НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
БЛАЖЕНИ АВА ЗОСИМА ПАЛЕСТИНСКИ

РАЗГОВОРИ БЛАЖЕНОГ АВЕ ЗОСИМЕ

 
1. Осенивши уста крсним знаком, блажени Зосима је почео да говори: „Оваплотивши се, Бог Слово је даровао велику благодат онима који су поверовали и који верују у Њега. (И данас можемо веровати и, уколико желимо, одмах поставити почетак). Јер, [човек] који пожели произвољењем и коме благодат садејствује, уколико усхте може цео свет сматрати ништавним“.
Потом је он подигао нешто што је нашао, тј. сламку, или нит, или нешто друго безначајно и додао: „Да ли ће се неко борити, спорити, злопамтити или секирати због овога, изузев ако није изгубио ум? Дакле, човек Божији, који се стално уздиже и напредује, свакако ће и цео свет сматрати оваквом сламком. Јер, као што увек говорим, није штетно имати, него имати пристрасно. Ко не зна да је од свега што имамо нама најдраже наше тело? Међутим, уколико дође час, нама је наложено да и њега презремо. И кад нам је наређено да пренебрегавамо само тело, утолико пре треба да пренебрегавамо оно што је изван тела. Без нужде, тј. напросто и случајно не треба га говоримо о стварима, нити да се излажемо смрти и гинемо, што је иначе својствено човеку који је изгубио ум. Напротив, треба да чекамо време и да смо спремни“.
Он се сетио брата који је имао поврће, те је додао: „Није ли он сејао? Није ли се трудио? Није ли садио и обрађивао? Међутим, он није чупао и није бацао: он је имао као да нема [ништа]. Стога, када је код њега дошао старац са намером да га испроба, и почео да уништава [поврће], он се изгубио и сакрио. Када је остао само један корен, он му је рекао: „Ако желиш, оче, остави га да те угостим“. Схвативши да је брат истински слуга Божији (а не поврћа), свети му је рекао: „Дух Божији је починуо на теби, брате“. Да је био пристрасан према поврћу, одмах би се пројавила његова туга и узнемирење. Међутим, он је показао да га је имао као да га није имао“.
Ава Зосима је рекао: „И демони примећују такво понашање. Видећи да се човек према стварима односи без страсти, не узнемиравајући се и не секирајући се [због њих], они закључују да он хода земљом, али да у себи нема земаљско размишљање“
2. Он је опет рекао: „Намере припадају произвољењу. Пламено произвољење за један час може принети Богу више неголи лењиво произвољеље за педесет година. Демони се плаше видећи да човек, будући вређан, бешчашћен, оштећен и подвргнут сличним непријатностима, тугује што све не подноси племенито, а не стога што се злопати. Они, наиме, виде да је он ступио на пут истине и да има јаку жељу да ходи по Божијим заповестима“.
Он се сетио светог Пахомија кога је старији брат, на његову жељу да (по Божанственом дару) прошири манастир, укорио говорећи: „Престани да се упушташ у сувишно“. Чувши прекор и знајући да чини добро, он је осетио покрет [негодовања]. Ипак, имајући уздржљиво срце, он није противречио брату. Када је наступила ноћ, он је отишао у свој кутак и почео да плаче и да се моли, говорећи: „Боже, у мени је још увек телесно размишљање и још увек живим по телу. Тешко мени, с обзиром да ћу, по Писму (Рим.8,13), умрети. После подвига и припремања срца, мене опет обузима гнев, макар и ради добра. Помилуј ме, Господе, да не погинем сасвим. Јер, уколико ме не утврдиш и непријатељ у мени нађе свој мали страсни део, ја ћу постати његов заробљеник: Јер, који сав закон одржи, а сагреши у једноме, крив је за све (Јак.2,10). Ипак, верујем да ћу, помаган великом штедрошћу твојом, на крају научити да ходим путем светих твојих, стремећи за оним што је преда мном (Фил.3,13). Они су, наиме, долично посрамили непријатеља. Уколико га сам најпре не победим, како ћу, Господе, моћи да научим оне које призовеш да заједно са мном проводе овакав живот“. У молитви је он провео целу ноћ, са сузама изговарајући сличне речи, све док није наступио дан. Од зноја се под њим направило блато, с обзиром да беше време за жетву и да је место било веома топло.
Блажени је говорио, дивећи се: „Његове сузе нису знале за меру. Како да Господ таквом произвољењу не дарује сва блага? Ја верујем да је исте вечери Бог њему дао све што је искао, с обзиром да беше мртав за све“.
3. Он је говорио: „Онај ко, мислећи о човеку који га је увредио, или му причинио штету, или га оклеветао или му учинио неко друго зло, почне да испреда помисли против њега у ствари злоумишља против самог себе, слично демонима. Јер, то му је довољно злоумишљање против себе. И зашто говорим: „Ако испреда помисли“? Он ће се према њему неправедно понети уколико га се не буде сећао као свога лекара. Јер, он чисти оно од чега он страда. Стога је дужан да га се сећа као лекара кога му је послао Христос – Христа ради треба да поднесеш све и да га сматраш доброчинитељем.
Уколико не одступиш од злоће и уколико не пожелиш да одступиш, Господ Бог није крив. Страдање је обележје болесне душе: кад не би био болестан, не би ни патио. Стога си дужан да благодариш брату преко кога си познао своју болест, те да његово доброчинство примиш као драгоцени лек који ти шаље Исус. Уколико, пак, не само не захваљујеш, него још испредаш помисли против њега, у ствари ти као да говориш Исусу: „Нећу да ме излечиш. Не желим да примим твоје лекове. Хоћу да иструлим у својим ранама. Хоћу да будем послушан демонима“. Шта ће, дакле, да учини Господ? Будући снисходљив према нашој злоћи, Господ нам је дао свете заповести које је чисте као [средства за] спаљивање и чишћење. Стога онај ко жели и тражи исцељење и да се ослободи болести треба да претрпи оно што му налаже лекар. Наравно, болесник не осећа задовољство када га оперишу, спаљуЈУ [рану] или је чисте. Напротив, он их се сећа са одвратношћу. Ипак, убедивши се да се без њих не може ослободити болести, он се предаје у руке лекара, знајући да ће малом одвратношћу избавити од силног растројства и дуготрајне болести.
Спаљивач Христов је онај ко ти причињава штету. Међутим, уколико храбро претрпиш, он ће те ослободити од лакомости. Уколико, пак, не претрпиш, сам себи ћеш причинити неправду. Немој осуђивати брата свога. Из искушења ми, међутим, избегавајући Христов лек и остављајући самоукоревање, почињемо да испредамо помисли [гнева] против нашег добротвора, слично лудацима“.
4. Он је говорио: „Укини помисли и неће бити ни једног светог. Неко од светих је говорио: „Онај ко бежи од корисног искушења у ствари бежи од вечног живота“. Ко је био узрочник венаца код светих мученика, ако не мучитељи? Ко је светом Стефану пружио славу, ако не они који су га засули камењем“. Он је често наводио изреку Евагрија: „Ја не кривим оне који ме грде. Напротив, ја их називам добротворима и не одбацујем Лекара душа, који таштој души нуди лек смирења. Ја се, наиме, плашим да Он једном не каже мојој души: Лечисмо Вавилон, али се не исцели (Јер.51,9)“.
Он је говорио: „Евагрије се плашио да му Христос, прекоревајући га, не каже: „Евагрије, био си болестан таштином, те сам ти пружио лек смирења како би се очистио. Међутим, ти се ниси очистио“. Ми треба да знамо да о нама говори истину само онај ко нас осуђује“.
Он је говорио: „Господ, који испитује срца и бубреге, зна да је све наше достојно прекора, срама и попљувања, чак и да нас сви људи хвале и узносе. Уколико кажу: „Учинио си једно или друго“, ја ћу одговорити: „Шта је уопште добро од свега што сам учинио“. Нико о мени не говори лаж осим оних који ме хвале и узносе. И нико о мени не говори истину осим оних који ме прекоревају и понижавају. Чак ни они, међутим, не говоре потпуну истину. Уколико би сазнали само један део (а не и сву пучину наших зала), они би се окренули од наших душа код од блата, као до смрада и нечистог ваздуха. Кад би се сви удови тела људских претворили у језик да нас прекоревају, убеђен сам да ипак не би могли у потпуности да изразе све наше бешчашће. Јер, онај ко нас прекорева и изобличава износи само један део [наших зала], не могући да каже о свему.
Праведни Јов је рекао: Пун сам бешчашћа (Јов 10,15). Оно што је пупо, пак, у себе више не прима додатка. Шта тек да кажемо ми, који смо пучина зла? Нас је ђаво смирио са сваким грехом и ми смо дужни да будемо захвални онима који нас смирују. Јер, они који су благодарни онима који их смиравају у ствари сатиру ђавола. Свети оци су рекли да ће се смирење које се спушта до пакла успети до небеса, и да ће се, напротив, гордост која се узвишује до небеса, збацити у пакао“.
Он је говорио: „Ко ће натерати смиреног да испреда помисли против било кога? Јер, ма шта да претрпи или чује, смирени све користи као повод да сам себе изгрди и понизи“.
Он се опоменуо аве Мојсија који је, када су га клирици истерали из олтара са речима: „Излази напоље, Етиопљанине“, сам себе почео да прекорева речима: „Нечисти црнокошче, добро су са тобом поступили. Кад ниси човек, зашто се гураш међу људе“.
5. Он је говорио: „Било шта да се деси, смирени одмах прибегава молитви и све сматра добротворима. Ми смо, међутим, напустили пут истине и руковођење светих, те желимо да отворимо пут који је у складу са нашим лукавим прохтевима.
Јер, шта је лакше од онога што чујемо од светог и делатног наставника аве Амона, који говори: „Помно пази на себе како би могао да оћутиш и да не проговориш када те неко оскорби у било којој ствари. Пошто непрестаном молитвом твоје срце постане кротко, ти замоли брата за опроштај“.
Заиста, онај ко воли истинити и прав пут, увек силно прекорева и изобличује себе уколико се због нечега смути, говорећи: „Што си се разбеснела, душо моја? Зашто се смућујеш као махнита? Тиме само показујеш да си болеспа. Јер, кад не би била болесна, не би страдала. Заборављајући да прекориш саму себе, ти замераш брату који ти је делатно и истински показао твоју болест. Научи се заповестима Христа, који вређан не узвраћаше увредом и страдајући не прећаше (1.Пт.2,23). Чујеш ли шта говори и шта показује делом: Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме шамараху. Не заклоних лица свога од ругања, ни од пљувања (Ис.50,6). Ти, пак, окајана, због једне псовке и увреде седиш и испредаш небројене помисли, злоумушљајући против саме себе, слично демонима. Јер, може ли демон таквој души учинити нешто страшније од онога што она сама себи чини? Гледамо Крст Христов, свакодневно читамо о страдањима која је претрпео ради нас, а сами нисмо у стању да поднесемо ни једну увреду. Заиста смо скренули са правог пута“.
Он је говорио: „Онај ко не буде ходио путем којим су ишли сви свети, тј. ко храбро не трпи бешчашће и штету, уопште неће имати никакав успех, па макар доживео и Матусалове године. Напротив, он ће само испразно потрошити своје године“.
Он је говорио: „Једном сам био код блажене Дионисије, од које је један брат затражио благослов. Она му је дала колико је требало. Међутим, пошто му је дато мање него што је тражио, он је почео да је вређа, те да против ње и мене говори неприличне речи. Чувши га, њу је заболело, те је усхтела да му некако узврати. Видевши њену [намеру], ја сам јој рекао: „Шта радиш? Злоумишљаш против саме себе, с обзиром да ћеш својој души одузети сваку врлину Јер, шта си достојно претрпела за оно што је Христос претрпео за тебе. Знам, госпођо, да си разбацала нонац као ђубре. Међутим, уколико се не потрудиш да стекнеш кротост, личићеш на ковача који удара по комаду гвожђа, али не успева да направи посуду““.
Он јој је говорио: „Слушај шта каже Игњатије Богоносац: „Неопходна је кротост којом се слама сва сила кнеза овога света“. Знак да смо одбацили свет јесте да се не узнемиравамо ни због чега. Дешава се, наиме, да [човек] презре многа блага, да би се потом због прилепљивања за једну иглу смућивао. На тај начин игла заузима место читавих ризница, те [човек] постаје роб игле, или кукуље [тј. монашког покривала], или мантије, или књиге, престајући да буде слуга Божији. Добро је рекао неко од мудрих: „Колико је страсти у души, толико је и господара“. И Господ говори: Где је благо ваше, онде he бити и срце ваше (Мт.6,21). Апостол такође каже: Јер од кога је ко побеђен, томе и робује (2.Пт.2,19). Саслушавши ме, она ме је погледала зачуђено и рекла: „Нека би нашао Бога за којим чезнеш““.
6. Блажени је говорио: „Душа би хтела да се спасе. Међутим, жудећи за испразним и бавећи се њиме, она избегава напоре. У ствари, заправо нису тешке заповести, него наши лукави прохтеви. Дешава се да понекад из страха од мора или од разбојника презремо све и без устезања бацамо своје ствари, видећи да нам се смрт приближава. Када већ можемо да презремо све не би ли смо још мало поживели на земљи и кад већ сматрамо да смо имали срећу уколико смо, све остало изгубивши, спасли себе од разбојника или од мора (иако смо се непосредно пре тога срдили већ због једне лепте), због чега не мислимо на исти начин и када се ради о вечном животу? Због чега страх Божији није снажан онолико колико је снажан страх од мора, као што рече неко од светих“.
Као потврду својих речи, ава је испричао случај о коме је једном чуо. „Један [трговац] драгим камењем и бисерјем се укрцао на брод, заједно са својом децом, имајући намеру да оствари зараду. Десило се заволи једног дечака из бродске посаде, који га је служио и који је уживао поред њега, једући заједно са њим. Једног дана је дечко чуо како се морнари дошаптавају међу собом, договарајући се да трговца баце у море ради његовог драгоценог камења. Он је потом са тужним лицем пошао код трговца да би га по обичају услужио. Он га је запитао: „Зашто си данас жалостан“. Он се, међутим, уздржао, ништа не говорећи. Трговац га је поново питао: „Реци ми истину. Шта је било“. Дечак је заплакао и испричао му шта су морнари одлучили против њега. „Заиста је тако“, питао је трговац. Он је одговорио: „Да, тако су се договорили“.
Тада је трговац позвао своју децу и рекао: „Све што вам кажем урадите без устезања“. Потом је распростро платно и почео да им говори: „Донесите ми сандуке“. Пошто су их донели, он је почео да вади камење. Након што их је се распростро, он им је рекао: „Зар је то живот! Због њих сам дошао у опасност да ме баце у море и да ускоро умрем, не узевши ништа са собом“. Затим је наредио деци: „Бацајте све у море“. По његовој речи они су одмах све бацили у море. Морнари су се запрепастили, а њихова замисао је пропала“.
Блажени је рекао: „Видите ли како је, пошто се покренула његова [добра] помисао, он одједном постао мудрољубац и у речима и на делу са циљем да сачува кратки живот. И праведно је поступио. Он је расуђивао: „Ако умрем, нећу имати никакве користи од камења“. Ми, међутим, нисмо спремни да претрпимо ни мали губитак ради заповести Христове. И уколико уопште треба да се жалостимо, разлог треба да нам буде пропаст онога ко нам је причинио штету, а не губитак имовине. Он, наиме, сам себе избацује из Царства, будући да неправедници неће наследити Царства Божијега (1.Кор.6,9). Ти, пак, трпећи неправду, примаш живот вечни, како говори Господ: Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима (Мт.5,12).
Занемарујући тугу због пропасти уда Христовог, ми седимо и испредамо помисли о трулежним, ништавним, пропадљивим и безвредним стварима. Заиста се праведно мучимо. Јер, Бог нас је уздигао у ред удова тела, коме је глава сам Христос, Бог наш, како је рекао апостол; Сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело (1.Кор.12,12). ? глава свих јесте Христос (Еф.1,22).
Стога, брат који те жалости у ствари јесте као рањена рука или као болесно око. Када осећамо бол, ми не сечемо руку, пити вадимо око, сматрајући да је њихов губитак велика штета. Напротив, ми на њих стављамо најчаснији Христов печат [тј. крсно знамење], прозивамо свете да се помоле за нас, умножавамо сопствене приљежне молитве Богу и најзад припремамо масти и облоге ради исцељења болесног уда. На исти начин на који се, дакле, молиш за око или руку како би се излечили и престали да ти причињавају бол, моли се и за свога брата. Ми, међутим, гледамо како удови Христови трпе штету и не тугујемо због њих, већ се чак и молимо против њих, што је својствено људима који немају милостиву унутрашњост“.
Он је рекао: „Онај ко има милостиву унутрашњост, љубав и самилост најпре самоме себи доноси радост и корист, а потом и ближњему. Напротив, злоћа рањава и мучи најпре онога ко је има. Премда изгледа да он причињава штету ближњему или у односу на имовину, или на част, или чак на само тело, он у ствари сам себе лишава [вечног] живота“.
Он је навео изреку: „Оно што није штетно за душу, није штетно ни за човека“.
7. Блажени је опет рекао: „Неко ми је једном рекао: „Аво, постоје многе заповести. Чисто се помрачује ум од [недоумице] коју да испуни и коју да изостави“. Ја сам му одговорио: „Немој да се узнемираваш. Ти само треба да мислиш да ћеш лако стећи врлину уколико се према стварима будеш односио без страсти. Не свађајући се због њих, ти нећеш бити ни злопамтљив““.
[Он је говорио]: „Какав напор представља молитва за непријатеље? Да ли као копање земље? Или као путовање? Да ли захтева издатке? Ти захваљуј за бешчашће, па ћеш бити ученик светих апостола, који су ходили радујући се што су се удостојили да поднесу срамоту за име Христово (Дап.5,41). Они су [примили срамоту] за име Христово будући чисти и свети, док је ми [примамо] ради својих грехова. Ми смо нечасни и проклети, чак и кад нас нико не бешчасти. Јер, пророк каже: Проклети су који скрећу од заповести твојих (Пс.118,21). Нису, наиме, сви достојни да трпе бешчашће за име Христово, већ само свети и чисти, као што сам рекао. Ми смо, пак, дужни да покажемо захвалност и да исповедимо да нас праведно бешчасте због наших рђавих дела.
Међутим, окајана душа зна своја нечиста дела и да заслужено страда, па ипак седи и обмањује сопствену савест, испредајући помисли и говорећи: „Он ми је то рекао и понизио ме и ругао ми се“, злоумишљајући против саме себе и заузимајући место демона. И са душом се дешава исто што и код вештина. Наиме, главни мајстор ученику предаје вештину, те га оставља да сам ради, немајући више потребе да седи поред њега. Он само повремено долази да погледа није ли се улењио и није ли покварио рад. Видећи покорну душу, која лако прима лукаве помисли, и демони јој предају сатанску вештину, немајући потребу да седе поред ње. Они, наиме, знају да она сама злоумишља протин себе, те је само повремено посећују да погледају није ли се улењила.
Има ли шта лакше од љубави према свима и од тога да нас сви воле? И коју утеху не пружају заповести Христове? Међутим, наше произвољење не стреми [њиховом испуњавању]. Јер, кад би стремило, уз помоћ Божије благодати све би му било лако. И мала тежња наше воље привлачи Бога у помоћ, како сам често говорио. Божанствени Антоније учи да је за стицање врлина неопходна само наша воља. „За Царство небеско није неопходно да путујемо, нити треба да прелазимо мора како бисмо [стекли] врлину“. И који покој нема кротки и смирени? Заиста, кротки ћe наследити земљу и уживаће у мноштву мира (Пс.36,11)“.
8. Блажени је опет рекао: „Једном смо – ја, један брат и неколицина световњака ишли неапољским путем и дошли до места где је била царина. Знајући обичај, световњаци су дали порез. Међутим, брат који је био са мном поче да противречи, говорећи: „Зар се усуђујете да тражите од монаха“. Чувши га, ја сам му рекао: „Шта чиниш, брате? Ти као да говориш: ,Хтео, не хтео, поштуј ме као светога’. [Друга би ствар била) да тн је он, видевши твоју добру вољу и смиреље, указао поштовање и рекао: ,Опрости, [тј. прођи]’. Према томе, као ученик Кротког и Смиреног, дај [што траже] и прођи с миром“.
Други пут, када сам био у светом граду, пришао ми је један христољубац и рекао: „Брат и ја смо имали један неспоразум, због чега не жели да се помири са мном. Молим те, поразговарај са љим“. Ја сам са радошћу пристао. Позвавши његовог брата, ја сам му говорио оно што може да расположи на љубав и на мир. Изгледало је да сам га убедио, али ми је после свега рекао: „Не могу да се помирим са њим будући да сам се заклео крстом“. Осмехнувши се, ја сам му рекао: „Твоја заклетва значи следеће: ,3аклињем се Христе, твојим Часним Крстом да нећу поштовати тиоје заповести, већ ћу испуњавати вољу твог непријатеља, ђавола’. Ми не треба да испуњавамо оно што смо рђаво одредили. Напротив, ми треба да се кајемо и да жалимо због злих заклетви, као што говори богоносни Василије. Јер, да се покајао и да није испунио своју заклетву, Ирод не би упао у велики грех и обезглавио Христовог Претечу“.
На крају сам му показао место из светог Василија, који помиње Свето Јеванђеље, тј. одбијање светог Петра да му Господ умије ноге (Јн.13,8-9)“.
9. Блажени је опет рекао: „Питали су ме како [човек] треба да обузда гнев. Ја сам одговорио да почетак обуздавања представља ћутање у време смућења. Због тога се ава Мојсије није смутио када су га понизили, говорећи: „Шта међу нама тражи Етиопљанин [тј. црнац]“. [Касније] је он рекао: „Премда сам се смутио, ништа нисам рекао“. Другом приликом он не само да је оћутао, већ се није ни смутио. Напротив, он је прекорео себе, говорећи: „Нечисти црнче, добро су урадили са тобом. Шта тражиш међу људима кад ниси човек“.
Ми се, пак, налазимо ниже и од великог немара, не будући у стању да достигнемо ни почетнике, сматрајући да су заповести претешке и недоступне. Јер, не смућивати се и не говорити представља обележје почетника, а не савршеног. Уосталом, велико је не смућивати се уопште, сагласно пророку који је рекао: Припремих се и не смутих се (Пс.118,60). Међутим, ми не иштемо да започнемо, нити показујемо произвољење које би могло да привуче благодат Божију да нам помогне. Произвољење које најзад наизглед покажемо, у ствари је лeњo и млако, недостојно да прими било какво добро од Бога.
Све што се тиче нас личи на оно што се дешава са семеном и рађањем. Онај ко улаже произвољење, добија благодат. Ратар може да посеје мало. Међутим, уколико Бог благоизволи, његов труд ће стећи много (слично као што је написано за Исаака да је сијао у оној земљи и оне године добио по сто). Ако, дакле, Господ благоизволи, ми ћемо својим произвољењем без страдања, принуђавања и неспокојства све да чинимо и све да постижемо. Молитва са трпљењем и принуђавањем рађа чисту и неспутану молитву. Принудна припада произвољењу, а неспутана благодати.
Код свих вештина видимо сличан случај. Онај ко приступа некој вештини са жељом да је научи у почетку се труди, греши и често остаје неуспешан. Он се, међутим, не љути, већ опет покушава. И ако опет изостане успех, он не одустаје, пројављујући произвољење пред мајстором. Уколико се, пак, наљути и одустане, он се ничему неће научити. Много пута остајући без успеха и не одустајући, већ показујући упорност у труду и послу, он најзад, уз помоћ Божију, стиче навику и већ ради без напора и са лакоћом, успевајући и да се прехрањује [од своје вештине]. Исто је и у духовном [животу]. Онај ко се принуђава да чини врлину не треба да мисли да ће одмах успети. Тако нешто је немогуће. Он свагда треба да се труди. Уколико не успе, он не треба да одустаје, иначе неће постићи успех. Он треба увек изнова да се труди, слично ономе ко жели да научи вештину. Трпећи много пута и избегавајући гнев, он наводи Бога да погледа на упорност његовог произвољења и да му да силу да све чини без принуде.
И ава Мојсије је говорио: „Сила оних који желе да стекну врлине састоји се у избегавају малодушности када падну и у поновном покушавању““.
10. Он је рекао: „Свака врлина изискује и напор и време и нашу вољу. Међутим, изнад свега, она изискује Божије садејство. Јер, уколико Бог не указује садејство нашем произвољењу, узалуд ћемо се трудити, као уосталом и земљоделац коме Бог не пошаље кишу на семе у пољу које је обрадио и засејао. Божије пак, садејство иште наше молбе и молитве, којима привлачимо Његову помоћ, која нас подржава. Уколико, међутим, занемаримо молитву, како ће Бог погледати на наш труд? Зар не једнако равнодушно и расејано! И уколико се брзо наљутимо, као што увек говорим, ми се нећемо удостојити да било шта примимо. Јер, Бог пази на наше произвољење и у складу са њим нас дарива.
Није ли раније ава Мојсије био вођа разбојника? Није ли починио мноштво преступа? Није ли га господар отерао због безнаравствености? Па ипак, он се подвижништву одао са великом храброшћу и врелим произвољењем, достижући високу меру врлине. У складу са писцем његовог [живота], он је убројан у изабране слуге Божије. Ми, међутим, врелину коју смо наизглед имали на почетку нашег одрицања [од света постепено] губимо услед свог нерада, везујући се за ствари које хладе [ревност] и које су испразне и безвредне у поређењу са љубављу према Богу и ближњему. Осим тога, ми присвајамо ствари као да су наше и као да их нисмо примили од Бога. Међутим, [апостол] говори: Шта ли имаш што ниси примио? ? кад си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1.Кор.4,7)“.
Он је рекао: „Зар је Господ сиромашан или немоћан да нам дарује блага којима је обогатио свете патријархе уколико види да напредујемо у ономе што нам је већ даровао? Међутим, пошто види да ми, услед своје лакомислености, имамо штету од невеликих и ситних дарова, Он нам као човекољубив не поверава много, како не бисмо сасвим пропали. Кад би видео да ми напредујемо у незнатном, Он би нам пружио и више, као што сам већ рекао. Заиста, ко је наговорио људе да свој новац баце пред ноге апостола? Као што вам често говорим, Бог нам је као добар дао да од свега имамо користи. Међутим, ми кроз своја пристрашћа и зло употребе поништавамо дарове Божије и удаљујемо их од себе. Због свог злог наума ми трпимо штету од добрих дарова“.
Оп је често говорио: „Нико не може да нашкоди верној души. Било шта да претрпи, њој се урачунава у корист. Неверни се, међутим, мучи због свог неверја као што се радник мучи у напорима да би добио своју плату. Када се напреже, верни у свом очекивању да прими награду за своје трпљење има велику утеху. Какву ће, међутим, утеху имати неверни, који не верује да ће добити награду од Господа? Он, заправо, седи и распада се у помислима. Било како да пострада, он размишља: „Он ми је рекао, али и ја имам да му кажем“. Он злопамти и помишља на немогуће ствари, које не може да оствари. Јер, људи не могу да остваре оно што замисле, већ само оно што Бог допусти, из узрока који су једино Њему познати. Често [човек] покушава да причини зло другоме. Међутим, уколико Бог не допусти, његова намера се осујећује, при чему се само испитују људска произвољења. Многи су хтели да учине зло светим патријарсима. Међутим, Бог није допустио и нико није могао да им причини никакву штету, као што је написано: Не допусти човеку да им учини неправду и због њих цареве изобличи. Не дотичите се помазаника мојих и пророцима мојим не чините зла (Пс.104,14-15).
Када зажели да покаже изобиље своје моћи, Бог на милостивост покреће чак и срца немилосрдних, како је написано у Даниловој књизи: И даде Бог Данилу те нађе милост и љубав код старешине над евнусима (Дан.1,9). Блажена је душа која је себе из чежње за Богом истински припремила да прими Његове дарове Божије. Он је никада неће оставити, већ ће је у свему штитити, чак и у стварима које из незнања не иште. Добро је рекао премудри: „Мудар човек налази заштиту код Бога“. Заиста, колико пута је Саул покушавао да убије блаженог Давида? Шта све није радио? Шта није злоумишљао? Међутим, Давида је штитио Господ, услед чега се свака подмуклост Саула осујећивала. Шта више, он сам је често био предаван у руке светоме, који га је поштеђивао с обзиром да није имао жестоку и разјарену злобу“.
Једном су га питали: „Може ли да се не гневи онај кога понижавају и злослове“. Он је одговорио:
„Онај ко се сматра ништавним, неће се смућивати, као што је рекао и ава Пимен: „Имаћеш спокојство уколико понизиш сам себе““.
11. Он је рекао: „Једном од сабраће који су живели са мном ја сам дао схиму и упутио га на добро. С обзиром да беше осетљив, ја сам снисходио његовој слабости. Једног дана он ми рече: „Аво мој, много те волим“. Ја сам му одговорио: „Још нисам нашао човека који би ме волео више него што ја њега волим. Ти сада кажеш да ме волиш и ја ти верујем. Међутим, уколико се деси нешто што ти се неће свидети, ти нећеш остати исти. Мене, међутим, ништа ме не може отргнути од љубави према теби, ма шта иначе претрпео“.
Прошло је мало времена те он (не знам због чега) поче да говори свашта против мене, чак и срамне речи. Ја сам све чуо и говорио у себи: „Он је Исусов спаљивач[1]*) и послан је да излечи моју ташту душу. Уколико бди, човек од таквих људи може да стекне оно што је изгубио због оних који га хвале. Он је мој истински добротвор“. И ја сам га помињао као свог лекара и добротвора. Онима који су ми саопштавали [његове речи], ја сам говорио: „Он зна само моју јавну злоћу, и то делимично, док је моја сакривена [злоћа] немерива“.
После неког времена ми смо се срели у Кесарији. По обичају и као да се ништа није десило, он ми је пришао, загрлио ме и пољубио, као уосталом и ја њега. И премда је настављао да говори [против мене], приликом сусрета ме је топло грлио. Ја нисам показивао ни трага сумње или жалости, премда сам све чуо. Једном приликом он је пао пред мене и обгрлио ми ноге, говорећи: „Опрости ми, мој оче, Господа ради, што сам много и рђаво говорио о теби“.
Пољубивши га, ја сам му нежно рекао: „Сећа ли се твоје богољубље да си ми рекао да ме силно волиш и да сам ти одговорио да још нисам срео човека који би ме волео више неголи ја њега, те да нећеш остати исти уколико ти се деси нешто што ти се неће свидети, док мене ништа не може одвратити од љубави према теби? Осведочи се да ми није промакло оно што си говорио о мени. Чуо сам све: и где си и коме си рекао. Ја никада нисам рекао да није тако и нико ме није могао наговорити да било шта кажем против тебе. Напротив, ја сам говорио да је све тачно и да ти говориш из љубави, сматрајући ме својим. Уопште нисам престао да те помињем у молитвама. Навешћу ти и један пример љубави: једном ме је јако заболело око. Ја сам помислио сам на тебе, положио на око знамење часног крста и рекао: ,Господе, Исусе Христе, исцели ме његовим молитвама'“. Истог тренутка сам био здрав“. Толико о брату.
Блажени је често говорио: ,,Ми људи не знамо да волимо и да поштујемо једни друге, будући да смо изгубили разумевање. Ми треба да претрпимо брата који се гневи или је жалостан. Пошто потом дође себи, оп ће бити захвалан што смо га претрпели, показујући спремност да и душу своју положи за нас“.
12. Блажени се сећао једног [брата] који му је причао о свом веома кротком ави, кога је ради великих врлина и чудеса цела земља поштовала као анђела Божијег. „Једном је, подстакнут непријатељем, он пришао ави и почео у присуству свих да га тешко грди Старац је стајао и гледао у његова уста. Најзад је рекао: „У твојим устима је благодат Божија, брате мој“. Разљућен, он викаше: „Да, рђава стара изелицо, ти говориш [са намером] да се покажеш кротак“. Старац је одговорио: „Заиста, брате мој. Тачно је све што кажеш“. Касније га је неко питао: „Зар се уопште ниси смутио, калуђере“. Он је одговорио: „Не, напротив. Осећао сам као да ми Христос покрива душу““.
Блажени је рекао: „Заиста треба благодарити таквима [људима]. Онај ко је страстан треба да их сматра лекарима који лече ране његове душе и добротворима који му отварају Царство небеско“.
Блажени је опет рекао: „Док сам био у Тирском манастиру, тј. пре него што сам отишао, посетио нас је један врлински старац. Једном смо узели да читамо Изреке стараца. (Блажени је, наиме, волео да чита. Он је дисао књигама, плодоносећи из њих сваку врлину). У читању смо дошли до приче о старцу код кога су дошли разбојници и рекли: „Дошли смо да узмемо све што се налази у тпојој келији“. Пошто је он рекао: „Узмите, чеда, колико хоћете“, они су покупили [скоро] све и отишли, оставивши једну торбу. Он ју је узео и потрчао за њима, вичући: „Чеда, узмите од мене оно што сте заборавили у вашој келији“. Дивећи се незлобивости старца, они су све вратили у његову келију. Међу собом су покајнички говорили: „Заиста је ово човек Божији“.
По читању старац ми рече: „Знаш ли, аво, да ми је ова прича донела велику корист“. Ја му рекох: „На који начин, оче“. Он ми одговори: „Једном, док пребивах у местима поред Јордана, ја је прочитах и задивих се старцу. Потом рекох: ,Господе, удостој и мене да идем стопама његовим као што си ме удостојио да примим и схиму његову [тј. монаштво]’. У мени се укоренила та жеља. И гле, после два дана дођоше разбојници. Они покуцаше на моја врата и ја одмах схватих да се ради о разбојницима. Стога рекох у себи: ,Слава Богу, дошло је време да се покажем плод моје жеље’. Отворивши врата, ја сам их срдачно примио. Запаливши светиљку, ја сам почео да им показујем ствари, говорећи: ,Не секирајте се. Верујем Господу да ништа од вас нећу сакрити’. Они ми рекоше: ,Имаш ли злата’. ,Имам,- одговорих,- три златника“. И подигох поклопац са посуде у којој су били. Они узеше и отидоше с миром“.
Ја сам га, – са осмехом је причао блажени, – запитао да ли су се разбојници вратили, као што се беху вратили оном старцу. Он ми је одмах одговорио: „Не дао Бог. Ја нисам желео да се врате““.
Он је рекао: „Ето каква беше чежња старчева и спремност његова. Имао је снаге не само да не тугује, већ и да се радује што се удостојио такве ствари“.
13. Он је казао: „Сетих се да сам, разговарајући раније, поменуо да можемо стећи душу брата уколико се уздржимо у [тренутку] када се он смућује. Сада бих желео да испричам оно што сам чуо од блаженог Сергија, Педијадског игумана.
Он ми је испричао: „Једном сам био на путу са једним светим старцем. [Десило] се да смо залутали. Не знајући куда идемо, набасали смо на једно засејано поље и изгазили нешто усева. Видевши нас, сељак који је био на послу, поче силно да виче на нас, грдећи нас гневно: ,3ар сте ви монаси! Зар се не бојите Бога? Не бисте радили тако нешто кад бисте пред собом имали страх Божији’. Свети нам је одмах рекао: ,Господа ради пека нико ништа не говори’. Потом се кротко обратио сељаку, рекавши: Добро говориш, чедо. Ми не бисмо учинили тако нешто кад бисмо имали страха Божијег’. Сељак је опет почео гневно да виче. Старац му је поново рекао: ,Истину кажеш. Јер, да смо монаси ми не бисмо чинили тако нешто. Ипак, Господа ради опрости нам што смо згрешили’.
Веома се изненадивши, он је пришао и пао старцу пред ноге, рекавши: ,Опрости ми, Господа ради и узми ме са вама'““.
Блажени је рекао: „Ето шта су уз Божију помоћ могли кротост и доброта светога. Он је спасао душу која је створена по образу Божијем и која је Богу дража од хиљаде светова са њиховим стварима.
Једном сам се нашао код њега. Он ми је рекао: „Прочитај нам нешто из Светог Писма“. Почевши да читам Приче [Соломонове], дошао сам до места где се каже: Код многих дрва расте ватра. Где, пак, нема гнева, престаје расправа (Прич.26,20). Запитао сам га: „Шта значи ова изрека, оче“. Он ми је одговорио:
„Дрва су узрок пламена ватре. Уколико их не буде довољно, ватра ће се угасити. И страсти имају свој узрок. Уколико [човек] уклони узроке, страсти ће остати без дејства. Например, узроци блуда су, као што је говорио ава Мојсије: ‚Неумерено једење и пијење, дуго спавање, беспосличење, забава, празнословље и украшавање одећом’. Узроци гнева, како је исти рекао, јесу: Давање и узимање, творење сопствене воље, склоност ка поучавању других, сматрање себе разборитим’. Код оног ко пресече [узроке] слаби страст, Брат је упитао аву Сисоја: ,3бог чега се страсти не удаљавају од мене’. Он је одговорио: ,Стога што је њихов сасуд, тј. узрок у теби. Врати им њихов залог и оне ће отићи’.
Двогневан је онај у коме се борба не стишава, тј. онај коме није довољно прво раздражење, већ сам себе распаљује на други гнев. Онај, пак, ко ускипти гневом, али одмах дође себи и осуди самог себе, тражећи опроштај од брата на кога се расрдио, не може да се назове двогневним. Пошто се осудио и пошто се измирио да братом, у њему се борба смирује, као што сам већ рекао.
Онај, међутим, ко се гневи и не осуђује самог себе, већ се све више распаљује и не каје се што се разгневио, него што није још више рекао у свом смућењу, [свакако треба] да се назове двогневним. У њему борба не престаје, с обзиром да га преузимају злопамћење, туга и злоба.
Нека би нас Господ Исус Христос избавио удела таквих [људи] и удостојио удела кротких и смирених““.
Он је често говорио: „Неопходни су велика будност и разборитост да би се савладале разноврсне замки ђаволске. Јер, [ђаво] понекад распаљује на смућење без икаквог разлога, док други пут наводи и [наочиглед] оправдане разлоге како би изгледало да се са разлогом љутимо. Међутим, за оне који истински желе да ходе путем светих гнев је потпуно туђ, као што говори свети Макарије: „Монаху је туђе да се гневи. Њему је туђе и да ожалошћује ближњега““.
Он је рекао: „Једном сам код једног вештог краснописца наручио неколико књига. Завршивши писање, он ми их шаље и поручује: „Најзад сам завршио. Кад изволиш, пошаљи ми [новац] и узми их“. Један брат је чуо [шта се десило], те је наводно у моје име отишао код краснописца, исплатио му рачун и узео књиге. У међувремену сам и ја, не знајући шта се догодило, послао сабрата са писмом и новцем да преузме књиге. Схвативши да га је брат који је узео књиге исмејао, краснописац се силно смутио. „Отићи ћу код њега и изгрдити га из два разлога: што се изругивао над ближњим и што је узео оно што му не припада“. Чувши за [његову намеру], ја сам послао да му кажу: „Брате мој, ти треба да знаш да књиге стичемо да бисмо се научили љубави, смирењу и кротости. Ако је, пак, [набавка] књига треба да буде узрок свађе, ја нећу да их имам како се не бих свађао. Јер, слуга Господњи не треба да се свађа (2.Тим.2,24)“. Према томе, занемаривши књиге, ја сам постигао да брата уопште нису узнемирили“.
14. Седећи са нама и беседећи о [душевној] користи, блажени је почео да наводи изреке светих отаца. Он је дошао и до изреке аве Пимена по којој онај ко сам себе осуђује у свему налази спокојство. Он је [поменуо и] одговор ава Нитријске горе на питање: „Шта је највеће што си нашао на овом [животном] путу“, наиме: „Да кривим и прекоревам увек себе самога“. На његов одговор је онај ко је поставио питање додао: „Другог пута заиста нема“.
Он је рекао: „Какву снагу имају речи светих! И заиста, они су говорили из искуства, као што сведочи божанствени Антоније. Њихове речи су снажне будући да су их изрекли људи који су их остварили, као што је рекао неко од мудрих: „Нека твоје речи потврђује твој живот““.
Он је испричао: „Једном сам био краће време у Лаври аве Герасима, где сам имао једног пријатеља. Једног дана смо седели и разговарали о [душевној] користи. И ја сам се сетио наведених речи аве Пимена и другог аве. Он ми је испричао: „Ја из искуства познајем те речи и спокојство које произилази из њиховог испуњавања. Једном сам у лаври имао искреног пријатеља једног ђакона. Не знам како, он је посумњао у мене, ожалостио се и почео да се хладно односи према мени. Приметивши да је намрштен, ја га питао за разлог. Он ми рече: ‚Урадио си ту ствар’. Не налазећи у својој савести да сам је учинио, ја почех да га уверавам. Он ми, међутим, каже: ‚Опрости, али не могу да ти поверујем’. Удаљивши се у своју келију, ја сам почео да испитујем своје срце [како бих утврдио] да ли ми се ипак десило да учиним такву ствар. Међутим, ништа нисам налазио. Видећи га да држи [свети] путир и да братији предаје (Свету Причест], ја сам му се заклео да у својој савести не налазим такву ствар. Међутим, он се ни тада није уверио.
Поново се удубивши у себе, ја сам се сетио тих речи отаца. Верујући у њих, ја сам унеколико скренуо своју мисао и рекао у себи: ,Ђакон ме искрено воли. Покретан љубављу он је имао смелости да ми открије оно што се у његовом срцу налазило у вези са мном како бих био пажљив, како бих се убудуће чувао и како ту ствар не бих учинио. Јадна моја душо, кажеш да ниси учинила ту ствар. Међутим, учинила си хиљаде злих дела и све си заборавила. Где је оно што си учинила јуче или пре десет дана? Да ли се сећаш? Према томе, и ту ствар си учинила, али си заборавила, као и остало’ На тај начин сам своје срце убедио да сам заиста учинио ту ствар, да бих је потом, као и претходне, заборавио. Стога сам почео да благодарим Господа и ђакона. Јер, преко њега ме је Господ удостојио да постанем свестан свога греха и да се за њега покајем.
Са таквим мислима сам устао и пошао да тражим опроштај од ђакона и да му захвалим. Међутим, тек што сам закуцао на његова врата и тек што ми је отворио, он је учинио метанију, говорећи: ‚Опрости ми. Наругали су ми се демони [наговоривши ме] да посумњам у тебе у вези са оном ствари. Заиста ме је уверио Господ да немаш никакве одговорности’. Он ми није дозволио да га уверавам, рекавши да нема никакве потребе““.
Блажени је рекао: „Ето правог смирења. [Видите ли] докле оно доводи срце које чезне за њим? Он не само што се није саблазнио и онерасположио поступком ђакона, који је најпре посумњао у њега, а потом одбио да прими уверавање, већ је на себе узео грех и чак почео да му захваљује“.
Он је рекао: „Видиш ли шта чини врлина? На који степен напретка она узводи оне који чезну за њом? Јер, да је хтео, брат је могао да нађе хиљаду повода да преко ђакона постане демон. Међутим, он се устремио ка врлини. Врлина је и обухватила његово срце и он се није вређао, већ је чак и захваљивао. Када бисмо и ми успели да у своје срце долично посејемо семена кротости и смирења, непријатељ fic би имао где да посеје своје зло семе. Међутим, пошто нас налази пусте од сваке добре помисли, или чак како се распаљујемо на зло, он од нас узима повод да испуни своје дело. Са врлинама се дешава супротно. Видећи душино произвољење, тј. да чезне да се спасе и да усрдно узгаја добра семена, он је не испуњава својим „даровима““.
15. Једном је он поменуо старца кога је поткрадао брат што је живео у суседству, Он се сећао да је старац знао [шта се дешава], али да га никада није прекорео. Напротив, он је још више радио, говорећи: „Можда брат има потребу“. (Блажени] се дивио доброти светих. Он је испричао следеће:
„За време мог боравка у Педијади један игуман ми је испричао да је близу општежића живео један старац преблаге душе. У његовом суседству је живео један брат. Једном приликом, док је старац био одсутан, брат је, подигавши се, ушао у његову келију и узео све његове сасуде и књиге. Када се вратио у своју келију, старац није затекао своје сасуде. Стога је кренуо код брата да га обавести. Међутим, насред просторије он је видео своје ствари, које брат није успео да склони. Не желећи да постиди брата, нити да га прекори, старац је показао да га је наводно [изненада] заболео стомак. Стога је изашао напоље и задржао се дуго, наводно ради нужде, како би брат могао да склони ствари. Када се најзад вратио, почео је разговор о нечем сасвим другом, не изобличивши брата.
После неколико дана код њега су ипак биле препознате старчеве ствари. Стога су неки људи брата бациш у тамницу без знања старца. Сазнавши да је брат у тамници и не знајући разлог, старац је отишао код игумана, код кога је често бивао, и [рекао]: „Учини ми услугу и дај ми неколико јаја и нешто хлеба“. Он му је рекао: „Свакако имаш госте данас“. Он одговори: „Да“. Он их је, међутим, узео да би отишао у тамницу и утешио брата. Чим је ушао у тамницу, брат му је пао пред ноге и рекао: „Због тебе сам овде, аво. Јер, ја сам украо твоје ствари. Твоја књига је код онога, а твоја одећа код онога“. Старац му је, пак, рекао: „Нека се умири твоје срце, сине. Ја нисам због те ствари дошао овамо. Ја чак нисам ни знао да си овде због мене. Чувши да си овде, ја сам се ражалостио и дошао да те утешим. Ево јаја и хлепчића. ? сада ћу учинити све што могу да те извучем из тамнице“. Отишавши, он је замолио неке од великих (којима је био познат по својој врлини). И они послаше те га извадише из тамнице.
О њему су још причали како је једном кренуо на пијацу да купи одећу. Давши један златник, требало је да доплати још нешто ситнине. Он је узео одећу и положио је испод себе, почевши да одбројава ситнину на даску. [У међувремену је] дошао неко и покушао да [испод њега] извуче одећу. Приметивши га, старац се по својој доброти постепено подизао, наводно се пружајући месту где беше ситнина, све док други није извукао одећу и отишао. И старац га није прекорио“.
Блажени је рекао: „Шта је вредела његова одећа или ствари које је изгубио? Међутим, његово произвољење беше велико. Он је показао да је имао као да ништа није имао. Наравно, кад су му их украли он је остао исти, не жалећи и не смућујући се. Јер, као што увек говорим, није погубно имати, него имати са страшћу. Да је имао и цео свет, он би се [понашао] као да нема ништа. Свиме што је учинио он је показао да је слободан од свега“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На истоку је био обичај да се рана спаљује,- прим. прев.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *