НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
БЛАЖЕНИ АВА ТАЛАСИЈЕ

АВА ТАЛАСИЈЕ ПРЕЗВИТЕРУ ПАВЛУ,
О ЉУБАВИ, УЗДРЖАЊУ И ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

 

СТОСЛОВ ДРУГИ

чији акростих гласи:
 

Моли се за мене, брате најчаснији,
будући да по делима мог произвољења очекујем велике невоље,
душевне жалости и телесне скорби.

 
1. Желиш ли да се одједном ослободиш страсти? Одреци се мајке свих страсти – самољубља.
2. Здравље душе је бестрашће и познање. Њих не може да стекне онај ко је поробљен телесним уживањима.
3. Уздржање са трпљењем и љубав са великодушношћу искорењују и телесно и душевно сластољубље.
4. Узрок душевне злоће јесте самољубље. Самољубље, пак, јесте телољубље (или самосажаљење).
5. Особина словесне силе јесте потчињавање [себе] словесности, и потчињавање и поробљавање [себи] тела.
6. Срамно је да се словесно потчињава бесловесноме, и да се мисли искључиво о подмиривању бестидних похота.
7. Лукаво дело словесне душе јесте да остави свог Творца и да обожава тело.
8. Теби је заповеђено да ти тело буде слуга, а не да се противприродно ставиш у ропство његовим уживањима.
9. Растргни везе пријатељства са телом и [том] слузи немој давати ништа осим крајње нужног.
10. Затвори чула у тврђаву безмолвне усамљености, како ум не би наговарала на похоте које су им својствене.
11. Најјача оружја онога ко трпељиво безмолвствује јесу уздржавање, љубав, молитва и читање.
12. Ум не престаје да кружи око уживања све док се, потчинивши плот, не преда сагледавању.
13. Подвизавамо се у испуњавању заповести како бисмо се ослободили од страсти. Подвизавајмо се и у чувању Божанских догмата како бисмо се удостојили познања.
14. Бесмртност душе долази од бестрашћа и познања. Њу не може да стекне онај ко је поробљен уживањима.
15. Потчињавај себи тело, уклањајући његове сластољубиве [жеље], па ћеш се избавити тешког ропства.
16. Ти си саздан као слободан и призван на слободу. Стога немој дозволити да робујеш нечистим прилозима.
17. Тугом и уживањима, жељама и бојазнима демони привезују душу за чулност.
18. Страх Божији спречава похоту, а туга по Богу одгони сластољубље.
19. Жеља за мудрошћу презире бојазни, а сладост познања прогони тугу.
20. Свето Писмо садржи четири (ствари): заповести, догмате, опомене и обећања.
21. Похоту заустављају уздржање и труд, а искорењују је – безмолвно усамљивање и Божанствена љубав.
22. Немој рањавати брата загонетним подозривим речима,с обзиром да их ни сам нећеш поднети уколико ти се упуте.
23. Великодушност и незлобивост заустављају гнев, а љубав и самилост га уништавају.
24. Онај коме је дано познање поседује умну светлост. Онај, пак, ко је обешчасти, видеће таму.
25. Испуњавање заповести рађа бестрашће, а бестрашће душе чува познање.
26. Чулно сагледавање преведи на умно, па ћеш чуло уздићи изнад чулног.
27. Чулна [тј. видљива] жена означава делатну душу. Сјединивши се са њом, ум рађа врлину.
28. Изучавање Речи Божијих поучава познању Божијем онога ко га истински, ревносно и побожно тражи.
29. Што је светлост за оне који гледају и за оно што гледају, то је Бог за оне који мисле и за предмет мишљења.
30. Чулни небески свод означава свод вере на коме, слично[небеским] светилима, сијају сви свети.
31. Јерусалим је наднебесно познање бестелесних. У њему се сагледава виђење мира.
32. Немој бити немаран према делању. Иначе ће се умањити и познање. Јер, тада ћеш се, услед глади која наступи, спустити у Египат (Пост.26,1-2).
33. Духовна слобода је ослобођеност од страсти. Њу нико не достиже без милости Христове.
34. Обећана земља јесте Царство небеско. Ми га постајемо достојни кроз бестрашће и познање.
35. Мислени Египат је мрак страсти, у који се нико не спушта уколико најпре не пострада од глади.
36. Испуњавај ухо своје духовним речима, те ћеш свој ум удаљити од нечистих помисли.
37. По природи је благ и мудар само Бог. И ум који се постара може по причешћу бити сличан.
38. Спутавај стомак, сан, гнев и језик, те се неће о камен спотаћи нога твоја (Пс.90,12).
39. Старај се да подједнако заволиш сваког човека, те ћеш одједном прогнати све страсти.
40. Виђење чулног заједничко је уму и чулу. Познање, пак, мисленог својствено је само уму.
41. Ум не може да почне да се бави мисленим [стварима] уколико најпре не пресече склоност ка чулима и чулноме.
42. Чуло је природно пристрасно везано за чулност. Расејавајући се њиме, оно расејава и ум.
43. Предај чуло у службу уму и немој му давати времена да га расејава.
44. Када се деси да ум скрене пажњу на чулне [ствари], предухитри његово расејавање чулима тиме што ћеш га уздићи ка умом разумевању предмета.
45. Знак да се ум бави мисленим [стварима] јесте презир према свему што ласка чулима.
46. Стремећи мисленом сагледавању, ум има неодступну сладост.
47. Ум који се обогатио познањем Јединога, свакако ће себи потчинити чула.
48. Немој дозвољавати своме уму да кружи око чулних [ствари], како се не би накупио и уживања и туге који су им својствени.
49. Код оних чији је ум увек заузет Божанственим предметима, и страдални [тј. желатељни и раздражајни] део душе постаје божанствено оружје.
50. Ум не може да се испуни познањем уколико се пре тога страдални [тј. желатељни и раздражајни] део душе не украси врлинама које су му својствене.
51. Ум постаје стран свету када савршено одбаци везу са чулним.
52. Основна особина словесног дела душе треба да буде стална заузетост познавањем Бога, а страдалног [тј. желатељног и раздражајног] дела – љубав и уздржање.
53. Ум не може увек бити заузет нечим чулним уколико за њега није везан страшћу.
54. Савршен је ум који је испуњен познањем. Душа је, пак,савршена уколико се учврстила у врлини.
55. Склоност ума ка чулноме чини да постаје роб телесних уживања.
56. Ум напушта место познања када се страдални [тј. желатељни и раздражајни] део душе удаљи од својих врлина.
57. Ми смо примили власт да будемо чеда Божија (Јн.1,12). Међутим, то не можемо постати уколико са себе не свучемо страсти.
58. Нека нико не мисли да је на делу постао чедо Божије уколико у себи није стекао божанствене црте.
59. Уподобљавање доброј или злој нарави чини нас синовима Бога или сатане.
60. Мудар човек је онај ко пази на себе и жури да се очисти од сваке прљавштине.
61. Окорела душа не осећа чак ни кад је бичују. Она ни према добротвору своме нема саосећања.
62. Онај ко је обучен у нечисто рухо бива избачен са свадбе Божије и постаје заједничар таме најкрајње (Мт.22,12-13).
63. Онај ко се боји Бога стара се за своју душу и избегава зло друштво.
64. Не може примити милост Божију онај-ко га је напустио да би служио уживањима.
65. Реч Исуса Христа је да нико не може два господара служити (Мт.6,24), без обзира што ми можда и нећемо да јој верујемо.
66. Душа која се оскрнавила од страсти постаје груба. Без паљења и одсецања она неће бити способна за веру.
67. Огрубелима су потребне страшне муке, с обзиром да без јаких болова не могу смекшати.
68. Разуман човек брине о својој души и посредством добровољних мука избегава невољне муке.
69. Брига о души јесу злопаћење (подвизи самоумртвљавања) и смирење, ради којих Бог опрашта све грехе.
70. Похота и гнев умножавају грехе, док их уздржање и смирење бришу.
71. Туга по Богу срце чини скрушеним. Њу порађа страх од адских мука.
72. Туга по Богу чисти срце и удаљава га од нечистих уживања.
73. Трпљење је трудољубивост душе. Уколико постоји трудољубивост, нестаје сластољубивост.
74. Сваки грех се чини ради уживања. Свако праштање бива због злопаћења и туге.
75. Промислом Божијим се непроизвољним боловима подвргава онај ко не намерава да се покаје и подвргне произвољним боловима.
76. Христос је Спаситељ целог света. Он је људима даровао покајање на спасење (Мт. 4,17).
77. Покајање рађа испуњавање заповести, а испуњавање заповести чисти душу.
78. Очишћење душе је ослобођење од страсти. Ослобођење од страсти, пак, рађа љубав [према Богу].
79. Чиста душа воли Бога. Чист је и ум који се ослободио незнања.
80. За заповести Божије се подвизавај чак до смрти. Јер, очистивши се кроз њих, ти ћеш ући у живот.
81. Користи се телом као слугом заповести, пазећи да је,по могућности, несластољубиво и без болести.
82. Побуна тела се дешава због немара у молитви, уздржању у храни и добром безмолвију.
83. Добро безмолвије рађа добра чеда – љубав, уздржање и чисту молитву.
84. Читање и молитва чисте ум, а љубав и уздржање чисте страдални [тј. желатељни и раздражајни] део Душе.
85. Држи се увек истог уздржања како кроз неравномерност не би упао у оно што му је супротно.
86. Одредивши себи правило, немој потом бити неверан.Јер, онај ко га криво тумачи [избегавајући да га спроводи], сам себе вара.
87. Страсне душе су мислени запади. Јер, у њима је већ зашло Сунце правде.
88. Син Божији је онај ко се Богу уподобио у благости,мудрости, сили и правди.
89. Болест душе је зла склоност. Њена смрт, пак, јесте грех који се изврши на делу (Рим. 5,12).
90. Мислено нестицање је савршено бестрашће. У њему се ум удаљава од свега што је овдашње.
91. Поштуј све што је везано за душевну врлину: тиме се доноси плод правде.
92. Сагледавање мислених [ствари] јесте, како кажу, бестелесно, с обзиром да је потпуно страно вештаству и сваком облику.
93. Четири састојка се састоје из вештаства и облика. Из њих се састоје и тела која су из њих састављена.
94. Слово које је из човекољубља постало тело (Јн. 1,14) није изменило оно што је било, нити променило оно што је постало.
95. За једног Христа говоримо да се [састоји] из Божанства и човештва и да је у Божанству и у човештву, те да је из две природе и у двема природама.
96. Једну Ипостас исповедамо у Христу, нераздељиво сједињену из две природе.
97. У Христу славимо јединствено и нераздељиво Лице и исповедамо несливено сједињење двеју природа.
98. Поклањамо се јединственој триипостасној суштини Божанства и исповедамо једносушну Свету Тројицу.
99. Три Ипостаси имају [три] особености: Очинство, Синовство, Происхођење. Заједнички су им, пак: суштина, природа, Божанство и благост.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *