НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ИЛИЈА, ПРЕЗВИТЕР И ЕКДИК

ЦВЕТНИК
који је саставио Илија,
најмањи међу презвитерима и Екдик

 
1. Хришћанин који исправно верује у Бога не треба да је немаран, него увек треба да очекује искушења и да буде спреман да се са њима суочи, како се не би чудио и збунио када наиђу. Он треба благодарно да претрпи невољу, имајући на уму реч пророка у Псалму: Испитај ме, Господе, и окушај ме (Пс.25,2). У другом Псалму он није рекао: Карање твоје сатре ме, већ – исправи ме до краја (Пс.17,36).
2. Почетак добра је страх Божији, а крај – чежња за Њим. Почетак сваког добра је делатна словесност и словесно делање. Јер, нити је делање без словесности добро, нити је словесност без дела успешна.
3. Делање тела јесте пост и бдење, а делање уста – псалмопојање, молитва и ћутање које је драгоценије од речи. Делање руку јесте обављање [посла] без роптања, а ногу – покретање на први миг. Делање душе јесте уздржање у простоти и простота која уздржано делује. Делање, пак, ума јесте молитва у сагледавању, и сагледавање у молитви.
4. Свему томе претходе милост и истина, чији пород јесте смирење, од кога, по светим оцима, долази моћ расуђивања, без кога ниједна (од наведених врлина) не може да види (тј. достигне) свој крај.
5. Делање које презире бреме словесности слично је јуници која бескорисно лута тамо-амо. Словесност, пак, која одбаци часни хитон делања, не изгледа пристојно, ма колико се трудила да се упристоји.
6. Храбра душа, слично жени, држи две упаљене светиљке (тј. делатну и сагледатељну) и целог живота ради оно што јој приличи. Сасвим је супротно са душом која је размажена уживањима.
7. Да би се душа потпуно ослободила од греха, није довољно само да се произвољно злопати. Неопходно је да буде претопљена и у распаљеној пећи невољних страдања.
8. Уколико не пређе кроз огањ и воду, тј. као неки мач, наиме произвољне и невољне напоре, душа неће моћи остати неповређена када на њу наиђу непријатна дешавања.
9. За хотимична искушења постоје три главна узрока: здравље, богатство и слава. И за невољна искушења такође постоје три узрока: губици, болести и клевете. ? све то бива једнима на поуку, а другима на погибао.
11. Врлински човек има добро дубоко у себи усађено, док га сујетан човек има само у мислима. Зло, опет, ревнитеља [врлина] додирује само по површини, док га сластољубац има у дубини.
12. Онај ко мрзи зло ретко и ненамерно пада. Онај, пак, ко је још увек привезан за узроке зла, пада често и хотимично.
13. Они који нису вољни да се кају, чешће и греше. Они, пак, који греше нехотично, савесно се кају. Уосталом, они за кајањем ређе имају потребу.
14. Осећања и савест треба да прате изречене речи, како миротворно и Божанствено Слово, налазећи се међу њима, не би морало да се стиди због дрскости и неумесности оног што се говори.
15. Онај ко своју душу не оштећује делима, није истовремено слободан и од оскрнављења речима. Исто тако, онај ко ју је сачувао чисту од речи, није истовремено слободан и од оскрнављења помислима. Јер, грех настаје ма три начина.
16. Нећеш моћи добро да видиш лик врлине све док са насладом себи представљаш изглед греха. Он ће ти изгледати мрзак тек када укус отуђиш од похотног наслађивања и гледање – од [пожудних] облика.
17. Демони у почетку нападају душу помислима, а не стварима. Ствари је нападају саме по себи. Узрок напада са стране ствари су слух и вид, а узрок напада помисли су – навика и демони.
18. Део душе који греши јесте трострук и показује се у делима, речима и помислима. Добро, пак, негрешења се састоји из шест делова. Наиме, ми треба да чувамо од пада пет чула и изговарану реч. Свети Јаков говори: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јак.3,2), и остале делове душе.
19. Бесловесни део душе се дели на шест делова: на пет чула и орган говора. Кад је бестрасан, он остаје нераздељив од страсника, а када је страстан – пројављује његову злоћу.
20. Тело не може да се очисти без поста и бдења, ни душа без милости и истине, као уосталом ни ум без разговора са Богом [тј. без молитве] и сагледавања. У низу парова последњи је најзначајнији.
21. Крећући се у кругу наведених врлина, душа чини да је њена тврђава, тј. трпљење, недоступно искушењима. Трпљењем својим спасавајте душе своје, говори Господ (Лк.21,19). У супротном, она ће, слично граду који није окружен бедемима, од далеког треска и шума бити силно потресана ударима страха.
22. Нису сви који су разборити у речима у исто време разборити и у појмовима. Ни сви који су разборити у појмовима нису разборити у спољашњим чулима. Јер, чула од свих узимају порез, премда не од свих у истој мери. Неки из наивности чак сасвим одбијају да дају цену коју она траже.
23. Разборитост је по природи нераздељива. Ипак, она се дели на разне уделе, будући да се једноме даје у већој, а другоме у мањој мери. Наведено се дешава све док, пратећи опште врлине, не узрасте делатна врлина, испуњавајући добро које одговара свакој од њих. Јер, већина прима мању меру разборитости, која одговара недовољности делатног живота.
25. Сатрапезници благословеног ћутања јесу време и мера. Његова трапеза, пак, јесте истина. Због ње отац лажи који прилази души странкињи [која се од свега устранила] не налази ништа од онога што обично тражи.
26. Истински милостив није онај ко добровољно дели од свога сувишка, него онај ко грабитељима радо уступа и најнеопходније.
27. Једни вештаственим богатством стичу невештаствено уз помоћ милостиње, а други због невештаственог богатства одбацују вештаствено, стекавши осећај за непропадљиво.
28. Сви желе да буду богати у добру. Жали, међутим, онај ко се обогатио у Божанственом, али не може дуже да му се радује.
30. Немој се љутити на онога ко те је против твоје воље оперисао [својим изобличењима], Напротив, гледајући на избачену нечистоту, оплакуј себе и ублажи онога који ти је, по домостроју Божијем, донео корист.
31. Немој падати у очајање суочивши се са рђавошћу своје [духовне] болести. Напротив, желећи да побринеш о здрављу своје душе, употреби снажне лекове трудољубља и удаљи се од ње.
33. Уколико јаче осећаш своје болести, утолико више буди захвалан ономе ко ти је на њих указао својим изобличавањем. Јер, тиме је он за тебе постао виновник савршеног очишћења, без кога ум не може да уђе у чисту област молитве.
34. Када нас изобличавају, треба или да ћутимо или да се кротко бранимо од тужиоца, премда не стога да бисмо се оправдали, већ да бисмо исправили грешку тужитеља који оптужује из незнања.
36. Као што високоумни не зна своје недостатке, тако и смиреноумни не зна своје добре особине. Једнога, наиме, покрива рђаво незнање, а другога – богоугодно.
38. Укор душу чини чврстом, а похвала је слаби и чини лењивом за делање добра.
39. Основа богатства је злато, а врлине – смирење. Онај ко нема злата јесте сиромашан, иако споља не мора имати изглед сиромаха. Тако и подвижник без смирења не може имати врлине.
40. Трговац без злата није трговац, макар био и веома способан за трговину. И онај ко се подвизава без смиреноумља неће видети добре плодове врлине, макар се и много уздао у своју памет.
43. Онај ко се плаши да се не покаже неприкладан за госте на брачној вечери требало би да се труди на испуњавању свих заповести, те да се све дубље и дубље погружава у смиреноумље.
44. Простоти додај уздржање и са смиреноумљем спој истину, те ћеш постати гост за трпезом у друштву праведности, са којом воле да једу све остале врлине.
46. Блага нарав сведочи о лепоти врлине, а пристојност удова о миру душе.
47. Прво добро је да се ни у чему не греши. Друго [доброј је не стидети се откривања греха, али и не бити бесраман у греху. [Човек], напротив, треба да се држи смирења, те да се и сам укорева када га други укоревају, радо примајући епитимију. Уколико тога нема, ни један принос Богу нема вредности.
48. Поред вољних злопаћења, треба прихватати и нехотична, која долазе од ђавола, губитака и болести. Онај ко невољна [злопаћења] не прима са благим [расположењем], већ са одбојношћу, сличан је ономе ко не жели да свој хлеб једе са сољу, већ једино са медом. Он уживање нема увек за свог сапутника, али стога има ситост.
49. На себе прима обличје слуге (премда је господар) онај ко побожним речима умива упрљану одежду [душе] ближњега, те поцепану – подшива и крпи. Ипак, он треба да се чува таштине како не би, лишивши се награде, изгубио и своје господство.
51. Господ ће чувати улазак твој и излазак твој (Пс.120,8) путем уздржања у јелу и чувања језика. Јер, онај ко је уздржан у јелима (која улазе) и у употреби речи (које излазе) избегава похоту очију и кроти неразумни гнев. Подвижник изнад свега треба да се стара да око таквог уздржања и да га стиче. Њиме, наиме, делање добија снагу, а сагледавање чврстину.
52. Понеки марљиво пазе на улазак хране, али не брину о изласку речи. Они, по речима проповедника, не умеју да искорењују гнев из срца и похоту из тела (Проп.11,10) чиме, иначе, Дух који нас обнавља, наше срце чини чистим.
54. Нека твоји бубрези [тј. средиште похоте] изгарају од оскудности јела, те нека се твоје срце [тј. средиште гнева] сажима од уздржавања језика, па ће твоја желатељна и раздражајна [сила душе] увек бити спремна да служи добру.
56. Подвижник треба да зна када и каквим јелима треба да храни тело као непријатеља, када треба да га крепи као пријатеља, а када да му пружа утеху као немоћном како му грешком не би предложио пријатељски оброк када је непријатељ, ни непријатељски када је пријатељ, нити опет непријатељски када је немоћно. У супротном ће га саблазнити, те ће у време искушења бити на страни оних који нас нападају.
57. Онога ко храњивост јела претпоставља наслади коју оно пружа посећује благодат суза и почиње да га теши, услед чега заборавља на сваку другу сласт, будући потпуно засићен неупоредивом сладошћу суза.
58. Код онога ко иде широким путем пресушују сузе, док код онога ко воли тесан пут оне изобилно извиру.
59. Без туге нису ни грешни ни праведни. Ипак, један тугује стога што се још није сасвим удаљио од греха, а други што још није достигао савршенство.
60. Молитва и ћутање су врлине које зависе од нас, док пост и бдење делимично зависе од нас, а делимично од нашег телесног састава. Подвижник стога треба да одабере оно што лакше може да испуни.
61. Дом душе је трпљење, с обзиром да се њиме ограђује. Њено, пак, имање јесте – смирење, будући да се њиме храни.
63. Немој дозволити да будеш везан малим, па те неће заробити ни велико. Јер, не дешава се да се велико зло образује пре малог.
66. Онај у коме царују милост и истина поседује и све остале богоугодне особине. Јер, прва никога не суди без милости, а друга није човекољубива без истине.
67. Онај ко простоту раствори уздржањем моћи ће да наслути тамошње блаженство.
68. Нећеш моћи да се ослободиш страсти које те нападају уколико најпре не престанеш да обрађујеш земљу из које оне извлаче храну.
69. Једни се труде да очисте само тело, а други – и душу. Једни су, наиме, стекли снагу да се уздржавају само од греховних дела, а други – и од страсти. Сасвим је, пак, мало оних који имају снаге да се уздржавају и од жеље.
70. Страстан је онај ко има јаку тежњу ка греху у помислима, чак и кад не греши на делу. Сладострастан је онај ко чини грех помисли, премда и страда изнутра. Пристрастан је онај ко је ближи слободи, иако је још поробљен изнутра. Бестрасан је онај коме су таква [греховна стања] непозната.
71. Страсност се из душе изгони постом и молитвом, сладострашће – бдењем и ћутањем, а пристрасност – безмолвијем и пажњом. Бестрашће се, пак, стиче сећањем на Бога.
72. Из уста бестрашћа, као из медног саћа, капљу речи вечног живота. Ко ће се, дакле, удостојити да додирне његова уста својим устима, да се смести на његове груди и да се наслади миомирисом његових одежди, тј. да се наслађује законима врлине који миришу лепше неголи било који чулни мирис (Пес.4,10-11).
73. Од видљивог ће се ослободити свака душа. Од телесног, пак, греха ослободиће се душа која се незнатно насладила сластима овдашњег живота.
74. Сви живи ће једном умрети, Мртви за грех ће, међутим, бити само они који су га свим расположењем замрзели.
78. Словесна душа се налази на граници чулне и мислене светлости. Посредством једне има могућност да види и дела телесно, а при помоћи друге – духовно. Међутим, у њој се помрачила мислена светлост, док је чулна постала јаснија услед првобитне навике. Она није у стању да усредсређено гледа на Божанствено уколико се за време молитве у потпуности не сједини са мисленом светлошћу. По невољи она се најчешће налази на граници између таме и светлости, у једној се крећући по навици, а у другој – у машти.
79. Страстан ум не може да прође кроз тесна врата молитве уколико најпре не напусти бригу коју изазива веза [са чулним], У супротном он ће се увек мучити крећући се у њеном предверју.
80. Молитва треба да је непрестано у уму као што је зрак у сунцу. Без ње старања за чулно као безводни облаци круже око ума и онемогућавају га да пројави свој сјај.
82. Уколико не одбаци свако сувишно старање о чулном, ум никада неће моћи са лакоћом да се узнесе увис, нити ће икада схватити своје достојанство.
83. Снажна молитва чини да човек вољно прихвата лишавање у храни. Снажна глад, опет, чини да не гледа нити слуша било шта светско, осим онога што је сасвим неопходно. Онај ко о томе не промишља, није учврстио здање свога поста, услед чега и здање молитве пуца свуда унаоколо.
84. Због своје видљивости, пост је символ дана, а молитва – ноћи, с обзиром да је невидљива. Онај, дакле, ко упражњава и пост дању и молитву ноћу сусрешће жељени град у коме нема болести, туге, ни уздисаја (Ис.51,11).
85. Духовно делање може да постоји и да стоји без телесног напора. Блажен је онај ко вештаственом делању претпоставља боље, тј. невештаствено делање. Он, наиме, њиме надопуњује одсуство спољашњег делања, живећи скривеним животом молитве који је откривен за Бога.
86. Божанствени апостол нас позива да трпимо са вером, да се радујемо са надом, те да истрајавамо у молитви како би у нама пребивала красота радовања. Ако је тако, онда онај ко нема трпљење нема ни вере, и ко нема радовања нема ни добру наду, будући да је одбацио узрок радости – тј. молитву и да не пребива у њој (Рим.12,12; Кол.4,2; Јев.12,1).
88. Удаљивши се некада од свог станишта, ум је заборавио његово преславно блистање. Тако и сада треба да се, заборавивши на све овдашње, молитвом поново устреми ка њему.
89. Молитва која уму не пружа утеху јесте што и сухе мајчине груди за дете. Уколико је друкчија, ум постаје сличан детету које од сладости уснива у мајчином наручју.
91. Не може да се здружи са молитвом онај ко се није одрекао свега вештаственог.
93. Остави све осим живота и дисања уколико желиш да у молитви останеш само са умом.
94. Немају сви исти циљ у молитви: једни имају један, а други – други. Један се моли да његово срце, колико је могуће, увек буде са молитвом. Други се моли да је превазиђе, а трећи се моли да га не ометају помисли. Сви се, међутим, моле да се сачувају у добру или да не буду увучени у зло.
95. Нико од молитве не одлази несмирен, будући да је свако ко се моли скрушен и смирен. Стога је јасно да се не моли онај ко споља показује дрскост.
96. Уколико, подвизавајући се у молитви, пред очима будеш имао удовицу која је бестидног судију покренула да праведно пресуди, нећеш се обесхрабрити уколико се не испуне одмах блага обећања [Божија].
97. Молитва неће остати са тобом уколико се у себи задржаваш на помислима или у испразним разговорима споља. Напротив, она ће се вратити ономе ко ради ње већину тога одбацује.
98. Уколико речи молитве не уђу у наручје душе, ни сузе неће умити њене образе.
100. Кључ Царства небеског јесте молитва. Онај ко се ње придржава како треба видеће блага која су обећана њеним пријатељима. Онај, пак, ко није стекао смелости у њој, гледа само на постојеће.
101. Уколико се у жељи за бољим није ослободио бојажљивости, лењости, многог спавања и сладокуштва (од којих долазе падови), ум за време молитве не може смело да каже пред Богом: Расковао си окове моје. Теби ћу принети жртву хвале (Пс.115, 17).
102. Онај ко лута мислима за време молитве стоји изван прве завесе. Онај ко упражњава нерасејану молитву улази иза завесе. У Светињу, пак, над светињама прониче само онај ко, стекавши мир природних помисли, испитује оно што превазилази сваки ум (Фил.4,7), удостојавајући се извесног богојављења.
103. Умиривши се у односу на све спољашње и сјединивши се са молитвом, душа њоме бива окружена као пламеном, као гвожђе огњем. Тада она сва постаје огањ. И премда остаје иста, душа постаје недодирива, слично усијаном гвожђу.
106. Над онима који правилно упражњавају делатну [врлину], молитва понекад, слично облаку, прави сенку, понекад удаљује распаљене помисли, а понекад их кропи капима суза, показујући им духовна сагледавања.
114. Ум происходи одозго. Ипак, он се не враћа горе све док кроз божанствено бављење потпуно не презре све доње.
117. Када свој ум ослободиш од сваког сладострашћа у односу на тела, јело и новац, Бог ће сваки твој дар који му принесеш примити као чист. У [име] награде, теби ће се отворити очи срца, те ћеш се јасно поучавати у речима Божијим које су у њему уписане и које ће твом умном грлу, по сладости која излази из њих, изгледати слађе од меда и саћа.
118. Нећеш моћи да учиниш да твој ум буде изнад похоте према телима, новцу и јелу уколико га не уведеш у чисту земљу праведника. У њој ће сећање на смрт и Бога уништити сваку клицу земаљских похота.
119. Нема ништа страшнијег од сећања на смрти, и прекраснијег од сећања на Бога. Једно у нас уводи спасоносну тугу, а друго нас испуњава весељем. Јер, пророк Давид пева: Сетих се Бога и обрадовах се (Пс.76,4), а премудри учи: Опомињи се своје кончине те никада нећеш сагрешити (Сир.7,39).
120. Све док откривеним лицем ум не одрази славу Господњу (2.Кор.З,18), душа неће моћи са осећањем да каже: Ја ћу се радовати Господу (Пс.103,34), нити: Обрадоваћемо се спасењу твоме (Пс.19,6). Јер, у супротном покривало самољубља лежи на њеном срцу, што јој смета да јој се открију темељи васељене, тј. смисао дешавања. То покривало се, иначе, не може скинути без вољних и невољних злопаћења.
121. Вођа Израиља је удостојен да угледа обећану земљу, тј. бестрашће тек након што је проборавио у пустињи, која изобилује делима и покретима зла, шаљући као извидницу своју виђења и сагледавања, а не одмах после бекства из Египта, тј. греха на делу и не после преласка Црвеног мора, тј. ропства чулноме.
122. Они који иду кроз пустињу, тј. они који не упражњавају страсти, само на основу слушања знају о блаженој земљи и њеним добрима. Њени извидници су стекли извесну једноставну слику путем сагледавања видљивог. Они, пак, који су се удостојили да уђу у њу наситили су се свим чулима [добрима] која извиру у њој као медом и саћем (Изл.3,8).
123. Онај ко још увек има природне покрете у телу није се сараспео Христу. Са Њим, исто тако, није погребен онај ко у себи носи зла душевна сећања. Како ће, према томе, он устати са Њиме да би ходио у новом животу (Рим.6,4)?
138. Древни су имали заповест да у храм доносе првине од своје летине и муљаонице (Изл.22,29). Ми, данас, пак, као првине делатне врлине треба Богу да приносимо уздржање и истину, а као првине сагледатељне врлине – љубав и молитву, једнима одбацујући бесловесне похоте и наступе гнева, а другима – таште помисли и подмуклости наших ближњих.
139. Почетак делатног [живота] јесу уздржање и смирење, средина – целомудреност и смиреноумље, а крај – мир помисли и освећење тела.
140. Делање [врлине] не подразумева само чињење добра, него и приличност његовог чињења, тј. узимање у обзир [правог] времена и мере.
142. Делање без сагледавања није извесно, ни сагледавање без делања није истинито. И делање треба да је смислено и сагледавање делатно како код једног зло не би имало силе и како би код другог била снажна врлина са расположењем за милостивост.
143. Граница делатног подвига јесте умртвљење страсти, а крај сагледатељног [живота] – виђење врлине.
145. На тркалишту делатне врлине трче сви, а један добија награду (1.Кор.9,24), тј. онај ко се труди да циљ достигне уз помоћ сагледавања.
147. Делатељ нема силе да дуго борави у духовном сагледавању. Он личи на путника који је примљен у госте и који ускоро треба да напусти дом.
148. Када се моле, делатељи као да улазе на врата заповести Божијих, док сагледатељи, певајући [духовне] песме, као да улазе у двориште врлина. Једни се захваљују што су се избавили из окова, а други што су заробили оне који су их напали.
150. Веслачима мислене галије сматрај побожне помисли, а веслима – животне силе душе, тј. раздражајну и желатељну [силу], вољу и произвољење. Делатељ увек има потребу за њима, а сагледатељ повремено.
155. Због мноштва знања о чулним стварима и везе са њима, код делатеља за време молитве на срцу лежи покров који не може да се подигне. Немајући такве везе, сагледатељ са непокривеним лицем може делимично да види славу Божију.
158. Предверје словесне душе јесте чуло, храм је разум, а архијереј – ум. У предверју, дакле, стоји ум кога ометају неблаговремене помисли, у храму стоји онај ко је заузет благовременим помислима, док се уласка у Божанствено светилиште удостојава онај кога не омета ни једно и друго.
159. У дому делатне душе пребива плач и нарицање и кукњава (Јез.2,10) услед тешкоће напора, док се у сагледатељној души чује глас радости и исповедања (Пс.41.5) услед познања.
162. Сагледавање мислених [ствари] јесте рај. У њега са молитвом зналац улази као у дом свој. Напротив, делатељ личи на пролазника који жели да сврати, али не може с обзиром да је ограда око дома виша од његовог духовног узраста.
164. Делатељ не може да се уздигне изнад наравствене красоте уколико, као патријарх Авраам, не изађе из своје земље (тј. природног закона) и свог рода (тј. живота који га повезује са чулним). На тај начин ће и он као печат добити обрезање полног уживања (Пост.17,11; Рим.4,11), које је криво што на нама од рођења лежи покривач који нам не дозвољава да примимо савршену слободу.
166. За животне силе делатног живота пост и бдење представљају опасана бедара, а за спознајне силе сагледатељне врлине ћутање и молитва јесу упаљене светиљке (Лк.12,35).
167. Несавршеном уму није дозвољено да улази у плодоносни врт молитве. Њему се, као сиромаху, дају само виноградни остаци (Пон.24,21), тј. певање Псалама.
168. За царски сто се не позивају сви који имају општење са царем. Исто тако, само неки од оних који имају срећу да [приступе] молитви доспевају до сагледавања које она пружа.
169. Узда гневу је благовремено ћутање, бесловесној похоти – уздржљивост у храни, а незадрживим помислима – једнообразна молитва.
170. Онај ко жели да сиђе у дубину и да извуче чулни бисер неће постићи [свој циљ] уколико са себе не скину одећу. Ни онај ко жели да сиђе у дубину познања да би извукао мислени бисер неће успети уколико не напусти све чулно.
171. Ум који се за време молитве налази у свом разуму личи на младожењу који се са својом невестом налази у ложници, док онај ко не може да уђе у њега личи на младожењу који стоји изван брачних одаја и узвикује стењући: Ко ћe ме узвести у град ограђени (Пс.59,11), и ко ће ме упутити да за време молитве не гледам на сујетности и маније лажне (Пс.39,5).
172. Молитва без скрушености за ум јесте оно што је за грло храна без соли.
173. Душа која још увек тражи молитву личи на жену која се мучи при порођају, док душа која ју је нашла личи на жену која је родила и која је стога испуњена радошћу (Јн.16,21).
174. Некада је Амореј који је живео на гори поражавао оне који су наваљивали да иду наврх горе (Број.14,44-45; Пон.1.44). И сада зли заборав одгони оне који покушавају да изађу на сам врх просте молитве пре него што су постигли чедност.
176. Једноставна молитва јесте хлеб који окрепљује молитвенике. Молитва која је сједињена са сагледавањем јесте уље којим се намашћује глава. Безвидна, пак, молитва јесте благоухано вино које оне који га ненаситно пију доводи до иступљења (Пс. 103,15).
178. Подвижник треба да се ограничи на једну врсту хране, а свом уму да [пружа] једнообразну молитву. Избављајући се на тај начин од страсти, он ће за време молитве да се узноси Господу.
179. Онај ко штапом прети псима, раздражује их против себе. Онај, пак, ко се труди да се чисто моли, раздражује демоне.
182. Уколико се непрекидним упражњавањем у молитви у срце утисну речи Псалама, молитвеник ће као нека добра земља из себе почети да произраста час руже сагледавања бестелесних, час љиљане сагледавања лепоте телесног, час љубичице сагледавања разноликих и скривених судова Божијих.
184. Душа која се савршено одрекла себе и која се потпуно предала молитви из области у којој лебди изнад творевине не силази када сама усхте, него када одлучи Онај ко са вагом и мером располаже свиме што је наше.
191. Када се заврши борба, ратник одлаже оружје, а сагледатељ одлаже помисли када се одреши ка Господу.
192. Војсковођа се растужује уколико у рату не добије плен, а делатељ се жалости уколико се не удостоји духовног сагледавања у молитви.
193. Јелен жури ка изворима чулне воде (Пс.41,2) када га уједе змија, а душа која је рањена најслађом стрелом молитве стреми ка бестелесним озарењима.
195. Са изласком сунца звезде се сакривају, а помисли престају када се ум врати у своје царство.
197. Силазећи са висине неба принуђен потребама природе, сагледатељни ум може да каже исто што и онај ко је узвикнуо: „Има ли ишта чудесније од Божанске лепоте? И која је мисао радоснија од помишљања на великољепије Божије? И која чежња је снажна и неодољива као љубав коју Бог разгорева у души очишћеној од сваког зла, која са свим расположењем говори: Рањена сам љубављу (Пес.2,5; 5,8)“.
198. Запали се срце моје у мени и у размишљању моме разгоре се огањ (Пс.38,4) јесте реч која приличи ономе ко се не умара да молитвом иде за Богом и који није пожелео да види дан човечији (Јез.17,16).
199. Када остави све своје зло и када зли демони и помисли почну да је наговарају да поново гледа на сујетности и маније лажне (Пс.39,5), делатна душа треба да одговори као невеста из Песме над песмама: Свукла сам хаљину своју – како ћу је обући? Опрала сам ноге своје – како ћу их испрљати (Пес.5,3).
200. Богољубива душа има смелост да каже Богу: Кажи ми, Пастиру добри, где пасеш овце своје и где у подне дајеш починак овновима својим како, идући за њима, не бих лутала међу стадима пријатеља твојих (Пес.1,6).
201. Делатна душа иште да стално држи реч молитве. Уколико не успе, она слично невести из Песме над песмама може да говори: На постељи својој ноћу тражих Онога кога заволе душа моја. Тражих га и не нађох га. Дозивах га u не чу ме. Устаћу са напорном молитвом и обићи ћy град. По трговима и по улицама тражићу Онога кога заволе душа моја (Пес.3,1-2). И можда ћу наћи Онога који је у свему и ван свега постојећег и наситићу се кад угледам славу Његову (Пс. 16,15).
204. Онај ко у свој дом прими цара постаје значајан и светао, испуњавајући се сваком радошћу. Шта тек треба да осећа душа која је, након што се очистила, примила у себе Цара царева, као што је сам нелажно обећао (Јн.14,23)? Међутим, таква душа треба да се огради великом побожношћу, изгонећи из себе све што му није угодно и уносећи оно што му је угодно?
205. Онај ко очекује да ујутро буде примљен код цара брине само о томе да смисли речи које ће му бити угодне. Душа која се тако [понаша у односу на Бога] неће бити неспремна за долазећи суд.
206. Блажена је душа која, у свакодневном очекивању Господњег доласка, не мари за напоре дана и ноћи. Она, наиме мисли само о томе како ће, чим наступи јутро, Он бити пред њом.
207. Бог види све нас. Бога, међутим, виде само они који за време молитве не виде ништа друго. Оне који га виде, Он и услишује. Они, пак, које не услишује, Њега и не виде. Блажен је онај ко верује да га Бог види будући да ноге његове неће склизнути са пута богоугађања (Пс.72,2).
208. Блага царства које је у нама (која око које љуби [овдашњу] лепоту није видело, за која частољубиво ухо није чуло, и којима се срце лишено Духа Светога није приближило) јесу залог других добара која ће праведницима бити дарована у будућем Царству Божијем. Онај ко се не наслађује њима, као плодовима Духа, ни будућим неће моћи да се наслађује.
209. Помисли делатеља личе на јелене. Они се неко време у страху од ловаца крију по врховима гора да би потом сишли у долине у жељи за оним што се у њима може наћи. Тако ни они, услед своје немоћи, не могу постојано да буду у духовном сагледавању, нити, пак, да се стално држе природног сагледавања, с обзиром да не траже увек одмор. Помисли, пак, сагледатеља постају надмене у односу на нижа сагледавања.
212. Теже је зауставити стремљење ума да се расипа по видљивоме и усредсредити га у молитви ка небескоме и њему сродноме, неголи преградити пут реци која тече низбрдо, иако му је потоње природно, а прво противприродно.
217. Заробљеник који се ослободио дугог ропства радосно ступа. Још радосније ка небеском као ка себи сродном стреми ум који се ослободио од везаности [за чулно].
218. За онога ко је расејан у молитви, тј. ко се не моли са пажњом, Псалам као да је на страном језику. И он сам за Псалам јесте као странац. Демони се таквоме изругују.
219. Нису исти они којима се свет разапео и они који су се распели свету. За једне су ексери – пост и бдење, а за друге – нестицање и самоумањивање. Осим тога, без другога, напори првих немају користи.
220. Не може се чисто молити онај ко је обузет страшћу према лепоти и почастима. Јер, таква везаност и таште помисли које су јој сродне њега спутавају као конопци. Ум који покушава да се уздигне у време молитве они вуку наниже слично везаној птици.
221. Ум не може бити миран у молитви уколико најпре не постане пријатељ са уздржањем и љубављу. Јер, једно се подвизава да уништи непријатељство тела против душе, а друго – непријатељство према ближњему Бога ради. Тада долази мир који превазилази сваки ум (Фил.4,7) обећавајући да ће се [у таквоме] настанити (Јн.14,23).
222. Дело правде онога ко се подвизава да уђе у Царство Божије треба да изобилује у добрима: у милостињи која даје од сиротиње своје (Мк.12,44; Лк.21,23), у напорима ради мира и трпљењу у Господу.
226. Једне страсти су телесне, а друге душевне… Онај ко одбија нападе првих, док о другима не брине, личи на човека који је поставио високу и јаку ограду ради заштите од звери, док птицама безбрижно пушта да кљуцају гроздове мисленог грожђа.
230. Чула се свакако морају отварати, као што се морају отварати и градске капије. Међутим, треба да пазимо да са оним што је неопходно не продру и народи који хоће ратове (Пс.67,31) и постану узрок борбе.
234. Многи се пењу на крст злопаћења [тј. добровољних телесних лишавања], али су малобројни они који примају клинце [тј. стално се прибијају на крст]. Многи послушно прихватају произвољне напоре и невоље. Међутим, невољне [скорби] прихватају само они који су потпуно умрли за овај свет и његов покој.
240. Код онога у коме страх Божији не претходи свему што чини помисли су смућене као овце које немају пастира. Где, пак, он претходи или присуствује, оне су усредсређене као овце у стаји.
241. Страх Божији је син вере. Он је, уједно, надзорник испуњавања заповести. Онај, пак, ко није стекао његову мајку, неће бити удостојен да постане овца пастве Господње.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *