НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК

I

ПОДВИЖНИЧКО СЛОВО
у питањима и одговорима

Оваплоћења“. Одговарајући, старац рече: „Чудим се, брате, да ме питаш, иако сваки дан слушаш Символ вере. Ипак, рећи ћу ти да је циљ Господњег Очовечења био наше спасење“. Брат рече: „Како то мислиш, оче“. Старац одговори: „Човека је од почетка створио Бог и поставио га у сред раја. Међутим, он је преступио заповест Божију и пао у трулежност и смрт. Иако је различитим промишљањем Божијим руковођен из рода у род, он је истрајао напредујући само у рђавом, од различитих телесних страсти вођен у безнадежност живота. Због тога се јединородни Син Божији, превечно Слово, који је из Бога Оца, извор живота и бесмртности, јавио нама који смо седели у тами и сени смрти (Мт.4,16). Оваплотивши се од Духа Светога и Свете Дјеве, Он је нама показао Божански начин живљења. Он нам је дао свете заповести, обећавши Царство небеско онима који по њима буду живели и запретивши вечним мучењем онима који их буду преступали. Претрпевши спасоносно страдање и васкрснувши из мртвих, Он нам је даровао наду васкрсења и живота вечнога. Он је послушањем разрешио осуду прародитељског греха и смрћу уништио моћ смрти. И као што у Адаму сви умиру, тако у Њему сви оживљавају (l.Kop.15,22). Узневши се на небеса и севши са десне стране Оца, Он је послао Духа Светога као обручење новог живота, као просвећење и освећење душа наших, и као помоћ у чувању заповести онима који се подвизавају ради спасења. Укратко речено, то беше циљ Господњег Очовечења“.
2. Брат је рекао: „Хтео бих, дакле, оче да чујем које заповести треба да испуним да бих се спасао“. Старац је одговорио: „Сам Господ је после свога Васкрсења рекао апостолима: Идите, дакле, u научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт.28,19-20). Према томе, сваки човек који је крштен у име Животворне и Богоначелне Тројице треба да држи све заповести које је дао Господ. Господ је са исправном вером спојио држање свих заповести, знајући да се човек не може спасти уколико једну страну изостави. Имајући исправну веру, и Давид је говорио: По свима заповестима твојим управљах се, сваки пут неправедан омрзох (Пс.118, 128). Јер, све заповести Госнодње су нам дароване против сваког пута који води у неправду. Уколико се преступи једна, на њено место свакако ступа пут зла, који јој је супротан“.
3. Брат је рекао: „Ко може, оче, да испуни све заповести, с обзиром да их је много“. Старац одговори: „[Испуниће их] онај ко подражава Господа и следи за Њим“. Брат рече: „Ко, пак, може да подражава Господа? Јер, Господ је био Бог, чак и ако је постао човек. Међутим, ја сам човек грешан, који робујем безбројним страстима. Како, дакле, ја могу да подражавам Господа“. Старац одговори: „Нико од оних који робују вештаству овога света не може да подражавају Господа. Они, пак, који могу да кажу: Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли (Мт.19,27) примају силу да га подражавају и да испуњавају све заповести Његове“. Брат рече: „Коју силу примају“. Старац одговори: „Чуј Њега самог како говори: Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам neћe наудити (Лк.10,19).
4. Примивши ту силу и ту власт, [свети] Павле је говорио: Угледајте се на мене, као и ја на Христа (l.Kop.11,1). И опет: Никакве, дакле, сад осуде нема онима који у Христу Исусу не живе по телу него по духу (Рим.8,1). И опет: Који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал.5,24). И опет: Мени се разапе свет и ја свету (Гал.6,14).
5. Проричући о тој власти и помоћи, Давид је рекао: Који живи у noмоћи Вишњега, под кровом Бога небескога настаниће се. Peћu ћe Господу: Заступник мој јеси ти, и уточиште моје, Бог мој, и уздаћу се у Њега (Пс,90,2). И нешто даље: На аспиду и змију отровну наступаћеш, и згазићеш лава и змаја… јер ће анђелима својим заповедити за тебе, да те чувају на свим путевима твојим (Пс.90,13; 11). Они, пак, који угађају телу и воле вештаство света чуће: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10,37). И нешто даље: Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан (Мт.10,37). И: Који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик (Лк.14,33). Онај, дакле, ко хоће да буде Његов ученик, да га буде достојан и да прими силу против злих духова треба да се одвоји од сваког телесног односа и да се ослободи од сваке вештаствене пристрасности, борећи се против невидљивих непријатеља за Његове заповести. Господ нам је дао себе за пример док је био кушан у пустињи од њиховог вође и у васељени од његових слугу“.
6. Брат је рекао: „Ипак, оче, заповести Господње су многобројне. Ко их може све познати да би се подвизавао за њих? Нарочито је тешко мени, малоумноме. Стога бих хтео да чујем кратку реч, коју бих могао да задржим у уму и да се са њом спасем“. Старац одговори: „Иако су многе, брате, заповести се сажимају у једној речи, тј. у реченоме: Љуби Господа Бога свога свом снагом својом… и свим умом својом, и ближњега свога као самога себе (Мк. 12,30-31; Лк.10,27). Онај ко се подвизава да одржи ту реч, испуњава све заповести заједно. Међутим, онај ко се није одвојио од пристрашћа према вештаственом, као што је речено, не може истински волети ни Бога, ни ближњега. Јер, није могуће уједно бити привезан за вештаство и Бога волети. О томе говори Господ: Нико не може два господара служити (Мт.6,24), и: Не можете служити Богу и мамону (Лк.16,13). Јер, ум који је прилепљен за ствари овога света и који је њима поробљен занемарује Бога и преступа Његову заповест“.
7. Брат је рекао: „За које ствари говориш, оче“. Старац одговори: „За храну, новце, имања, славу, сроднике и слично“. Брат рече: „Реци ми, оче, зар није Бог све наведено створио и људима дао на употребу? Како онда наређује да се не везујемо за њих“. Старац одговори: „Јасно је да је Бог све наведено створио и људима дао на употребу. И све што је од Бога добро је. Користећи их на исправан начин ми треба да захваљујемо Богу. Међутим, пошто смо слаби и вештаствени разумом, ми смо вештаствено претпоставили заповести о љубави. Прилепљујући се за њега, ми ратујемо против људи. Ми, међутим, треба свему видљивоме, па и самоме телу своме, да претпоставимо љубав према сваком човеку, која је знак љубави према Богу, као што сам Господ показује у Јеванђељима: Ако ме љубите, заповести моје држите (Јн.14,15). Он сам говори да ћемо Њега волети уколико испуњавамо следећу заповест; Ово је заповест моја: да љубите једни друге (Јн.15,12). Видиш ли да међусобна љубав пројављује и љубав према Богу, која представља пуноту сваке заповести Божије? Стога Он и заповеда да онај ко чезне да буде Његов ученик не само да не треба да се прилепљује за ствари овога света, него и да се одрекне свега имања свога“.
8. Брат рече: „Оче, ти си рекао да љубав према свакоме човеку треба да претпостављамо видљивоме, па и самоме телу. Међутим, како ја могу волети онога ко ме мрзи или ме избегава? Како ћу волети онога ко ми завиди, ко ме рањава злословљењем, ко ми смишља сплетке и припрема подвале? То ми, оче, по природи изгледа немогуће. Јер, страст туге ме природно приморава да избегавам онога ко ме је ожалостио“. Старац одговори: „Гмизавци и звери, који се руководе природом, не могу да не узвраћају према својим моћима онима који их нападају. Они, пак, који су створени по образу Божијем, који се руководе словесношћу, који су се удостојили божанског познања и који су примили закон од Бога, свакако могу да се не одвраћају од оних који их жалосте и да воле оне који их мрзе. Стога и Господ говори: Љубите непријатеље своје… чините добро онима који вас мрзе (Мт.5,44). Он речено заповеда као нешто могуће, а не као немогуће. У супротном Он не би кажњавао онога ко преступи заповест. И сам Господ својим делима сведочи о реченоме, као и сви ученици Његови, који су се до смрти подвизавали за љубав према ближњем, топло се молећи за оне који су их убијали, Међутим, ми смо вештаствољубиви и сластољубиви, услед чега занемарујемо заповести. Стога ми не можемо да волимо оне који нас мрзе. Напротив, ми се из истог разлога често одвраћамо и од оних који нас љубе, показујући се горим од звери и гмизаваца. Због тога нисмо у стању да следимо стопама Божијим, нити да познамо Његов циљ, којим бисмо примили силу“.
9. Брат рече: „Ево, оче, ја сам све оставио: сроднике, имовину, раскош и славу света и у животу немам ништа осим тела. Па ипак, брата који ме мрзи и одвраћа се од мене не могу да волим, премда се и подвизавам да му не узвратим на делу злом за зло које ми је учинио. Реци ми, дакле, шта треба да чиним да бих могао од срца да га волим, као уосталом и свакога ко ме на било који начин жалости или мрзи“. Старац је одговорио: „Онај ко истински не познаје циљ Господњи не може да воли онога ко га вређа, чак иако се одрекао вештаства света. Уколико му, пак, Господ да да га позна и уколико буде стремио да ходи по њему, оп ће моћи из срца да воли онога ко га мрзи и вређа, као и апостоли који су га познали“.
10. Брат рече: „Шта је био циљ Господњи? Молим те да сазнам, оче“. Старац му рече: „Уколико хоћеш да сазнаш циљ Господњи, слушај разумно. Будући Бог по природи, Господ наш Исус Христос је из човекољубља благоизволео да постане човек. Родивши се од жене, Он је био под законом, по божанственом апостолу, како би, сачувавши заповест као човек, уништио старо проклетство Адама. Знајући, дакле, да цео закон и пророци висе о две заповести закона: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим… и ближњега свога као самога себе (Мт.22.37; 39), Господ је од почетка до краја хитао да их човекодолично сачува.
Преваривши човека од почетка, ђаво је стекао власт смрти. Видећи да је за време крштења о Њему Отац сведочио као о Сину, да је као човек са неба примио сроднога Духа Светога, који га је и одвео у пустињу на кушање, он је сву своју борбу усмерио против Њега како би га, уколико је могуће, навео да љубави Божијој претпостави вештаство света. Знајући да се око три ствари врти све човечије [старање], тј. око јела, новца и славе (којима свагда човека низводи у бездан пропасти), ђаво је покушао да и Њега искуша у пустињи. Показавши се изнад њих, Господ је заповедио ђаволу да оде од Њега.
11. Знак љубави према Богу, дакле, јесте [бити изнад тих ствари]. Не могавши тим обећањима да га приволи да преступи заповест, ђаво је касније, када је [Господ] пошао по васељени, на све начине, делајући кроз безаконе Јевреје, покушавао да га наведе да преступи заповест о љубави према ближњему. Господ је учио путевима живота, делом показивао небеско живљење, објављивао васкрсење мртвих, верним обећавао живот вечни и Царство небеско, а невернима претио вечним мукама, своје речи потврђујући показивањем преславних Божанских чудеса и све мноштво призивајући у веру. Стога је ђаво наговарао безаконе фарисеје и књижевнике на различите подмуклости против Њега са намером да га (по свом умишљају) наведе да, не издржавши искушење, падне у мржњу према својим мрзиоцима. На тај начин је окајани [мислио да] постигне свој циљ, тј. да га покаже нарушитељем заповести о љубави према ближњему.
12. Будући Бог, међутим, Господ је знао његове замисли и није омрзао фарисеје који су делали под његовим утицајем (како би и могао кад је по природи добар). Напротив, Он је љубављу према њима одбијао онога ко их је покретао. Њиме, пак, покренуте (који нису били принуђени да га слушају, већ су му се добровољно потчинили кроз немар), Он је саветовао, изобличавао, укоревао, оплакивао, не престајући да им чини добро. Ружен, Он је показивао великодушност и у страдању је трпео, указујући им сва дела љубави и побеђујући подстрекача човекољубљем према њиме покренутима. О, преславног ли рата! Уместо мржње, Он показује љубав и благошћу побеђује оца зла. Претрпевши од њих [тј. фарисеја] многа зла, или боље рећи ради њих, Он се човекодолично подвизавао до смрти за заповест о љубави. Одневши потпуну победу над ђаволом, Он је за нас примио венац васкрсења. На тај начин је нови Адам обновио старог. И божанствени апостол говори: Нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу (Фил. 2,5) и остало.
13. Циљ Господњи, дакле, беше да, са једне стране, као човек буде послушан Оцу до смрти ради нас, чувајући заповест о љубави, те да, са друге стране, порази ђавола страдајући од њега преко њиме покренутих књижевника и фарисеја. Будући самовласно побеђен, Он је победио онога ко се надао да га победи, избављајући свет од његове надмоћи. На тај начин Христос распет би по слабости (2.Кор.13,4). Њоме је, међутим, Он умртвио смрт и сатро онога који има моћ смрти (Јев.2,14). На исти начин je и Павле себе сматрао немоћним и хвалио се својим немоћима како би се у њега уселила сила Христова (2.?о?.12,9).
14. Изучивши начин те победе, свети Павле је, пишући Ефесцима, говорио: Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти (Еф-6.12) и остало. Онима који се боре са невидљивим непријатељима он је заповедио да узму оклоп правде, кацигу наде, штит вере и мач Духа о који ће моћи погасити све огњене стреле нечастивога (Еф.6,14-16). На делу, пак, показујући начин те борбе, он је говорио: Ја, дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије ветар, него изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (l.Kop.9,26-27), и опет; До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце (1.Кор.4,11), и опет: У труду и напору, често у неспавању, у зими и голотињи (2.Кор.11,27).
15. Такву је борбу он водио против демона који су побуђивали телесна уживања, одгонећи их изнуравањем сопственог тела. Осим тога, он нам је делима показивао начин победе над [демонима] који покрећу на мржњу (подстичући најнемарније [људе] против побожног како би га искушавали и навели на мржњу и преступање заповести о љубави), говорећи: Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне, трпимо, кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште света. свима смеНе до данас (l.Kop.4,12-13). Јер, демони су [људе] наводили да га грде, хуле и прогоне како би га покренули на мржњу према онима који га грде, хуле и прогоне, имајући за циљ да га наведу на преступање заповести о љубави.
Знајући њихове [тј. демонске] замисли, апостол је благосиљао оне који су га грдили, трпео прогонитеље и хулитеље умољавао да одступе од демона који су их подстицали, те да постану домаћи благоме Богу. На тај начин је он поражавао демоне који су [људе] подстицали на зла, свагда зло побеђујући добром, по угледању на Спаситеља. Он и остали апостоли су сав свет отргли од демона и усвојили Богу, поразима победивши оне који су се надали да их победе. Уколико, дакле, и ти брате будеш имао тај циљ, моћи ћеш да волиш оне који те мрзе. Уколико га не будеш имао, ни на који начин нећеш моћи да их волиш“.
16. Брат рече: „Уистину је, оче, тако и никако другачије. Стога је Господ, будући ружен и ударан и трпећи све што су му причињавали Јудеји, показивао саосећање. Према њима се Он односио као према незналицама и прелешћенима, услед чега је и рекао на Крсту: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк.23,34). Лукавство и превару ђавола и његових кнезова Он је победио на Крсту, подвизавајући се до смрти за заповест о љубави, као што си рекао, и подаривши нам победу над њима. Разрушивши моћ смрти, Он је подарио своје васкрсење у живот целом свету. Ипак, моли се за мене, оче, да потпуно познам циљ Господњи и Његових апостола, те да будем трезвоуман у време искушења и познам замисли ђавола и његових демона“.
17. Одговарајући, старац рече: „Уколико се стално будеш поучавао у реченоме, моћи ћеш да их познаш. Схвативши да сам биваш искушаван, схвати да се и твој брат искушава, те му искушаваном опраштај. Кушачу, пак, који хоће да те наведе на мржњу према искушаваном брату, покажи противљење, не подајући се његовом лукавству. О томе говори и Јаков, брат Божији у Саборној посланици: Покорите се, дакле, Богу, ? успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас (Јак.4,7). Уколико се, дакле, као што је речено, трезвоумно и непрестано будеш поучавао у реченоме, моћи ћеш да познаш циљ Господњи и Његових апостола, те да, са једне стране, волиш друге и саосећаш им када греше, и са друге стране, да се непрекидно љубављу противиш лукавим демонима. Уколико смо, пак, распуштени, безбрижни и немарни, своју помисао предајући телесним уживан,има, ми се не боримо против демона, него против себе и против браће. Борећи се са људима, ми у ствари угађамо демонима“.
18. Брат рече: „Тако је, оче. Због моје немарности демони увек узимају повода [да устају] против мене. Молим те, оче, да ми кажеш како треба да стекнем трезвоумље“. Старац одговори: „Потпуна безбрижност у односу на земаљско и непрекидно поучавање у Божанственом Писму приводи душу у страх Божији, који потом приводи трезвоумљу. Тада душа почиње да види демоне који је нападају кроз помисли и почиње да се брани, по речима Давида: На непријатеље моје погледа око моје (Пс.53,7). Побуђујући ученике на борбу и врховни апостол Петар је рекао: Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђеном вером (1.Пт.5,8-9). И Господ [је рекао]: Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт.26,41). Такође, и проповедник говори: Уколико те нападне дух владатеља, немој остављати свога места (Проп.10,4). Место, пак, ума јесте врлина, знање и страх Божији. Веома трезвоумно и храбро се подвизавајући, дивни апостол говори: Јер, живећи у телу, не војујемо по телу. Јер оружје нашег војевања није телесно, него силно Богом за рушење утврђења, обарајући помисли и сваку охолост, која устаје против познања Божијега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу. Те смо готови казнити сваку непослушност (2.Кор.10,3-6). Уколико се, дакле, будеш угледао на светитеље и са напором починеш по Богу, бићеш трезвоуман“.
19. Брат рече: „Шта треба да чини, оче, онај ко хоће да почине по Богу“. Старац одговори: „Није могуће да умом у потпуности почине по Богу онај ко не стеке три врлине: љубав, уздржање и молитву. Јер, љубав укроћује гнев, уздржање исушује похоту, а молитва одваја ум од свих мисли и поставља га нагог пред Бога. Те три врлине у себи садрже све остале и без њих ум не може да почине по Богу“.
20. Брат рече: „Молим те, оче, да ме научиш на који начин љубав укроћује гнев“. Старац одговори: „Љубав [у себи] садржи милост и доброчинство према ближњему, дуготрпљење и подношење свега што од њега долази, као што смо више пута рекли. Садржећи их у себи, љубав укроћује гнев онога ко ју је стекао“. Брат рече: „Нису мала дела њена. Међутим, блажен је онај ко је у стању да је стекне. Ја сам, пак, уистину далеко од ње. Ипак, молим те, оче, да ми кажеш шта је дуготрпљење“.
21. Старац одговори: „[Дуготрпељив је онај] ко је истрајан у невољама, ко подноси зло и чека крај искушења, ко се не гневи олако, ко не говори неразумно, ко не подозрева и ко не мисли опо што не приличи благочастивоме, као што говори Свето Писмо: Дуготрпељиви привремено трпи да би му се потом дала радост. Он привремено сакрива своје речи и уста верних исповедаће његову разумност (Сир.1,23-24).
22. То су, дакле, одлике дуготрпљења. Осим тога, својство дуготрпељивости је сматрати себе узроком искушења. ? можда тако и јесте. Јер, много тога нам се догађа ради нашег васпитања, или ради очишћења прошлих грехова, или ради исправљења садашње немарности, или ради спречавања будућих грехова. Онај, дакле, ко помишља да му се искушење десило из наведених узрока, неће негодовати када прима ране, поготову уколико је свестан својих грехова. Он неће окривљавати онога кроз кога је дошло искушење. Јер, кроз њега или кроз неког другог требало да он испије чашу судова Божијих. Напротив, он упире поглед Богу и захваљује Ономе ко је допустио [ла пострада], окривљујући себе самог. Он радо прима прекор, као и Давид од Семеја (2.Цар. 16,5-10) и Јов од жене (Јов 2,9-10). Неразборити, међутим, често од Бога иште самилост, да би је потом одбио, с обзиром да није дошла као што је он желео, већ како је Лекар душе сматрао за корисно. Због тога је он малодушан и смућује се, час се гневећи на људе, час хулећи на Бога. На тај начин он показује неблагодарност и не прима [уразумљење] ОД жезла [карања]“.
23. Брат рече: „Добро си рекао, оче. Молим те, реци ми на који начин уздржање исушује похоту“. Старац одговори: „Оно чини да се човек удаљује од свега што није неопходно, већ само изазива уживање, да учествује само у ономе што је неопходно за живот, да не јури за пријатним, већ само за корисним, да са мером употребљава храну и пиће, да телу не пружа сувишну течност, да једино одржава живот тела, чувајући га слободним од похотних стремљења. На тај начин уздржање исушује похоту. Напротив, уживање и обиље јела и пића разгара стомак и упаљује силну жељу за срамном похотом, гурајући [човека] као живину на [телесно] мешање. Тада су очи бестидне, руке необуздане, док језик говори оно прија ушима, уво слуша испразне речи, ум презире оно што је Божије, а душа, разумом вршећи прељубу, призива тело на безакона дела“.
24. Брат рече: „Ваистину, оче, тако је. Молим те, научи ме и о молитви, тј. како одваја ум од свих помисли“. Старац одговори: „Наше помисли су помисли о стварима. Неке од ствари су, пак, чулне, а неке мислене. Кад је заузет њима, ум их пребира у себи, Благодат, пак, молитве ум спаја са Богом. Спајајући га са Богом, она га одваја од свих помисли. И наг од њих, ум у разговору са Богом постаје боголик. Поставши боголик, он већ од Њега моли само оно што приличи и никада не греши у својој прозби. И апостол заповеда: Молите се без престанка (1.С’ол.5,17), да бисмо, сједињујући стално ум свој са Богом, постепено одбацили пристрасност према вештаственом“.
25. Брат рече: „Како, међутим, ум може непрестано да се моли? Јер, уколико певамо, или читамо, или разговарамо, или служимо, ми га расејавамо многим помислима и представама“. Старад одговори: „Божанско Писмо не заповеда ништа немогућe. И сам апостол је певао и читао, и служио и непрестано се молио. Јер, непрестана молитва значи: имати побожан ум, имати чежњу која је прилепљена уз Бога и наду која стално виси на Њему, имати уздање у Њега у свим делима и догађајима. Налазећи се у таквом стању, апостол је рекао: Ко ћe нас одвојити од љубави Христове? Жалост или тескоба (Рим.8,35) и остало. И нешто касније: Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели (Рим.8,38) [не могу одвојити од Њега], И опет: Свачим смо угњетавани, али не потиштени, збуњивани, али не очајни, прогоњени. али нисмо остављени, оборени, али не погубљени, свагда носећи на телу умирање Господа Исуса, да се u живот Исусов на телу нашем покаже (2 Кор.4, 8- 10).
26. Са таквим расположењем апостол се непрестано молио. Јер, као што је речено, у сваком делу и догађају његова нада се ослањала на Бога. И сви свети су се увек радовали у невољама како би дошли до стања Божанске љубави. Стога је и говорио апостол: Зато ћy ce најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова (2.Кор.12,9). И нешто после: Када сам слаб онда сам силан (2.Кор. 12,10). Али, тешко нама окајанима који смо напустили пут светих отаца и остали наги од сваког духовног дела“.
27. Брат рече: „Зашто, оче, ја немам умиљења“. Старац одговори: „Зато што нема страха Божијега пред очима нашим и што смо постали сместиште сваког зла. Услед тога страшне Божије претње презиремо као просте појмове. Јер, ко неће стећи умиљење слушајући Мојсија који у име Божије говори грешницима: Јер се разгоре гњев мој као огањ и доспеће до дубине ада, спалиће земљу и род њезин и попалиће темеље гора. Згрнућу на њих зла и стреле моје усмерићу на њих (Изл.32,22-23), и опет: Изоштрићу као муњу мач мој, узеће суд рука моја, узвратићу освету непријатељима својим и узвратићу онима који ме мрзе (Изл.32,41), или Исаију који узвикује: Ко ћe вам објавити да огањ гори? Ко ћe вам објавити вечно место (Ис.33,14), и опет: Идите у светлост огња својега и у ватру коју распалисте (Ис.50,11), и опет: Излазиће и гледаће кости људи који су ми преступили. Црв њихов неће умрети и огањ њихов се неће угасити. И 6uћe на виделу сваком телу (Ис.66,24), и Јеремију који говори: Прославите Господа Бога вашег пре него што се смркне и пре него што се спотакну ноге ваше на мрачним горама (Јер.13,16), и опет: Слушај народе неразумни и без срца: имате очи ? не видите, имате уши ? не чујете. Мене ли се нећете бојати, вели Господ и преда мном нећете ли бити побожни, јер ја поставих мору границу од песка вечном наредбом коју неће преступити (Јер.5,21-22), и опет: Отпадање твоје покараће те и злоћа твоја изобличиће те. Познај и види да ти је горко што си ме оставио, вели Господ… Ја насадих виноград родан и истинит. Како си се претворио у горчину и туђи виноград (Јер.2,19-21), и опет: Нисам седео на скупу играча, него се бојах од лица руке твоје. Седех усамљен, јер се испуних горчином (Јер.15,17)?
Ко се неће ужаснути слушајући Језекиља који говори: Излићу гњев свој на тебе, довршићу љутњу своју на теби, судићу те по путевима твојим, даћу на тебе све гадости твоје… неће жалити око моје, нити ћу се смиловати… Тада ћеш познати да сам ја Господ (Јез.7,3; 9). Ко неће стећи умиљење слушајући Данила који описује Дан страшнога суда, говорећи: Ја, Данило гледах како се постављаху преостали и како Стари данима седе. Одело му беше бело као снег и коса главе Његове као вуна чиста. Престо Његов [беше као] пламен огњени, точкови Његови као врели огањ. Река огњена тецијаше пред Њим. Хиљаде хиљада служаху му и мноштво стајаше пред Њим. Суд заседе и књиге се отворише (Дан.7,9-10), тј. [списак] свачијих дела, или опет: Видеху ноћном виђењу и гле, беше као Син Човечији који иде на облацима небеским и дође до Старог данима, те му се приведе, и даде му се власт и част и царство. И cвu народи, племена и језици служиће му, Његова власт је вечна власт и Његово царство је вечно царство. И уздрхта дух мој у мени, у Данилу, и виђења главе моје ме узнемираваху (Дан.7,13-15).
28. Ко се неће уплашити, слушајући Давида који говори: Једном говораше Бог, ово двоје чух: да је моћ Божија, и твоја је, Господе, милост, јер ћеш ти узвратити свакоме по делима његовим (Пс.61,Н-12), и проповедника који говори: Главно у свему што си чуо јесте: Бој се Бога и заповести Његове држи. У томе се састоји цео човек. Бог ћe свако дело извести на суд, па и скривено, било добро или зло (Проп.12,13-14).
29. Ко, пак, неће уздрхтати слушајући апостола који говори: Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у телу учини, било добро или зло (2.Кор.5,10). Ко неће заплакати због нашег неверја и због ослепљености душе наше. Јер, ми смо све речено чули, па ипак се не кајемо и не плачемо горко због своје велике немарности и лењости. Провидећи их, и Јеремија је говорио: Проклет је онај ко немарно врши дела Господња (Јер.48,10). Јер, када бисмо показивали бригу за спасење својих душа, ми бисмо задрхтали од речи Господњих и похитали да извршимо заповести Његове, којима се спасавамо. Иако смо од Господа чули: Уђите на уска врата… што воде у живот (Мт.7,13-14), ми смо више заволели широк и простран пут, који води у пропаст. Стога ћемо, кад дође са неба да суди живима и мртвима, од Њега чути: Идите од мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт.25,41).
30. И ми ћемо речено чути стога што смо били немарни за добра дела и што нисмо волели ближње, а не стога што смо зло чинили. Како ћемо, међутим, поднети онај Дан уколико смо и зло чинили и уколико смо показали велики немар? Осим тога, старима је преко Мојсија било речено: Не чини прељубе, не укради, не убиј и остало. Знајући, међутим, да Хришћанину није довољно да се Држи само реченога да би био савршен, Господ је рекао: Јер вам кажем да, ако не буде правда ваша eeћa него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство небеско (Мт.5,20). Због тога је у оба случаја као правило поставио освећење душе (кроз коју се и тело освећује) као и искрену љубав према свим људима, којом можемо да стекнемо и љубав према Њему. Као образац дао нам је самог себе све до смрти и своје ученике, као што је више пута речено.
31. Које ћемо, дакле, оправдање имати у онај Дан с обзиром да смо, имајући сличан образац, ипак показивали немар. Оплакујући нас који смо се удостојили благодати, па ипак остајемо у немару, испуњени сваког зла, пророк Јеремија је рекао: Ко ћe дати воду глави мојој и извор суза очима мојим да оплакујем народ овај дању и ноћу (Јер.9,1), ? чујем и Мојсија који о нама говори: Једе Јаков и насити се и одврже се љубљени. Напунио се салом, удебљао се, раширио се и оставио Бога који га је створио, одступивши од Бога Спаситеља свога (Изл.32,15), и Михеја који плачући говори: Авај, душо, неста побожног са земље и онога ко исправља нема међу људима. Сваки жалошћу ожалошћује ближњега свога и на зло припремају руке своје (Мих.7,2), и псалмопојца, који слично говори о нама: Спаси ме, Господе, јер неста преподобнога, јер се умањише истине од синова људских (Пс.11,1) и остало.
32. Проричући, и апостол нас је оплакивао, говорећи: Нема га који чини добро, нема баш ни једнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. Уста су им пуна клетве и горчине. Ноге су им брзе да проливају крв, Пустош и беда је на путевима њиховим и пута мирног не познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим (Рим.3,12-18). Провиђајући будуће, тј. наше садашње рђаво живљење, он пише Тимотеју: Али ово знај да ће у последње дане настати тешка еремена. Јер ћe људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећajнu, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити (2.Тим,3,М) и остало. Стога тешко нама с обзиром да смо стигли до краја у злу.
Јер, ко од нас, реци ми, не учествује у набројаним залима? Није ли се на нама испунило пророштво? Нисмо ли сви стомакоугодници? Нисмо ли сви сластољупци? Нисмо ли сви лакоми и вештаствољубиви? Нисмо ли сви гневљиви? Нисмо ли сви свадљиви? Нисмо ли сви злопамтљиви? Нисмо ли сви издајници сваке врлине? Нисмо ли сви опадачи? Нисмо ли сви подругљиви? Нисмо ли сви дрски? Нисмо ли сви братомрсци? Нисмо ли сви разметљиви? Нисмо ли сви охоли? Нисмо ли сви гордељиви? Нисмо ли сви сујетни? Нисмо ли сви лицемерни? Нисмо ли сви подмукли? Нисмо ли сви завидљиви? Нисмо ли сви непокорни? Нисмо ли сви лењиви? Нисмо ли сви колебљиви? Нисмо ли сви безбрижни? Нисмо ли сви немарни за Спаситељеве заповести? Нисмо ли сни испуњени сваком злоћом? Нисмо ли уместо станишта Духа Светога, постали обиталиште идола? Не називамо ли ми извештачено Бога својим Оцем? Нисмо ли уместо синова Божијих, постали синови геене? Нисмо ли ми који носимо велико име Христово постали гори од Јевреја? Нико, пак, слушајући истину, не треба да узнегодује, слично њима који су, иако безакони, говорили: Једнога Оца имамо – Бога (Јн.8,41), да би од Спаситеља чули; Ваш је отац ђаво, и жеље оца свога хоћете да чините (Јн.8.44).
33. Како, дакле, да и ми, будући преступници Његових заповести, не чујемо слично од Њега? Јер, и апостол назива синовима Божијим оне који су вођени Духом, говорећи: Јер, које води Дух Божији они су синови Божији (Рим.н,14). Како, дакле, и ми, вођени смрћу, можемо да чујемо да се називамо синовима Божијим? Јер је телесно мудровање смрт (Рим.8,6). Међутим, они који су вођени Духом постају очигледни по плодовима Духа. ? познати су плодови Духа: ? плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал.5,22-23). Да ли их ми имамо у себи? Или имамо све супротно? Како, дакле, можемо слушати да се зовемо синовима Божијим, а не пре противника? Јер, оно што је рођено свакако је слично са оним од кога је рођено. То показује и Господ говорећи: ? шmo je рођено од Духа, дyx je (Јн.3,6). Ми смо, пак, постали плот која жели против Духа, услед чега ћемо са правом чути од Њега: Неће дух мој пребивати са овим људима јер су плот (Пост 6,3). Како се, дакле, можемо називати Хришћанима, немајући у себи ништа Христово?
34. Али, рећи ће, можда, неко: „Имам веру. Мени је за спасење довољна вера у Њега“. Таквоме одговара апостол Јаков, говорећи: И ђаволи верују и дрхте (Јв.к.2,19), и опет: Вера, ако нема дела, мртва је сама по себи (Јак.2.17.20), као уосталом и дела без вере. Како ми уопште верујемо када не показујемо веру у оно [што говори] о пролазним и садашњим [стварима], с обзиром да смо привезани за вештаствено и да по телу живимо, војујући против Духа. Они, пак, који су истински веровали у Христа и који су га целог уселили у себе кроз држање заповести, говораху: ? живим – не више ја, него живи у мени Христос; ? што сада живим у телу, живим вером Сина Божцјега, који ме заволе и предаде себе за мене (Гал.2. 20). Страдајући за Њега и ради спасења сних, као прави Његови подражаваоци и истински чувари Његових заповести, они говораху: Кад нас грде, благосиљамо, кад нас гоне, трпимо, кад хуле на нас, молимо (l.Kop.4,12-13), c обзиром да су Њега чули да говори: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините. добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт.5,44) и остало. И у њиховим речима и у делима показивао се Христос, који је у њима деловао. Ми, пак, деламо супротно свим Његовим заповестима, услед чега смо испуњени сваком нечистотом. Стога смо и постали дом трговине уместо храма Божијег, пећина разбојничка уместо дома молитве, народ грешан уместо светог народа, народ препун грехова уместо народа Божијег, семе зло уместо светог семена, и синови безакоња уместо синова Божијих. Јер, ми смо оставили заповести Господње и робујемо злим дусима кроз нечисте страсти, прогневљујући Свеца Израиљева.
35. Оплакујући нас и желећи да нам помогне у нашем паду, велики Исаија узвикује: Због чега још рањавате сами себе, до· дајући безакоње? Сва је глава у болу и сво срце у тузи. Од ногу до главе нема здравог места, већ само рана и модрица, и рана позлеђена, неочишћена, неомекшана уљем, незавијена (Ис.1,5-6). И шта након тога? Оставиће се кћи Сионска као колиба у винограду, као складиште noepћa у башти за краставце, као град опкољени (Ис.1,8).
Показујући опустошење душе наше, и апостол је рекао: И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности, дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невере, неосетљиви, непомирљиви, немилостиви. Они, познавши правду Божију, да који то чине заслужују смрт, не само да чине то, него и одобравају онима који то чине, Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте телеса њихова међу њима самима (Рим. 1,28-32; 24). И шта након тога? Открива се гнев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи (Рим.1, 18).
36. Означавајући такво опустошење душе, и Господ је говорио: Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтедох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтедосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста (Мт.23,37-38). Гледајући нас, наводне монахе, који обављамо само телесна служења и презиремо духовна, услед чега смо још и охоли, Исаија опет говори: Чујте реч Господњу, старешине Содомске, пазите на закон Божији, народе Гоморски. Шта ће ми мноштво жртава ваших? Сит сам жртава паљеница од овнова и сала од јагањаца. Нећу више крви јунчије и јарчије. Јер, ко је тражио тако нешто од руку ваших? Нећете више газити по моме дворишту. Узалуд је да ми принесете и најтананије брашно. И тамјан ми је одвратан. Младине ваше и суботе и дан велики не подносим. Пост и неделање и празнике ваше мрзи душа моја. Наситио сам вас се и не могу вас више подносити. Кад пружите руке ваше ? мени одвратићу очи моје од вас. Зашто? Јер, руке ваше су, говори, пуне крви (Ис. 1,10-15). Јер, сваки који мрзи брата свога јесте човекоубица (1.Јн.З,15). Због тога сваки подвиг који не садржи љубав постаје туђ Богу.
37. Изобличавајући из далека наше лицемерје, [Он] је рекао: Народ овај ме поштује устима, док му је срце далеко од мене. Стога ме узалуд поштују (Ис.29,13) и остало. Оно што је Господ наш говорио, оплакујући фарисеје, примењиво је и на нас, садашње лицемере, који смо се удостојили велике благодати, али се показујемо горим од оних. Не товаримо ли и ми тешка и несношљива бремена на рамена људи, не хотећи прстом својим да их се прихватимо (Лк.11,46)? Не чинимо ли и ми сва дела наша да бисмо се показали људима (Мт.6,5)? Не волимо ли и ми зачеље на гозбама и прва места у зборницама, да нас људи зову: „Учитељу, учитељу“, и не гонимо ли до смрти оне који нам не указују [част]? Нисмо ли и ми узели кључ од знања и не затварамо ли Царство небеско пред људима, другима не дајући да уђу и сами не улазећи?
Не проходимо ли и ми море и земљу да бисмо добили једног следбеника? И кад га добијемо, не чинимо ли га сином пакленим двоструко већим од себе? Нисмо ли и ми вођи слепи, који комарца оцеђујемо, а камилу прождиремо? Не чистимо ли и ми чашу и зделу споља, док смо унутра пуни грабежи и лакомства, а нарочито неуздржања? Не дајемо ли и ми десетак од кима и метвице и сваког поврћа, док преступамо судове Божије и љубав Његову? Нисмо ли и ми као окречени гробови, показујући се споља преда људима као праведни, иако смо унутра пуни лицемерја и безакоња и сваке нечистоте? Не подижемо ли и ми гробове мученицима и не украшавамо ли споменике апостолима, премда смо слични онима који су их побили? Ко да не заплаче над нама који се налазимо у таквом стању? Ко да не зарида над нама због таквог нашег заробљеништва? Због тога нас, часне синове Божије, сматрају за лончарске судове. Стога је потамнело злато и изменило се добро сребро (Плач.4,1-2).
Због тога су назореји Сиона, који су блистали више од снега, постали као Етиопљани. Они који беху бељи од млека, потамнеше више од црнила. Стога се наш изглед помрачи више од чађи. Однеговани у раскоши, обукосмо се у нечистоту. Умножи се безакоње наше више од безакоња Содомљана. Стога смо од синова дана и светлости постали синови ноћи и таме (1.Сол.5,5). Од синова Царства постали смо синови пакла. Стога иако синови Вишњега, ми умиремо као људи, и падамо као један од кнезова (Пс.81, 6-7). Ми смо предани у руке безаконих непријатеља, тј. дивљих демона, и цару неправедноме и лукавијем од свих на земљи, тј. њиховом кнезу стога што сагрешисмо и безаконовасмо, преступивши заповести Господа Бога нашега (Дан.3,31-32), погазивши Сина Божијега и Крв Новога Завета држећи за несвету (Јев.10, 29).
Ипак, немој нас оставити до краја, Господе, ради имена твога, немој разорити Завет свој и немој удаљити милост своју од нас (Дан.3,34-35) ради штедрости своје, Оче наш, који си на небесима, и ради милости Духа твога Светога. Не спомињи наша стара безакоња, нека нас брзо предухитре милости твоје јер осиромашисмо веома. Помози нам Боже, Спаситељу наш, ради славе имена твога. Господе, избави нас и очисти грехе наше ради имена твога (Пс.78,8-9), опоменувши се првине наше, Господе, коју је од нас из човекољубља примио јединородни Син твој, и коју ради нас има на небесима како би нам дао извесну наду спасења и како ради очајања не бисмо постали гори. [Помози нам] ради Часне Крви Његове, коју је излио за живот света, ради Његових светих апостола и мученика, који су ради имена Његова пролили сопствену крв и ради светих пророка, отаца и патријараха, који су се подвизавали да угоде светом имену твоме.
Немој превидети молитву нашу, Господе, нити нас остави до краја. Јер, ми се не уздамо у правду своју, него у милост твоју, којом се бринеш за род наш. Преклињемо и молимо твоју Светињу да нам не буде на суд Тајна коју је удомостројио Син твој јединородни за наше спасење. Немој нас одбацити од лица твога. Немој се згадити на нашу недостојност, већ нас помилуј по великој милости својој. По обиљу штедрости своје отпусти грехове наше како бисмо неосуђено дошли пред свету славу твоју, како бисмо се удостојили покрова твога јединородног Сина и како због њих не бисмо били одбачени као зле слуге.
Да, Владико, свемогући Господе, чуј мољења наша, јер осим тебе другога [Бога] не знамо. Ми име твоје именујемо, јер ти чиниш све у свему и сви од тебе тражимо помоћ. Погледај, дакле, са неба, Господе и види из дома свете славе твоје. Где је ревност твоја и моћ твоја? Где је обиље милости твоје и милосрђа твога, јер си трпео пад наш? Јер, ти си Отац наш. Авраам нас није знао, и Израиљ нас није познао. Ти, Господе, Оче наш, избави нас, јер је од почетка на нама име твоје свето и твог јединородног Сина и Духа твога Светога. Зашто смо, Господе, заблудели са пута твога? Немој нас кажњавати палицом судова твојих. Зашто су отврднула срца наша, те се не боје тебе? Оставио си нас самозакоњу заблуде. Поврати, Господе, слуге твоје ради Свете Цркве твоје и ради свих од века светитеља тиојих да бисмо унеколико наследили свету гору твоју. Противници наши погазише светињу твоју. Постадосмо као у почетку, док још ниси владао над нама и док се још не призиваше име твоје над нама (Ис.63,15-19).
38. Уколико отвориш небо, трепет ће обузети горе од тебе и растопиће се као восак на домаку огња. Огањ ће попалити противнике и страшно ће бити име твоје противницима [твојим]. Када будеш учинио преславна дела, трепет ће обузети горе од тебе. Од века не слушасмо, нити очи наше видеше Бога осим тебе. Дела која ћеш учинити онима који чекају милост сусрешће оне који чине правду и сећају се путева твојих. Гле, ти си се разгневио и ми сагрешисмо. Боље речено, ми саргешисмо и ти си се разгневио.
Стога залутасмо и постасмо сви као нечисти. Јер, сва наша правда је као крпа од нечисте [жене]. Ми отпадосмо као лишће због безакоња наших због чега ће нас ветар однети. И нема никога ко призива име твоје и који би се сетио да те се држи. Окренуо си лице своје од нас и предао си нас због грехова наших. И сада, Господе, ти си Отац наш, а ми смо блато и сви дело руку твојих. Немој се гневити сувише на нас и немој се у [оно] време сетити грехова наших. И сада погледај, јер смо сви ми народ твој. Град светога Сиона твога постаде пуст, као пустиња поста Јерусалим. Проклет поста дом свети наш, и слава коју благословише оци наши би спаљена огњем, те сва славна наша [дела] падоше. И све си трпео, Господе и ћутао. И смирио си нас веома (Ис.64,6-12).
39. Све се речено образно десило старом народу, а сада се на нама истински испуњава. Постадосмо руг суседима нашим, демонима, подсмех и поруга онима око нас (Пс.78,4). Ипак, погледај са неба и види и спаси нас ради светога имена свога. И покажи нам лукавства противника наших и избави нас од замки њихових. Немој удаљити од нас помоћ своју, јер ми нисмо способни да победимо оне који нападају на нас. Ти си моћан да нас спасеш од свих противника. Спаси нас, Господе, од скорби овога света по благости твојој како бисмо чистом савешћу пребродили пучину живота, непорочни и без мане предстали страшном престолу твоме и удостојили се вечнога живота“.
40. Чувши све речено и скрушивши се веома, брат са сузама рече старцу: „Како видим, оче, нема мени наде на спасење. Јер, безакоња моја превазиђоше главу моју (Пс.37,4). Ипак, молим те да ми кажеш шта треба да чиним“. Одговарајући, старац рече: „Спасење по човечијим [силама] није могуће. Међутим, за Бога је све могуће, као што је рекао сам Господ (Мт.19,26). Претекнимо лице Његово у исповедању. Поклонимо се и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Створитељем нашим. Јер је Он Бог наш (Пс. 94,2; 6)? Чујмо га како говори кроз Исаију: Кад се обратиш и уздахнеш, спашћеш се (Ис.30,15), и опет: Зар рука Господња не може да спасе? Или је отежало ухо Његово те не може чути? Напротив, греси наши су стално између нас и Бога. Због грехова наших окренуо је [Он] лице своје да нас не помилује (Ис.59,1-2).
[Он опет] говори: Умијте се и будите чисти. Одвојте лукавства од душа ваших пред очима мојом, научите добро чинити, тражите суда, избавите онога коме се чини неправда, дајте правицу сирочету и оправдајте удовицу, те дођите да поговоримо, вели Господ. И ако греси ваши буду као скерлет, убелићу их као снег, и ако буду као црвена тканина, убелићу их као вуну. И ако хоћете u послушате ме, јешћете добра земаљска. Јер. уста Господња говорише ово (Ис. 1,16-19). И опет преко Јоиља (О? говори]: Обратите се мени свим срцем својим у посту и у плачу и у ридању. Раздерите срца своја, ? не хаљине своје, јер је милостив и штедар Господ и изглађује злобе (Јоил. 2.12-13). И Језекиљу опет [Он] вели: Сине човечији, реци дому Израиљеву: Ви говорите и кажете – Преступи наши и безакоње наше на нама су и у њима гинемо. И како да живи будемо? Реци им: Жив сам ја, говори Господ, и нећу смрти грешника, него да се обрати од пута свога и буде жив. Обраћењем обратите се од путева ваших. Због чега да помрете, доме Израиљев (Јез.ЗЗ, 10-11).
Показујући изобиље Божије благости, и Трећа књига о царевима износи: Налазећи се у Навутејевом винограду, који је присвојио убивши га, наговорен од Језавеље, [цар] Ахав је чуо Илију, који му је рекао: Овако говори Господ: Ниси ли убио и ниси ли наследио. На месту где су пси лизали крв Навутеја, и твоју ће лизати. ? Језавељу ће пси појести у предграђу Језраела. ? када чу ове речи, Ахав раздера хаљине своје, привеза кострет око тела свога, и пости и усну у кострети. И би реч Господња Илији, zoeopeћu: Виде ли да се раскајао Ахав од лица мога? Стога нећу пустити зла у дане његове (З.Цар.21,19; 23; 27; 29).
И Давид говори: Грех мој познадох, и безакоње моје не сакрих. Рекох: Исповедићу против себе безакоње моје Господу, и ти си опростио безбожност срца мога. За то ће се помолити теби свак преподобни у време погодно. Али при потопу вода многих, неће му се [оне] приближити (Пс.31,5-6).
У Јеванђељу, пак, Господ говори: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт.4,17). На питање Петра: Колико пута на дан, ако ми згреши брат мој, да му опростим? До седам ли пута, као благ по природи и неизмеран у благости [Он] одговара: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт.18,22). Шта се може сравнити са таквом благошћу? Шта да се упореди са таквим човекољубљем?
41. Познавши, дакле, страх Господњи и Његову благост и човекољубље из Старог и из Новог Завета, обратимо му се са свим срцем својим. И зашто да гинемо, браћо? Очистимо руке грешници, очистимо срца своја двоједушни, помучимо се, тугујмо и плачимо за грехе своје. Престанимо са злим делима својим, поверујмо у штедрости Господње, убојмо се Његових претњи, сачувајмо Његове заповести, заволимо један другог из свег срца. И онима који нас мрзе и који нас вређају рецимо: „Ви сте браћа наша“, како би се прославило име Господње и како би се показала радост Његова. Дајмо опроштај једни другима за узајамна искушавања, с обзиром да против нас војује заједнички непријатељ. Успротивимо се својим помислима, призивајући Бога за помоћника, те ћемо прогнати лукаве и нечисте духове. Потчинимо тело духу, притешњујући га и васпитавајући га сваким злопаћењем. Очистимо себе од сваке прљавштине тела и духа. Побуђујмо једни друге на напредовање у љубави и добрим делима.
Немојмо завидети једни другима, нити се раздражујмо кад нам завиде. Напротив, показујмо саосећање једни другима и смиреноумљем лечимо једни друге. Немојмо оговарати једни друге, нити се узајамно подсмевајмо, јер смо удови једни другима. Одбацимо лењост и немарност и стојмо храбро борећи се против духова зла, имајући Заступника код Оца – Исуса Христа Праведника: Он је помирење за грехе наше. Помолимо му се, дакле, чистим срцем из све душе своје и опростиће нам грехе наше. Јер, Господ је близу свима који га призивају у истини (Пс.144,18). Стога и говори: Принеси Богу жртву хвале и изврши Вишњему завете своје. Призови ме у дан жалости твоје и избавићу те, и прославићеш ме (Пс. 49,14-15).
И Исаија опет [говори]: Разреши сваку свезу неправде, раскини ужад принуде, отпусти потлачене, и сваки уговор неправедни поцепај. Раздели гладнима хлеб ceoj u сиромахе без крова уведи у кућу своју. Уколико видиш нагога, одени га, и од семена дома свога немој се крити. Тада ће гранути ујутру светлост meoja u оздрављење твоје брзо ће засијати. И ићи ће пред тобом npaвдa mвoja, u слава Господња обузеће те. И шта потом? Тада ћеш завикати и Бог ћe me чути. Још док будеш говорио, Он ће ти рећи: Ево ме. Тада ће засијаtnu у тами светлост твоја, и тама ће твоја бити као у подне. И биће Бог увек са тобом, и наситиће се душа твоја по жељи (Ис.58,6-10). Видиш ли да ћемо, разрешивши сваку свезу неправде од срца свога, развезавши свако уже присиле злопамћења у разменама нашим, и журећи да чинимо добро ближњему из све душе, ми бити обасјани светлошћу познања, ослободити се од страсти бешчашћа, испунити се сваке врлине, просветити се славом Божијом и ослободити се сваког незнања. Молећи се Христу, бићемо услишени, Бога ћемо имати увек са собом и испунићемо се жељама по Богу.
42. Заволимо, дакле, један другог и волеће нас Бог. Трпимо једни друге и Он ће дуготрпети гресима нашим. Немојмо враћати зло за зло и нећемо примити по гресима нашим. Опроштај грехова наших наћи ћемо у опраштању браћи. Милост Божија је скривена у нашем милосрђу према ближњем. Стога је Господ казао: Опраштајте, и опростиће вам се (Лк.6,37), и: Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески (Мт.6,14), и опет: Блажени милостиви, јер ћe бити помиловани (Мт. 5,7), и: Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт. 7,2). Ето, Господ нам је даровао начин спасења. Он нам је дао вечну власт да будемо чеда Божија (Јн.1,12). У вољи нашој, дакле, јесте спасење наше.
43. Дајмо, дакле, себе свецело Господу да бисмо га примили свецелог. Постанимо Њиме богови. Будући по природи Бог и Владика, Он је стога и постао човек. Покоримо се Њему и слушајмо га, и Он ће неуморно одбијати непријатеље наше. Да је народ мој послушао мене, говори [Он], да је Израиљ ходио путевима мојим, до ништавила бих непријатеље његове понизио, и на тлачитеље њихове ставио бих руку моју (Пс.80,14-15). Сву наду своју положимо само на Њега. Сву своју бригу бацимо на Њега и од сваке невоље ће нас избавити: целог живота нашег Он ће нас чувати. Сваког човека заволимо од душе, али ни на једног не полажимо своју наду. Јер, док нас Господ чува, пријатељи нам чине услуге и непријатељи изнемогавају пред нама. Међутим, ако нас Господ остави, и сви пријатељи нас напуштају, а непријатељи јачају против нас. Онај ко се узда у себе самог, пашће падом великим, а онај ко се боји Господа, биће узнесен. Стога је и Давид рекао: Јер се не уздам у лук свој, и мач мој неће. ме спасти. Јер си нас ти спасао од тлачитеља наших, и мрзитеље наше посрамио си (Пс.43,6-7).
44. Немојмо трпети помисли које умањују грехе наше и које нас убеђују да ће нам се опростити. Ограђујући нас, Господ је о њима рекао: Чувајте се од лажних пророка, који вам долазе у оделу овчијем, ? изнутра су вуци грабљиви (Мт.7,15). Све док се наш ум узнемирава грехом, ми још нисмо добили опроштај, будући да још писмо донели плодове достојне покајања. Плод покајања јесте бестрашће душе, а бестрашће је истребљивање греха. Ми још немамо савршено бестрашће, будући да се понекад узнемиравамо страстима, а понекад не. Према томе, ми нисмо добили потпуни опроштај грехова. Јер, од прародитељског греха смо се ослободили кроз свето крштење. Од греха, пак, на који смо се дрзнули после крштења, ми се ослобађамо кроз покајање.
45. Покајмо се, дакле, стварно да бисмо, ослободивши се страсти, задобили опроштај грехова. Презримо привремено да не бисмо, борећи се због њега са људима, преступали заповест о љубави и отпали од љубави Божије. По Духу ходимо и похоту телесну немојмо чинити (Гал.5.16). Бдимо, будимо трезвоумни, одбацимо сан лењости. Угледајмо се на свете подвижнике Спаситељеве и подржавајмо подвиге њихове. Заборављајмо оно што је за нама и стремимо за оним што је пред нама. Подражавајмо њихов неуморни пут, њихово вруће расположење, истрајност уздржања, светост целомудрености, смелост трпљења, непоколебивост дуготрпљења, жалост саосећања, непомућеност кротости, врелину ревновања, нелицемерје љубави, висину смиреноумља, једноставиост нестицања, храброст, благост, снисходљивост.
Немојмо попуштати уживању, немојмо се раслабљивати помислима, немојмо прљати савест. Имајмо мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа (Јев.12,14). Због свега тога бежимо, браћо, од света и кнеза његовог. Оставимо тело и телесно. Узиђимо на небеса и на њима нека буде наше живљење. Подражавајмо божанственог апостола, достигнимо Начелника живота и окусимо од Извора живота. Са анђелима славимо, са арханђелима певајмо Господа нашега Исуса Христа, коме пека је слава и моћ заједно са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин“.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *