НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

ДОБРОТОЉУБЉЕ – TOM III

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ НАШ ФИЛОТЕЈ СИНАЈСКИ

40 ПОГЛАВЉА О ТРЕЗВОУМЉУ

 
1. У нама постоји мислена борба, која је много тежа неголи чулна. Делатељ благочашћа треба да трчи и да своме уму постави за циљ да у своје срце као бисер или драгоцени камен савршено уризничи сећање на Бога. Ми треба све да све одбацимо, чак и тело, те да презремо и сам живот како бисмо у своме срцу стекли једино Бога. Јер, свети Златоуст је рекао да умно боговиђење искорењује демоне.
2. Они који воде мислену борбу треба са свом усрдношћу да себи изаберу духовно делање из Божанствених Списа и да га положе у свој ум као неки лековити облог. Од раног јутра, како је неко рекао, он треба смело и непоколебиво да стоји код врата срца, стално мислећи о Богу и са непрестаном молитвом Исусу Христу у души. Том мисаоном стражом он треба да убија све грешнике земље. Наиме, напрегнутим и надахњујућим сећањем на Бога ми, ради Господа, одсецамо главе силних помисли, које започињу сваку нечисту борбу, будући да нам је познато да у мисленом подвижништву постоји известан божанствени поредак и делање. На тај начин треба да се принуђавамо све док не дође време одређено за обед. Потом, благодаривши Господа, који нас човекољубиво храни двојаком храном, духовном и телесном, треба остало време да проведемо у сећању и размишљању на смрт. И следећег [дана] треба поново снажно да се прихватимо свог јутарњег дела. Ипак, и уз свакодневно делање, ми ћемо једва успети да у Господу избегнемо све мреже мисленог непријатеља. Међутим, уколико се у нама учврсти, делање рађа три врлине: веру, наду и љубав. Вера нас, наиме, припрема за истински страх Божији, док нада, превазишавши ропски страх, човека приводи љубави Божијој. Уколико нада не постиђује [Рим.5,5], обично рађајући двојаку љубав, о којој висе закон и пророци, утолико љубав никад не престаје. Њоме онај ко је поседује у овом веку испуњава Божија закоположења. Она га, уосталом, не [оставља] ни у будућем [животу].
3. Ретко се могу сусрести они који словесно безмолвствују. Они, наиме, користе сва расположива средства да би привукли Божију благодат и да би се испунили утехама које из ње произилазе. Према томе, уколико желимо да путем чувања ума и трезвоумља упражњавамо мислено делање, тј. Христово мудрољубље, почнимо пут уздржавањем од сувишних јела, решивши да јело и пиће узимамо у најмањој могућој мери. Трезвоумље је са иравом названо путем с обзиром да води у Царство: и оно које се налази у нама, и оно будуће. Оно се назива се и умним делањем будући да обрађује и убељује наравственост ума, те оно што је страсно преобрће у бестрасно. Оно је такође слично светларнику кроз који се Бог, спустивши се до нас, јавља уму.
4. Смирење и сећање на Бога, које је праћено трезвоумљем и пажњом, као и честом молитвом усмереном против непријатеља, представља место Божије, тј. срдачно небо. У њему демонске руље не смеју да стоје с обзиром да у њему обитава Бог.
5. Ништа толико не изазива смућење као многословље, нити штету – као неуздржање језика, које може да наруши [мирно] стање душе. Јер, она руши оно што ми сваког дана зидамо. Оно што са муком скупљамо, душа кроз причљивост расипа. Има ли ичега горег од [од неуздржљивог језика]? Он је необуздано зло. Треба да му поставимо ограду, да га обуздамо и стеснимо, те, рећи ћу, да га натерамо да служи само у крајњој потреби. Ко, уосталом, може да искаже сву духовну штету која проистиче од [неуздржљивог] језика?
6. Прва.капија која уводи у мислени Јерусалим, тј. пажњу ума, јесте ћутање уста са знањем, чак иако ум још не безмолствује. Друга капија је умерено уздржање у јелу и пићу. Трећа је – непрестано сећање и размишљање о смрти, које чисти ум и тело. Упознавши једном (умом, а не очима) њену лепоту, те будући рањен и осетивши сладост, ја сам пожелео да је стекнем као супругу за цео свој живот. Наиме, ја сам се заљубио у њен изглед и скромност, с обзиром да је смирена, радоснотужна, замишљена, пуна страха од Будућег праведног суда, бојећи се уједно и продужења [земаљског] живота. Из њених чулних очију обично лије лековита животодавна вода, а из мислених очију – обилни извор мудрих мисли, који својим жуборењем и поскакивањем весели разум. Ту кћер Адамову, тј. сећање на смрт, како рекох, одувек желех да имам за животну сапутницу, наиме, да са њом спавам и да са њом разговарам о ономе што ће бити када се напусти тело. Међутим, у [мојој намери] ме је често ометала погибељна заборавност, тј. мрачна кћер ђаволова.
7. Постоји борба у којој духови злобе на скривен начин нападају душу посредством помисли. Душа је невидљива. Стога, зле силе, у сагласности са њеном суштином, против ње подижу невидљиву борбу. И могуће је и код њих и код душе видети оружја и планове [дејстава], обмане лукавства и страшан рат, и дивљи сукоб и победе и поразе са обе стране. У невидљивој борби коју описујемо недостаје само једна [ствар] у поређењу са чулном борбом, тј. временска објава рата. У чулној борби најчешће се одређује време и постоји [известан] поредак. Мислена, пак, борба се без икакве објаве распламсава око самих дубина срца. Замкама које је приготовио освојивши кључно [место], непријатељ најзад посредством греха убија душу. Због чега и са каквим циљем се против нас води борба и сукоб? Стога да се на нама не би испунила воља Божија, о којој се молимо говорећи: Нека у нама буде воља твоја (Лк.11,2), тј. нека [вршимо] заповести Божије. О реченоме ће из опита сазнати онај ко трезвоумљем у Господу заустави лутања свога ума, пажљиво следећи за упадима [у срце] невидљивих непријатеља и за сукобима који се дешавају у машти. Усмеравајући своје [делање] против демона злобе, и као Бог предвидевши њихове замисли, Господ је против њихових циљева поставио своје заповести, претећи онима који их нарушавају.
8. Уколико стекнемо извесну навику у уздржању и удаљавању од видљивих зала (која делују кроз пет чула), ми ћемо моћи да, заједно са Исусом, чувамо своје срце. Он ће нас изнутра просвећивати и давати да са извесном топлом чежњом умно уживамо Његову доброту. Заповест да чистимо срце смо, наиме, примили управо стога да бисмо, пошто непрестаном пажњом облаци зла буду истерани и развејани из срца, као у ведар дан могли чисто да угледамо Сунце правде, тј. Исуса, те да се у уму просветимо смислом Његове величине. Јер, обично се он не открива свима, него само онима који очисте свој разум.
9. Ми свакодневно треба да будемо у стању у којем би требало да се појавимо пред лицем Бога. Јер, пророк Осија говори: Чувај милост и суд и увек се приближуј Богу своме (Ос. 12,6-7). И Малахија у име Божије говори: Син поштује оца и слуга господара свога. Ако сам ја Отац, где је част моја? И ако сам Господар, где је страх мој, говори Господ Сведржитељ (Мал.1,6). И апостол [говори]: Очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа (2.Кор.7,1). И мудрост [позива]: Изнад свега чувај срце своје, јер из њега излази живот (Прич.4,23). И сам Господ Исус Христос заповеда: Очисти најпре изнутра чашу и зделу да буду и споља чисте (Мт.23,26).
10. Плод неблаговремених [празних] разговора понекад јесте мржња оних који нас слушају, понекад – прекор и подсмех (када примете неразумност наших речи), понекад – прљање савести, а понекад – осуда од Бога и ожалошћење Духа Светога (што је страшније од свега).
11. Онај ко у Господу чисти своје срце и са кореном из њега чупа грех, настоји да стекне божанствено познање и успева да умом види оно што је за многе невидљиво. Он. међутим, ни у ком случају не би требало да се сматра вишим од било кога. Јер, шта је међу тварима чишће од бестелесног, или ко зна више од анђела? Па ипак, с обзиром да се предао надмености, он је био збачен са неба као муња. Његово високоумље Бог је сматрао за нечистоту. Познато је како раде они који из земље ваде злато[1]*).
12. Апостол говори: Сваки који се бори од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Са стомаком пуним хране не може се водити борба против начелстава и против невидљивих злобних сила. Наиме, плот је тешка и њене жеље су против духа. Царство Божије није јело ни пиће (Рим.14,17). Јер, телесно мудровање је непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може (Рим.8, 7). [Тело] не може да му се покорава очигледно стога што је земљано, састављено од сокова, крви и влаге, те свагда стреми ка доњем, показујући страсне склоности ка земљаном и наслађујући се погибељним уживањима садашњег века. Телесно мудровање је смрт… и који су по телу не могу угодити Богу (Рим.8,6; 8).
13. Уколико у Господу хоћемо да чувамо ум свој, имамо потребу за великим смирењем, најпре према Богу, а затим и према људима. Увек и на сваки начин смо дужни да скрушавамо своје срце, иштући оно што га може смирити. Наше срце, као што је познато, скрушава и смирава сећање на пређашњи живот у свету, уколико га се детаљно сећамо. Осим тога, и подсећање на све грехе које смо извршили од младости и њихово појединачно разматрање (изузев када се ради о телесним гресима, с обзиром да би се изазвала штета) обично смирава и наводи на сузе, покрећући нас на срдачну благодарност према Богу. Исто (дејство] има и свакидашње и делатно сећање на смрт, с обзиром да рађа слатки плач, праћен радошћу и трезвоумљем. Међутим, наше размишљање понарочито смирава и наводи да очима поникне према земљи сећање на страдања Господа нашег Исуса Христа. Подробно размишљање и сећање на њих изазива сузе. Најзад, душу уистину смирују велика Божија доброчинства која су нам указана, уколико их подробно набрајамо и сагледавамо. Јер, наша борба је против гордих демона.
14. [Пази] да из самољубља не избегаваш наведене спасоносне душевне лекове. Иначе више нећеш бити ученик Христов, нити ћеш подражавати Павла, који говори: Нисам достојан назвати се апостол (1.Кор.15,9), и опет: Мене, који сам раније био хулник и гонитељ и пркосник (1.Тим.1.13). Видиш ли, гордељивче, да снети не заборавља свој пређашњи живот? Уосталом, и сви свети су се, од створења света до данас, облачили у последњу свету одору Божију [тј. смирење]. Иако непостижан, несазнатљив и неизрецив Бог, Господ Исус Христос је, желећи да покаже пут у вечни живот и светост, током целокупног свог живота у телу био обучен у смирење. Стога је исправно свето смирење називати Божанственом врлином и Владичанском заповешћу и одором. Осим тога, и анђели и све светле божанствене силе држе и упражњавају исту врлину, знајући каквим је падом пао сатана који се узгордио. Он је, наиме, анђелима и људима дат као пример ради страха од пада. Због своје гордости злочастивац лежи у бездану, показавши се пред Богом као најнечаснији од све друге твари. Најзад, ми још знамо каквим је падом пао Адам због своје гордости. Имајући пред очима примере многокорисне врлине душе, на сваки начин се старајмо да се смиравамо, са свом силом користећи [поменуте лекове]. Смиравајмо се и душом и телом, и размишљањем, и вољом, и речима, и разумом, и изгледом, тј. и спољашњим и унутрашњим. Нарочито се треба побринути да Онај ко је за нас, тј. Исус Христос, Син Божији и Бог, не буде против нас. Јер, Господ се гордим супротставља, а смиренима даје благодат (Прич. 3,34). Мрзак је Господу онај ко има поносито срце (Прич.16,5). Јер, који себе понизује, узвисиће се (Лк.18,14). Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем (Мт. 11,29). Стога треба да пазимо.
15. Пазите на себе, говори Спаситељ наш, да срца ваша не отежају преједањем, и остало… (Лк.21,34). И сваки који се бори, од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Знајући све што је речено у Божанственом Писму, проводимо свој живот у уздржању. Пре свега, оставивши многа јела, навикнимо своје тело на ред и врлински обичај, дајући му умерену храну. На тај начин ће се покрети желатељног [дела душе] лакше укротити и потчинити власти словесног [дела], А ако хоћемо да кажемо пуну истину, њему ће се на тај начин покорити и покрети раздражајног [дела]. [Уздржањем у храни], наиме, ми се лакше удаљујемо и од других сагрешења. Они који се труде да искусе врлину, свестрано уздржање, тј. избегавање сваког вида зла, сматрају врлином. Јер, узрок чедности [тј. чистоте] најпре јесте Бог (који је извор и давалац свих добара), а потом – свакодневно и умерено уздржање од многих јела.
16. Сатана се противи Богу, тј. [настоји] да се не испуни Његова воља [запретана у заповестима]. Стога он преко нас војује против Бога, покушавајући да јој се супротстави. Желећи, пак, да испунимо Његову пресвету вољу, тј. како сам већ рекао, Божанствене и животворне заповести, Бог преко нас својим мигом руши погубне намере лукавог. Безумну жељу непријатеља да му се супротстави навођењем на преступање Његових заповести, Бог сам поражава кроз људску слабост. Погледај, наиме, није ли као што [рекосмо]. Све заповести Божанственог Јеванђеља постављају законе троделној души, са намером да је оним што заповедају учине здравом. Њима она не само да изгледа, већ и јесте заиста здрава. Али, против троделне душе даноноћно војује ђаво. Водећи борбу против троделне [душе], сатана у ствари војује против заповести Христових. Јер, Христос у заповестима поставља закон за троделну [душу], тј. за раздражајну, желатељну и словесну [њену силу]. Пази, наиме. [Опомена]: Сваки који се гневи на брата свога ни за што, биће крив суду (Мт.5,22), и заповести које јој следе у ствари представљају лекове раздражајног [дела]. Ту заповест и оно што је у вези са њом непријатељ покушава изнутра да наруши посредством помисли победољубивости, злопамћења и зависти. Противник Божији, наиме, зна да је управитељ раздражајног [дела] наша словесна [сила], Стога он најпре на њу пушта своје стреле посредством помисли, као што већ рекох, сумњичавости, зависти, победољубивости, свадљивости, подлости и таштине. Он покушава да наговори словесну силу да одустане од својствене јој власти, те да преда узде у руке раздражајном [делу], тј. да их остави без икаквог управљања. Збацивши свога управитеља, раздражење кроз уста износи речи које су раније биле убачене у срце, тј. непријатељске помисли које су у њему, при лењости ума, биле нагомилане. Срце је испуњено злобом, а не Духом Божијим, нити божанственим помислима. Јер, као што говори Господ: Уста говоре из сувишка срца (Лк.6,45). Брат кога лукави наведе да почне речима да избацује оно што је раније тајно помишљао у унутрашњости своме брату већ неће рећи само „рака“ [тј. безумниче] или „будало“, него и многе псовке, а може да дође и до убиства. Наведено лукави користи с обзиром да је Бог дао заповест да се не гневимо без разлога. [И заиста, човек] је могао да не дође до псовки и оног што им следи да је у тренутку увреде молитвом и унутрашњом пажњом из срца истерао [помисли које га раздражују], На тај начин окајани достиже свој циљ само уколико нађе [човека] који је спреман да, на основу помисли које прими у срце, прекрши Божанску заповест.
17. Шта је, међутим, Божанствена и Владичанска заповест предвидела за желатељни део душе? Који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт.5,28). Видећи шта нам је задато, злотвор у уму плете мрежу против заповести. Преносећи борбу на удаљеност од предмета који распаљују [похоту], он улази унутра [у човека]. Стога се може приметити да живопише и утискује у ум блудне слике и изображења. Дешава се чак да се чују и речи које узбуђују страст. Дешавају се још и друге [ствари], које познају они који имају искуства у умној борби.
18. Која, на крају, заповест, одређује правила словесној сили? А ја вам кажем: Не куните се никако… Нека буде реч ваша: да, да; не, не (Мт.5,34; 37). И још: Сваки од вас који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик (Пк. 14,33). И: Уђите на уска врата (Мт.7.13). Такве су заповести које се односе на словесни део. Желећи себи да потчини и словесну силу (као неког славног војводу), наш супарник је посредством помисли стомакоугађања и равнодушности удаљује од словесности. Извргавајући је руглу (као неког пијаног војсковођу) и удаљујући је од власности, аждаја је тера да испуњава њене жеље, употребивши као помоћнике гневљивост и похоту. Те две силе, тј. раздражајна и желатељна, ослобођене од словесне силе, користе наших пет чула као помоћнике у чињењу отворених грехова. О којим се падовима ради? Када их ум изнутра не обуздава, очи постају радознале, уши воле да слушају таштину, чуло мириса се размазује, уста постају неуздржљива, а руке додирују оно што не треба. За таквим [држањем] уместо праведности следи неправда, уместо разборитости – безумље, уместо целомудрености – разузданост, уместо храбрости – плашљивост. Када су здраве, ове четири опште врлине, тј. праведност, разборитост, целомудреност и храброст управљају троделном душом. Када се, пак, са три дела [душе] добро управља, чулима се не дозвољава да упадну у неумесност. Пребивајући у тишини, с обзиром да се његовим силама управља по Богу и с обзиром да су му послушне, ум лако побеђује у мисленој борби. Уколико, пак, непажњом дозволи да се друге силе смету, он бива надвладан прилозима ђаволским и преступа Божије заповести. Сагрешењу, пак, следи или покајање, или мучење у будућем [веку]. Према томе, веома је добро стално се држати трезвоумља. Налазећи се преко њега у свом природном стању, он може да буде истински чувар Божијих заповести.
19. [Грехољубиву] душу су лукави духови озидали, оградили и везали ланцима мрака. Услед мрака који је окружава она није у стању да се моли како би требало: она је скривено везана, будући слепа унутрашњим очима. Уколико, пак, почне да се моли Богу, она помоћу молитве стиче трезвоумље. Молитвом ће се она ослободити и таме која је окружује. Уосталом, она се на други начин не може ослободити. На тај начин стиче познање да се унутра у срцу води друга борба, скривено супротстављање, други рат помисли, који воде духови злобе, како сведочи Свето Писмо. Оно говори: Уколико те нападне дух владатеља, немој остављати свога места (Проп.10,4). Место, пак, ума јесте непоколебиво стојање у врлини и трезвоумљу. Јер, постоји истрајност и у врлини и у злоћи. Писмо, наиме, каже: Блажен човек који не иде на веће безбожних, и на пут грешних не стаде (Пс.1,1). И апостол учи: Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином (Еф.6,14).
20. Држимо Христа у себи из све снаге, будући да се многи непрестано труде да га избаце из наше душе. Немојмо дозволити да се Исус удаљи због многог помисли на ономе месту, тј. у души (Јн.5,13). Међутим, Њега је немогуће задржати без душевног бола. Поучавајмо се у Његовом човечанском животу, како бисмо свој живот проводили смирено. Чувајмо у свом сећању Његова страдања како бисмо, ревнујући заједно са Њим, трпељиво подносили сваку невољу. Окусимо од Његовог неизрецивог домостроја који је пун снисхођења према нама, како бисмо се на основу слатког залогаја душе уверили да је благ Господ (Пс.33,9). Заједно са свиме, или пре свега верујмо без икаквог колебања свему што говори, свакодневно очекујући оно шта нам је спремио Његов промисао. Све што се деси ми треба да примамо са захвалношћу, радошћу и спремношћу како бисмо се научили да имамо поглед окренут ка Богу, који свиме управља но Божанским законима своје мудрости. Остваривши све наведено, нећемо бити далеко од Бога. Благочашће је, наиме, савршенство коме нема краја, као што је рекао неко од богоносних и у Духу савршених мужева.
21. Онај ко исправно живи и непрестано почива [имајући на уму] значење смрти и сећање на смрт, мудро избавља свој ум од страсти. Он сталне налете демонских прилога обично види јасније од онога ко свој живот проводи без сећања на смрт, надајући се да ће срце очистити само дејством знања, тј. без сталне плачевне мисли. Онај ко мисли да [својом способношћу] држи све погубне страсти, не види да је заробљен једном (и то најгором): немајући Бога [у себи] он, наиме, пада у високоумље. Он треба веома да се потруди у трезвоумљу како се, због узношења, не би лишио памети. Јер, како говори апостол Павле (1.Кор.8,1), душе које скупљају знања са разних страна обично се надимају пред онима које су, како им изгледа, ниже. У њима, како ми изгледа, нема ни искре љубави која изграђује (1.Kop.8,1). Онај, пак, ко се поучава и свако вече сећа на смрт боље види, неголи онај ко [не брине о смрти]: он јасно примећује нападе демона и одгони их.
22. Сладосно сећање на Бога, тј. Исуса, заједно са срдачним гневом и спасоносним огорчењем, обично успева да разруши све чари помисли, мисли, појмове, маштање, мрачне представе, укратко речено – све чиме се наоружава и чиме дрско напада окајани, који гледа како ће прогутати душе. Исус, међутим, на наш позив, све лако спаљује. Јер, ми немамо другог спасења осим Христа Исуса. И сам Спаситељ је рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5).
23. Сваког часа и сваког тренутка чувајмо наше срце од помисли које замагљују огледало душе, у коме треба да се изобрази и светлопише сам Исус Христос, који је мудрост и сила Бога Оца. Непрестано тражимо унутар срца Царство небеско. Уколико очистимо око ума свога, ми ћемо на тајанствен начин у себи наћи и зрно, и бисер, и квасац и све остало. Господ наш Исус Христос је рекао: Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21), имајући у виду Божанство које пребива у срцу.
24. Трезвоумље чисти савест до правог блистања. Када је, пак, очишћена, савест из унутрашњости изгони велику таму, као светлост са које се скине покров. Пошто је тама протерана, савест која остаје при непрестаном и истинском трезноумљу, поново открива оно што је било заборављено или скривено. Она се посредством трезвоумља обучава невидљивој борби и словесном противљењу, тј. начину бацања копља у сукобима, успешном одапињању стрела [добрих] помисли, те спречавању да њихове стреле погађају ум, склањајући га под окриље Христа, који је жељена светлост, а не погубна тама. Онај ко ју је окусио зна о чему говорим. Њен укус још више распаљује глад душе која се њоме храни: она се никада не насићује. Што је више једе, она је гладнија. Привлачећи ум себи, као сунце очи, светлост остаје необјашњива: она се не може објаснити речима. Напротив, она се објашњава искуством онога ко прима њено дејство, или, тачније, оног ко бива њоме рањен. Она ми је заповедила да ћутим, премда би ум и даље хтео да се наслађује речима које наводе: Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа (Јев.12,14), тј. да стекнете љубав и чедност. Наиме, они и јесу мир и светиња.
25. Гневом се треба наоружати искључиво против демона, који преко помисли ратују против нас и гаје гнев против нас. Почуј стога и примени начин борбе која се сваког часа одвија у нама. Са трезвоумљем, наиме, споји молитву. Јер, трезвоумље чисти молитву, а молитва трезвоумље. Непрестано пазећи, трезвоумље примећује [помисли] које покушавају да уђу. Спречавајући их да уђу, оно у исто време призива у помоћ Господа Исуса Христа, тј. да протера лукаве ратнике. При томе, пажња заграђује улаз користећи противречење, док Исус, кога призивамо, прогони демоне и њихове маштарије.
26. Чувај свој умом са великом тачношћу. Чим приметиш помисао, одмах јој се супротстави, журно призивајући Христа да те подржи. Још док будеш говорио, најслађи Исус ће рећи: „Ево ме да те заштитим“. Ти, међутим, и након што молитвом сви непријатељи утихну, продужи да усрдно пазиш на ум. Јер, доћи ће поново таласи [помисли], бројнији од пређашњих и једни преко других, у којима душа плива. Ипак, пробуђен од ученика Исус поново, као Бог прети злим ветровима [помисли]. Нашавши прилику на час или на трен, ти прослави Онога ко те је спасао и помишљај на смрт.
27. Проходимо пут свој са сваком пажњом срца и осећањем душе. Уколико су свакодневно заједно упрегнуте, пажња и молитва иду слично као Илијина огњена колесница, подижући на небеску висину онога ко их има. И шта говорим? Код онога ко се учврстио у трезвоумљу или се стара око њега, чисто срце постаје мислено небо, са својим сунцем, месецем, звездама: оно постаје место несместивог Бога, сагласно тајанственом сагледавању и усхођењу. Онај ко има љубав према божанственој врлини треба да се стара да уз помоћ Господа са највећом ревношћу речи претвара у дела. Онај ко са извесним напором задржава својих пет чула, којима се обично повређује душа, уму много олакшава срдачни подвиг и борбу. Према томе, гледај да извесним досеткама предупредиш све спољашње [утиске], док се против помисли које се од њих рађају унутар душе бори бестелесним и божанственим начином. Трудом бдења удаљуј уживања, буди уздржљив у јелу и пићу, исуши своје тело како би себи олакшао срдачну борбу. Наведеним ћеш добро учинити себи, а не другоме. Помишљањем на смрт мучи своју душу, а сећањем на Христа Исуса сабирај свој расејани ум. Он нарочито ноћу бива чист и светао, јасније сагледавајући Бога и све Божанско.
28. Немојмо запостављати ни трудове телесног подвижништва. Јер, из земље израста пшеница, а из н,их – духовна радост и искуство у добру. Немојмо сматрати да је савест неумесна кад нам предлаже оно што је спасоносно и што треба урадити, кад нас неуморно подсећа на оно што треба и што смо дужни да чинимо, нарочито уколико је очишћена чистим, делатним и истанчаним трезвоумљем. Због своје чистоте она у том случају обично износи разговетан и поуздан суд, који искључује свако колебање. Немојмо је, дакле, изиграти, с обзиром да у нама објављује богоугодан живот. Уколико се душа понекад унакази грехом, она је строго изобличава, указујући јој и начин на који може да исправи сагрешења. Она палом срцу предлаже да се покаје, указујући му на лек са радосним подстицањем.
29. Дим који излази из запаљених дрва јесте тежак за очи. Међутим, потом се показује светлост која радује оне који су пре тога били подвргнути жалости. И непрестана пажња изазива замор. Међутим, када дође Исус, кога призивамо у молитви, просвећује се срце. Јер, сећање на Њега, заједно са обасјањем [унутрашњости], пружа нам највеће међу добрима [тј. самог Господа].
30. Непријатељ наш је навикао да искривљује наш ум, желећи да нас наговори да се заједно са њим хранимо земљом, те да, премда смо створени по образу Божијем – пужемо на трбуху. Стога је Бог рекао: Мећем непријатељство између тебе и њега (Пост.3,15). Ми увек треба да уздишемо ка Богу како бисмо се сваког дана сачували од рана од распаљених стрела ђаволских. Наиме, говори се: Покрићу га јер је познао име моје (Пс.90,14). И још: Али је спасење Његово близу оних који га се боје (Пс.84,10).
31. Блажени апостол и изабрани сасуд Божији, који је говорио у Христу, имађаше велико искуство о невидљивој, мисленој борби која се дешава у нашој унутрашњости. Он је у Посланици Ефесцима рекао: Не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12). Апостол Петар такође говори: Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Њему се противите утврђени вером (1.Пт.5,8-9). Говорећи о различитим настројењима са којима се слушају речи Јеванђеља, сам Господ наш Исус Христос је рекао: Потом долази ђаво и узима реч из срца њиховога (вршећи крађу путем злог заборава) да не верују и да се не спасу (Лк.8,12). И поново апостол Павле говори: Јер се радујем закону Божијему по унутрашњем човеку, али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мога, и поробљава ме (Рим.7,22-23). Све наведено је речено да бисмо научили оно што нам је сакривено.
32. На неки начин је природно да се знање надима, мислећи да је више од многих других, наравно, уколико му недостаје самоукоревање и смирење. Имајући познање своје немоћи, ми треба да размишљамо онако како је размишљао онај ко је рекао: Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, и трчим према циљу ради почасти небеског призвања Божијега у Христу Исусу (Фил.3.13-14). И опет: Ја. дакле, тако трчим. не као на непоуздано; тако се борим. не као онај који бије ветар; него изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1.Kop.9,26-27). Видиш ли величину смирења и у исто време стремљење ка врлини? Видиш ли смирење великог и светог Павла? Христос, каже он, дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја (1.Тим.1,15). Ми, пак, треба да се смиравамо с обзиром да поседујемо несавршену природу. Јер, шта је несавршеније од блата? Ми у свом сећању треба да имамо Бога с обзиром да смо ради Њега створени. Најзад, ми треба да се подвизавамо у уздржању како бисмо лакше трчали за нашим Господом.
33. Није могуће да онај ко се предаје злим помислима буде чист од грехова по спољашњем човеку. Није могуће да се зле помисли, које се не искорењују из срца, не пројаве у злим делима. Узрок прељубног гледања лежи у [чињеници] да је унутрашње око већ учинило прељубу и помрачило се. Такође, узрок жеље да се слушају срамни разговори лежи у спремности да душевним ушима слушамо оно што нам скверни демони нашаптавају на нашу пропаст. Стога треба у Господу да се чистимо изнутра и споља. Свако треба да чува своја чула и да их свакодневно чисти од страсних и греховних дејстава. Некада смо се, у дане нашег незнања, кретали светом везани за таште помисли нашег ума, свим умом и свим чулима радећи као робови за греховну превару. Ступивши, пак, у живот по Богу, ми треба свим умом и свим чулима да радимо за живог и истинитог Бога, за Божију правду и вољу.
34. Најпре бива прилог, затим спајање, потом слагање, најзад поробљење. На крају се јавља страст која постаје навика и ствар понављања. Ето победе над нама у борби која се води против нас. Свети оци на тај начин одређују оно што се дешава.
35. Прилог је, како кажу, проста помисао или слика неке нове ствари, која се родила у срцу и појавила у уму. Спајање је страстан или бестрасан разговор са предметом који се јавио. Слагање је нагињање душе са уживањем према предмету који посматра. Поробљење је насилно и невољно одвођење срца [у ропство], његово задржавање и саживот са предметом о коме је реч, услед чега се губи наше добро стање. Страст је, опет, нешто што се дуготрајно страсно угнездује у душу. Од свега наведеног, прво је безгрешно, друго не сасвим, а треће зависи од стања подвижника. Борба, пак, јесте узрок или венаца или мука.
36. Поробљење је другачије за време молитве, а другачије када се не молимо. Страст несумњиво изискује или одговарајуће покајање, или будућу муку. Онај ко се супротставља или се бестрасно односи према прилогу, једним махом ослобађа се свега срамотног. Таква је борба злих демона против монаха и против оних који нису монаси, у којој се дешавају и победе и порази, као што рекосмо. Победници примају венце, а они који падају и не кају се – казну. Подвизавајмо се мислено како зле непријатељске савете не бисмо остваривали у греховним делима. Одсецајући грех од срца у себи ћемо наћи Царство небеско. Захваљујући таквом прекрасном делању, ми ћемо сачувати чистоту срца и дуготрајно умиљење пред Богом.
37. Многи од монаха не познају прелест ума коју трпе од демона. Трудећи се око делања, они не брину о уму будући да су прости и неувежбани. Они проводе живот, чини ми се, не окусивши чистоту срца и остајући несвесни таме унутрашњих страсти. Они који не знају за борбу о којој говори [свети] Павле, нису се учврстили у добру из искуства. Они падовима сматрају само грехе на делу, уопште не рачунајући мислене поразе и победе. Њих, наиме, око не може да види с обзиром да су скривени: за њих зна само Подвигоположник Бог и савест подвижника. За такве је изгледа у Писму речено: Говоре: „Мир је“, а мира не беше (Јез.13,10). За браћу која се у наведеном стању налазе због своје простоте, треба се молити и поучавати их да се по могућности чувају од рђавих дела. Друго је, међутим, делање Христово и друго тајинство код оних који имају божанствену жељу да очисте душевно око.
38. Делатно сећање на смрт заиста садржи много врлина. Оно рађа плач, побуђује на свестрано уздржање, подсећа на пакао, постаје мајка молитве и суза, чува срце, [учи] непристрасности према блату с обзиром да смо блато, постаје извор оштроумља и расуђивања. Његова чеда, тј. дупли страх Божији и очишћење срца од страсних помисли – садрже у себи [поштовање] многобројних Владичанских заповести. У њему се подиже. тежак непрестани подвиг, који представља сву бригу многих бораца Христових.
39. Неки неочекивани догађај или напаст обично расипају пажњу разума. Удаљујући ум од претпостављања узвишеног врлинског и доброг стања, они га увлаче у грешну склоност ка споровима и расправама. Узрок наведене погубне невоље јесте одсуство бриге о несрећама које нам се дешавају.
40. Ни једна од невоља које нам се свакодневно дешавају неће ни да нам нашкоди, нити да нас ожалости уколико једанпут схватимо да су неизбежне, стално се поучавајући у [њиховој неопходности]. Стога божанствени апостол Павле говори: Стога сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама (2.Кор.12,10). И још: Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу бuћe гоњени (2.Тим. 3,12). Њему слава у векове векова. [Амин].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Заправо, да би дошао до злата познања, човек треба да буде под земљом смирења,прим. прев.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *