НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК

II

ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ПОГЛАВЉА О ЉУБАВИ

 

СТОТИНА ПРВА
1. Љубав је добро расположење душе по коме ништа од постојећег не претпоставља познању Бога. Није могуће да је задобије онај ко има пристрашће према било чему земаљском.
2. Љубав се рађа од бестрашћа, бестрашће од наде у Бога, а нада од трпљења и дуготрпељивости. Оне се рађају од свеобухватног уздржања, уздржање од страха Божијег, а страх од вере у Господа.
3. Онај ко верује у Господа, боји се ада, а ко се боји мучења уздржава се од страсти. Онај ко се уздржава од страсти трпељиво подноси невоље. Онај ко трпи невоље имаће наду у Бога. Нада, пак, у Бога ослобађа од земаљске пристрасности. Ум који је ослобођен од пристрасности имаће љубав према Богу.
4. Онај ко љуби Бога познање Бога претпоставља свему створеноме од Њега. Кроз чежњу, он је непрестано прилепљен уз њега.
5. Све што постоји створено је кроз Бога и за Бога и Бог је бољи од свега што је створио. Стога онај ко оставља Бога и занима се лошијим, показује да Богу претпоставља оно што је кроз Њега постало.
6. Онај чији је ум прилепљен уз љубав према Богу, све видљиво, па и само тело своје, презире као туђе.
7. Уколико је душа боља од тела, и уколико је Бог несравњено бољи од света који је створио, онда се онај ко тело претпоставља души, те створени свет Богу ни по чему не разликује од идолопоклоника.
8. Онај ко је одвојио ум од љубави и привржености према Богу и привезао га за чулно, души претпоставља тело и Богу Творцу Његова створења.
9. Уколико је живот ума светлост познања, коју рађа љубав према Богу, онда је добро речено да нема ничег већег од Божанске љубави.
 
10. Ум који се са љубавном чежњом узноси Богу не осећа ништа од постојећег. Јер, обасјаван Божанском и бескрајном светлошћу, он је безосећајан за све од Бога створено, слично чулном оку [које не примећује] звезде када се роди сунце.
11. Све врлине садејствују уму у стицању Божанске љубави, а изнад свега чиста молитва. Њоме узношен ка Богу, ум бива изван свега постојећег.
12. Када кроз љубав буде обузет Божанским познањем, ум иступа изван постојећег и, осетивши Божанску бескрајност, слично божанственом Исаији, од усхићења долази у осећање смирења, са скрушеношћу говорећи речи пророка: О кукавни ја, јер се скруших, јер будући човек и имајући нечисте усне и живећи у народу који има нечисте усне видех Цара, Господа Саваота својим очима (Ис.6,5).
13. Онај ко љуби Бога, не може а да не воли свакога човека као самога себе, према и негодује због страсти оних који се још нису очистили. Видећи, међутим, њихово исправљање, он се радује неизмерном и неизрецивом радошћу.
14. Нечиста душа је страсна, будући испуњена помислима похоте и мржње.
15. Онај ко у срцу своме види траг мржње према ма ком човеку за ма какву погрешку потпуно је туђ љубави према Богу. Јер, љубав према Богу никако не трпи мржњу према човеку.
16. Ако ме љубите, говори Господ, заповести моје држите (Јн.14,15). Ово је заповест моја: да љубите један другог (Јн.15,12). Онај, дакле, ко не љуби ближњега, не држи заповест, а ко не држи заповест – не може ни Господа љубити.
17. Блажен је човек који све људе може подједнако да воли.
18. Блажен је човек који није привезан ни за једну пропадљиву или пролазну ствар.
19. Блажен је ум који се, прошавши све ствари, непрестано наслађује Божанском красотом.
20. Онај ко старање о телу доводи до похоте и ко има злопамћење према ближњем због привремених ствари више служи твари, неголи Творцу.
21. Онај ко тело своје чува од уживања и од болести стиче сатрудника у служењу бољем.
22. Онај ко бежи од свих светских похота постаје виши од сваког светског вештаства.
23. Онај ко љуби Бога неизоставно љуби и ближњега. Он не може да чува имање, већ њиме богодолично располаже, дајући свакоме ко заиште.
24. Онај ко чини милостињу подражавајући Бога не види разлику у телесним потребама између доброга и рђавога, праведнога и неправеднога, већ свакоме подједнако раздељује према потреби, премда због доброг произвољења врлинскога претпоставља порочноме.
25. По природи благ и бестрасан, Бог све подједнако воли као своја створења, премда врлинског прославља јер стиче познање, а порочног по својој доброти милује и обраћа, кажњавајући га у овоме свету. И човек који је по свом настројењу добар и бестрасан све људе подједнако воли: врлинског због природе и доброг произвољења, а порочног због природе и састрадавања, милујући га као неразумнога и као онога који ходи у тами.
26. Расположење љубави се не препознаје само раздавањем иметка, него и предавањем Речи Божије и телесним служењем.
27. Онај ко се истински одрекао светских ствари, те ближњему из л.убави нелицемерно служи, убрзо постаје слободан од сваке страсти и заједничари у Божанској љубави и знању.
28. Онај ко је у себи стекао Божанску љубав, по речима божанственог Јеремије, не замара се следећи Господа Бога свог (Јер. 17,16), већ храбро подноси сваки напор, увреду и ружење, не мислећи зла никоме.
29. Уколико те пеко увреди или у нечему понизи пази да те помисао гнева, одвојивши те жалошћу (због увреде) од љубави, не вргне у област мржње.
30. Уколико те заболи увреда или бешчашће знај да си добио велику корист, с обзиром да је кроз понижење из тебе истерана таштина.
31. Сећање на ватру не загрева тело. Ни вера без љубави у души не производи светлост познања.
32. Светлост сунца привлачи здраво око. И познање Бога природно кроз љубав привлачи чисти ум.
33. Ум је чист уколико се одвојио од незнања и уколико је осветљен Божанском светлошћу.
34. Душа је чиста уколико се ослободила од страсти и уколико се непрестано весели Божанском љубављу.
35. Страст је за осуду с обзиром да представља неприродно кретање душе.
36. Бестрашће је мирно стање душе: у њему душа постаје тешко покретна на зло.
37. Онај ко је са трудом стекао плодове љубави не намерава да се одвоји од ње, макар претрпео и хиљаде зала. Нека те у [речено] увери ученик Христов Стефан и слични њему, те и Он сам, с обзиром да се молио за своје убице и за њих тражио опроштај од Оца, будући да нису знали шта чине (Лк.23,34).
38. Љубави је својствено дуготрпљење и доброта (l.Kop.13, 4). Стога је очигледно да постаје туђ љубави онај ко се гневи и чини зло. Туђ, пак, љубави туђ је Богу, будући да је Бог – љубав (1.Јн.4,7).
39. Немојте говорити да сте храм Господњи, каже божанствени Јеремија (Јер.7,4). Ни ти немој говорити да те гола вера у Господа нашег Исуса Христа може спасти. Јер, речено није могуће уколико не стекнеш и љубав према Њему кроз дела. Јер, гола вера [не користи], будући да и ђаволи верују и дрхте (Јак.2,19).
40. Дело љубави сачињавају усрдно доброчинство ближњем, дуготрпељивост, трпљење и употребљавање ствари по правом смислу.
41. Онај ко воли Бога никога не ожалошћује и ни на кога се не жалости ради пролазних [ствари]. Он се ожалошћује и ожалошћује [друге] спасоносном само жалошћу, каквом се блажени Павле и сам жалостио и ожалошћавао Коринћане (2.Кор.7,8-И; 2.Кор.2,4).
42. Онај ко воли Бога живи анђелски живот на земљи: пости и бди, пева и моли се и о сваком човеку увек добро мисли.
43. Свако се труди да добије оно што жели. Божанство је, међутим, неупоредиво боље и достојније жеље од свих добара и [ствари] које се могу желети. Колико, дакле, само труда треба ми да покажемо да бисмо достигли Онога ко је по природи добар и пожељан.
44. Немој прљати своје тело срамним делима и немој скрнавити душу злим помислима, те ће мир Божији доћи на тебе, доносећи љубав.
45. Изнуравај тело своје гладовањем и бдењем и без лењости упражњавај псалмопојање и молитву, те ће освећење целомудрености доћи на тебе, доносећи љубав.
46. Онај ко се удостојио божанственог познања и кроз љубав стекао његово просвећење никада неће примити надменост духа таштине. Онај, пак, ко се није удостојио да га стекне, лако се њиме заноси. Уколико, међутим, у свему што ради има поглед обраћен на Бога, све ради Њега чинећи, он ће лако уз Његову помоћ избећи таштину.
47. Онај ко још није достигао божанствено познање које дела кроз љубав, високо умује о ономе што чини по Богу. Онај, пак, ко га се удостојио, са расположењем говори речи патријарха Авраама (изговорене приликом божанственог јављања): Ја сам земља и пепео (Пост 18,27).
48. Онај ко се боји Господа увек има смиреноумље као сабеседника. Његовим подсећањем он достиже до Божанствене љубави и благодарности. Јер, он се сећа свог ранијег светског живота, разноврсних погрешака и искушења која су му се дешавала од младости, те како га је Господ од свега избавио (уп. З.Тим.3,11) и превео га из страсног живота у живот по Богу. Са тим страхом он прима и љубав, благодарећи непрестано са дубоким смиреноумљем Добротвора и Управитеља живота нашег.
49. Немој прљати ум свој задржавајући у себи помисли похоте и гнева како не би, отпавши од чисте молитве, упао у дух унинија.
50. Ум се лишава смелости према Богу уколико беседи са рђавим и нечистим помислима.
51. Вођен страстима, неразумни се смућује покретима гнева и без разлога хита да побегне од братије. Када се, пак, распаљује похотом, он, раскајавши се, опет прибегава њима. Разборит, међутим, у оба случаја чини супротно: у случају гнева он сече узроке смућења, ослобађајући се огорчења према братији. У случају, пак похоте, он се уздржава од неразумних чежњи и сусрета.
52. У време искушења немој напуштати свој манастир, већ храбро подноси таласе помисли, нарочито туге и унинија. Јер, на тај начин ћеш, по промислу будући искушаван невољама, имати тврду наду на Бога (уп. 2.Кор.1,6). Уколико, пак, оставиш манастир, показаћеш се неискусан, страшљив и непостојан.
53. Уколико нећеш да отпаднеш од љубави по Богу, немој допусти да брат твој заспи огорчен на тебе, нити да ти заспиш огорчен на њега. [Напротив], иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и са чистом свешћу принеси Христу дар љубави кроз усрдну молитву.
54. По речима божанственог апостола, ономе ко нема љубави ништа не користе сви дарови Духа (1.Кор.13,3). Према томе, колико само напора треба да уложимо да бисмо је стекли.
55. Љубав не чини зла ближњему (Рим.13,10). Према томе, зар онај ко завиди брату, жалости се због његовог напретка, поругама каља његов углед или по некој злој навици потајно ради против њега неће себе учинити туђим љубави и кривим Вечном су
ДУ?
56. Љубав је пунота закона (Рим.13,10). Зар онај, дакле, ко има злопамћење према брату, прави му замке, куне га и радује се његовом паду није законопреступник и зар није достојан вечне муке?
57. Онај ко оговара брата и осуђује брата свога, оговара закон и осуђује закон (Јак.4,11). Закон, пак, Христов јесте љубав (Јн. 13,34). Зар клеветник неће отпасти од љубави Христове и самом себи постати узрок вечне муке?
58. Немој дати слуха свога језику клеветника, ни језика свога слуху оговарача, који радо говори или слуша против ближњега, како не би отпао од Божанствене љубави и постао туђ вечном животу.
59. Немој примати прекоре на оца твога, нити подстрекавај онога ко га срамоти да се Господ не би разгневио на дела твоја и да те не би истребио из земље живих (уп. Пон.7,15).
60. Затвори уста ономе који клевета у уши твоје како са њим не би сагрешио двојним грехом, и сам навикавајући на погубну страст и њега не спречавајући да злослови против ближњега.
61. А ја вам кажем, говори Господ, љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају (Мт.5,44). Зашто је тако нешто заповедио? Да би те ослободио мржње, жалости, гнева и злопамтљивости, и да би те удостојио највећег блага савршене љубави. Њу, наиме, не може да има онај ко све људе не љуби подједнако по угледу на Бога, који све људе подједнако љуби и који хоће да се сви спасу и да дођу у познање истине (1.Тим.2,4).
62. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други. И који хоће да се суди с тобом u кошуљу твоју да узме, подај му u хаљину. И ако те ко потера једну миљу, udu c њим две (Мт.5,39-41). Зашто? Да би те сачувао од гнева и смућења и да би другога васпитао твојом незлобивошћу, те да би обојицу, као добар Отац, подвео под иго љубави.
63. Ми у себи носимо страсна маштања о стварима према којима смо некад били пристрасни. Онај, дакле, ко побеђује страсне маштарије, несумњиво презире и ствари од којих потичу. Борба са сећањима је, наиме, тежа од борбе са самим стварима с обзиром да је лакше грешити разумом, неголи на делу.
64. Једне од страсти су телесне, а друге душевне. Телесне имају поводе од тела, а душевне од спољашњих предмета. И једне и друге одсецају љубав и уздржање: љубав душевне, а уздржање телесне.
65. Једне од страсти припадају раздражајном делу душе, а друге желатељном. И једне и друге се покрећу кроз чула. Покрећу се, наиме, када се душа налази изван љубави и уздржања.
66. Теже је савлађивати страсти раздражајног дела душе, неголи желатељног. Стога је Господ и дао већи лек против њих, тј. заповест љубави.
67. Страсти се дотичу само једног дела душе: или раздражајног, или желатељног, или словесног (као у случају заборавности и незнања). Униније, пак, захвата све силе душе, покрећући скоро све страсти. Стога је оно теже од свих осталих страсти. Дајући лек против њега, Господ је добро рекао: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк.21,19).
68. Никада немој повредити никога од браће, нарочито безразложно, да се он, не подносећи увреду, не би удаљио [из манастира]. Јер, тада никада нећеш моћи да избегнеш прекор савести који ће ти увек изазивати тугу у време молитве и ум лишавати смелости према Богу.
69. Немој трпети саблазни подозрења или људе који ти их [преносе]. Јер, они који се на било који начин саблажњавају од догађаја који се дешавају хотимице или нехотимице, не знају пута мирног (Рим.3,17), који своје љубитеље кроз љубав води до познања Бога.
70. Нема савршену љубав онај ко мења своје расположење према људима у складу са њиховим особинама, тј. једнога волећи, а другога мрзећи, или једног и истог [човека] час волећи, час мрзећи из истих разлога.
71. Савршена љубав не раздељује једну природу људи по различитости њихових расположења. Она увек гледа само на њу и све људе подједнако љуби: врлинске – као пријатеље, а порочне – као непријатеље, чинећи им добро, дуготрпећи, подносећи њихове поступке и уопште не мислећи о злу. Она чак и страда за њих, уколико настане погодно време, све са [намером] да их учини пријатељима. Уколико и не успе, она не одступа од свог расположења, показујући увек на исти начин плодове љубави према свим људима. Показујући своју љубав према нама, и Господ и Бог наш Исус Христос је страдао за цело човечанство, свима подједнако дарујући наду васкрсења, премда свако себе чини достојним или славе или мучења.
72. Онај ко не презире славу и бешчашће, богатство и сиромаштво, уживање и тугу, још није стекао савршену љубав. Јер, савршена љубав презире не само наведено, него чак и овај пролазни живот и смрт.
73. Чуј шта говоре они који су се удостојили савршене љубави: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање. Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога који нас је заволео. Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар neћe моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим.8,35-39).
74. О љубави према ближњему чуј, опет, шта говоре: Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу који су Израиљци (Рим.9,1-4), итд. Слично је говорио и Мојсије (Изл.32,33) и остали свети.
75. Онај ко не презире славу и уживање и среброљубље, које их развија и ради којих и настаје, не може да одстрани поводе за гнев. Онај, пак, ко их не одстрани не може да задобије савршену љубав.
76. Смирење и злопаћење ослобађају човека од сваког греха: једно одсеца душевне, а друго – телесне страсти. Тако је чинио и блажени Давид, молећи се Богу речима: Види смирење моје и труд мој и опрости све грехе моје (Пс.24,18).
77. Господ чини бестрасним оне који испуњавају заповести. Кроз божанствене, пак, догмате Он им дарује светлост познања.
78. Сви догмати су односе или на Бога, или на видљиве и невидљиве [ствари], или на промисао и суд који се [пројављује] у њима.
79. Милостиња лечи раздражајни део душе, пост погашује похоту, док молитва очишћује ум и припрема га за сагледавање постојећег. Јер, према силама душе Господ нам је дао и заповести.
80. Научите се од мене, говори Господ, јер сам кротак и смирен срцем (Мт.11,29) и остало. Кротост чува гнев од смућења, а смирење ослобађа ум од надмености и таштине.
81. Постоје две врсте страха Божијег: један се у нама рађа од претње мучењем. Од њега у нама по реду настају уздржање, трпљење, нада на Бога, бестрашће и љубав. Други је, међутим, спојен са љубављу. Он души непрекидно доноси побожност како због смелости љубави не би дошло до пренебрегавања Бога.
82. Први страх савршена љубав изгони напоље (1Јн.4,18) из душе која ју је стекла и која се више не боји мучења. Други, пак, као што је речено, она увек има сједињен са собом. Првом страху доликују речи Писма: Страхом Господњим свако се уклања од зла (Прич.16,6), и: Почетак мудрости је страх Господњи (Прич.1,7; Пс. 110,10), а другом: Страх је Господњи чист и остаје у век века (Пс. 18,9), и: Нема оскудице онима који га се боје (Пс.33,10).
83. Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту, лакомство (Кол.З,5). Земљом [апостол] назива телесно мудровање, блудом – грех делом, нечистотом – сагласност на грех, страшћу – страсну помисао, злом похотом – просто примање похотне помисли, лакомством – вештаство које рађа и увећава страст. Божанствени апостол, дакле, заповеда да умртвимо све наведено, што сачињава делове телесног мудровања.
84. Сећање најпре уноси у ум просту помисао. Уколико се она задржи, покреће се страст. Уколико се не истреби, она ће приволети ум на сагласност, што већ доводи до греха на делу. Пишући [Хришћанима] из незнабожаца, премудри апостол заповеда да се најпре уништи последица греха [тј. грех делом], те да се потом, ступајући обрнутим редом, заврши и са узроком греха. Узрок, пак, који рађа и увећава страсти, као што је речено, јесте лакомство. По мом мишљењу, њиме се означава стомакоугађање, тј. мајка и хранитељка блуда. Јер, лакомство је зло не само у односу на имање, већ и у односу на храну, као што је и уздржање добро не само у односу на храну, већ и на имање.
85. Птица којој је везана нога при покушају да лети пада на земљу вучена узицом. И ум који још није стекао бестрашће при уздизању ка познању небеских [ствари] пада на земљу вучен страстима.
86. Када се потпуно ослободи од страсти, ум неометано ?О ?? ка сагледавању бића, идући ка познању Свете Тројице.
87. Када је чист, ум прима појмове ствари и преко њих се креће ка духовном сагледавању. Уколико, пак, кроз леност постане нечист, он појмове других ствари просто уображава, док људске [појмове] које прима претвара у срамне и лукаве помисли.
88. Уколико у време молитве твоме уму никада не досађује никаква светска помисао, знај да ниси изнан граница бестрашћа.
89. Када почне да осећа своје сопствено здравље, душа и сновиђења почиње да гледа просто и спокојно.
90. Лепота видљивих [ствари] привлачи чулно око. И познање невидљивих [ствари] привлачи чисти ум. НСВИДЈКИВИМ, пак, називам бестелесне [ствари],
91. Велико је не бити пристрасан према стварима. Много је веће остајати бестрастан и у маштањима. Јер, борба са демонима кроз помисли је жешћа од борбе кроз ствари.
92. Онај ко је стекао врлине и обогатио се знањем, ствари види онаквима какве су по природи, те све чини и говори по правом смислу, уопште не правећи погрешке. Јер, ми постајемо врлински или порочни судећи по словесној или бесловесној употреби ствари.
93. Знак крајњег бестрашћа јесте усхођење простих појмова о стварима у срце и у будном стању тела и у сну.
94. Кроз испуњавање заповести ум са себе свлачи страсти. Кроз духовно сагледавање видљивих ствари он оставља страсне појмове о стварима. Кроз познање невидљивих ствари, он [напушта] сагледавање видљивога. И њега самог [тј. познање невидљивога] запоставља кроз познање Свете Тројице.
95. Рађајући се и обасјавајући свет, сунце показује и само себе и ствари које осветљава. Рађајући се у чистом уму, и Сунце правде показује и себе и смисао свега што је створило и што ће учинити.
96. Бога не познајемо по Његовој суштини, него по Његовом величанственом делању и промислу о бићима. Кроз њих као кроз огледало ми видимо Његову безграничну благост, мудрост и силу (уп. Рим.1,20).
97. Чисти ум се налази или у простим појмовима људских ствари, или у природном сагледавању видљивог, или у сагледавању невидљивог, или у светлости Свете Тројице,
98. Налазећи се у сагледавању видљивих [ствари], ум истражује или њихов природни смисао, или смисао онога што означавају, или пак сам њихов узрок.
99. Занимајући се сагледавањем невидљивих [ствари], ум истражује њихов природни смисао, узрок њиховог постанка и њихове последице, те промисао и суд о њима.
100. Нашавши се у Богу и распаљиван чежњом, ум најпре иште смисао Његове суштине. Међутим, у ономе што је у Њему по себи он не налази утеху: тако нешто је немогуће и подједнако несместиво за сваку створену природу. Он се теши оним што је око Њега, тј. вечношћу, бескрајношћу и неограниченошћу, благошћу, мудрошћу, те творачком, промислитељском и судитељном силом у односу према бићима. Једино што можемо да схватимо о Њему јесте Његова бескрајност и немогућност да га познамо, као што су рекли мужеви богослови, Григорије и Дионисије.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *