НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
БЛАЖЕНИ АВА ТАЛАСИЈЕ

АВА ТАЛАСИЈЕ ПРЕЗВИТЕРУ ПАВЛУ,
О ЉУБАВИ, УЗДРЖАЊУ И ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

СТОСЛОВ ЧЕТВРТИ

чији акростих гласи:
 

Него, моли се усрдно Богу нашем
да се избавимо како од правог,
тако и од умишљеног зла.

 
1. Онај ко је свој ум избавио од љубљења и миловања тела, Животворним Духом је умртвио дела телесна (Рим.8,13).
2. Немој мислити да ћеш се ослободити од склоности ка телесном уколико се твој ум још бави оним што је свој^вено телу.
3. Телу су својствена чула и све што је чулно. И души су својствени ум и оно што је мислено.
4. Одвоји своју душу од чула и чулнога, па ће твој ум почети да пребива у Богу, те да се бави духовним предметима.
5. Богу су сродна умна бића, која се само умом спознају.Чула и све чулне ствари су, пак, створени да служе уму.
6. Нека ти чула и чулне ствари служе за духовно сагледавање, а не за задовољавање телесних похота.
7. Наређено ти је да умртвиш дела телесна како би кроз напорне подвиге васкрсао своју душу умртвљену телесним уживањима.
8. Нека Бог буде твој господар, а ти господари над чулима. Будући добар, немој давати да над тобом влада оно што је горе од тебе.
9. Бог је вечан, бескрајан и неограничен. Он је онима који га слушају обећао вечна, бескрајна и неисказива блага.
10. Уму је својствено да пребива у Богу и да умује о Њему, о Његовом промислу и о Његовом Страшном суду.
11. Ти имаш власт да изабереш једно или друго. Буди настрани бољега, па ћеш себи потчинити лошије.
12. Као творевине благога Бога, добра су чула и добро је оно што је чулно. Ипак, они никако не могу да се упореде са умом и оним што је умно.
13. Владика се створио словесно и умно биће, које је способно за познање свега и Њега самог. Чула и оно што је чулно Он је саздао да би служило у те сврхе.
14. Неумесно да непотребни слуга себи потчини доброг господара. Тако је неумесно и да се словесни ум потчињава трулежном телу.
15. Уколико не влада над чулима, ум ће преко њих пасти у грех. Прелешћен чулним уживањем, он обично рађа неприличност.
16. Држећи у власти своја чула, чврсто затварај и сећање. Јер, утисци која су добијени посредством чула путем сећања поново покрећу страсти.
17. Замарај тело и чешће се моли, па ћеш се ускоро ослободити неутемељених помисли.
18. Непрестано се поучавај у Речима Божијим. Трудољубиво упражњавање те врсте искорењује страсти.
19. Од лутања међу страстима ум избављају читање, бдење, молитва и псалмопојање.
20. Пролеће буди биљке у живот. И бестрашће подстиче ум на познање постојећег.
21. Испуњавај заповести, па ћеш стећи мир. Заволи Бога,па ћеш добити познање.
22. Ти си осуђен да хлеб познања једеш у болном напору и у зноју свог лица.
23. Немар је праоца довео до пада. Лишивши га рајских утеха, он га је осудио на смрт.
24. И ти својој Еви нареди да се чува змије како ти, прелешћена, не би дала да окусиш од забрањеног плода.
25. Душа по природи оживљава тело. И душу оживљавају врлина и познање.
26. Онај ко мисли да је мудар личи на безводни облак, кога носе ветрови таштине и гордости.
27. Бежећи од сујете, чувај се и блуда, како не би, избегавајући почасти, пао у бешчашће.
28. Избегавајући таштину, погледај ка Богу, како не би запао у самомњење или блуд.
29. Таштини је својствено да делује ради показивања, а гордости да понижава друге и да се гневи.
30. Избегавајући стомакоугађање, чувај се човекоугађања које се лукаво труди да покаже бледило твога лица.
31. Диван је пост који се радује скромном јелу, који је задовољан оскудном трпезом и који избегава човекоугађање.
32. Постећи до вечери, немој се пресићавати како не би испало да зидаш оно што си тек разрушио.
33. Уздржавајући се од вина, немој пити много ни воде, иначе ћеш свеједно блуду пружити вештаство [тј. храну].
34. Гордост нас наговара да не тражимо Божију помоћ, дасе уздамо у себе и да се узносимо над људима.
35. На расположењу су два средства против гордости. Уколико се она не искористе, невољно ће наићи треће, које је веома сурово.
36. Гордост прогоне молитва са сузама, избегавање да се било ко понизи и невољне скорби.
37. Уразумљавање кроз искушења јесте духовни жезал: он учи смиреноумљу онога ко се узноси у својој неразумности.
38. Умно је не потчинити се помисли онога ко нас тајно наговара против ближњега.
39. Баштован који не брине о корову гуши раст поврћа. И ум који не чисти помисли, губи плодове подвижничког труда.
40. Разуман је онај ко слуша савет, нарочито када га по Богу даје духовни отац.
41. Онај ко је умртвљен страстима не може да разуме савет, нити је способан да се потчини духовном руководству.
42. Онај ко не прима савет не корача правим путем, него стално лута преко стрмина и провалија.
43. Монах јесте ум који се одрешио од чулнога и који сластољубивој помисли не дозвољава да му изађе на очи.
44. Лекар је ум који је сам себе излечио, те оним чиме је излечио себе лечи и друге.
45. Тражи врлину, а потом се старај да је не изгубиш, како не би живео срамно и умро немилосрдно.
46. Господ наш Исус Христос је свима даровао светлост. Међутим, они који му не верују сами себе држе у мраку.
47. Немој сматрати да је мала ствар лишити се врлине: на тај начин је смрт ушла у свет.
48. Послушно испуњавање заповести јесте васкрсење мртвих, будући да је живот природна последица врлине.
49. За умртвљивањем ума кроз преступање заповести нужно иде и смрт тела.
50. Преступивши заповест, Адам је потпао под смрт. Спаситељ је, будући послушан, умртвио смрт.
51. Умртви грех како не би васкрсао мртав и како из мале смрти не би прешао у велику.
52. Спаситељ се оваплотио због Адамовог преступа, тј. да би, разрешивши клетву, све васкрсао.
53. Из овог живота у вечни прелази онај ко је умртвио страсти и ослободио се незнања.
54. Проучивши Писмо наћи ћеш заповести. Испунивши речено, ослободићеш се од страсти.
55. Испуњавање заповести чисти душу. Очистивши се, она постаје причесница светлости.
56. Дрво живота јесте познање Бога. Причестивши се њим, чисти остаје бесмртан.
57. Почетак делатног живота јесте вера у Христа, а крај – љубав према Богу.
58. Исус Христос је Господ и Бог наш, који нам је даровао веру у Њега ради задобијања вечног живота.
59. Он нам се јавио, сјединивши Божанство са душом и телом, како би, као Бог, избавио од смрти и душу и тело.
60. Стекнимо веру како бисмо доспели до љубави, из које се рађа светлост познања.
61. По стицању вере следи страх Божији, уздржање одуживања, трпљење бола, нада у Бога, бестрасност, љубав.
62. Из искрене љубави рађа се природно познање. После њега наступа испуњење врховне жеље, тј. благодат богословља.
63. Ум страсти обуздава силом страха Божијег, верујући у Бога и у Његове опомене и обећања.
64. Од онога коме је дарована вера очекује се уздржање.Утврдивши се, оно рађа трпљење, које подржава трудољубиве навике.
65. Знак трпљења јесте љубав према напорима. Ослањајући се на њих, ум стиче наду да ће добити оно што је обећано и избећи оно чиме се прети.
66. Очекивање будућих добара сједињује ум са очекиваним. Живећи у том споју, он заборавља на садашња добра.
67. Онај ко је окусио од очекиваног, напушта садашње. Тада, наиме, он све своје жеље предаје томе што је пробао.
68. Будућа добра је обећао сам Бог. Онај ко му је поверовао жели будуће као да је садашње.
69. Знак да ум живи у очекиваним добрима јесте покушај да у себи утврди потпуни заборав садашњих ствари и да напредује у познању будућих блага.
70. Добро је бестрашће коме нас учи Бог истине, одасвуд о њему уверавајући богољубиву душу.
71. Добра која су припремљена наследницима обећања јесу превечна, пре свих векова и изнад сваког ума и речи.
72. Саобразимо се са правилима благочашћа како бисмо се удаљили од страсти и како не бисмо отпали од наде.
73. Исус Христос је један од Свете Тројице. Његов сунаследник треба и ти да будеш.
74. Онај кога је Бог научио познању постојећег неће имати тешкоћа да верује Писму у ономе што предсказује.
75. Налазећи ум ослобођен од страсти, Свети Дух га сразмерно тајно уводи у познање оиога чему се надамо.
76. Сагласно са очишћењем ума, душа се руководи и ка познању Божанских Речи.
77. Онај ко је долично уредио тело своје и ко се упражњава у Божанственом познању, самим познањем се све више и више чисти.
78. Ум који почиње да се бави мудрољубљем о Божанским стварима, започиње од вере. Крећући се и ходећи међу тим стварима, он опет долази до вере, премда више.
79. Приметили смо да почетак мудрољубља о Божанственом прати страх, док његов крај предупређује љубав,
80. Ум који почиње да се бави мудрољубљем полази од пажљиве вере и достиже до богословља, које се простире иза граница сваког ума и које одређују као незаборавну веру и сагледавање скривених ствари.
81. Речи о Богу, које сагледавају свети, не односе се на оно што је Он, него на оно што је око Њега.
82. Све речи о Богу могу бити или потврдне или одричне.
83. Тако се суштина, Божанство, благост и друге сличне речи изричу потврдно, а беспочетно, бескрајно, неограничено и сличне одрично.
84. С обзиром да је Света Тројица суштина која је изнад сваког ума и речи, тј. скривено Божанство, све што може да се мисли о Њој има наведени [тј, одрични карактер].
85. Као што се верује у јединствено Божанство Свете Тројице, тако се исповедају и Три Лица јединственог Божанства.
86. Потврдни и одрични наведени [изрази] односе се уопштена Три Лица Свете и Јединосушне Тројице. Потврдни [изрази] су већином везани за посебна својстава сваког Лица, а одречни за заједничку [суштину].
87. Лична својства Божанских Ипостаси су Очинство, Синовство и Происхођење, и друга која се приписују појединачном.
88. Ипостас одређују као суштину са личним својствима.Тако свака Ипостас има и оно што је заједничко суштини и оно што је својствено њој самој.
89. Оно што се изриче као опште у Светој Тројици по одрицању просуђује се као важније. У односу на својства Ипостаси није тако. Међу њима, како је већ речено, нека су потврдна, адруга одречна, као например нерођеност и рођеност, и слична. Нерођеност означава да се Отац није родио, а рођеност значи дасе Син родио.
90. Изрази и именовања се користе да би се разјаснило оно што се сагледава око суштине Свете Тројице, као што је речено (уп. 81.). Оно што се тиче [саме суштине] јесте неспознатљиво уму и неисказиво речима: то зна једино сама Тројица.
91. Као што се једна суштина Божанства назива триипостасном, тако се Света Тројица исповеда једносушном.
92. Отац се сагледава као беспочетни и као почетак. Беспочетан је као нерођен, а почетак као Родитељ Сина и Исходитељ Духа Светог, који су произашли од Њега по суштини и који превечно постоје у Њему.
93. Уздижући се до Тројице, јединица остаје јединица, и Тројица, сводећи се до јединице, остаје Тројица. То и јесте зачућујуће!
94. Син и Дух Свети се не исповедају као беспочетни, премда су вечни. Они нису беспочетни будући да се према Оцу односе као према почетку и извору. Вечни су, опет, јер од вечности сапостоје Оцу, један рођењем, а други исхођењем.
95. Јединствено Божанство Свете Тројице држе нераздељивим и чувају несливеним Три Ипостаси јединственог Божанства.
96. Лично својство Оца јесте нерођеност, Сина – рођеност, Духа Светога – исхођење. Начело Сина и Светога Духа које се помиње не сматра се временским. Та и како би? Напротив, хоће дасе истакне Начело из кога (као светлост из сунца) имају вечно постојање. Јер, Они из Њега произилазе по суштини, премда и нису после Њега.
97. Лична својства Ипостаси се увек сагледавају као непокретна и неизмењива, док је општа суштина или Божанство – нераздељно.
98. Исповедамо Јединицу у Тројици и Тројицу у Јединици,тј. као нераздељиво раздељиву и раздељиво сједињену.
99. Један се почетак у Божанству сагледава, тј. Отац, као почетак Сина и Духа, Родитељ и вечни, бескрајни, безгранични, једносушни и нераздељиви извор савечних. Он је Творац, Промислитељ и Судија свих твари, кроз Сина у Светом Духу. Јер, речено је да је све од Њега, кроз Њега и ради Њега (Рим.11,36). Њему слава у векове. Амин.
100. Сина и Светога Духа исповедамо савечним, али не и сабеспочетним Оцу. Они су савечни стога што сапостоје са бескрајним Оцем. Они, пак, нису беспочетни будући да нису безузрочни, с обзиром да из Њега произилазе, као светлост из сунца, премда и нису после Њега, као што рекосмо. Они се називају беспочетним када се мисли на почетак у времену, како се не би помислило да подлежу времену Они од којих произилази време. Они, дакле, нису беспочетни у односу на Узрок, али су беспочетни у односу на време, с обзиром да но стоје пре сваког времена и века, с обзиром да су изнад сваког века и времена, с обзиром да је од Њих произишао сваки век и време, као и све што садрже век и време и с обзиром да су, као што смо рекли, савечни са Оцем. Њему заједно са Њима припада слава и сила у векове векова. Амин.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *