donosi molitva i veliko bezmolvije uz savršenu bezbrižnost, a mudrost – nenadmeno izučavanje Reči Duha, a pre svega blagodat svedarežljivog Boga.
10. Kada se nalazi u stanju borbe, duša treba da ćuti. Kada se, pak, uspokoji, ona treba da govori, obuzdavajući, ipak, um smirenoumljem.
Kada se gnevno pokrene protiv strasti, duša treba da zna da je nastupilo vreme za ćutanje, s obzirom da je i to deo borbe. Primetivši, pak, da je smućenje prošlo (bilo [dejstvom] molitve, bilo milostinje), čovek može da se preda porivu ljubavi ka božanstvenim razgovorima, uzdržavajući, ipak, krila uma, uzdama smirenja. Jer, onaj ko sebe krajnje ne smiri samouniženjem, ne može dostojno govoriti o veličini Božijoj.
11. Duhovna beseda ne vodi u taštinu, dok beseda svetske mudrosti vodi. Zbog čega se to dešava?
Duhovna beseda dušu čuva od taštine. Jer, ispunjavajući sve njene delove osećanjem bogatstva duhovne svetlosti, ona čini da duša ne oseća nikakvu potrebu za ljudskom čašću. Zbog toga ona i um čuva od maštanja, izmenjujući ga (tj. pogružavajući ga) celog u ljubav Božiju. Beseda pak, svetske mudrosti stalno navodi čoveka na slavoljublje: nemajući mogućnosti da osećanju iskustveno pruži osećaj dobra od same sebe (koji bi ispunio srce), ona svojim privrženicima u zamenu daruje ljubav prema ljudskim pohvalama, budući i sama pronalaskom taštih ljudi. Takvo svojstvo Reči Božije i sami ćemo nepogrešivo upoznati ukoliko vreme u kome nemamo potrebe da govorimo provodimo u toplom sećanju na Boga, držeći se bezbrižnog ćutanja.
12. O samoljublju i bogoljublju: šta je svojstveno samoljubivome, a šta bogoljubivome.
Onaj ko ljubi sebe, ne može ljubiti Boga. Boga istinski voli onaj ko ne voli sebe usled preizobilnog bogatstva ljubavi Božije. On više nikada ne traži slavu za sebe, nego uvek jedino slavu Božiju. Jer, kao što samoljubivi čovek prirodno traži svoju slavu, tako i bogoljubivi prirodno traži i ljubi slavu svoga Tvorca. Bogoljubivoj duši, koja je ispunjena osećanjem Božijim, svojstveno je da, pri ispunjavanju svih zapovesti, traži samo slavu Božiju, a za sebe – naslađivanje smirenjem. Jer, Bogu priliči slava zbog Njegovog veličanstva, a čoveku – smirenje, preko koga postaje svoj Bogu. Ukoliko imamo sličnu želju i mi ćemo, po primeru svetog Jovana Krstitelja, radujući se slavi Gospodnjoj, neprestano govoriti: On treba da raste, a mi da se umanjujemo (Jn.3,30).
13. Kada i zašto se dešava da nekome izgleda da ne ljubi Boga onako kako bi želeo, premda ga u stvari silno ljubi.
Video sam jednog čoveka koji se veoma žalostio i plakao stoga što ne ljubi Boga kako bi želeo, premda ga je ljubio tako da je u svojoj duši neprestano imao plamenu želju da se u njemu proslavi jedino Bog, a da sam ne bude ništa. On u stvari ne zna kakav je, a pohvale koje mu izgovaraju ne predstavljaju za njega nikakvu nasladu. U velikoj želji za smirenjem, on ne shvata sopstvenu vrednost. Služeći Bogu, kao što zakon naređuje jerejima, on silnim raspoloženjem za bogoljublje kao da potkrada pomisao o sopstvenom dostojanstvu, negde duboko u svojoj ljubavi prema Bogu u duhu smirenja skrivajući pohvalu koja ga prati. Iz silne želje za smirenjem on u sopstvenim mislima uvek izgleda kao nepotrebni sluga, potpuno lišen svake vrednosti koja se od njega zahteva. Tako čineći, i mi treba da bežimo od svake časti i slave iz preizobilnog bogatstva ljubavi prema Gospodu, koji nas je toliko zavoleo.
14. O čoveku koji u srcu oseća ljubav prema Bogu, i o tome kako on, savršeno se oslobađajući ljubavi prema sebi, dolazi do ushićenja u ljubavi prema Bogu.
Onoga ko u srcu oseća ljubav prema Bogu i sam Bog poznaje. Jer, koliko čovek u svoje srce prima ljubav prema Bogu, toliko i sam prebiva u ljubavi Božijoj. Zbog toga on ne prestaje da u silnoj ustremljenosti želi prosvećenje razuma. On ka njemu stremi tako napregnuto da ponekad oseća potpunu iscrpljenost snage i samih svojih kostiju, te više i ne zna za sebe, već se sav menja, budući progutan ljubavlju prema Bogu. Takav i jeste i nije u ovom životu: još stranstvujući u svome telu, on pokretom duše usled ljubavi neprestano odlazi Bogu i kod Njega nalazi utočište. Neprestano u srcu goreći neugasivim plamenom ljubavi, on je po neophodnosti svim srcem prilepljen uz Boga. Zbog te ljubavi prema Bogu on se savršeno oslobađa ljubavi prema sebi. Jer, ako smo van sebe, Bogu smo, ? ??o smo prisebni, vama smo (2.Kor.5DZ).
15. Kada čovek počinje da ljubi bližnjega i zašto telesna ljubav ubrzo prolazi, a duhovna – nikad.
Onaj ko počne bogato da oseća ljubav prema Bogu, u duhovnom osećanju započinje da voli i bližnjega. I počevši, on ne prestaje. Takva je ljubav o kojoj govori celokupno Sveto Pismo. Telesna, pak, ljubav, budući da nije vezana duhovnim osećanjem, lako iščezava, čim se ukaže makar i beznačajan povod. Duhovna ljubav nije takva: čak i da se desi da pretrpi ogorčenje, bogoljubiva duša ne prekida savez ljubavi, budući da stoji pod dejstvom Božijim. Zagrejavši se toplinom ljubavi prema Bogu, ona se istog trenutka vraća dobrom nastrojenju duha i sa velikom radošću prihvata ljubav prema bližnjemu, pa makar od njega pretrpela uvredu ili veliku štetu. Jer, gorčinu nesuglasica potpuno potire sladost Božija.
16. Kako se stiče ljubav prema Bogu koja se oseća u srcu. O savršenoj ljubavi koja je tuđa očišćavajućem strahu Božijem i o drugoj ljubavi, nesavršenoj, sjedinjenoj sa očišćavajućim strahom.
Niko ne može da zavoli Boga iz sveg srca ukoliko najpre u osećanju srca nije zagrejao strah Božiji. Jer, duša do delatne ljubavi dolazi tek pošto se očisti i omekša delovanjem straha Božijeg. Strah, pak, Božiji i navedeni njegov plod niko ne može da stekne ukoliko se ne oslobodi svih životnih briga. Jer, strah Božiji počinje spasonosno da deluje tek kad se um uspokoji u potpunom bezmolviju i bezbrižnosti. Tada ga on silnim osećanjem čisti od svake zemaljske neosetljivosti, kako bi ga uzdigao do savršene ljubavi prema sveblagom Bogu. Prema tome, strah je svojstvo pravednika koji se još čiste i koji su dostigli srednju meru ljubavi. Savršena, pak, ljubav pripada onima koji su već očišćeni i u kojima nema straha, budući da savršena ljubav izgoni strah napolje (1.Jn.4,18). I jedno i drugo se dešava samo pravednima koji dejstvom Duha Svetoga upražnjavaju vrlinski život. Stoga i Pismo na jednom mestu kaže: Bojte se Boga svi sveti Njegovi (Ps.33,10), a na drugom: Zavolite Gospoda svi prepodobni Njegovi (Ps.30,24). Ono nam daje na znanje da je strah Božiji svojstven samo pravednicima koji se još čiste i koji imaju, kako je rečeno, srednju meru ljubavi, dok je pravednicima koji su se očistili svojstvena savršena ljubav. Kod njih već nema nikakve strašljive pomisli: oni dejstvom Duha Svetoga prebivaju u neprestanom gorenju i prilepljivanju duše ka Bogu, kao što govori prorok: Prilepi se duša moja za tebe i primi me desnica tvoja (Ps. 62,9).
17. Kako bolesna duša počinje da se leči dejstvom straha Božijeg i kako malo po malo ljubavlju dolazi do savršenog zdravlja.
Rane na telu koje se ne očiste i ne pripreme ne prihvataju lekove koje na njih stavlja lekar. Ukoliko se, pak, očiste, one osećaju delovanje lekova i na taj način se potpuno isceljuju. Tako je i sa dušom: dok ostaje u lenjosti i dok je pokrivena gubom slastoljublja, ona nije u stanju da oseća strah Božiji, pa makar joj neprestano govorili o Strašnom i neumitnom sudu Božijem. Kada, pak, dejstvom pune pažnje prema sebe počne da se čisti, ona počinje da oseća i strah Božiji, koji je, poput nekog životvornog leka, prožima toplinom. Dejstvo izobličavanja je, kao neki oganj, malo po malo čisti i najzad dovodi do savršenog očišćenja. Pri tome, po meri rasta ljubavi u njoj dolazi do umanjenja straha, sve do pojave savršene ljubavi u kojoj, kako je rečeno, nestaje strah. U njoj postoji savršeno bestrašće, izazvano dejstvom slave Božije. Neka i nama najveća pohvala bude najpre strah Božiji, a zatim ljubav, koja je punota zakona savršenstva u Hristu.
18. Duša koja je sputana svetovnim brigama ne može da vo li Boga, niti je u mogućnosti da pravilno sudi o svom stanju.
Duša koja se nije oslobodila svetskih briga ni Boga ne može iskreno zavoleti, pa ni đavola zamrzeti kako treba. Staranje o ovom životu na njoj leži kao neki teški pokrivač: njen um nikako nije u stanju da samostalno rasuđuje, niti da u sebi primetno čuje nepogrešivu presudu suda (savesti). Stoga je svakako neophodno udaljavanje od sveta.
19. Šta je svojstveno čistoj duši.
Čistoj duši je svojstvena reč bez zavisti, nezlobiva revnost i neprekidna ljubav za slavu Gospodnju. (Kada je duša čista) i um tačno uređuje svoje tasove (kao što se na terazijama ujednačuju tasovi). On tada u svom rasuđivanju o svemu počiva kao na najčistijem i nepotkupljivom sudištu.
20. Neophodno je sa verom sjedinjavati dela, a sa delima – veru.
Vera bez dela i dela bez vere podjednako se lišavaju odobrenja. Da bi onaj ko veruje pokazao svoju veru treba Gospodu da prinese dela. I ocu našem Avraamu ne bi se uračunala u pravednost vera da nije prineo i plod vere – sopstvenog sina kao žrtvu Bogu.
21. Kakva je vera bez dela i kakva je vera koja dejstvuje ljubavlju.
Onaj ko ljubi Boga veruje iskreno i prepodobno čini dela vere. Onaj, pak, ko samo veruje, ali ne prebiva u ljubavi, u stvari nema ni samu veru. On veruje sa nekakvom lakomislenošću uma, ne noseći u sebi stvarnu težinu i slavu ljubavi. Samo je vera koja kroz ljubav dela (Gal.5,6) veliko vozglavljenje vrlina.
22. Ne treba znatiželjno ispitivati dubinu vere.
Onaj ko ispituje dubinu vere biva zapljuskivan talasima pomisli. Onaj, pak, ko je sagledava sa prostosrdačnim raspoloženjem ima nasladu u slatkoj unutrašnjoj tišini.
Kao voda zaborava, dubina vere ne trpi da je gledaju, ili da je razmatraju radoznalim pomislima. Plovimo po tim vodama u prostoti uma kako bismo dospeli u pristanište volje Božije.
23. Zbog čega duša, i pored silne želje, nije u stanju ni osećanjem srca ni ukusom da oseća miomiris nebeskih blaga.
Niko ko sam sebe ne ukoreva ne može iskreno da voli ili da veruje. Jer, kada je naša savest uznemirena samoosuđivanjem, umu nije dopušteno da oseća miomiris nadsvetskih dobara. On se tada razdire sumnjama. Na osnovu ranijeg iskustva vere on sa toplom željom stremi ka njima, ali ne može sa ljubavlju da ih primi u osećanje srca, usled, kako sam već rekao, česte griže savesti. Međutim, ukoliko se očistimo najtoplijom molitvom i pažnjom, ponovo ćemo dobiti željeno blago, okušavajući ga u Bogu sa još većom opitnošću.
24. O dvojakom čulu, telesnom i duhovnom, i o tome kako treba pobuđivati duhovno čulo ka okušanju nebeskog.
Telesna čula nas i nevoljno odvlače ka vidljivim dobrima. Tako nas ka nevidljivim dobrima obično vodi umno-duhovno čulo, ukoliko okusi od Božanstvene dobrote. Sve traži sebi srodno: duša, kao bestelesna, traži nebeska blaga, a telo, kao zemaljski prah – zemaljske slasti. Prema tome, u stanje da opitno okusimo ono što je neveštastveno dospećemo ukoliko trudovima stanjimo svoje zemaljsko telo.
25. Duševno čulo je u stanju nevinosti bilo jedinstveno u svom delovanju. Posle pada u greh ono se razdvojilo, ali ga blagodat Svetog Duha ponovo vraća u prostotu jedinstva.
Da je prirodno čulo jedinstveno uči nas sama činjenica svetog poznanja (tj. razum prosvećen blagodaću). Posle Adamovog prestupa ono se razdelilo na dva dejstva. Ipak, Duh Sveti ga ponovo čini jedinstvenim i prostim. To, pak, u sebi niko ne može da uvidi ukoliko se u očekivanju budućih blaga rado ne odriče od dobara ovoga života i uzdržanjem ne isušuje svaku želju telesnih čula. Usled potpune bezbrižnosti jedino njegov um zdravo i bodro vrši svoja kretanja. Zbog toga on osećanjem može da neizrecivo okuša Božanstvenu blagost i da, u isto vreme, po meri svog napredovanja, svoju radost saopštava i telu. Svoju obradovanost on [tada] izvesnom bezmernom rečju u ljubavi izražava, govoreći: U Njega se pouzda srce moje, i pomože mi, i procveta telo moje, i od volje svoje ispovedaću se Njemu (Ps.27,7). Ta radost, koja se oseća i u duši i telu, jeste nelažno predosećanje večnog i nepropadljivog života.
26. Um treba čuvati od smućenja kako bi verno mogao da pre pozna da li su pomisli [koje se javljaju] od Boga ili od đavola.
Onaj ko se podvizava treba uvek da svoje misli čuva od smućivanja kako bi um pouzdano mogao da razlikuje pomisli koje nailaze. Razlikujući dobre i bogoposlane, on treba da ih slaže u riznicu sećanja, a neprilične i demonske treba da izbacuje iz prirodnih skrivnica. Kada je mirno, more je za ribolovce providno do svojih dubina. Stoga od njih ne može da se sakrije skoro nijedno od živih bića koja u njemu žive. Kada ga, pak, vetrovi uzburkaju, u neprozirnoj mutnoći se skriva sve ono što se za vreme prijatne tišine štedro pružalo pogledu. Zbog toga u to vreme veština ribolovnog zanata ostaje beskorisna. Slično se dešava i sagledateljnom umu, naročito kada se dubina duše uzburka nepravednim gnevom.
27. Zašto je malo onih koji su svesni svojih padova i šta je neophodno da bi se došlo do toga.
Veoma je malo onih koji tačno znaju sve svoje padove i čiji se um nikada ne odvaja od sećanja na Boga. Kad su zdrave, naše telesne oči mogu sve dobro da vide, čak i najsitnije komarce i mušice koje lete vazduhom. Kada su, pak, zaprašene ili prekrivene nečim vlažnim, one mogu, premda slabo, da vide samo ono što je krupno i što često sreću, dok ono što je malo uopšte ne primećuju. Tako je i sa dušom. Kada pažnjom prema sebi izgoni pomračenost koja biva usled svetoljublja i kada svoje male padove smatra veoma velikim, ona suze dodaje suzama sa velikom blagodarnošću, skrušavajući se, po rečenome: Ali će pravedni ispovedati tvoje ime (Ps.139,14). Kada je, pak, opsednuta svetoljubivim raspoloženjem, ona jedva da još pomalo oseća [prekore savesti] kada izvrši ubistvo ili nešto drugo dostojno kazne, dok druge padove uopšte i ne primećuje. [Naprotiv], ona ih često, nesretna, čak smatra vrlinama, ne stideći se da ih sa žarom brani.
28. Kako Sveti Duh čisti dušu i šta da činimo u tom smislu.
Samo je Sveti Duh u stanju da očisti um. Jer, ako ne dođe Najkrepkiji i ne uhvati i sveže onog grabljivca (Lk.11,22), ono što je oteto nikako neće moći da bude oslobođeno. Svim vrlinama, a naročito duševnim mirom treba u sebi uspokojavati Duha Svetoga, kako bi naš svetilnik razuma uvek svetleo. Jer, kada on neprestano svetli u dubini duše, u umu bivaju očigledni i najmanji demonski prilozi. Pored toga, oni postaju nemoćni i nestalni, budući da ih izobličava Sveta i preslavna Svetlost. Stoga apostol i govori: Duha ne gasite (1.Sol.5,19), tj. ne žalostite (Ef.4,30) blagost Svetoga Duha zlim delima ili pomislima, kako se ne biste lišili onog svepobedničkog svetilnika. Jer, pri tome se ne gasi uvekprisutni i životvorni Duh, već Njegovo ožalošćenje ili pre – odvraćanje čini da naš um ostaje ogorčen i tuđ svetlosti poznanja.
29. O jedinstvenosti duševnog čula pre greha i njegovoj razdeljenosti posle greha. O tome kada se nerazumne želje sjedinjavaju i usaglašavaju sa razumnim.
Jedinstveno je, kako sam rekao, prirodno duševno čulo (s obzirom da su pet poznatih telesnih čula posebna stvar, koja služi potrebama tela, kako nas uči svesveti i čovekoljubivi Duh Božiji). Međutim, ono se danas u projavama pokreta duše razdeljuje na dvoje usled saplitanja na zlo, koje se uz umu prilepilo kroz neposlušnost. Jer, njega čas privlači strasni deo duše (zbog čega sa sladošću saosećamo sa ovozemaljskim dobrima), čas se naslađuje sa njenim slovesnim i mislenim pokretima (s obzirom da naš um, dok je celomudren, sa željom stremi ka nebeskim lepotama). Ukoliko steknemo naviku da preziremo ovosvetska dobra, na kraju ćemo moći i da zemaljsku želju duše privedemo u saglasnost sa njenim slovesnim nastrojenjem, putem opštenja sa Duhom Svetim, koji u nama domostrojno [deluje]. Jer, ukoliko Njegovo Božanstvo ne ozari skrivnice našeg srca, mi nećemo biti u stanju da nepodeljenim čulom, tj. svecelim raspoloženjem duše okusimo nebeska blaga.
30. Kada se i kako umnim čulom razlikuju istinite utehe od lažnih.
Umno čulo predstavlja njegov ukus koji tačno razlikuje [duhovne] stvari. Zdravim telesnim čulom ukusa mi nepogrešivo razlikujemo dobro od lošeg, te prijatno želimo (a neprijatno odbijamo). Počevši da deluje pravilno nastrojen i postavši potpuno bezbrižan za sve prolazno, i naš um stiče mogućnost da bogato oseti Božanstvenu utehu i da se nimalo ne obazire na ono što joj je suprotno. Probajući zemaljske slasti, telo čulom stiče nepogrešivo iskustvo. Izdigavši se iznad telesnog mudrovanja, i um može nelažno da okuša i razlikuje utehu Svetog Duha, po rečima: Probajte i vidite da je blag Gospod (Ps.33,9). Po dejstvu ljubavi imajući u sebi nezaboravno sećanje na navedeno okušanje, on nepogrešivo razlikuje bolje, po rečima svetog apostola: I za to se molim Bogu da ljubav vaša sve više izobiluje u poznanju i svakom rasuđivanju, da procenite šta je najbolje (Fil.1, 9-10).
31. O lažnoj utesi satane za vreme odmora u snu. Kako je um razgoni toplim prizivanjem Isusovog imena, nagoneći u bekstvo samog satanu.
Kada um počne da oseća blagodatnu utehu Svetog Duha i satana u dušu ubacuje svoju utehu u obliku prividno slatkog osećanja za vreme noćnog odmora, u trenutku najtananijeg sna (ili usnivanja). Ukoliko um u to vreme bude zauzet toplim sećanjem na sveto ime Gospoda Isusa, te ukoliko presveto i preslavno ime iskoristi kao najvernije oružje protiv prelesti, lukavi zavodljivac će se odmah udaljiti. Zbog toga će se on, najzad, raspaliti na ličnu borbu protiv duše. Tačno prepoznajući varljive prelesti lukavog, um sve više napreduje u iskustvu rasuđivanja.
32. O dobroj utesi duše dok je budna ili za vreme odmora u snu. Kako satana za vreme sna pokušava da prelesti dušu lažnom utehom.
Dobra uteha se dešava ili u budnom stanju tela ili pri pogruženju u san, tj. kad se [čovek] u toplom sećanju na Boga na neki način ljubavlju prilepljuje uz Njega. Varljiva, pak, i lažna uteha, kako sam rekao, uvek biva u vreme kad podvižnik dospeva u tanani dremež, ili zaborav, pri posrednom sećanju na Boga. Proishodeći od Boga, dobra uteha očigledno privlači duše podvižnika blagočašća ljubavi Božijoj, koja se izražava silnim izlivanjem osećanja. Varljiva, pak, uteha obično obavija dušu nekakvim vetrom varljive prelesti. Za vreme telesnog sna ona pokušava da osećanja zapleni okušanjem nečeg prijatnog, bez obzira što je um u izvesnoj meri zdrav u odnosu na sećanje na Boga. Prema tome, ukoliko se, kao što sam rekao, u to vreme bude pažljivo sećao Gospoda Isusa, um će odmah rasejati obmanjivo navodnoprijatno vejanje neprijatelja. On će sa radošću stupiti u borbu sa njim, imajući spremno oružje (na osnovu blagodati i pohvalne duhovne opitnosti).
33. Kako razlikovati radost u Duhu Svetome od lažne, đavolske radosti. Kada đavo pristupa obmanjivanju lažnom utehom.
Ukoliko duša nepokolebivim i nemaštarskim pokretom usplamti u ljubavi Božijoj, uvlačeći u njenu neizrecivu dubinu na neki način i samo telo u budnom stanju, kao što sam rekao, ili pri pogružavanju podvižnika u san pod dejstvom svete blagodati (pri čemu ne pomišlja ni na šta drugo osim na ono u šta je uvučena), prepoznaćemo dejstvo Svetog Duha. Sva prepuna prijatnih osećanja od neizrecive Božanske sladosti, ona u tom trenutku ne može da misli ni o čemu drugom, već samo oseća da je obradovana nekom neiscrpnom radošću. Treba, međutim, da znamo da uteha pri kojoj um u rasplamsalosti poprima izvesno sumnjivo kolebanje ili neku nečistu pomisao (koristeći sveto ime Gospodnje radi odbijanja zla, a ne jedino iz ljubavi prema Bogu) dolazi od prevaranta. Tom prilikom je i radost samo prividna. Takva radost se nameće spolja: ona nije svojstvo i postojano raspoloženje duše. Očigledno je da neprijatelj hoće da dušu uvuče u preljubu. Videći da um počinje da pokazuje pravo iskustvo [u vladanju] svojim čulima, on svojim utehama (koje izgledaju kao dobre), pristupa duši očekujući da, zaneta tromom i vlažnom sladunjavošću, neće prepoznati svoje mešanje sa varalicom. Po tim znacima možemo da razlikujemo duha istine i duha obmane (1.Jn.4,6). Onaj ko se nije uverio da se blagodat naselila u dubinu njegovog uma nije u stanju da je oseti čulima. On ni gorčinu demonsku ne može osetno iskusiti ukoliko se zli duhovi ne gnezde negde oko delova srca. Demoni, naravno, nikako ne žele da ljudi saznaju za tako nešto kako se um protiv njih ne bi naoružao neprestanim sećanjem na Boga.
34. O dvojakoj ljubavi – prirodnoj i duhovnoj (blagodatnoj), i o njihovim odlikama.
Ljubav u duši može da bude prirodna. Međutim, postoji i ljubav koju izliva Sveti Duh. Ukoliko zaželimo, prva stupa u odgovarajuće kretanje i našom voljom. Stoga nju lako rasipaju zli duhovi, ukoliko prestanemo da napregnutim usiljem podržavamo svoje proizvoljenje. Drugo [osećanje], pak, razgoreva dušu ljubavlju prema Bogu, pri čemu se svi njeni delovi prilepljuju za neizrecivu sladost Božanstvene zaljubljenosti u nekoj neizmernoj jednostavnosti raspoloženja. Jer, um tada kao da je trudan duhovnim (blagodatnim) dejstvom i izliva iz sebe neki obilni potok ljubavi i radovanja.
35. O Božijoj blagodati i o njenom umiravanju uzbuđenih pokreta duše.
Uzburkano more se obično smirava kada na njega sipaju ulje. Jer, masnoća ulja pobeđuje silu bure koja podiže talase. I naša duša se, umašćena blagodaću Svetoga Duha, ispunjava sladosnom tišinom. Prorok kaže: Najzad, Bogu se povinuj, dušo moja (Ps.61,6). Tada se, na njenu radost, u njoj preseca svaka njena uzburkanost, ustupajući mesto blagosti Duha (koja je osenjuje) i bestrašću (koje se iz nje rađa). Ma koliko demoni pokušavali da je potresu u tim trenucima, ona prebiva u miru i svakom radovanju. U takvo stanje, međutim, ne može dospeti onaj ko ne bude neprestano uslađivao svoju dušu strahom Božijim. Jer, strah Gospodnji podvižnicima donosi neku vrstu neporočnosti i čistote. Strah Gospodnji je čist, govori prorok, i prebiva u vekove vekova (Ps.18,10).
36. Kako i kada duša može da oseti slavu Božiju. O lažljivosti đavola koji ponekad pokazuje svetlost ili nešto što liči na svetlost.
Slušajući o čulu uma, niko ne treba da misli da mu se slava Božija javlja na čulan [način]. Mi kažemo da čista duša na neki neizrecivi način okuša Božanstvenu utehu. Doduše, njoj se pri tome ništa nevidljivo ne javlja na čulan način. Jer, mi verom hodimo, ? ne gledanjem, kako govori blaženi Pavle (2.Kor.5,7). Ukoliko mu se javi svetlost, ili neki ognjenovidni zrak, ili glas, podvižnik ni u kom slučaju ne treba da ih prihvati kao istinito javljanje. Jer, očigledno je u pitanju prelest vražija. Naime, mnogi od onih kojima se dešavaše [takvo viđenje] iz neznanja skretahu sa istinitog puta. Mi, međutim, znamo, da smo udaljeni od Boga sve dok kao stranci boravimo u truležnom telu (2.Kor.5,6). Mi, naime nemamo mogućnosti da očigledno vidimo ni Njega, niti Njegove divne nadnebeske [stvari].
37. O snovima koje šalje Bog, i o snovima koje ubacuje đavo, te o razlici među njima.
Snovi koji se duši javljaju po Božijoj ljubavi jesu nepogrešivi pokazatelji njenog zdravlja. Oni ne prelaze iz jednog oblika u drugi, ne rađaju strah, ne izazivaju smeh, niti iznenadnu tugu. Oni duši pristupaju u punoj tišini, ispunjavajući je duhovnom radošću. Stoga duša, i nakon što se telo probudi, svom usrdnošću ište radost koju je osetila u snu. U demonskom maštanju sve biva suprotno. Ona se ne zadržavaju u istom obliku: njihov izgled ne ostaje dugo bez promena. Naime, oni ne mogu dugo da se koriste onim što nije u njihovom proizvoljenju i što su pozajmili od svoje lažljivosti. Pri tome oni mnogo govore i obećavaju velike [stvari], a još više plaše pretnjama, uzimajući često vid ratnika. Ponekad duši sa šumnom bukom pevaju ponešto varljivo. Kada je čist, um ih brzo prepoznaje. Ponekad on misaonim naporom budi telo, a ponekad rado ostaje u zatečenom stanju, budući zadovoljan što može da prepozna njihovo lukavstvo, izobličavajući ih u samom snu, čime izaziva njihov veliki gnev. Uostalom, dešava se da ni dobri snovi duši ne donose radost, nego neku sladosnu tugu i bezbolnu suzu. Oni se dešavaju onima koji su već uznapredovali u smirenoumlju.
38. O vrlini neverovanja nikakvim snovima.
Izložili smo kako se razlikuju dobri i loši snovi, oslanjajući se na [reči] koje smo čuli od iskusnih staraca. Stoga, neka nam bude velika vrlina pravilo da ne verujemo nikakvom snenom maštanju. Jer, snovi najvećim svojim delom nisu ništa drugo do idoli pomisli, igra uobraženja, ili još, kako sam već govorio, đavolsko izrugivanje i zabava. Ukoliko ponekad, pridržavajući se navedenog pravila, ne primimo snoviđenje koje nam se šalje od Boga, sveljubeći Gospod Isus se neće progneviti na nas, znajući da snove izbegavamo zbog opasnosti od demonskih zamki. Jer, premda je opisani način razlikovanja snova pouzdan, dešava se da duša, budući neosetno i nevoljno oskvrnjena nekakvim vražijim nagovorom (što, kako mi se čini, niko ne može izbeći), gubi trag pouzdanog razlikovanja, te loše snove smatra dobrim.
39. Primer koji pokazuje da Bog ne krivi onoga koji ne veruje snovima koje šalje.
Neka nam sledeći slučaj posluži kao dokaz onoga što smo rekli. Posle dugog odsustvovanja gospodar se vratio kući. Stojeći noću pred vratima, on je pozvao slugu da mu otvori. Ne raspoznajući dobro da li se zaista radi o njegovom gospodaru, sluga odlučno odbija da mu otvori, plašeći se da, obmanut sličnošću glasa, ne pusti zločinca, te da postane upropastitelj imovine koju mu je gospodar poverio. Kada se razdanilo, gospodar ne samo što se na njega nije naljutio, nego ga je obasuo velikim pohvalama što je njegov glas smatrao za obmanu, ne želeći da izgubi bilo šta od njegovog imanja.
40. O viđenju duhovne svetlosti u sebi. O demonskoj svetlosti. O tome kako da postignemo da, živeći u svetu, budemo tuđi svetu.
Naš um sav postaje svetao kad u njemu počne primetno da deluje Božanska svetlost. Ne treba ni najmanje da sumnjamo da on tada obilno vidi svetlost koja u njemu postoji. To se dešava čim duša snažno zagospodari nad strastima. Međutim, dešava se da se nešto slično prizračno (bilo svetlost, bilo plamen) javlja u umu [pod dejstvom] vražije zlobe, kao što nas uči božanstveni Pavle kad govori da se i satana ponekad pretvara u anđela svetlosti (2.Kor.11,14). Zbog toga podvižničkom životu ne treba pristupati sa takvom nadom (tj. da se u sebi vidi svetlost), kako satana dušu ne bi zatekao unapred spremnu za prihvatanje prelesti i kako je zaista ne bi uhvatio. Mi na umu treba da imamo samo jedno, tj. da dostignemo ljubav prema Bogu svim čulima i punim srdačnim osvedočenjem – što i znači ljubiti Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim (Lk.10,27). Onaj u kome se rečeno dešava uz blagodat Božiju, živeći u svetu postaje tuđ svetu.
41. O poslušanju, koje je najveća među vrlinama. Ono sačinjava vrata ljubavi i predvodnicu svih vrlina.
Kao što se pouzdano zna, poslušanje je prvo dobro među uvodnim vrlinama. Ono odseca nadmenost i u nama rađa smirenoumlje. Za one koji ga se usrdno pridržavaju, ono postaje ulazna kapija ljubavi prema Hristu Bogu. Odbacivši ga, Adam je pao u dubinu ada. Zavolevši ga, Gospod je, u skladu sa domostrojem našeg spasenja, bio poslušan svome Ocu čak do Krsta i smrti (Fil. 2,8), iako ni u čemu nije ustupao Njegovoj veličini. Svojim poslušanjem izgladivši krivicu ljudske neposlušnosti, On one koji žive u poslušanju uznosi ka blaženom i večnom životu. Prema tome, oni koji stupaju u borbu sa đavolskom gordošću, pre svega treba da se potrude da steknu tu vrlinu. Ukoliko bude prethodila, ona će im potom nepogrešivo pokazati sve staze vrlina.
42. O tome da uzdržanje treba primenjivati u svemu kako se ne bi sticale samo telesne vrline, već i one koje čiste unutrašnjeg čoveka.
Uzdržanje je svojstvo svih vrlina. Stoga podvižnik treba u svemu da se uzdržava (1.Kor.9,25). Ceo lik čoveka se unakazuje ukoliko se od njega udalji makar i najmanji deo tela. Slično tome, čovek (iako možda sam i ne primećuje) razara celokupnu blagoobraznost uzdržanja ukoliko zanemari makar jednu vrlinu. Stoga treba marljivo prohoditi ne samo telesne vrline, nego i one koje imaju moć da čiste našeg unutrašnjeg čoveka. Jer, kakva je korist od devstvenog tela, ukoliko duša bludniči sa demonom neposlušnosti? Ili, kako će uvenčati onaj ko se čuva od stomakougađanja i svake druge telesne pohote, ali pokazuje nemar prema nadmenosti i slavoljublju, ne budući u stanju da pretrpi ni najmanju uvredu. [Treba, međutim], znati da će svetlost pravde uravnotežiti tas (nagrade) sa delima pravde samo kod onih koji su ih obavljali u duhu smirenja.
43. O koristi i načinu čuvanja uzdržanja u hrani.
Podvižnik treba da zamrzi sve beslovesne pohote. Ta mržnja kod njega treba da se pretvori u naviku. Međutim, uzdržanje od hrane ne treba da se preobrazi u stanovište da su neka jela mrska. Takvo [stanovište] jeste đavolsko delo i nije daleko od kletve. Jer, mi se od nekih jela ne uzdržavamo stoga što su po prirodi zla (daleko bilo!), nego da bismo unekoliko ukrotili uspaljene udove tela. Drugi razlog uzdržanja jeste da se hrana koja nam preostane upotrebi za podmirenje nasušnih potreba siromaha, čime se projavljuje iskrena ljubav.
44. Šta treba da učinimo da bi nam bilo lako da se odreknemo slasti nekih jela i drugih zadovoljstava.
Jesti i piti od svega što je predloženo sa blagodarnošću Bogu nije protivno zakonu poznanja. Jer, svako sazdanje Božije je vrlo dobro(Post.1,31). Međutim, dobrovoljno uzdržavanje od prejedanja i naslađivanja jelima jeste veoma blagorazumno i mudro. Ipak, mi nećemo biti u stanju da se dobrovoljno odreknemo predloženih slasti ukoliko na samom delu i iskustvu svim čulima ne osetimo Božanstvenu sladost.
45. O izbegavanju preteranog uzdržavanja kako bi telo bilo dovoljno snažno za duhovne podvige.
Opterećeno mnoštvom jela, naše telo čini da je um nekako nemaran i nepokretan. Sa druge strane, ukoliko je izmoždeno preteranim uzdržanjem, ono sagledateljni deo duše čini tromim i lenjim za poučavanje. Stoga treba način telesne ishrane usaglasiti sa stanjem sila i snage tela. Naime, kada je zdravo treba ga po meri pritešnjavati, a kada je nemoćno – donekle mu popuštati. Podvižnik ne treba da se raslabi telesno, već treba da ima dovoljno snage za podvig, kako bi se duša barem telesnim naporima čistila.
46. O ublažavanju uobičajene strogosti u uzdržanju u slučaju dolaska bratije ili stranaca.
Prilikom dolaska nekoga od bratije ili stranaca pokreće se taština. Koristeći slučaj, ona nas nadima svojim otrovom, podstičući nas da ne narušavamo svoje pravilo ishrane. Tada je neophodno unekoliko oslabiti uobičajenu meru jela. Na taj način ćemo od sebe oterati demona, koji će biti žalostan zbog bezuspešnosti svoga pokušaja. Ujedno ćemo sa rasuđivanjem ispuniti i zakon ljubavi. Najzad, popuštanjem mi ćemo i tajnu našeg uzdržanja sačuvati od objavljivanja.
47. O tome da post i druge telesne vrline bez pravilnog srdačnog nastrojenja nemaju vrednosti pred Bogom.
Kao oruđe koje pomaže onima koji streme ka celomudrenosti, post ima vrednost, premda ne pred Bogom. Stoga podvižnici blagočašća ne treba suviše visoko da misle o njemu, već da dostizanje svog cilja očekuju samo od vere u Boga. Majstori zanata savršenstvo svoje veštine ne dokazuju vrednošću oruđa. Naprotiv, oni strpljivo dovršavaju svoje rukodelje, koje već samo služi kao pokazatelj mere njihove veštine.
48. O koristi umerenosti u piću za duhovnu plodnost duše.
Zemlja koja se umereno navodnjava čini da čisto seme koje je u nju bačeno rađa sa velikim prirastom. Međutim, kada je nakvašena suviše obilnim kišama, ona donosi samo trnje i korov. Tako i zemlja srca projavljuje čistim svoje prirodno seme ukoliko vino upotrebljavamo sa merom. Tada ona čini da i seme koje seje Duh Sveti niče bogato lišćem i plodom. Kada je, pak, preko mere ovlažimo mnogim pićem, ona svim svojim pomislima donosi samo trnje i korov.
49. O neumerenosti u piću koja izaziva sramnu pohotu.
Plivajući u talasima mnogog pića, naš um strasno gleda na likove koje mu u snu predlažu demoni. On tada čak i sam od sebe slika neka lepa lica, te se svojim maštanjima, kao nekim živim bićima, naslađuje i raspaljuje. Jer, ukoliko se detorodni delovi tela raspale od vinske toplote, na um navaljuje potreba da u sebi slastoljubivo predstavlja senke strasti. Stoga treba da, poštujući umerenost, izbegavamo štetu koja dolazi od suviška. U odsustvu slasti koja ga pokreće na izobražavanje greha, um prebiva slobodan od maštarenja i, što je još više, od naslađivanja.
50. O izbegavanju upotrebe veštački pripremljenih napitaka koji razdražuju glad.
Oni koji žele da ukrote nemirne telesne udove ne treba da koriste veštački pripremljene napitke koje veštaci sličnih izuma nazivaju predpićem, s obzirom da mnoštvu jela obično otvaraju put u stomak. Njihovo svojstvo biva na štetu telima podvižnika. Osim toga, i besmislena smeša veštastava koja ulaze u njihov sastav snažno napadaju bogobojažljivu savest. Jer, šta nedostaje prirodi vina da bi bilo neophodno smekšavati njegovu silu dodavanjem raznoraznih slasti?
51. Čemu je hteo da nas nauči Gospod primivši na Krstu sirće iz sunđera nataknutog na trsku.
Naš Gospod i Učitelj sveštenog (podvižničkog) života, Isus Hristos za vreme svoga stradanja beše iz ruku onih koji su služili naredbama đavola napojen sirćetom kako bi nam, kako mi se čini, ostavio jasan primer raspoloženja sa kojim treba da prohodimo sveštene podvige. Time On kao da je rekao: „Onaj ko se podvizava protiv greha ne treba da upotrebljava slatka jela i pića, već treba strpljivo da podnosi gorčinu borbe“. Uz sunđer se može dodati značenje isopa, kako bi se jasnije predstavio način našeg očišćenja. Kao opor, isop predstavlja svojstvo podviga, a kao predmet koji se koristi prilikom umivanja, sunđer napominje puno savršenstvo očišćenja.
52. Zašto duhovni [ljudi] ne treba da koriste kupanje.
Niko ne smatra da je korišćenje kupanja grešno ili nerazumno. Ipak, njegovo izbegavanje radi uzdržanja ja ću nazvati najhrabrijim i najcelomudrenijim delom. Na taj način se ni naše telo ne izlaže raslabljivanju slasnim umivanjem, niti se u duši pobuđuje sećanje na neslavno obnaživanje Adama (čime se izbegava potreba da se, slično njemu, brinemo o lišću kojim bi se pokrila druga sramota obnaženja). Taj [podvig] je naročito neophodan nama koji smo se nedavno oslobodili od pogubne iskvarenosti ovog života. Mi, naime, na svaki način treba da se staramo da prebivamo u nerazlučnom sjedinjenju sa lepotom celomudrenosti kroz neporočnu čistotu svog tela.
53. Zašto u opštežićima treba pozivati lekara radi lečenja bolesti. Šta u takvim slučajevima treba da čini onaj ko živi usamljeno u pustinji.
Ništa nas ne sprečava da prilikom bolesti pozivamo lekara. Bog je predvideo da će se pojaviti potreba za lekarskom veštinom. On je blagovoleo da se ona na osnovu ljudskog iskustva najzad i uobliči. Zbog toga je unapred uložio lekovita svojstva u čitav niz tvari. Ipak, nadu u ozdravljenje ne treba polagati na njih, nego na istinitog našeg Lekara i Spasitelja, Isusa Hrista. Ja, naravno govorim onima koji podvižnički život provode u opštežićima ili u gradovima. Jer, u okolnostima u kojima se nalaze, oni ne mogu uvek da imaju neprekidno dejstvo vere s obzirom da su okruženi ljubavlju. Osim toga, [oni treba da paze] da ne upadnu u taštinu i đavolsko iskušenje, tj. da pred mnogim izjavljuju kako im lekar nije potreban. Onaj, pak, ko provodi otšelnički život u pustinjskim mestima sa dvojicom ili trojicom jednomislene braće, treba da se poveri jedinome Gospodu, Iscelitelju svake naše bolesti i nemoći, ma kakve da ga bolesti saletele. U samoj pustinji on od Gospoda ima dovoljno utehe u bolesti. Osim toga, dejstvo vere kod njega može da bude neoskudno. Isto tako, pokriven dobrom zavesom pustinje, on nema mogućnosti da istakne svoju vrlinu trpljenja. Radi toga Gospod i naseljava istomišljenike u dom (Ps.67,7).
54. Šta svedoči malodušnost u bolesti, a šta blagodušnost.
Ukoliko se krajnje opterećujemo zbog rastrojstva zdravlja koje nam se dešava, treba da znamo da nam je duša još uvek porobljena teloljubljem. S obzirom da želi veštastvene naslade, ona neće da se odreši od žitejskih dobara, smatrajući velikom nevoljom nemogućnost da se, zbog bolesti, koristi stvarima koje su prijatne za plotski život. Ukoliko, pak, ona sa blagodarnošću [Bogu] podnosi teskobu koju donosi bolest, očigledno je da se ne nalazi daleko od predela bestrašća. Tada ona sa radošću očekuje i samu smrt kao vinovnicu stupanja u istinski život.
55. Šta duša treba da [pomišlja] da se ne bi naslađivala dobrima ovoga sveta, već da bi više želela da se razreši od tela.
Duša neće poželeti da se razreši od tela sve dok ne postane potpuno ravnodušna prema ovom vazduhu (tj. prema svemu žitejskom i svetskom). Sva telesna čula se protive veri, s obzirom da ištu da okušaju samo od onog što je sadašnje, dok vera obećava bogatstvo budućih dobara. Stoga podvižnik nikada ne treba da misli o hladu razvijenih krošnji, o bistrim izvorima, o rascvetalim lugovima, o velelepnim kućama, niti o prijatnim razgovorima sa srodnicima, kao što uostalom ne treba da se podseća ni na bogate darove kojih se nekada udostojio. On, naprotiv, treba sa blagodarnošću da se koristi samo onim što mu je neophodno, te da ovaj život smatra nekom vrstom stranstvovanja koje je tuđe svakoj plotskoj utesi. Ako na taj način pritesnimo svoju misao, mi ćemo je moći čitavu obratiti na stazu koja vodi u život večni.
56. Neumereno korišćenje telesnih čula ometa sećanje na Boga i Njegove zapovesti. Kako izbeći to zlo.
Vid, ukus i ostala čula rasejavaju srdačno sećanje ukoliko se upotrebljavaju preko mere. O tome nas prva uverava Eva. Jer, sve dok nije slastoljubivo pogledala na zabranjeno drvo, ona je marljivo pamtila zapovest Božiju. Pokrivana krilima ljubavi Božije, ona nije videla svoju nagotu. Međutim, kada je slastoljubivo pogledala na drvo, dodirnula ga sa velikom pohotom i najzad okusila od njegovog ploda sa nezadrživom željom, ona je odmah stekla sklonost ka telesnom samonaslađivanju. Budući obnažena i sjedinivši se sa strašću, ona je sve svoje žuđenje usmerila na traženje sadašnjih uteha. Ona je uz to, pod dejstvom prividne privlačnosti ploda, svom padu dodala i pad Adamov. Za ljudski um je [od njihovog pada] već postalo teško da se seća Boga i Njegovih zapovesti. Mi, međutim, sa neprestanim sećanjem na Boga i gledajući u dubinu svog srca, treba da provodimo ovaj život (koji je sklon prelesti) kao da smo slepi očima. Jer, duhovnom mudroljublju je zaista svojstveno da očuva nepokretnim poziv koji je u nama prisutan: Prijatan beše za gledanje (Post.3,6). Tome nas uči i mnogoiskusni Jov, govoreći: Ako je za očima mojima pošlo srce moje… (Jov 31,7). Takvo delanje je siguran znak krajnjeg uzdržanja.
57. Onaj ko hodi duhom izbegava plotske želje, te đavo uzalud iskušava njegovu čistotu.
Onaj ko uvek prebiva u svom srcu dalek je od svih krasnih stvari ovog života. Hodeći duhom, on ne može da upražnjava telesnu pohotu. On svoj put prohodi ograđen vrlinama. One služe kao čuvari pri vratima njegovog grada čistote. Stoga sve zamke đavola protiv njega ostaju bezuspešne, premda strele pohote koja je zajednička svima ponekad dolaze do prozora prirode.
58. Kako proterati uninije koje ponekad napada nakon što se odagnaju telesne pohote.
Kada duša najzad prekine da žudi za krasotama zemaljskih stvari, često joj se prikrada duh uninija, koji ne dopušta ni da se usrdno potrudi u služenju reči, ni da čvrsto želi buduća dobra. Čak i privremeni život on joj predstavlja kao krajnje nepotreban, kao lišen vrednih vrlinskih dela. On umanjuje i značaj poznanja, [navodeći] da se daje i mnogim drugim i da nam ne pruža ništa naročito. Tu mlaku i razlenjujuću strast ćemo izbeći ukoliko svoju misao krajnje stesnimo, pazeći jedino na sećanje na Boga. Samo na taj način pronašavši žar koji mu je svojstven, duh može od sebe oterati tu lenjost.
59. Koliko je u duhovnom podvigu velika pomoć od neprestanog pominjanja Isusovog imena u dubini srca.
Ukoliko mu sećanjem na Boga zatvorimo sve izlaze, naš um će imati potrebu za nekim delanjem kako bi se zaposlila stalna pokretnost koja mu je svojstvena. Njemu treba dati jedino svešteno ime Gospoda Isusa: neka njime u potpunosti podmiri svoju revnost u dostizanju postavljenog cilja. Međutim, treba znati da, po reči apostola, niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (1.Kor.12,3). Od nas se zahteva da u unutrašnjosti uma (koji se u sebi pritešnjuje) neprestano izgovaramo iskaz (Gospode, Isuse Hriste, i ostalo). Pri tome, on ne treba da skreće ni u kakvo maštanje. Oni koji ovo sveto i preslavno ime neprestano misleno drže u dubini svoga srca, biće u stanju da vide svetlost svog uma (tj. jasnost misli ili određeno saznanje o svim unutrašnjim pokretima). Osim toga, ukoliko se sa napregnutom brižljivošću drži u mislima, ovo predivno ime sasvim primetno spaljuje svaku nečistotu koja se pojavljuje u duši. Jer, po reči apostola, Bog naš je oganj koji spaljuje svako zlo (Jev.12,29). Zbog toga Gospod, najzad, dušu dovodi do velike ljubavi prema Njegovoj slavi. Jer, zadržavajući se u toplom srcu kroz sećanje uma, preslavno i mnogožuđeno ime u nama stvara naviku da Njegovu blagost ljubimo bez prepreka. Naime, tada više nema ničega što bi postavljalo prepreku. To je onaj dragoceni biser koji se stiče prodajom celokupnog imanja. I [čovek] stiče neizrecivu radost što ga je našao (Mt.13,46).
60. O dvojakoj radosti – početnoj i savršenoj, i o suzama između njih.
Jedno je početna radost, a drugo – završna. Prva može biti pomešana sa maštanjima (o sebi), a druga je jaka smirenoumljem. Između njih je bogoljubiva tuga i bezbolni plač. Jer, gde je mnogo mudrosti, mnogo je i razuma. Ko umnožava razum, umnožava muku (Prop.1,18). Zbog toga najpre treba početnom radošću pozvati dušu na podvig. Potom je treba predati izobličenju i proveri istinom Duha Svetoga zbog ranije počinjenih grehova, kao i zbog saplitanja u samozaboravu. Kaznio si čoveka izobličavajući ga za bezakonje, i istopio si kao paučinu dušu njegovu (Ps.38,12). Pošto je izobličenje Božije ispita kao u ognju, duša prima dejstvo nemaštarske radosti u toplom sećanju na Boga.
61. O zaboravu Boga i o ponovnom uspostavljanju sećanja na Njega. O uzrocima prvog i o sredstvima kojima se postiže drugo. O višim projavama sećanja.
Kada je duša uzrujana gnevom, ili opterećena preteranim jedenjem, ili pomračena teškom tugom, um nije u stanju da se drži sećanja na Boga, čak ni kad bi se podsticao. Sav omračen žestinom tih strasti, um je potpuno otuđen od sopstvenog čula. Zbog surovosti strasti njegovo sećanje potpuno ogrubljuje, usled čega želja [za sećanjem na Boga] nema na čemu da ostavi svoj pečat (koji bi mu omogućio nezaboravno i neizmenjivo bogomislije). Kada je, pak, duša slobodna od takvih uznemirenja, zaboravu samo na trenutak polazi za rukom da ukrade misao o ljubljenom Gospodu s obzirom da um, sabravši svoje dejstvo i živost, odmah opet sa žarom prihvata mnogoželjeni i spasonosni ulov svoj. Jer, tada sama blagodat zajedno sa umom bogomisli i kliče: Gospode, Isuse Hriste, slično majci koja, učeći dete, često ponavlja reč „otac“, sve dok ga ne dovede do navike da je jasno izgovara umesto bilo koje druge reči, čak i u snu. Stoga apostol govori da nam sam Duh pomaže u našim nemoćima: jer ne znamo kako treba o čemu ćemo se moliti, nego sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecivim (Rim.7,26). S obzirom da smo kao deca pred savršenstvom te molitvene vrline, mi svakako imamo potrebu za Njegovom pomoći. Kada Njegova neizreciva sladost obuhvati i usladi sve naše pomisli, mi sa punim žarom možemo da se damo na sećanje na Boga i Oca našeg i da ga ljubimo. Divni Pavle govori: Njime [tj. Duhom Svetim] vičemo: Ava, Oče (Rim.8,15), kada nas podstakne da prizivamo Boga Oca.
62. Kada i kako možemo dopustiti gnev.
Gnev obično više nego bilo koja druga strast uznemirava i smućuje dušu. Međutim, ima slučajeva kada joj je on krajnje koristan. Kada se bez smućenja gnevimo na ljude koji se nečastivo ili bestidno ponašaju sa ciljem da se spasu, ili da se u najmanju ruku postide, mi svojoj duši pružamo korist koju bi imala i od krotosti. Jer, u takvom slučaju sadejstvujemo ciljevima Božije pravde i dobrote. Osim toga, njega koristimo kada se u duši jave ženoljubivi pokreti, usmeravajući ga protiv greha, čime je često treznimo i dajemo hrabru silu da im se suprotstavi. Mi ne treba da sumnjamo da i kad se nalazimo u krajnjem duhovnom rastrojstvu možemo gnevno da zapretimo samom duhu rastrojitelju, uzvisujući se mudrovanjem čak i nad užasima kojima se hvali teskobnost smrti. Želeći da nam to pokaže, Gospod je pri Lazarevom vaskrsenju najpre u duhu zapretio adu i obodrio sebe, a zatim sa nesmetenom voljom (kao i uvek) vratio telu Lazarevu dušu. Stoga meni izgleda da je celomudreni gnev Bog, naš Sazdatelj, našoj prirodi podario više kao oruđe pravde. Da ga je Eva upotrebila protiv zmije, ne bi potpala pod pogubno dejstvo strasne pohote. Stoga smatram da će se onaj ko se celomudrenim gnevom koristi iz revnosti prema blagočašću na terazijama pravedne nadoknade pokazati kao pohvalniji od onoga ko usled nepokretnosti uma nikada ne zapada u gnev. Jer, kod drugog upravitelj ljudskih misli i osećanja ostaje neizvežban, dok prvi, sedeći na konjima vrlina, uvek prebiva u borbi, jureći kroz demonske horde, i neprestano obučavajući strahu Božijem četvoropreg uzdržanja, koji Sveto Pismo naziva kolesnicom Izrailjevom, kao što nalazimo u opisu uzimanja na nebo božanstvenog Ilije (2.Car.2,12). Prve je Judejce Bog na mnoge načine obučavao četirima vrlinama [tj. mudrosti, celomudrenosti, pravednosti i hrabrosti]. Zbog toga je uzet na nebo veliki učenik mudrosti. On je, kako mi izgleda, ove vrline imao kao konje kada ga je Duh uzeo u vejanju ognja.
63. Savršenome u duhovnom životu ne priliči da se sudi.
Onaj ko se udostojio svetog poznanja i ko je okusio sladost Božiju, ne treba ni da se spori (kada na njega ulože žalbu), niti da sam protiv bilo koga podiže tužbu, čak i da mu skinu odeću koja je na njemu. Jer, pravda vlasti ovog veka jeste niža od pravde Božije, ili, bolje rečeno – nije ništa pred pravdom Božijom. Deca Božija se i razlikuju od ljudi ovoga veka neuporedivošću svoje pravde. Stoga se pravda drugih naziva ljudskom, a pravda prvih – Božijom. I Gospod naš vređan, ne uzvraćaše uvredom i stradajući ne prećaše (1.Pt.2,23). Naprotiv, On ne samo da je skidanje odeće pretrpeo ćuteći, nego se (što je neuporedivo više) molio Ocu da oprosti Njegovim zlotvorima. Ljudi, pak, ovoga sveta ne prestaju da se spore sve dok sa dobitkom ne dobiju ono što traže od onih sa kojima se prepiru: oni čak ištu rast na dug. Na taj način njihova pravda često biva početak velike nepravde.
64. Bolje je, predavši nepravdu Sudu Božijem, posvetiti se molitvi i čuvanju srca, negoli suditi se.
Čuo sam kako neki blagočastivi ljudi govore da ne treba dozvoljavati da svako kome se prohte razvlači ono što imamo za svoje izdržavanje i uspokojavanje siromaha. [Oni smatraju] da bismo u suprotnom, tj. snishodeći takvome zlu, postali vinovnici greha onih koji nam čine nepravdu, naročito kada se radi o Hrišćanima. Međutim, postupati na taj način znači hteti više spasavati svoje, negoli sebe samog. Ukoliko, ostavivši molitvu i pažnju prema sopstvenom srcu, počnem da tražim sud za one koji su me oštetili i da skapavam po sudskim hodnicima, biće očigledno da je za mene ono što tražim dragocenije od mog sopstvenog spasenja, da ne kažem – i od same spasonosne zapovesti. Kako ću se ja pokazati sledbenikom jevanđelske zapovesti koja govori: Koji tvoje uzme, ne išti (Lk.6,30), ukoliko, po rečima apostola, ne budem sa radošću podnosio otimanje imovine svoje (Jev.10,34). Jer, ta (zapovest) i onoga ko na sudu dobija ono što mu je uzeto ne oslobađa od greha lakomosti? Ono što je propadljivo (privremeno, tj. sudovi koje propadljivi pokreću zbog propadljivih stvari) ne može da zameni neiropadljivi Božiji Sud. Krivac treba da pazi na zakone pod koje potpada njegov slučaj i po kojima treba da se brani. Dobro je delo trpeti nasilje od onih koji žele da nam učine nepravdu i moliti se za njih, budući da će im greh lakomosti biti oprošten radi pokajanja, a ne stoga što su nam vratili ono što su oteli. Jer, pravda Božija hoće da mi samog lakomca (a ne ono što je uzeo) prihvatimo kao slobodnog od greha kroz pokajanje.
65. Prodaj sve i razdaj siromasima. Na to više od svega podstiče smirenje.
Veoma je prikladno i iznad svega dušekorisno da, poznavši istinski put blagočašća, odmah sve svoje rasprodamo i, po zapovesti Gospodnjoj, dobijeno razdelimo siromasima, ne dopustivši sebi da, pod izgovorom želje da svagda imamo mogućnost da ispunjavamo zapovest (o pomaganju siromasima), ne poslušamo spasonosnu naredbu (o podeli svega odjednom). [Od ispunjavanja zapovesti] mi ćemo najpre imati dobru bezbrižnost, iz koje proizilazi siromaštvo, koje ne podleže napadima. Ona misli samo o gornjem. Najzad, ona ne daje povod za nepravedna potraživanja, budući da nećemo imati ništa što bi moglo raspaliti oganj lakomosti kod lakomih. Tada će nas više od svih drugih vrlina kao nage ogrejati smirenoumlje i uspokojiti u svojim nedrima. Dete po svojoj mladalačkoj prostoti skida svoje odelo i odbacuje ga od sebe, po svojoj velikoj nezlobivosti nalazeći da mu je nagota prijatnija od šarene lepote njegovog odela. Tada ga majka uzima u ruke i uspokojava i greje u svom naručju. Jer, rečeno je: Gospod čuva odojčad. Smirih se i spase me (Ps.114,5).
66. Razdati sve predstavlja put ka smirenju.
Gospod od nas traži da položimo račun o davanju milostinje po onome što imamo, ? ne po onome što nemamo (2.Kor.8,12). Zar ću ja biti prekoren što više ništa nema [da dajem], ukoliko u strahu Božijem i sa plamenom usrdnošću za kratko vreme, povinujući se zapovesti Gospoda, razdam sve što bih mogao razdavati tokom dugih godina? Možda će neko reći: „(Ukoliko sve razdamo), odakle će potom dobijati milostinju siromasi koji se sada hrane od naših davanja prema snazi“. Takvome treba dati sledeću pouku: „Nemoj da se usuđuješ da pomiljaš nešto prekorno za Boga da bi prikrio sopstvenu ljubav prema posedovanju. Jer, Bogu neće nedostajati načini da brižljivo obezbedi svoje sazdanje, kao što čini od početka. Da li su siromasi ostajali bez hrane i odeće pre nego što je ovaj ili onaj bivao pobuđen na davanje milostinje? Budi, dakle, uveren da je mnogo bolje odmah po poznanju istine rado sve potrošiti na potrebe siromaha, odbacivši nerazumno mudrovanje i nadmenost (na koju nas nagovara pristrasnost prema bogatstvu), te zamrzevši svoje požude (što i znači – zamrzeti dušu svoju). Jer, potom bismo se, nemajući više povoda za samohvalisavo radovanje zbog postojanog razdavanja imetka, već unižavali s obzirom da ništa dobro ne činimo. Naime, sve dok izobilujemo bogatstvom, mi se mnogo naslađujemo razdavanjem (kada smo raspoloženi), kao oni koji sa radošću ispunjavaju Božanstvenu zapovest. Ukoliko, pak, sve potrošimo, mi se ispunjavamo smirenim i skrušenim osećanjima, kao oni koji ništa pravedno ne čine. Usled toga se duša u velikom smirenju vraća sebi kako bi se prilježnom molitvom, trpljenjem i smirenoumljem udostojila onoga što više ne može da stiče svakodnevnim davanjem milostinje. Jer, rečeno je: Siromah i ubogi hvaliće ime tvoje Gospode (Ps.73,21). Osim toga, Bog dar bogoslovstvovanja priprema samo onima koji su se najpre rešili da se odreknu svega svoga radi slave Jevanđelja Božijeg, tj. kako bi bogoprijatnim siromaštvom blagovestili o bogatstvu Carstva Božijeg. Da razumemo rečeno pomaže nam onaj ko je rekao: Pripremio si (je) U dobroti tvojoj siromahu, Bože, i potom dodao: Gospod će dati reč onima koji blagoveste snagom mnogom (Ps.67,11-12)“.
67. O daru bogoslovstvovanja, tj. kolika i kakva dobra od njega proizilaze.
Svi darovi Boga našeg su vrlo dobri i blagotvorni. Ipak, ni jedan od njih ne razgoreva i ne pokreće naše srce ka ljubavi prema Njegovoj blagosti kao dar bogoslovstvovanja. Kao prvi porod blagosti Božije, on duši pruža i prva uzdarja. On nas, najpre, podstiče da sa radošću preziremo sve prijatne životne utehe, s obzirom da u njemu umesto prolaznih uteha imamo neizrecivo bogatstvo Reči Božijih. Osim toga, on nekom ognjenom promenom ozaruje naš um, čineći ga zajedničarem duhova koji služe. Pripremivši se dostojno, ljubljeni, potecimo ka toj prekrasnoj i svevidećoj vrlini, koja preseca svaku zemaljsku brigu i koja u ozarenju neizrecive svetlosti um hrani Rečima Božijim. I da ne govorim mnogo: [ona je vodi] ka vrlini koja slovesnu dušu preko svetih proroka priprema za neodvojivo opštenje sa Bogom Slovom. Pripremivši bogoumilne pesme u dušama ljudskim (o divnoga čuda), ova božanstvena nevestovoditeljka glasno peva veličinu Božiju.
68. Zbog čega naš um nije brz na molitvu kao što je brz na bogoslovsko sagledavanje i koliko je molitva neophodna za napredak u sagledavanju.
Naš um većim delom nije mnogo spreman za molitvu, s obzirom da ga vrlina molitve stešnjava i ograničava. Bogoslovstvovanju se, pak, radije predaje s obzirom na prostor i neograničenost božanstvenih sagledavanja. Stoga, da ne bismo davali mesta njegovom slobodnom razmatranju i da ne bismo popuštali njegovoj sklonosti da se bezmerno predaje visokoparnim lutanjima, najbolje je da se upražnjavamo u molitvi, psalmopojanju i čitanju Pisma, ne prenebregavajući pritom ni tumačenja mudroljubivih otaca, čije su reči ispunjene istinskim poznanjem vere. Dejstvujući tako, mi mu nećemo dozvoliti da svoje izreke meša sa blagodatnim rečima, niti da se, podstaknut taštinom, rasejava u lutanjima pod dejstvom samozadovoljstva i pričljivosti. Naprotiv, mi ćemo se naučiti da ga čuvamo čistim za vreme sagledavanja, sve njegove pomisli učinivši suzotočnim. Uspokojivši se u časovima bezmolvija i opijajući se sladošću molitve, um ne samo da će se osloboditi od strasnih pokreta o kojima smo govorili, već će se obnoviti i dobiti snagu da lako i bez napora prebiva u božanstvenim sagledavanjima, napredujući istovremeno i u sagledavanju rasuđivanja sa velikim smirenjem. Treba, međutim, da znamo da je molitva viša od svake sveobuhvatnosti sagledavanja. Ona je svojstvena isključivo onima koji su u svakom čulu i osvedočenju preispunjeni svetom blagodaću.
69. Blagodat najpre primetno deluje na dušu. Potom umanjuje svoje dejstvo, ili ga sasvim skriva. O blagotvornosti [takvog dešavanja) za dušu.
Blagodat u početku obično vrlo primetno ozaruje dušu svojom svetlošću. Kada, pak, uspesi u duhovnohrišćanskom životu počnu da se umnožavaju, ona već većim delom svoja tajanstvena dejstva u bogoljubivoj duši obavlja neprimetno, kako bi nas nakon (umirenja duše) sa radovanjem uvela na stazu božanstvenih sagledavanja, iz neznanja nas prizivajući u znanje. Usred podviga ona želi da naše duhovno znanje sačuva od taštine. Nama priliči da se umereno podvrgavamo tuzi kad nas blagodat (prividno) napušta, kako bismo se još više smirili i naučili da budemo pokorni Gospodnjim opredeljenjima, te da potom blagovremeno pristupamo radosti, okriljujući se dobrom nadom. Jer, bezmerna tuga dušu uvodi u beznađe i očajanje, a prekomerna radost je dovodi do samomnjenja i nadmenosti. Ja govorim o onima koji su po životu i razumu još uvek deca. Sredina između prosvećenja blagodaću i ostavljenosti jeste iskustvo, a između tuge i radosti – nada. Jer, kaže se: Trpeći potrpeh Gospoda i obrati na me pažnju (Ps.39,2), i još: Po mnoštvu bolova mojih, utehe tvoje obradovaše dušu moju (Ps.93,19).
70. Koliko je pričljivost štetna, a ćutanje blagotvorno za dušu.
Ako se vrata kupatila često otvaraju, unutrašnja toplota će brzo izaći napolje. I duša onog ko mnogo govori, čak i o dobrome, kroz vrata reči ispušta svoje sećanje (tj. svesno stajanje u poretku duhovnih stvari). Usled toga se um na kraju lišava najčistijih misli, u neurednoj navali pomisli smeteno vodeći reč o predmetu koji se pokrenuo. U tom slučaju on već nema Duha Svetoga, koji je čuvao našu misao od maštanja. Jer, Blagi Duh, kao tuđ svakom metežu i maštanju, beži od pričljivosti. Ćutanje je, naprotiv, blagotvorno, budući majka mudrih pomisli.
71. Kako bogoljubiva duša treba da upravlja osećanjem pravednosti.
Učenje [duhovnog] poznanja nam saopštava da u početku na bogoljubivu dušu (koja je stupila na put bogougađanja) napada mnoštvo strasti, naročito gnev i mržnja. Ona se tome podvrgava ne toliko po delovanju zlih duhova, koliko po poretku napredovanja u duhovnom životu. Jer, dok se rukovodi svetskom mudrošću, duša ostaje ravnodušna kad vidi da neko gazi pravdu. Budući zauzeta svojim pohotama, ona ne brine o pravdi Božijoj. Počevši da se uznosi iznad svojih strasti i pohota i oslobađajući se od ovdašnjih stvari, te po svojoj ljubavi prema Bogu, ona već ne može ravnodušno da posmatra nepravdu, čak ni u snu. Ona se gnevi i smućuje protiv zlotvora sve dok ne ugleda kako sami napadači na Božiju pravdu štite njeno dostojanstvo po dejstvu blagočastive pomisli (tj. došavši u strah Božiji i pokajanje). Na taj način duša prirodno mrzi nepravedne, dok pravedne voli krepkom ljubavlju. Oko duše, naime, ne biva potkradano (tj. odvlačeno na nepravilno gledanje) kada je njena zavesa, tj. telo stanjena krajnjim uzdržanjem. Uostalom, mnogo je bolje oplakivati neosetljivost nepravednih, negoli mrzeti ih. Iako su dostojni mržnje, učenje istine ne odobrava da se bogoljubiva duša smućuje mržnjom. Jer, u duši u kojoj postoji mržnja istinsko poznanje nije delatno.
72. Um bogoslov i um znalac.
Razgorevan Rečima Božijim bogoslovski um se u duši naslađuje i dovoljno široko dostiže svoju meru bestrašća. Jer, reči su Gospodnje, kaže se, reči čiste, srebro ražeženo, očišćeno od zemlje (Ps.11,7). Oslanjajući se, pak, na opit blagodatnih dejstava, spoznajni um biva iznad strasti. I bogoslov učestvuje u saznajnom iskustvu ukoliko u sebi nasadi najsmirenija raspoloženja, a poznavalac u izvesnoj meri dotiče sagledateljne vrline ukoliko rasuđivačka sila njegove duše ide pravim putem. Jer, oba ova dara [čovek] ne može imati u savršenoj meri. Na taj način se onaj ko ima jedan od njih divi onome čime ga drugi nadvisuje, napredujući u smirenoumlju i u revnosti za pravedni život. Stoga apostol kaže: Jednome se daje kroz Duha reč mudrosti, ? drugome reč znanja po istom Duhu (1.Kor.12,8).
73. O glasnoj molitvi i o onoj koja se tvori samo u srcu.
Izobilujući svojim prirodnim plodovima, duša glasnije obavlja svoje psalmopojanje, stičući raspoloženje da se moli naglas. Ukoliko, pak, oseti dejstvo Duha Svetoga, ona sa punom radošću i sladošću peva i moli se jedino u srcu. Prvo nastrojenje prati maštarska radost (usled samozadovoljstva), a drugo – duhovne suze i neko bezmolvoljubivo radovanje. Zadržavajući glas, sećanje ostaje toplo, sazdajući neke suzotvorne samousredsređujuće pomisli. U tome se zaista mogu videti semena molitve koja se sa suzama, pa ipak radosno, seju u zemlju srca sa nadom na obilnu žetvu (Ps.125,5). Uostalom, kada nas pritiska velika tuga, mi možemo nešto glasnije da obavljamo svoje psalmopojanje, radošću nade potiskujući skorbne vapaje duše, sve dok se teški oblak tuge ne razveje vetrom psalamskog napeva.
74. O prirodnom i o blagodatnom bogoljublju.
Dostigavši do poznanja sebe same, duša iz sebe porađa neku toplinu i bogoljubivu stidljivost. Neuznemiravana žitejskim brigama, ona ljubav (prema Bogu) odražava iz sebe u miru, srazmerno tražeći Boga mira. Međutim, sećanje (na Boga koga traži) se ubrzo rasejava ili stoga što je utisci čula potkradaju ili što po svojoj oskudnosti priroda brzo iscrpljuje svoje sopstveno dobro. Stoga grčki mudraci nisu mogli da postignu kako treba ono što su tražili preko uzdržanja. Naime, njihov um nije osetio dejstvo večne i sveistinite mudrosti. Bogoljubiva, pak, toplina koju Duh Sveti daje srcu jeste mirna i neprekidna. Ona sve delove duše priziva ljubavi prema Bogu. Ona se ne pruža van srca, nego sama po sebi celokupnog čoveka veseli nekom bezmernom ljubavlju i radošću. Oni koji su je upoznali treba da se trude da je dostignu. Jer, prirodna ljubav je znak izvesnog zdravlja prirode zbog uzdržanja. Ipak, ona nije u stanju da um uzdigne do bestrašća: to postiže duhovna (blagodatna) ljubav.
75. O svetlonosnom delovanju blagodati na dušu, i o njenom pomračenju pod dejstvom mračnih sila.
Kada duva severni vetar, vazduh koji nas okružava biva čist usled izvesne tananosti i osvežavajućeg dejstva duvanja. Kada, pak, duva južni vetar, vazduh kao da se zgušnjava i postaje težak: naime, južni vetar iz svojih (tj. južnih) zemalja donosi i po celom svetu raznosi nekakvu suvu maglu. I duša je izvan demonskog pomračenja kada prima dejstvo istinskog i Svetog Duha. Kada je, pak, silno obuzme duh prelesti, ona se sva prekriva oblacima greha. Stoga mi svoje stremljenje treba uvek svom snagom da usmeravamo ka očišćavajućem i životvornom vejanju Svetog Duha, tj. ka duhu koji je prorok Jezekilj u svetlosti poznanja video iz pravca severa (Jez.1,4). Na taj način će uvek biti čist sagledateljni deo naše duše i mi ćemo se udostojiti da nelažno pristupamo Božanstvenim viđenjima, u vazduhu svetlosti gledajući ono što je u svetlosti. To i jeste svetlost istinskog poznanja.
76. Kako Duh istine i duh prelesti dejstvuju u duši pre i posle krštenja.
Neki su izmislili da se blagodat i greh, tj. Duh istine i duh prelesti zajedno kriju u umu onih koji se krštavaju. Stoga, kažu, jedan poziva um na dobro, a drugi na ono što je suprotno. Ja sam, međutim, iz Svetoga Pisma i (iskustva) umnog čula razumeo da pre krštenja blagodat spolja usmerava dušu na dobro, dok se satana gnezdi u samim njenim dubinama, pokušavajući da umu zagradi sve desne izlaze. Od trenutka, pak, kada se preporađamo u krštenju demon izlazi napolje, a blagodat ulazi unutra. Stoga nalazimo da je nekada nad dušom gospodarila prelest, dok posle krštenja nad njom gospodari istina. I nakon toga satana dejstvuje na dušu po prežnjem, a često i gore nego ranije. Ipak, on nije saprisutan blagodati (daleko bilo), već na neki način stvara dimnu zavesu pred umom preko telesne vlažnosti i prijatnosti beslovesnih slasti. Sve to biva po popuštenju Božijem kako bi čovek postigao naslađivanje dobrom tek pošto prođe kroz buru, oganj i iskušenje. Jer, rečeno je: Prođosmo kroz oganj i vodu i izveo si nas u pokoj (Ps.65,12).
77. Način delovanja Božije blagodati u duši.
Od samog trenutka krštenja, kako rekoh, blagodat počinje tajno da prebiva u samoj dubini uma, krijući svoje prisustvo i od samog njegovog čula. Onome, pak, ko počne da ljubi Boga svim svojim proizvoljenjem, ona na neizreciv način kroz čulo uma besedi sa dušom, saopštavajući joj jedan deo svojih dobara. Onaj ko želi da zauvek u sebi zadrži taj pronalazak sa velikom radošću rešava da se odrekne svih sadašnjih dobara. On, naime, hoće da stekne polje na kome je našao sakriveno blago života (Mt.13,44).
Naime, onaj ko se odrekne sveg životnog bogatstva u sebi nalazi mesto na kome se sakrila blagodat Božija. Po meri napredovanja duše i Božanski dar (blagodati) otkriva u umu svoju blagotvornost. Međutim, tada Gospod dopušta da i demoni mogu više da uznemiravaju dušu kako bi je naučio da rasuđujući razlikuje dobro od zla i kako bi je učinio smirenijom. Jer, podvrgavajući se takvim iskušenjima, ona se pokriva velikim stidom od sramote zbog demonskih pomisli.
78. Kroz krštenje se Sveti Duh useljava u srce, dok se zli duh izgoni. Međutim, time se sklonost ka grehu ne uništava potpuno.
Sa obrazom Božijim u nas je [usađen] umni pokret duše. Telo je, pak, na neki način njen dom. Međutim, Adamovim prestupom su se oskrnavile ne samo naravstvene crte duše, već je i naše telo postalo podložno propadanju? Stoga se Svesveti Bog Slovo ovaplotio. Kroz svoje sopstveno krštenje, On nam kao Bog dariva vodu spasenja kojom se preporađamo. Jer, mi se preporađamo u vodi, dejstvom Svetog i Životvornog Duha. Stoga se odmah očišćujemo i po duši i po telu, ukoliko Bogu pristupamo sa punim raspoloženjem. Pri tome se Duh Sveti useljava u nas, izgoneći greh (ili oca greha), budući da je nemoguće da bi pri jedinstvu i prostoti (koji su osobene crte duše) zajedno prebivaju oba lica, kao što neki misle. Osim toga, gde će se naći mesto za lice lukavog kada se Božanska blagodat kroz sveto krštenje u nekoj bezmernoj ljubavi spoji sa crtama obraza Božijeg, [čineći] zalog njegovog podobija? Jer, kakvu zajednicu ima svetlost s tamom (2.Kor.6,14). Prema tome, mi koji hodimo stazom sveštenih podviga, verujemo da se banjom netruležnosti (Tit.3,5) mnogooblična zmija izbacuje iz dubina uma. Ipak, nemojmo se čuditi ako i posle krštenja opet zajedno sa dobrim pomislima nailaze i zle. Jer, banja osvećenja skida prljavštinu greha, ali ne uništava dvojstvenost naših želja i ne sprečava demonima da vojuju protiv nas i da nam govore zavodljive reči. Mi, naime, treba da silom Božijom, naoružavši se oružjem pravde, sačuvamo ono što nismo uspeli da zadržimo dok smo se nalazili u prirodnom stanju.
79. Blagodat deluje preko čula uma, a satana preko telesnih čula i požude.
Satana se, kako rekoh, svetim krštenjem izbacuje iz duše. Ipak, njemu se, iz navedenih razloga, dopušta da na nju dejstvuje preko tela. Blagodat Božija se useljava u samu dubinu duše, tj. u um. Jer, rečeno je: Sva je slava kćeri careve unutra, tj. nevidljiva za demone (Ps.44,14). Prema tome, kada se sa toplinom sećamo Boga, mi osećamo da Božanstvena ljubav kao potok izbija iz same dubine našeg srca. Naprotiv, zli dusi napadaju telesna čula i gnezde se u njima. Oni na one čija duša još nije odrasla najlakše deluju preko tela, koje im je dostupno. Na taj način, kako kaže božanstveni apostol, naš se um uvek naslađuje zakonom Duha, dok se telesna čula rado predaju slastoljubivim sklonostima (Rim.7,22). Otuda kod onih koji revnosno napreduju u poznanju, blagodat preko čula uma i samo telo raduje neizrecivim veseljem. Ukoliko, pak, nađu da nemarno i bezbrižno hodimo stazom blagočašća, demoni, tj. ubice plene našu dušu preko telesnih čula, nasilno je vukući ka onome što ne želi.
80. [Reč] protiv onih koji govore da blagodat i greh zajedno obitavaju u srcu krštenih.
Oni koji govore da dva lica, tj. Duh blagodati i duh greha, zajedno prebivaju u srcima verujućih u potvrdu svog mišljenja uzimaju reči jevanđeliste: Svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze (Jn.1,5). Oni izvode zaključak da se Božanstvena svetlost nimalo ne oskrnavljuje zajedničkim prebivanjem sa lukavim, tj. da se Božanstvena svetlost na neki način približila đavolskoj tami. Međutim, reči istog Jevanđelja ih izobličavaju i pokazuju da ne mudruju saglasno sa Svetim Pismom. Bog Slovo, istinita Svetlost je blagoizvoleo da se javi tvorevini u svom Telu. Po svom bezgraničnom čovekoljublju On je u nama zapalio svetlost svog svetog poznanja, koje mudrost sveta nije obuhvatilo. Ona, naime, nije poznala svetlost Božiju s obzirom da je telesno mudrovanje neprijateljstvo Bogu (Rim.8,7). Zbog toga je Bogoslov i upotrebio sličan izraz. Rekavši još nekoliko reči, divni muž navodi: Beše svetlost istinita koja obasjava svakoga čoveka koji dolazi u svet. On kao da kaže da ta svetlost rukovodi i oživotvorava. U svetu beše, i svet kroz njega postade, i svet ga ne pozna. Svojima dođe, i svoji ga ne primiše. ? onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija, onima koji veruju u ime Njegovo (Jn. 1,9-12). Objašnjavajući reč – ne primiše [tj. ne poznaše], premudri Pavle govori: Ne kao da to već postigoh ili se već usavrših, nego stremim ne bih li to dostigao, kao što mene dostiže Hristos Isus (Fil.3,12). Prema tome, jevanđelist ne govori da satana nije poznao svetlost istinitu (ta, on joj je bio tuđ od samog početka), nego dostojno opovrgava ljude koji zbog svog pomračenog srca ne žele da priđu svetlosti Božijeg poznanja, iako slušaju o silama i čudima Njegovim.
81. Postoje dve vrste zlih duhova: istančani, koji vojuju protiv duše, i grubi, koji više deluju na telo.
Učenje [duhovnog] poznanja nam saopštava da postoje dve vrste zlih duhova: jedni su istančani, a drugi grubo-veštastveni. Istančani ratuju protiv duše, dok grubi obično plene telo posredstvom nekih sramnih slasnih pokreta. Stoga se duhovi koji napadaju na dušu uvek protive i onima koji napadaju na telo, premda se podjednako staraju da naškode ljudima. Ukoliko blagodat ne obitava u čoveku, zli duhovi se, slično zmiji, gnezde u dubini srca, ne dozvoljavajući duši da se uzdigne i poželi dobro. Kada, pak, blagodat tajno obitava u umu, oni kao neki tamni oblaci proleću delovima srca, pretvarajući se u grehovne strasti i u raznovrsne privide i maštanja, kako bi putem uspomena i sanjarenja rasejavali um i odvlačili ga od opštenja sa blagodaću. Prema tome, kada nas duhovi koji napadaju na dušu raspaljuju na duševne strasti, ponajpre na samomnjenje i gordost (tj. majku svih zala), mi treba da pomišljamo na [predstojeće] raspadanje svoga tela. Na taj način ćemo postideti nadmenost samoljubivog samouznošenja. Slično treba da činimo i kada demoni koji ratuju protiv tela naše srce navode na uskipelost sramnim pohotama. To sećanje silno razara sve napade zlih duhova, [vraćajući] nas na sećanje na Boga. Međutim, ukoliko povodom sećanja na smrt demoni počnu da nam podmeću misao o ništavnosti ljudske prirode, koja zbog raspadanja u sebi nema ničeg dobrog (s obzirom da oni vole da uzvraćaju onima koji ih muče sličnim mislima), mi treba da se setimo časti i slave Carstva nebeskog, ne zaboravljajući, uostalom, da u mislima držimo strahotu nelicemernog Suda Božijeg. Na taj način ćemo odbiti i malodušnu beznadežnost, [u isto vreme] pružajući čvrstinu i snagu za suprotstavljanje našem srcu, koje je sklono lakomislenosti.
82. U srcu onih koji imaju blagodat ne može da bude đavo. Protiv njih on vojuje posredstvom tela.
Gospod nas u Svetom Jevanđelju uči da satana, ukoliko pri povratku svoj dom nađe pometen i ukrašen (tj. besplodno [ljudsko] srce), uzima sedam drugih duhova, gorih od sebe. On tada ulazi u dom i u njemu se gnezdi, čineći da je potonje stanje čoveka gore negoli prvo (Lk.11,25). Iz toga treba shvatiti da satana ne može ući u dubinu duše i u nju se nastaniti sve dok Duh Sveti obitava u nama. I božanstveni Pavle uči istom shvatanju stvari. Na osnovu podvižničkog (opitnog) svedočanstva videći njenu suštinu (tj. kakva je u punoj istini), on govori: Radujem se zakonu Božijemu po unutrašnjem čoveku, ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma moga, i porobljava me zakonom greha koji je u udima mojim (Rim.7,22-23). O onima, pak, koji su napredovali u životu po duhu, on govori dalje: Nikakve, dakle, sad osude nema onima koji u Hristu Isusu ne žive po telu nego po duhu. Jer, zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodi me od zakona greha i smrti (Rim.8,1-2). Da bi, opet, pokazao da satana iz tela vojuje na dušu koja je postala pričesna Svetom Duhu, on na drugom mestu govori: Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop pravde, i obuvši noge u pripravnost za jevanđelje mira, ? iznad svega uzmite štit vere, o koji ćete moći pogasiti sve ognjene strele nečastivoga, i kacigu spasenja uzmite, i mač Duha, koji je reč Božija (Ef.6.14-17). Međutim, jedna je stvar porobljenost, a druga – borba. Prva označava neko nasilno uzimanje pod vlast, a druga ukazuje na ravnopravno suprotstavljanje. Stoga apostol i govori da đavo ognjenim strelama napada na duše koje u sebi nose Hrista Gospoda. Onaj ko ne može rukama da dohvati svog protivnika, obično protiv njega koristi strele. Vodeći borbu sa njim izdaleka on hoće da ga povredi letom strele. Budući da zbog prisustva blagodati više ne može da se kao ranije gnezdi u umu, satana se gnezdi u telu preko pohotljive vlažnosti i njenih prohteva, pokušavajući da prevari dušu. Stoga treba isušivati telo, kako se um, povučen pohotljivom vlažnošću, ne bi hvatao na mamac sladostrašća i padao. Iz samih reči apostola se možemo lako uveriti da um podvižnika stoji pod dejstvom Božanske svetlosti, zbog čega služi Božijem zakonu i njime se naslađuje. Telo, pak, budući sklono zlu, [prihvata] potčinjavanje zlim duhovima, usled čega biva privučeno da služi njihovim zlim nagovaranjima. Iz toga je samo po sebi jasno da um nije neko opšte obitavalište za Boga i đavola. Jer, kako bih ja mogao umom mojim da služim zakonu Božijem, a telom zakonu grehovnom kad se um moj u potpunoj slobodi ne bi protivio demonima (rado se pokoravajući blagom delovanju blagodati) i kad telo u isto vreme ne bi bilo privlačeno prijatnim mirisom beslovesnih slasti usled, kako sam rekao, popuštenja da se u telima podvižnika ugnezdi zao duh? Apostol govori: Jer znam da dobro ne živi u meni, tj. u telu mojemu (Rim.7,18). Na taj način, demoni se bore protiv uma onih koji se posredstvom podviga suprotstavljaju grehu (budući da apostol ne govori o sebi), starajući se da telo razneže i raslabe prijatnim pokretima, navodeći ga na uživanje. Jer, njima je, po pravednom popuštenju, dopušteno da se sakriju u dubinu tela čak i onih koji se krepko podvizavaju protiv greha, budući da se proizvoljenje ljudskog mudrovanja uvek nalazi na probi. Onaj ko još u ovom životu, posredstvom podvižničkih trudova, može da umre, najzad sav postaje dom Duha Svetoga. On je i pre smrti već vaskrsao. Takav je bio i sam blaženi Pavle. Takvi su bili i bivaju svi podvižnici koji su se podvizavali savršenim podvigom i koji se podvizavaju protiv greha.
83. Kako se smatra da iz srca izlaze pomisli koje seje satana.
Srce iz samog sebe iznosi kako dobre, tako i loše pomisli. Uostalom, zle pomisli ono ne izvodi iz sopstvene prirode: neke od njih ima stoga što se sećanje na zlo kod njega, usled ranijih prelesti, pretvorilo u naviku, dok se veći njihov deo, i pritom najgorih, začinje pod zlim uticajem demona. Mi, međutim, osećamo kao da izlaze iz srca. Zbog toga su neki pomislili da u našem umu zajedno prebivaju blagodat i greh. Kao potvrdu [svog mišljenja] oni privode i reči Gospoda: ? što izlazi iz usta izlazi iz srca, i ono pogani čoveka. Jer, iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, i ostalo (Mt.15,18-19). Međutim, oni ne znaju da naš um, pod dejstvom nekog tananog čula, usvaja zle pomisli koje u njega ubacuju zli duhovi. I samo telo, sklono ugađanju sebi, još više (premda ne znamo kako) na njih nagovara dušu, budući da je sa njom zajedno sraslo. Jer, telo bezmerno voli ugodnosti koje pruža prelest. Iz tog razloga izgledaju da pomisli koje u dušu ubacuju demoni izlaze iz srca. Mi ih u stvari usvajamo kada želimo da se njima nasladimo. Gospod je navedene reči i izrekao kao prekor, kako svedoči samo Božanstveno Jevanđelje. Jer, onaj ko se naslađuje pomislima koje lukavi satana u njega ubacuje i ko sećanje na njih upisuje u svoje srce, očigledno pokazuje da ih potom već porađa iz sopstvenog [uma].
84. Primer iz Svetog Pisma koji pokazuje da blagodat i đavo ne mogu zajedno da prebivaju u srcu.
Gospod u Jevanđelju govori da jaki ne može biti izbačen iz svog doma ukoliko ga ne sveže onaj ko je još jači od njega. Tek on će oteti sve njegovo i izbaciti ga (Mt.12,29). Kako će posle takve sramote onaj ko je izbačen moći ponovo da uđe i da prebiva zajedno sa pravim gospodarem doma, koji sa svojim domom raspolaže po svojoj volji? I koji car bi tiranina koji je ustao na njega hteo da zajedno sa sobom drži u carskim odajama? Zar ga neće on odmah poseći, ili vezanog predati svojim vojnicima na zaslužene muke i najstrašniju smrt?
85. Dokaz iste tvrdnje iz iskustva duhovnog života, tj. na osnovu dejstva blagodati u onome ko napreduje.
Onaj ko na osnovu toga što mi zajedno pomišljamo i o dobru i o zlu zaključuje da Duh Sveti i đavo mogu zajedno da obitavaju u ljudskom umu, treba da zna da se [slična pojava] dešava stoga što još nismo okusili i videli da je blag Gospod (Ps.33,9). Jer, u početku, kako sam već govorio, blagodat skriva svoje prisustvo u krštenima, očekujući proizvoljenje duše. Kada se već čovek potpuno obrati Bogu, ona neizrecivim nekim čulom otkriva srcu svoje prisustvo. I ona ponovo očekuje kretanje duše, popuštajući u međuvremenu da demonske strele pogađaju samu dubinu njenog osećanja kako bi sa toplijim proizvoljenjem i najsmirenijim raspoloženjem iskala Boga. Ukoliko čovek najzad sa tvrdom odlučnošću počne da ispunjava zapovesti i neprestano priziva Gospoda Isusa, oganj svete blagodati će se prostreti i na spoljašnja čula srca, vidno istrebljujući trnje na ljudskoj njivi. Usled toga će se i đavolski saveti i nagovaranja zaustaviti negde daleko od tog mesta (tj. od srca sa blagodaću), samo lako dotičući strasni deo duše. ? kada se čovek svojim podvizima obuče u sve vrline, i naročito u vrlinu nesticanja, blagodat ozaruje celokupno njegovo biće u nekom najdubljem osećanju, razgorevajući u njemu najtopliju ljubav prema Bogu. Tada se i strele đavolske gase još pre nego što dostignu do telesnih čula. Vejanje Duha Svetog srce ispunjava dubokim mirom, a ognjene đavolske strele se gase još dok lete vazduhom. Uostalom, ponekad Bog dopušta da se čak i čovek koji je dostigao tu meru podvrgava zlom dejstvu demona, ostavljajući njegov um na neko vreme neosvetljenim kako naša samovlasnost [tj. volja] ne bi bila sasvim vezana uzama blagodati, budući da greh treba da se pobeđuje podvigom i budući da čovek još uvek treba da napreduje u duhovnom iskustvu. Jer, ono što se smatra savršenim kod učenika (tj. napredak do samog vrha lestvice koja je pokazana Jakovu), ni izdaleka nije savršeno u poređenju sa bogatstvom Boga, koji poučava ljubavi koja revnuje za napredovanje.
86. Božije popuštenje koje vaspitava, a Božije odvraćanje koje kažnjava.
Sam Gospod govori da je satana pao sa neba (Lk.10,18), kako (unakaženi) ne bi video obitavališta svetih anđela. Kad on nije dostojan opštenja sa dobrim slugama Božijim, kako će moći da zajedno sa Bogom obitava u umu čovečijem? Možda će neko reći da tako biva po popuštenju. Međutim, time se ništa ne dokazuje. Jer, vaspitno popuštenje nikako ne lišava dušu Božanske svetlosti: blagodat samo, kako sam već govorio, skriva od uma svoje prisustvo da bi se duša zbog đavolske gorčine, tj. njegovih dejstava pokrenula da sa svim strahom i velikim smirenjem potraži pomoć od Boga. Slično i mati svoje dete, koje se loše ponaša (ne želeći da se potčini potrebi hranjenja mlekom, na kratko vreme ispušta iz svoga zagrljaja. Uplašivši se neobičnih nepoznatih ljudi KOJI ga okružuju, ono u velikom strahu i sa suzama ponovo hrli u majčin zagrljaj. Tome nasuprot, odvraćanje Božije dušu (koja ne želi da ga ima u sebi) prepušta demonima u ropstvo. Međutim, mi verujemo da nismo nedonoščad, nego istinska čeda Božije blagodati, koja se hrane retkim popuštenjima (iskušenja) i čestim utehama. [Mi verujemo] da ćemo pod dejstvom njene dobrote dospeti u čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,13).
87. O dejstvu na dušu vaspitnog popuštenja Božijeg i Božijeg odvraćanja kojim se kažnjavamo. O tome kako treba dejstvovati u prvom i u drugom slučaju.
Vaspitno popuštenje najpre pogađa dušu velikom tugom, osećajem poniženja i izvesnom merom beznađa, kako bi se u njoj ugušila taština i želja da sobom zadivljuje, i kako bi se privela doličnom smirenju. Međutim, odmah potom ono u srcu izaziva umilni strah Božiji i ispovest sa suzama, te veliku želju za dobrim ćutanjem. Međutim, napuštanje, koje se dešava zbog Božijeg odvraćanja, dušu prepušta samoj sebi, usled čega se ispunjuje očajanjem i neverjem, nadmenošću i gnevom. Poznajući i jedno i drugo, tj. popuštenje i napuštanje, mi treba da pristupamo Bogu saglasno sa svojstvima svakog od njih: u prvom slučaju treba Bogu da prinosimo blagodarnost i obećanja, s obzirom da neobuzdanost naše naravi milostivo kažnjava lišavanjem utehe sa namerom da nas očinski nauči da razlikujemo dobro od lošeg, a u drugom – neprestano ispovedanje grehova, neprekidne suze i veliko usamljivanje, kako bismo, svojim trudom umolili i umilostivili Boga da pogleda, kao ranije, na srca naša. Uostalom, treba znati da se u slučaju vaspitnog popuštenja blagodat skriva u duši, na neuhvatljiv način joj pomažući u njenoj borbi protiv satane prsa u prsa, tako da njenim neprijateljima izgleda da je pobeda nad njima delo nje same.
88. Primerom se objašnjava zbog čega se pri blagodati pomišlja i dobro i zlo. I ko se udostojava da pomišlja samo o duhovnom.
Onaj ko se u zimsko vreme, stojeći negde na otvorenom prostoru, okrene licem ka istoku u rano jutro, svojom prednjom stranom će biti ogrejan suncem, dok će mu zadnja strana ostati van uticaja sunčeve toplote. U tom trenutku, naime, sunce nije nad njegovom glavom. Tako biva i sa onima koji se još nalaze na početku duhovnog delanja: njihovo se srce ponekad delimično ogreva svetom blagodaću, usled čega njihov um počinje da rađa duhovna razmišljanja. Ipak, spoljašnji delovi njihovog srca još uvek nastavljaju da mudruju po telu. Naime, svi delovi srca još ni izdaleka nisu u dubokom osećanju ozareni svetlošću blagodati. (Oni koji to nisu razumeli izmisliše da se u umu podvižnika nalaze dva lica koja se međusobno suprotstavljaju). Eto zbog čega se dešava da duša u isto vreme pomišlja i dobro i zlo. Tako u pomenutom primeru čovek u isto vreme oseća i hladnoću i toplotu. Jer, od trenutka kada je skliznuo u dvojstvenost poznanja, naš um oseća neku nuždu da, i bez svoga htenja, u isto vreme pomišlja i dobro i zlo. To se naročito [može primetiti] kod onih koji su dostigli do tananog rasuđivanja. Ma koliko se trudio da uvek pomišlja samo dobro, on se uvek seća i lošeg. Jer, od Adamovog pada ljudsko sećanje se nekako razdelilo na dvojaku pomisao. Međutim, ukoliko mi sa toplom revnošću počnemo da ispunjavamo Božije zapovesti, blagodat će, osvetljavajući sva naša čula u nekom dubokom osećanju, popaliti sva naša grehovna sećanja. Naslađujući nas mirom neprestane ljubavi, naše srce će da nas navikava da pomišljamo samo ono što je duhovno, a ne telesno. To se veoma često dešava onima koji se približavaju savršenstvu i koji neprestano u srcu svome imaju sećanje na Gospoda.
89. Kroz krštenje blagodat obnavlja u nama obraz Božiji. Podobije, pak, ona izobražava kasnije zajedno sa naporima čoveka koji stiče vrline, na čijem se vrhu nalazi ljubav, kao najsavršenija crta bogopodobija.
U krštenju koje nas preporađa sveta blagodat nam daruje dva dobra, od kojih jedno bezgranično prevazilazi drugo. Jedno od njih ona daje odmah: u samoj vodi se obnavljaju i prosvećuju sve crte duše koje sačinjavaju obraz Božiji i [čovek] se pere od svake grehovne prljavštine. Drugo, tj. podobije Božije, ona očekuje da ostvari zajedno sa nama. Prema tome, kada um sa velikim oduševljenjem počinje da okuša dobra Svesvetog Duha, treba da znamo da blagodat počinje, da tako kažem, da na crtama obraza izobražava crte podobija. Slikari u početku samo jednom skicom ocrtavaju lik čoveka, da bi potom, malo po malo, dodavali jednu boju za drugom, predstavljajući obraz onoga koga slikaju, koji je sa njim sličan čak do pojedinačnih vlasi. I sveta blagodat Božija u početku kroz krštenje u čoveku obnavlja crte obraza Božijeg, postavljajući čoveka u stanje u kome je bio kada je bio sazdan. Kada uvidi da mi sa svim proizvoljenjem stremimo ka krasoti podobija Božijeg, te stojimo nagi i bez straha u njenoj radionici, ona u duši slika vrlinu za vrlinom, uznoseći njen lik iz slave u slavu i dodajući joj crte podobija Božijeg. Pri tome osećaj pokazuje kako se u nama oblikuju crte podobija. Ipak, savršenstvo podobija prepoznajemo tek kroz prosvećenje. Napredujući u izvesnoj meri i neizrecivom skladu, um osećajem prima sve vrline. Međutim, duhovnu ljubav ne može steći onaj ko se nije osvedočeno prosvetio Duhom Svetim. Ukoliko od Božanske svetlosti ne primi savršeno podobije, umu će savršena ljubav još uvek ostati nedostupna, pa makar i stekao sve druge vrline. Jer, samo kada se savršeno upodobi Božijoj vrlini (u meri koja mu je dostupna), čovek će poneti i podobije Božanstvene ljubavi. Kada se pri slikanju portreta skici doda najpodesnija boja, lik čak po osmehu postaje sličan onome koga portretišu. I Božanska blagodat, izobražavajući u nekome podobije, dodaje svetlost ljubavi, pokazujući da je obraz Božiji sveukupno doveden do blagoljepija podobija. Osim toga, bestrašće duši može da dostavi jedino vrlina ljubavi. Jer, ljubav je punota zakona (Rim.13,10). Naš unutrašnji čovek se svakodnevno obnavlja u dodiru sa ljubavlju. Ipak, u punotu uzrasta on dolazi samo sa punim savršenstvom ljubavi.
90. U početku se u celini mogu osetiti blagodatne utehe, koje se potom skrivaju. Prvo se dešava da bi se podržala revnost u podvizima, a drugo – da bi se podvižnik smirio. Potpuno projavljivanje blagodati se ostvaruje u ljubavi… Kako ono biva.
Ukoliko čovek vatreno zavoli vrlinu Božiju, Duh Sveti u samom početku podvižništva duši daje da se sa osećajem osvedoči u sladost Božiju kako bi um tačno i jasno spoznao veličinu ploda bogoljubivog truda. Međutim, On potom na dugo vreme sakriva bogatstvo životvornog dara kako bismo mi, i pored napredovanja u svim vrlinama, mislili o sebi da smo ništavni, budući da ne vidimo da je sveta ljubav u nama postala stalni deo naše naravi. U to vreme se dešava da demon mržnje silno navaljuje na duše podvižnika usled čega se one mrzovoljno odnose čak i prema onima koji ih vole: oni čak ni za vreme pozdrava ne mogu da se oslobode pogubnog dejstva mrskosti. Usled toga duša silno tuguje i boluje. Iako u sećanju drži duhovnu ljubav, ona nije u stanju da je probudi u svom osećaju, usled, kako joj izgleda, nedovoljnog napora u usavršavanju. Stoga treba silom da se teramo na vršenje dela ljubavi, te ćemo moći da je osetimo u svoj njenoj punoti i osvedočenosti. Međutim, njenom savršenstvu niko od onih koji živi u telu ne može da priđe, izuzev svetih koji su se udostojili mučeništva i savršenog ispovedništva. Jer, onaj ko ih je dostigao, potpuno se preobražava, te čak i hrani nerado prilazi. Uostalom, zar bi onaj ko se hrani Božanskom ljubavlju mogao još da oseća želju za dobrima sveta? Zbog toga premudri Pavle, veliki sasud poznanja, blagovesteći nam o budućim utehama namenjenim pravednicima, iz sopstvenog svedočenja govori: Carstvo Božije nije jelo ni piće, nego pravednost i mir i radost u Duhu Svetome (Rim.14,17), što predstavlja plod savršene ljubavi. Na taj način, oni koji napreduju u savršenstvu često i ovde mogu da je okušaju. Ipak, u punom savršenstvu ne može da je stekne onaj u kome najpre nije život progutao ono što je smrtno (2.Kor. 5,4).
91. O dejstvu blagodatne ljubavi prema Bogu.
Jedan od onih koji nezasito ljube Boga mi pričaše: „Jednom sam poželeo da zaista poznam ljubav Božiju. I Blagi mi je [traženo] darovao u punom osećanju i sa potpunim osvedočenjem. To dejstvo sam osećao sa velikom snagom, usled čega je moja duša sa neizrecivom nekom radošću i stremljenjem želela da napusti telo i da ode ka Gospodu, te da sasvim zaboravi način privremenog života“. Onaj ko je okusio dejstvo te ljubavi ne ljuti se ni na koga, pa makar doživeo hiljade uvreda i lišavanja: on ostaje u duši prilepljen ljubavlju za onoga ko ga vređa i žalosti. Njegova [revnost] se razgoreva samo protiv onih koji napadaju na siromahe ili protiv Boga govore nepravdu, kako govori Pismo (Ps. 74,6), ili, pak, na neki drugi način žive u zlu. Jer, onaj ko Boga ljubi mnogo više nego sebe (tj. ko ne ljubi sebe, nego samo Boga) već ne misli o sopstvenoj časti, već želi jedino da se poštuje pravednost Onoga koji ga je počastvovao večnom čašću. To on ne želi nekom olakom i privremenom željom. Naprotiv, usled savršenog iskustva ljubavi prema Bogu, to raspoloženje je kod njega postalo nepromenjivo svojstvo naravi. Treba takođe znati da onaj ko je Bogom doveden do takve ljubavi biva iznad same vere, u osećanju srca potpunom ljubavlju držeći Onoga koji se verom poštuje, kao što nam jasno ukazuje sveti Pavle, govoreći: ? sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav (?.?o?.13,13). Jer, onaj ko Boga drži punim bogatstvom ljubavi, kao onaj ko sav prebiva u čežnji, kako rekoh, biva neuporedivo iznad svoje vere.
92. Radi uspeha u bogoslovstvovanju neophodno je obnavljati narušeni mir sa drugima.
Umereno dejstvo svetog poznanja nas, po svom svojstvu, navodi da znatno tugujemo ukoliko svojom razdražljivošću nekoga uvredimo i načinimo ga svojim neprijateljem. Za sličan postupak ono ne prestaje da grize našu savest, sve dok posredstvom objašnjenja i izvinjenja ne uspemo da uvređenoga vratimo ka pređašnjem dobrom raspoloženju prema nama. Takva skrušenost se sa naročitom snagom projavljuje kada se neko od ljudi ovoga sveta, makar i nepravedno, naljuti na nas. To nas krajnje opterećuje i žalosti, budući da smo za njega postali sablazan i uzrok posrtanja. Zbog toga i um naš u tim trenucima više nije sposoban da bogoslovstvuje. Po svojoj prirodi budući u potpunosti ljubavlju, učenje [duhovnog] poznanja našoj misli ne dopušta da se uznese do božanstvenih sagledavanja ukoliko prethodno ne vaspostavi ljubav sa onim ko se nepravedno gnevi na nas. U slučaju da on neće [da se izmiri], ili da se udaljio iz naših krajeva, mi treba u duši sa najboljim raspoloženjem prema njemu da zamislimo njegov lik, u dubini srca ispunjavajući zakon ljubavi. Jer, oni koji žele da steknu bogopoznanje treba i lica onih koji se nepravedno gneve na njih da zamišljaju u svom umu sa bezgnevnom pomisli. Ukoliko postigne [rečeno], um će ne samo u oblasti bogoslovlja koračati bezbedno i nepogrešivo, već će i sa velikom smelošću uzrastati u ljubavi Božijoj, sa drugog stepena se penjući na prvi.
93. Put vrline je u početku težak i gorak, a kasnije postaje lagan i prijatan.
Put vrline za one koji tek počinju da vole blagočašće izgleda surov i strašan. On nije takav sam po sebi, već se priroda čoveka od samog izlaska iz majčine utrobe navikava da živi lagodno u uživanjima. Za one koji su već uspeli da stignu do njegove sredine, on poprima sasvim drugi, veoma blag i prijatan vid. Jer, kada naša zla stremljenja budu potisnuta dobrim navikama, zajedno sa njima iščezava i samo sećanje na beslovesna uživanja. Usled toga duša sa velikom radošću korača svim stazama vrline. Stoga Gospod, izvodeći nas na put spasenja, govori da je tesan i pun skorbi put koji vodi u život i da je malo onih koji njime idu (Mt.7,14). Onima, međutim, koji su se sa velikom željom ustremili na ispunjavanje Njegovih svetih zapovesti, On govori: Jaram je moj blag i breme je moje lako (Mt.11,30). Nama predstoji da u početku našeg podviga nasilnim naporom volje ispunjavamo svete zapovesti Božije, kako bi nam blagi Gospod, uvidevši našu nameru i trud, darovao spremnost da rado služimo Njegovoj preslavnoj volji. Jer, od Gospoda se dobija volja (Prič.8,35). Posle toga, mi već počinjemo sa velikom radošću da neprestano činimo dobro. Tada zaista osećamo da je Bog onaj koji čini u nama i da hoćemo i da tvorimo po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,13).
94. Spoljašnja i unutrašnja iskušenja podvižnika čine sposobnim da u sebi odrazi Božanske krasote.
Vosak koji nije zagrejan i omekšan ne može dobro da primi pečat koji se u njega utiskuje. Tako i čovek koji nije podvrgnut naporima i bolestima ne može da primi pečat vrline Božije. Stoga Gospod govori božanstvenom Pavlu: Dosta ti je blagodat moja; jer se sila moja u nemoći pokazuje savršena (2.Kor.12,9). I sam apostol se hvali govoreći: Zato ću se najradije hvaliti svojim nemoćima, da se useli u mene sila Hristova (2.Kor.12,9). Takođe, i u Pričama je napisano: Jer, Gospod kara onoga koga ljubi, i bije svakog sina koga prima (Prič.3,12). Apostol nemoćima naziva napade neprijatelja Krsta, koji su se često dešavali i njemu i svima svetima kako se ne bi pogordili zbog mnoštva otkrivenja (2.Kor.12,7), već kako bi kroz smirenje prebivali u stanju savršenstva, prepodobno čuvajući Božanski dar putem čestih uniženja. Mi, pak, nemoćima nazivamo lukave pomisli i telesne nepravilnosti. Jer, tada su tela svetih (koji su se podvizavali protiv greha) bila predavana smrtonosnim ranama i raznim drugim mukama, usled čega su bila iznad strasti koje su kroz greh ušle u ljudsku prirodu. Danas, pak, kada se u Gospodu umnožava mir Crkvama, telo podvižnika blagočašća treba da se iskušava čestim nepravilnostima [tj. bolestima], a duša lukavim pomislima, naročito onih koji imaju poznanje koje je praćeno sa svakim osećanjem i osvedočenošću, kako ne bi pali u taštinu i rasejanost i kako bi mogli, radi velikog smirenja, u svoja srca da smeste pečat Božanske lepote, po rečima svetog proroka: Znamenova se na nama svetlost lica tvoga, Gospode (Ps.4,7). Stoga treba sa blagodarnošću da trpimo volju Gospodnju. Tada će nam se i bolesti i borba protiv demonskih pomisli uračunati kao neko drugo mučeništvo. Jer, onaj ko je nekada iz usta bezakonih vlastodržaca govorio svetim mučenicima: „Odreknite se Hrista i zavolite slavu ovoga veka“, i danas isto neprestano ponavlja slugama Božijim. Onaj ko je tada mučio tela pravednih i ko je kroz služitelje đavolskog mudrovanja užasno vređao časne učitelje i danas na ispovednike blagočašća navodi razna stradanja sa velikim poniženjima i izrugivanjima, naročito ukoliko, radi slave Gospodnje, sa velikim žarom pomažu ugnjetenim i siromasima. Zbog svega toga trebalo bi sa svom izvesnošću i trpljenjem da u sebi izgradimo svedočanstvo savesti pred licem Božijim, po [Davidovoj] reči: Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati na me pažnju (Ps.39,2).
95. O dvojakom smirenju – tj. smirenju naprednih i smirenju savršenih.
Smirenje se ne stiče lako. S obzirom da je vrlo uzvišena [stvar], neophodni su veliki napori da bi se dostiglo. Pričesnicima svetog poznanja ono dolazi na dva načina. Kod podvižnika blagočašća koji se nalazi na sredini duhovnog puta smirena misao se održava ili usled telesne nemoći, ili usled neprijatnosti od strane onih koji ustaju na revnitelje pravednog života, ili usled lukavih pomisli. Kod onoga, pak, čiji se um u punom osećaju i osvedočenju ozaruje svetom blagodaću, smirenoumlje postaje prirodno raspoloženje duše. Jer, hranjena i nasićenja blagošću Božijom, ona ne može više da se nadme do uznošenja slavoljublja, čak i da neprestano ispunjava zapovesti Božije. Naprotiv, u opštenju sa Božanskim snishođenjem, ona sebe smatra beznačajnijom od svih. Prvo smirenoumlje je uglavnom praćeno tugom i teskobom, a drugo – radošću i svemudrim stidom. Jedno, kako rekoh, dolazi podvižnicima koji su na sredini puta, a drugo se udeljuje ljudima koji se približavaju savršenstvu. Stoga se prvo često podavljuje žitejskim uspesima, dok se drugo ne koleba čak ni kada bi se [podvižniku] ponudila sva carstva ovoga sveta. Ono ne samo da se ne plaši najstrašnijih strela grehovnih, već ih uopšte i ne oseća. Jer, budući duhovno, ono više nema nikakvog osećaja za telesnu slavu. Podvižnik njega dostiže tek pošto prođe kroz prvo smirenje. Jer, ukoliko najpre kroz vaspitnu skorb stradanja ispitivački ne smekša našu samovlasnost [tj. volju], blagodat nam neće dati drugo bogatstvo.
96. O čuvanju od praznih loših pomisli i razgovora.
JBubitelji uživanja sadašnjeg veka prelaze od pomisli na pad. Nošeni mnjenjem bez rasuđivanja, oni skoro sve svoje strasne zamisli sa žudnjom izražavaju ili u bezakonim rečima ili u nepodobnim delima. Oni, pak, koji su odlučili da vode podvižnički život [ostavljaju zla dela i] prelaze ka zlim pomislim, ili ka zlim i štetnim rečima. Ukoliko vide da se oni predaju osuđivanju i zloslovljenju drugih, ili da vode isprazne i neumesne razgovore, ili da se neprilično smeju, ili da se bezmerno gneve, ili da žele ispraznu i nekorisnu slavu, demoni ih odmah u gomilama napadaju. Uzevši slavoljublje kao povod za svoju zloću i uskočivši kroz nju kao kroz neka mračna vrata, oni pljačkaju njihove duše. Stoga oni koji se predaju sticanju vrlina ne treba da priželjkuju slavu, niti da ištu razgovore sa mnogima, niti da često izlaze i šetaju se, niti da bilo koga osuđuju (čak i da je dostojan osude), niti da su pričljivi (makar i govorili samo o dobrome). Jer, pričljivost znatno rasejava um i ne samo da ga čini nesposobnim za duhovno delanje, nego ga još i predaje u ruke demona uninija. Oslabivši ga malo po malo, on ga dalje predaje demonu bezmerne tuge, a na kraju i demonu gneva. Stoga um uvek treba upražnjavati u ispunjavanju svetih zapovesti i u dubokom sećanju na slavu Gospodnju. Jer, onaj ko poštuje zapovesti, kaže Pismo, neće poznati lukavu reč (Prop.8,5), tj. neće skrenuti ka neumesnim pomislima ili rečima.
97. Neprestano sećanje na Gospoda i neprestana molitva sa čuvanjem uma jesu jedino sredstvo za očišćenje srca.
Znak da je duša bolno počela da mrzi strasti jeste osećaj oštrog bola srca koje prima ubode demonskih strela, pri čemu se čoveku čini da nosi same strele. Ona se tada nalazi na početku svog očišćenja. Jer, ukoliko ne pretrpi veliki bol od bestidnosti greha, ona kasnije neće moći bogato da se raduje blagosti pravednosti. Nakon toga, onaj ko želi da očisti svoje srce neka ga zagreva neprestanim sećanjem na Gospoda Isusa, imajući u njemu jedinstveno poučavanje i neprestano delanje. Jer, onaj ko želi sa sebe da zbaci sopstvenu gnjilost ne treba samo povremeno da se moli. Naprotiv, on uvek treba da se bavi molitvom i da čuva um, pa makar se nalazio i daleko od molitvenog doma. Onaj ko hoće da očisti zlato [ne treba] ni za kratko vreme da ostavi ognjište bez vatre, inače će se ruda koju čisti ponovo stvrdnuti. Tako ni [podvižnik] ne treba samo povremeno da se seća Boga, tj. da u drugo vreme ne misli o Njemu. Jer, ono što stiče molitvom, on će izgubiti kada je prekrati. Ljubitelju vrline je svojstveno da neprestanim sećanjem na Boga čisti zemljanost srca. Na taj način će, pri postepenom isparavanju zla pod dejstvom ognja dobrog sećanja, duša u punoj slavi da savršeno dođe do svoje prirodne prozračnosti.
98. U čemu se sastoji bestrašće ili čistota srca.
Bestrašće nije stanje u kome nas ne napadaju demoni. Jer, u tom slučaju bi, po apostolu, trebalo izići iz ovoga sveta (?.?o?. 5,10). Bestrašće znači da ostajemo mirni i kada nas oni napadaju. Oni koji su obučeni u oklope mogu da se podvrgavaju streljanju protivnika, da čuju zvuk strela koje lete i čak da vide same strele koje su na njih odapete, pa ipak da ostanu neranjivi usled tvrdoće svoje ratničke odeće. Ograđeni gvožđem, oni nisu podvrgnuti ranama za vreme borbe, Mi se, pak, posredstvom činjenja dobrih dela oblačimo u oklop svete svetlosti i u šlem spasenja, te razgonimo mračne demonske redove. Jer, čistotu ne donosi samo prestanak činjenja zla, nego još više velika revnost za dobro, koja na kraju potpuno iskorenjuje zlo.
99. O dva demona koji nas napadaju duže od svih drugih – demonu prekomerne revnosti i telesne pohote. Kako se boriti protiv njih.
Pošto čovek Božiji pobedi skoro sve strasti, ostaju dva demona koji ratuju protiv njega. Jedan od njih muči dušu, usled njenog velikog bogoljublja raspaljujući je na preteranu revnost i na nameru da ne dopusti da iko drugi ugodi Bogu više od nje, dok drugi muči telo, pobuđujući ga nekim ognjenim dejstvom na telesnu pohotu. Sa telom se navedeno dešava stoga što je slast svojstvena našoj prirodi, u koju je uložena radi rađanja dece (usled čega se teško savlađuje), a potom i po popuštenju Božijem. Jer, kada vidi da se podvižnik visoko uznosi zbog umnožavanja vrlina, Gospod ponekad dopušta da ga uznemiri pogani demon kako bi sebe počeo da smatra gorim od svih drugih ljudi. Takav napad strasti ponekad biva nakon učinjenih dobra dela, a ponekad i pre njih. Bilo da im prethodi ili da im sledi, pokret ove strasti primorava dušu da se smatra nekorisnom, ma kako inače bila velika dela koja čini. Protiv prvog mi treba da se borimo udvajanjem smirenja i ljubavi, a protiv drugog – uzdržanjem, negnevljivošću i udubljenim sećanjem na smrt. Na taj način ćemo u sebi neprestano osećati dejstvo Svetog Duha i u Gospodu postati viši od strasti.
100. Bogu treba ispovedati i sve nevoljne i neznane grehe. Inače će u času smrti biti teško.
Oni među nama koji su postali pričesnici svetog poznanja neosporno će morati da daju odgovor i za nehotičnu rasejanost uma, kao što govori božanstveni Jov: Zabeležio si i kad sam nehotično prestupio (Jov 14,17). I pravedno je. Jer, onaj ko neprestano upražnjava sećanje na Boga i ko ne prenebregava Njegove svete zapovesti neće pasti ni u nehotični ni u hotimični greh. Treba, dakle, odmah da Vladici prinesemo skrušeno ispovedanje i za nevoljne padove, tj. za kršenje uobičajenog [monaškog] pravila (jer, nije moguće da čovek ne pada u ljudske grehe), sve dok nam se savest kroz suze ljubavi sasvim ne osvedoči da nam je oprošteno. Jer, sveti Jovan je govorio: Ako ispovedamo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe, i očisti nas od svake nepravde (1.Jn.1,9). Stoga treba neprestano da pazimo na osećanje skrušenog ispovedanja kako naša savest ne bi na neki način obmanula samu sebe, pomislivši da se već dovoljno ispovedala Bogu. Jer, sud Božiji je mnogo stroži od suda naše savesti, čak i kad čovek kod sebe ne primećuje loše postupke, kao što nas uči premudri Pavle, govoreći: Ni sam sebe ne sudim. Jer ne osećam ništa na svojoj savesti, ali stoga nisam opravdan. ? onaj koji me sudi jeste Gospod (1.Kor.4,3-4). Ukoliko se, dakle, ne budemo kako treba ispovedali za njih, u vreme izlaska naše duše osetićemo u sebi neki neodređeni strah. Mi, pak, koji ljubimo Gospoda, treba da želimo i da se molimo da u to vreme budemo slobodni od svakog straha. Jer, onaj ko tada bude obuzet strahom, neće slobodno proći mimo knezova tartara. Oni, naime, tu bojažljivost duše smatraju znakom njenog saučesništva u njihovom zlu. Duša, pak, koja je obradovana ljubavlju Božijom, u čas razrešenja od tela sa anđelima mira leti iznad svih mračnih hordi. Ona je na neki način dejstvom duhovne ljubavi dobila krila, s obzirom da je ljubav savršeno ispunjenje zakona. Stoga će oni koji sa takvom smelošću odlaze iz ovog života prilikom Drugog dolaska Gospodnjeg biti uzeti sa svima svetima. Oni, pak, koji u vreme smrti osećaju makar i mali strah biće ostavljeni u gomili svih drugih ljudi, kao podložni sudu, kako bi bili ispitani ognjem suda i dobili nasleđe po svojim delima od blagog Boga našeg i Cara Isusa Hrista. Jer, On je Bog pravde i Njegovo je bogatstvo blagosti Carstva Njegovog, koje daje nama koji ga ljubimo u vekove i u sve vekove vekova. Amin.
 
Tumačenje svetog Maksima povodom reči stotog poglavlja: „Kako bi bili ispitani ognjem suda“… i dalje.
„Oni koji su stekli savršenu ljubav prema Bogu i koji su putem vrlina učinili da su im se krila duše osnažila za lak let, bivaju uzneseni, kako kaže apostol, na oblacima i na sud neće ići. Oni, pak, koji nisu dostigli takvo savršenstvo i koji pored dobrih dela imaju i grehe, ići će na sud, te će kroz ispitivanje dobrih i zlih dela kao ognjem biti oprobani. I ukoliko tas sa dobrim delima prevagne, oni će biti izbavljeni od mučenja“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovih naslova nema u grčkom originalu. Njih je smislio latinski prevodilac. Mi ih preuzimamo, smatrajući da će znatno pomoći da se učenje svetog Dijadoha lakše razume i zapamti (Patrol. graecae Migne, t. 65),- prim. prev.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *