NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM III

DOBROTOLJUBLJE – TOM III

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI OTAC SVETI AVA FILIMON

MNOGOKORISNO KAZIVANJE O AVI FILIMONU

 
1. O avi Filimonu, otšelniku, pričahu da se zatvorio u nekakvu pećinu koja se nalazila u blizini Lavre, zvane Romijeva. Tu se on predao podvižničkim borbama, ponavljajući u sebi ono što je, po predanju, govorio Arsenije Veliki: „Filimone, zašto si došao ovamo“. U toj pećini je proveo dosta vremena. Njegovo delo je bilo pletenje užadi i kotarica, koje je predavao ekonomu, od koga je, opet, primao hlepčiće kojima se hranio. Ništa drugo nije jeo sem hleba sa solju, pa i to ne svaki dan. Očevidno, o telu se gotovo nije ni brinuo, ali je stoga, upražnjavajući se u sagledavanju, boravio u božanskom prosvećenju. Udostojavajući se neopisivih viđenja tajni, on napredovaše u duhovnom obrazovanju. Subotom i nedeljom bi odlazio u crkvu sam, udubljen u sebe, ne dozvoljavajući nikome da mu se približi, kako mu se um ne bi otrgao od svoga delanja. U crkvi bi stajao u uglu, sa pognutom glavom, prolivajući more suza. Stalno je tugovao, držeći u umu srdačno sećanje i lik svetih otaca, osobito Arsenija Velikog, trudeći se da ide njegovim stopama.
2. Kada se u Aleksandriji i njenoj okolini pojavila jeres, on se udaljio, otišavši u Nikanorovu Lavru. Primivši ga, bogoljubivi Pavlin mu je dao svoje usamljeno mesto i omogućio mu savršeno bezmolvije. U toku cele godine nije nikome dozvolio da se vidi sa njim. Čak mu ni sam nije dosađivao, odlazeći do njega samo kad je trebalo da mu preda potrebni hleb. Došlo je vreme svetog Hristovog Vaskrsenja. Kada su se tim povodom sreli, poveo se među njima razgovor u kome su se dotakli i pustinjačkog življenja. Iz razgovora je Filimon shvatio da i ovaj veoma pobožni brat Pavlin ima predivnu naklonost [ka pustinjačkom životu], te ga bogato nahrani podvižničkim poukama, pisanim i nepisanim, pokazujući preko svih njih da bez potpune usamljenosti nije moguće ugoditi Bogu, kao što mudro govori bogoprosvećeni otac Mojsije, iznoseći: „Bezmolvije rađa podvig, podvig rađa plač, plač – strah, strah – smirenje, smirenje – prozrenje, prozrenje – ljubav, a ljubav, pak, ozdravljuje dušu i čini je bestrasnom. Tada čovek stiče poznanje da nije daleko od Boga“.
3. Filimon mu govoraše: „Putem bezmolvija treba savršeno da očistiš um i da mu daš neprestano duhovno delanje. Usmerene na čulne predmete, telesne oči se dive onome što vide. Tako se i čisti um, usmerivši se na misleno, ushićuje onim što duhovno sagledava do mere koja čini da ga je od njega nemoguće odvojiti. Ukoliko se on putem bezmolvija oslobađa od strasti i čisti, utoliko se udostojava poznanja (duhovnih stvari). Um postaje savršen kada okusi suštastveno poznanje i sjedini se sa Bogom. Imajući carsko dostojanstvo, on više ne oseća siromaštvo i ne privlače ga niže želje, čak i ako mu se ponude sva carstva. I tako, ako želiš da stekneš rečena dobra, što brže možeš beži od sveta i sa usrđem hodi putem svetih: odbaci brigu o svom spoljašnjem izgledu, odelo neka ti bude siromašno i pokućstvo skromno. Zavoli život u oskudici i bezbrižnosti. Narav neka ti bude jednostavna, reč bezazlena, hod bez sujete, glas bez pretvaranja. Zavoli da živiš u oskudici i da te svi prenebregavaju. Iznad svega se pobrini o čuvanju uma i trezvoumlju, budi trpeljiv u svim teskobama, i na svaki način se trudi da već stečena duhovna dobra ostanu nepovređena i neokrljena. Marljivo pazi na sebe i ne primaj ni jednu slast koja ti se tajno prikrada. Bezmolvije, doduše, ukroćuje duševne strasti. Međutim, one obično postaju još svirepije ukoliko im se dozvoli da se raspale i izoštre, da bi, zatim još jače i silnije vukle u greh. I telesne rane postaju neisceljive ukoliko se povređuju i otiru. Čak je i jedna reč, potpomagana demonima i imajući saglasnost čula, u stanju da um udalji od sećanja na Boga. Veliki je podvig i teret – uspeti sačuvati dušu. Prema tome, treba da se potpuno udaljiš od sveta. Otrgnuvši dušu od svakog sažaljenja prema telu, treba da prihvatiš beskućništvo, oskudicu, nesrebroljublje i nesticanje, bezmetežnost, usamljenost, neveštost za ljudska dela, smirenost, sastradalnost, blagost, krotost, tihu narav, spremnost za primanje urazumljenja u srcu od božanskog poznanja. Jer, na vosku se ne može pisati ukoliko se prethodno ne izbrišu slova koja su ranije na njemu napisana, kako nas uči [sveti] Vasilije Veliki. Takvi su bili sveti, koji su se, potpuno se udaljivši od svih svetovnih običaja i nepomućeno čuvajući u sebi nebesku mudrost, prosvetili božanskim zakonima i zablistali pobožnim delima i rečima, uzdržanjem, strahom Božijim i ljubavlju umrtvivši udove koji su na zemlji. Neprestana molitva i poučavanje u Božanskim Pismima otvaraju umne oči srca da vide Cara sila. Tako biva radost velika i u duši se silno zapaljuje nezadrživa božanska čežnja. Dejstvom Duha Svetoga i telo postaje zajedničar ushićenja, tako da sav čovek postaje duhovan. Eto čega se udostojavaju delatelji blaženog bezmolvija i teskobnog podvižničkog života, koji, udaljivši se od svake ljudske utehe, neprestano razgovaraju jedino sa nebeskim Vladikom“.
4. Čuvši ga, bogoljubivi brat bi u duši ranjen božanskom ljubavlju, te napusti svoje mesto boravka i zajedno sa njim otputova u skit, u kome su najveći među ocima prohodili put blagočašća. Nastanili su se oni u Lavri prepodobnog Jovana Kolova. Brigu o sebi su prepustivši ekonomu Lavre, budući da su sami želeli da borave u bezmolviju. I, blagodaću Božijom, boravljahu oni u savršenom bezmolviju. Subotom i nedeljom su odlazili na zajednička crkvena sabranja, dok su ostale dane provodili u usamljenosti. Pri tome, svaki od njih je zasebno vršio molitvu i službe.
5. Sveti starac (Filimon) je imao sledeće pravilo služenja: noću je čitao ceo Psaltir i pesme[1]*) bez žurbe i sujete. Onda je čitao jedno začalo iz Jevanđelja, a zatim sedao i u sebi govorio: Gospode pomiluj, sa punom pažnjom i prilično dugo, sve dok se ne bi umorio od prizivanja. Najzad bi sebi dopustio da zaspi. U zoru bi otpevao Prvi čas, a onda seo na svoju stolicu, licem okrenut prema istoku i naizmenično čitao (Psalme) ili, po izboru, iz Apostola i Jevanđelja. Tako je on provodio ceo dan, neprestano pevajući, moleći se i naslađujući se sagledavanjem nebeskih stvari. Njegov um je često bio plenjen sagledavanjem, tako da nije znao da li se nalazi na zemlji.
6. Videvši kako se on sveusrdno trudi u molitvenom služenju i kako se ponekad potpuno menja od božanskih pomisli, brat ga upita: „Zar ti, oče, nije teško da u starosti toliko umrtvljavaš i pokoravaš svoje telo“. On mu odgovori: „Veruj mi, Bog je u moju dušu položio usrdnost i ljubav prema molitvenom služenju i ja nisam u stanju da joj udovoljim u njenom stremljenju. Telesnu, pak, nemoć pobeđuje ljubav prema Bogu i nada na buduća dobra“. Na taj način je sva njegova želja bila umno usmerivana ka nebesima ne samo u vreme [molitve], već i za vreme jela.
7. Jednom ga upita neki brat koji je živeo sa njim: „Kakve su tajne sagledavanja“. Videvši njegovu upornost i iskreno traženje pouke, on mu reče: „Kažem ti, čedo, da onome čiji je um postao savršeno čist, Bog otkriva viđenje samih služebnih činova i (anđelskih) sila“.
8. Upitao ga je on i o sledećem: „Zašto ti, oče, od svih Božanstvenih Pisama najviše voliš Psaltir, i radi čega ličiš na čoveka koji razgovara sa nekim kada ga čitaš“. On odgovori: „Bog je u moju dušu urezao silu Psalama gotovo kao u dušu samoga Davida. Ja prosto ne mogu da se odvojim od sladosti sagledavanja koja su u njima skrivena. Jer, oni u sebi obuhvataju svo Božanstveno Pismo“. Rečeno je on sa velikim smirenjem posle dugog navaljivanja priznao onome koji ga je pitao radi njegove koristi.
9. Neki brat po imenu Jovan, od primorja dođe svetom i velikom ocu Filimonu. Zagrlivši mu noge, on reče: „Šta da radim, oče, da bih se spasao? Um mi luta gde ne priliči“. Poćutavši kratko, on reče: „Ta (duševna) bolest priliči onima koji su spoljašnji i u njima prebiva. Ona je i kod tebe prisutna stoga što još uvek nisi stekao savršenu ljubav prema Bogu i što nisi zadobio toplinu ljubavi i bogopoznanja“. Tada mu brat reče: „Pa, šta da radim, oče“. On mu odgovori: „Idi, stekni skrivenu pouku u srcu svom koja će ti očistiti um“. Pošto nije bio posvećen u ono o čemu mu je govorio, brat reče starcu: „Šta predstavlja skrivena pouka, oče“. On mu reče: „Idi, stekni trezvoumlje u srcu svome. U misli svojoj trezvoumno govori sa strahom i trepetom: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! Tako početnicima savetuje i blaženi Dijadoh“.
10. Brat je otišao i donekle se, sadejstvom Božijim i molitvama oca, uspokojio, usladivši se poučavanjem. Međutim, potom ga je sladost ostavila, te više nije bio u stanju da trezvoumno upražnjava delanje i da se moli. Stoga je on ponovo otišao kod starca i ispričao mu šta mu se dogodilo. Starac mu reče: „Sada si upoznao put bezmolvija i umnog delanja i okusio sladost koja se od njega rađa. Svagda ga upražnjavaj u srcu svome, jeo ili pio, razgovarao sa nekim ili se nalazio na putu, ili sedeo u keliji. Nemoj prestajati da se trezvoumnom mišlju i sabranim umom moliš rečenom molitvom, da pevaš i da se poučavaš u molitvama i Psalmima. Čak ni pri obavljanju najneophodnijih svojih potreba nemoj dozvoliti umu svome da bude prazan, nego ga primoraj da se tajno moli i poučava. Tako ćeš uspeti da shvatiš dubinu Božanstvenih Pisama i u njima skrivenu silu, te da umu pružiš neprestano delanje, kako bi ispunio apostolsku reč koja zapoveda: Molite se bez prestanka. Marljivo pazi na sebe i čuvaj srce svoje od rđavih ili bilo kakvih nekorisnih i sujetnih pomisli. Naprotiv, uvek, i kada spavaš, i kada ustaješ, i kada jedeš, i kada piješ, i kada razgovaraš, neka se srce tvoje u tajnosti misleno poučava u Psalmima ili se drži molitve: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me! Osim toga, pazi da ti usta ne govore jedno, a da se pomisao bavi drugim dok budeš jezikom pevao Psalme“.
11. Brat mu je opet rekao: „Za vreme sna vidim mnogo praznih maštanja“. Starac mu reče: „Nemoj biti lenj i malodušan. Da bi te primio Bog, pre no zaspiš dugo se moli u srcu svom i suprotstavi se pomislima i pokušajima demona da te vodi kuda hoće. Koliko je u tvojoj moći, potrudi se da uvek zaspiš sa Psalmima na usnama i sa umnim delanjem. Nikad nemoj dozvoliti umu da, zbog svoje nemarnosti, prima tuđe pomisli. Naprotiv, na odar se spuštaj sa pomislima koje si imao na molitvi kako bi i u toku sna bile prisutne u tebi, i kako bi, i kad se probudiš, razgovarale sa tobom. Izgovaraj, takođe, i sveti Simvol Pravoslavne vere pre nego što zaspiš. Jer, pravoslavstvovanje o Bogu jeste izvor i zaštita svih dobara“.
12. Brat ga je još pitao: „Učini ljubav, oče, i reci mi kakvo delanje ima tvoj um? Nauči me da bih se i ja spasao“. On mu odgovori: „Zašto si radoznao“. Brat ustade i zagrli mu noge. Celivajući ih, on umoljavaše svetoga da mu kaže. Poćutavši dugo vremena, starac najzad reče: „Ti još nisi u stanju da to poneseš. Svakom osećanju pružati odgovarajuće delo u stanju je samo onaj ko je navikao da se neprestano kreće u dobrima pravde. Onaj koji nije postao potpuno čist od sujetnih pomisli sveta ne može da se udostoji toga dara. Ukoliko zaista hoćeš da postigneš tako nešto, drži se skrivenog poučavanja u čistom srcu. Jer, ukoliko se budeš neprestano molio i poučavao u Pismima, otvoriće ti se oči duše i u njoj će se roditi velika radost i neko neopisivo i silno osećanje, zagrevano Duhom i telom, od koga ceo čovek postaje duhovan. Prema tome, ukoliko te Bog udostoji da se noću ili danju nerasejano pomoliš čistim umom, ostavi svoje molitveno pravilo i pokušaj da se, koliko ti je god više moguće, prilepiš uz Njega. I On će prosvetiti srce tvoje za duhovno delanje, koga si se prihvatio“.
Potom je dodao: „Došao je jednom kod mene neki starac. Kada sam ga upitao o nastrojenju njegovog uma, on mi reče: „Dve godine sam stajao pred Bogom, usrdno se moleći svim srcem da mi daruje da se neprestana i nerasejana molitva ureže u moje srce, slična onoj koju je predao svojim učenicima. Videći moj trud i trpljenje, izobilni u darovima Gospod mi je podario ono što sam tražio““.
On mu je još govorio: „Pomisli o sujetnim stvarima, koje nastaju u duši, jesu bolest duše koja je zaljubljena u ono što je ništavno i koja je predana neradu i lenjosti. Stoga je neophodno, kao što kaže Sveto Pismo, da sa svakom budnošću čuvamo svoj um, da razumno pevamo bez rasejanosti i da se molimo čistim umom. Prema tome, brate, Bog hoće da pokažemo usrdnost prema Njemu, i ?o najpre u naporima (podvižništva i vrlinovanja), a potom i u ljubavi i neprestanoj molitvi. Samo tako će nam On otkriti put spasenja. Očevidno je da nema drugog puta koji uzvodi na nebo, osim potpunog udaljenja od svega što je zlo i sticanja svega što je dobro, te savršene ljubavi prema Bogu i obitavanja sa Njim u svetosti i pravdi. Onaj koji sve to stekne, brzo će se pribrojati nebeskom zboru [svetih]. Pri tome, svako ko želi da se uspne na visinu, treba najpre da umrtvi udove koji su na zemlji. Jer, duša koja se usladi sagledavanjem istinskog dobra, više nema potrebu da se vraća ni jednoj strasti koju podstiče grehovna slast. Naprotiv, omrznuvši svako telesno sladostrašće, ona sa čistom i neuprljanom mišlju prima javljanje Boga. Neophodna nam je, dakle, velika budnost, mnogo telesnih podviga i očišćenje duše kako bi se Bog uselio u srca naša, kako bismo ubuduće bezgrešno ispunjavali Njegove Božanske zapovesti i kako bi nas sam naučio da se čvrsto držimo Njegovih zakona, izlivajući na nas svoja dejstva, kao sunčane zrake, zapretana u nama blagodaću Duha. Podvizima i iskušenjima mi treba da očistimo obraz po kome smo bili stvoreni kao slovesna bića, sposobna da primaju svako znanje i upodobljenje Bogu, imajući čula očišćena od svake prljavštine kroz kaljenje u ognju iskušenja i sticanje carskog dostojanstva. Bog je ljudsku prirodu stvorio sa sposobnošću da učestvuje u svakom dobru, kadrom da misleno sagledava likovanje anđela slave, gospodstava, sila, načala, vlasti, te svetlost nepristupnu i presvetlu slavu. Međutim, pazi da se tvoja pomisao ne pogordi nad bratom ukoliko postigneš neku vrlinu. Gordost se začela u tebi ukoliko pomisliš da si je ti postigao, a da se on olenjio. Boreći se protiv neke strasti, pazi da ne padneš u uninije ili malodušnost zbog upornosti napada. Naprotiv, pokreni se i padni pred lice Božije, vapijući iz sveg srca zajedno sa prorokom: Sudi, Gospode, onima koji mi čine nepravdu (Ps.34,1), jer sam nemoćan pred njima. Videvši tvoje smirenje, On će ti brzo poslati svoju pomoć. Kada putuješ sa nekim, nemoj voditi prazne razgovore, nego umu pruži duhovno delanje koje je imao, kako bi se u njemu sačuvala dobra navika i zaborav svetskih slasti, i kako on bi izašao iz pristaništa bestrašća“.
Poučivši brata takvim i mnogim drugim poukama, starac ga otpusti.
13. Nije prošlo mnogo vremena, a on opet dođe. Započevši razgovor, on upita: „Šta da radim, oče? Prilikom mog noćnog služenja pritiska me san i ne dozvoljava mi da se trezvoumno molim ili da duže vremena bdim. I dolazi mi da se, dok pevam, prihvatim rukodelja“. Starac mu reče: „Kad možeš da se moliš trezvoumno, izostavi rukodelje, a kad te spopadne dremež, prihvati rukodelje, pobunivši se protiv pomisli“. On ga opet upita: „Zar tebi samome, oče, ne dosađuje san za vreme [noćnog] služenja“. Starac mu odgovori: „Nije baš lako. Ipak, kad me ponekad spopadne dremež, ja se malo podignem i počnem od početka da čitam Jevanđelje po Jovanu, uzdižući oko uma ? Bogu: i tog trenutka on iščezava. Na sličan način se odnosim i prema pomislima. Naime, pomisao koja naiđe na mene ja srećem kao oganj, tj. sa suzama, te ona iščezava. Ti, pak, još nisi spreman da se na taj način boriš sa njima. Stoga se što više drži skrivenog poučavanja i revnosno vrši ono što su ustanovili sveti oci, tj. dnevna molitvoslovlja – treći, šesti, deveti čas i večernju, a takođe i noćne službe. Svim silama se trudi da ništa ne radiš iz čovekougađanja. Uz to se čuvaj zavade sa bilo kojim od braće, da se ne bi odvojio od Boga svoga. Takođe se postaraj da ti misao ostane nerasejana i sverevnosna u straženju nad unutarnjim pomislima. Imajući nameru da se pričestiš Svetim Hristovim Tajnama, nemoj izlaziti iz hrama sve dok ne zadobiješ potpuni mir. Stani na jedno mesto i ne pomeraj se sa njega sve do otpusta. U sebi pomišljaj da se nalaziš na nebu i da zajedno sa svetim anđelima stojiš pred Bogom kao onaj koji ima da ga primi u svoje srce. Pripremaj se za taj [događaj] sa strahom i trepetom, kako ne bi bio nedostojni sapričesnik svetih sila“.
Pošto je na taj način dobro naoružao brata, i pošto ga je predao Gospodu i Duhu Njegove blagodati, starac ga otpusti.
14. Brat koji je živeo sa njim još je kazivao. Sedeći jednom pored njega, on ga je pitao da li su ga demoni napadali iskušenjima dok je živeo u pustinji? On je rekao: „Oprosti, brate, čini mi se da ti ne bi mogao izdržati gorčinu iskušenja koja sam pretrpeo kada bi Bog popustio da na tebe naiđu. Imam sedamdeset godina, ili nešto malo niše i mnogo sam podneo iskušenja, živeći u raznim pustinjama u punom bezmolviju. Onima koji još ne znaju šta je bezmolvije nije korisno govoriti o gorčini koju sam pretrpeo i doživeo od demona. Za vreme takvih iskušenja, ja sam uvek postupao na sledeći način: polagao sam svoju nadu na Boga, kome sam davao i zavete odrečenja, i On me je odmah izbavljao od svake nevolje. Stoga ja, brate, uopšte više ne brinem o sebi. Znajući da se On brine o meni, ja veoma lako podnosim iskušenja koja nailaze na mene. Jedino što mu od sebe prinosim jeste – neprestana molitva. Pri tome, od ne male pomoći je i nada da će biti veći venci ukoliko su veće tegobe i nevolje koje se trpe. Jer, kod pravednog Sudije postoji ravnoteža između toga dvoga. Znajući to, brate, nemoj se predavati malodušnosti. Ušao si u sredinu bitke, pa se bori, potkrepljujući se saznanjem da je onih koji se bore za nas protiv neprijatelja Božijih mnogo više nego neprijateljskih pukova. Uostalom, zar bismo smeli mi da se suprotstavimo tako strašnom protivniku roda našega, kad nas moćna desnica Boga Slova ne bi držala, ograđivala, i pokrivala? Zar bi bila u stanju ljudska priroda da izdrži njegove napade? Jer, kao što kaže Jov: Koje spreda otkrio odeću njegovu? ? čeljustima njegovim ko će pristupiti? Iz usta mu izlaze lučevi, i iskre ognjene skaču. Iz nozdrva mu ishodi dim peći u kojoj gori ognjeni ugljen. Duša mu je kao uglevlje i plamen ishodi iz njegovih usta. Na vratu mu je sila i pred njim hodi pogibao. Srce mu je tvrdo kao kamen i stoji nepodvižno kao nakovanj. On čini, te vri dubina kao lonac, more se muti kao u stupi, ? tartar bezdanicu drži kao sužnja. Što je god visoko prezire i car je nad svim zverinjem u vodi (Jov 41,4; 10; 15; 22; 25). Eto, protiv koga ratujemo, brate! Eto kakvim je Reč Božija naslikala toga tiranina! I pored svega toga, njega lako pobeđuju oni koji provode usamljenički život kao što treba (s obzirom da u sebi nemaju ničega što bi mu pripadalo), oni koji se odriču od sveta, oni koji imaju visoke vrline i oni koji imaju Onoga ko se bori za njih. Jer, reci mi, čija se priroda nije preobrazila po pristupanju Gospodu i po primanju straha Njegovog u um, ili ko nije dušu svoju učinio svetlom i sposobnom da sija božanskim shvatanjima i pomislima pošto se obasjao sebe božanskim zakonima i delima? Takav nikad neće dozvoliti da mu duša bude bezdelatna, imajući u sebi Boga koji podstiče um da nenasito stremi ? svetlosti. Duh duši koja je pod takvim neprestanim dejstvom ne dozvoljava da se raznežuje strastima, nego ih kao neki car, koji diše strašnim gnevom i pretnjom, nepoštedno saseca. Takav se nikad više ne vraća nazad, već sa delanjem (vrlina), rukama uzdignutim prema nebu i umnom molitvom odnosi pobedu u borbi“.
15. Isti brat je još pripovedao da je ava Filimon, pored drugih, imao i sledeću vrlinu: on nije mogao podneti prazne razgovore. Ako bi se neko zaboravio i počeo da priča nešto što se nije ticalo duhovne koristi, on uopšte nije obraćao pažnju. „Kad bih odlazio po nekom poslu, on nikad nije pitao: „Zašto ideš“. Kad sam se vraćao, on nije pitao: „Gde si bio“, ili: „Šta si radio“. Jednom sam, tako, otplovio u Aleksandriju po potrebi, a zatim i do Carigrada radi nekog crkvenog posla. Slugu Božijeg o tome uopšte nisam obavestio. Pošto sam tamo proveo dosta vremena, posetivši tamošnju pobožnu braću, ja se vratih k njemu u skit. Videvši me, starac se veoma obradovao. Posle uobičajenog pozdrava se pomolio i seo. Međutim, savršeno ni o čemu me nije pitao, nego je ostao zauzet svojim uobičajenim umnim delanjem“.
16. „Želeći da ga isprobam, jednom mu nekoliko dana nisam davao da jede hleba. On, međutim, niti hleba tražaše, niti bilo šta reče. Poklonivši mu se, ja ga upitah: „Učini ljubav, oče, i reci da li si se uvredio što ti nisam po običaju doneo da jedeš“. On reče: „Oprosti, brate! Čak ako mi i dvadeset dana ne doneseš hleba da jedem, ja ti neću zatražiti. Jer, sve dok budem trpeo dušom, trpeću i telom“. Toliko je on bio zauzet sagledavanjem istinskog dobra“.
17. On je još govorio: „Od kako sam došao u skit, svojoj pomisli nisam dozvolio da izađe van zidova kelije. U svoje misli nisam primio nikakve druge pomisli osim straha Božijeg i Sudišta budućeg veka, držeći u sećanju Sud koji preti grešnicima, oganj večni i tamu najkrajnju. Pomišljao sam na život duša grešnika i pravednika, na dobra pripremljena pravednicima, i na dobijanje nagrade po trudu: za podvižničke trudove, za milostinju i nelicemernu ljubav, za nesticanje i potpuno bezmolvije, za krajnje poslušanje, za tuđinovanje. Imajući rečeno u mislima, ja nikakvoj drugoj pomisli ne dozvoljavam da dejstvuje u meni. Ja više ne mogu da budem sa ljudima i da im posvećujem svoj um, kako se ne bih udaljio od božanstvenih pomisli“.
18. On je dodao i kazivanje o nekom usamljeniku, koji je bio postigao bestrašće i iz anđelske ruke primao hranu i hleb. Međutim, zbog nemarnosti (tj. oslabele pažnje), on se lišio takve časti. Jer, u duši u kojoj oslabi razborita i napregnuta pažnja uma nastaje noć. Gde ne sija Bog, sve se razliva kao u mraku. Tada duša više nije u stanju da pogleda na Boga jednoga niti da zadrhti od Njegovih reči. Ja sam Bog koji se približuje, govori Gospod, ? ne Bog koji je daleko. Može li se ko sakriti na tajno mesto da ga ne vidim? Ne ispunjavam li ja nebo i zemlju (Jer. 23,23-24). Starac je napominjao i o mnogim drugima, koji su na sličan način nastradali. Naveo je i pad Solomona, koji je imao mudrost zbog koje su ga svi savili. On je kao jutarnja zornjača sve obasjavao svetlošću mudrosti, ali je zbog male slasti izgubio svoju slavu. I tako, strašno je popuštati lenjosti. Treba da se neprestano molimo kako neka druga pomisao ne bi naišla i odvojila nas od Boga, i kako se našem umu ne bi podmetnulo nešto drugo umesto Njega. Samo čisto srce, koje je postalo obitalište Svetoga Duha, u sebi može čisto, kao u ogledalu, da vidi samoga Boga svega.
19. „Slušajući sve ovo, pričao je brat koji je živeo sa avom Filimonom, i gledajući na njegova dela, shvatio sam da su u njemu već sasvim prestale da dejstvuju telesne strasti, i da je bio revnosni ljubitelj svakog savršenstva. Moglo se svagda videti kako se preobražava Božanskim Duhom (iz slave u slavu), kako uzdiše neizrecivim uzdisajima, razgovarajući sam sa sobom i stalno sebe važući (držeći se u ravnoteži kao na vazi), na sve načine se trudeći da ništa ne dođe i ne pomuti čistotu njegovog uma, ili da se bilo kakva prljavština neprimetno prilepi za njega. Gledajući ga i podstičući se na revnosno podražavanje njegovog načina života, ja sam mu se usrdno obraćao sa molbom, govoreći: „Kako da, slično tebi, steknem čistotu uma“. On bi mi govorio: „Idi i trudi se. Jer, za to je neophodan trud i bol srca. Duhovna dobra, dostojna revnosnog iskanja i truda, ne zadobijaju se ležanjem na odru i spavanjem. Bez truda se ni zemaljska blaga ne mogu steći. Ko želi da postigne napredak, pre svega treba da se oslobodi svojih prohteva i da stekne neprestani plač i nesticanje. On ne treba da obraća pažnju na pogreške drugih, nego samo na svoje, oplakujući ih dan i noć, te da ne gaji sujetnu družbu ni sa kim od ljudi. Jer, duša koja tuguje zbog svog bednog stanja i koja je ranjena sećanjem na pređašnja sagrešenja, postaje mrtva za svet, kao što i svet umire za nju. Tada telesne strasti postaju nedelatne i čovek prestaje da bude njihov rob. Osim toga, onaj ko se odrekao sveta i sjedinio sa Hristom, i ko boravi u bezmolviju, u stvari voli Boga, čuva Njegov obraz i bogati se Njegovim podobijem. Jer, on od Njega sviše prima Duha i postaje dom Božiji, a ne dom demona, prinoseći mu pravedna dela. Postavši čista po životu, slobodna od prljavštine tela i bez ikakve mrlje i poroka, duša se, najzad, uvenčava vencem pravde i sija lepotom vrline.
Onaj u čije se srce na samom početku odricanja [od sveta] nije uselio plač, duhovne suze, sećanje na muke bez kraja, istinsko bezmolvije, neprestana molitva, pevanje Psalama i poučavanje u Božanstvenim Pismima, te ko nije stekao naviku u stalnom bavljenju vrlinama (kojima se um potkrepljuje, čak i kad nije voljan), kome u duši ne gospodari strah Božiji u stvari još uvek živi u zajedno sa svetom i nije u stanju da u molitvi ima čist um. Jer, samo pobožnost i strah Božiji čiste dušu od strasti i um čine slobodnim, uvodeći ga u sagledavanje koje mu je prirodno, i dajući mu mogućnost da se dotakne bogoslovlja, koje prima u vidu blaženstva (blaženi čisti srcem jer će Boga videti). Onaj ko ih se udostoji, ima zalog (budućih dobara) i stiče nepokolebivo (duhovno ustrojstvo).
Stoga se svim silama potrudimo u delanju (vrlina i podviga), kojim se stiče pobožnost, tj. mislena čistota, čiji je plod – bogoslovsko sagledavanje, koje je prirodno umu. Jer, delanje jeste ushođenje ka sagledavanju, kao što kaže pronicljivi i bogomudri um (svetog Grigorija Bogoslova). Ukoliko zanemarimo delanje, ostaćemo tuđi svakom mudroljublju. Čak i onaj ko je postigao vrhunac vrline, ima potrebu za podvižničkim trudom (koji obuzdava nemirna stremljenja tela) i strogim čuvanjem pomisli. Jedva ćemo uz sve napore postići da se Hristos useli u nas. Jer, ukoliko se umnožava naša pravednost, utoliko uzrasta i duhovna hrabrost. Najzad, postigavši savršenstvo, um se sav pripija uz Boga i biva obasjan Božanskom svetlošću. Njemu se otkrivaju neizrecive tajne i on istinski saznaje gde je mudrost, gde sila, gde razum za poznanje svega, gde dug život, gde svetlost očiju i mir. Jer, dok god je zauzet borbom sa strastima, on nije u stanju da se naslađuje navedenim. Naime, i vrline i strasti čine um slepim: vrline ga čine slepim za vrline, a strasti slepim za poroke. Međutim, kad u njemu utihne borba, i kada se udostoji duhovnih darova, on sav postaje svetlozaran i nepomerivo ukotvljen u sagledavanju duhovnih stvari, budući pod neprestanim dejstvom blagodati. On više nije privezan ni za šta ovdašnje, nego je prešao iz smrti u život.
Onaj ko se prihvati navedenog života, koji je dostojan podražavanja i koji revnuje da se približi Bogu, treba da poseduje neporočno srce i čista usta, kako bi reč (budući čista iz čistih usta) mogla dostojno da proslavlja Boga. Jer, duša koja se pripila uz Boga, neprestano sa Njim razgovara. Poželimo, braćo, visinu vrline i prestanimo gmizati po zemlji, prilepljujući se za strasti. Onaj ko se podvizava i ko je dostigao blizinu Božiju, ko se pričestio Njegovom svetom svetlošću i ko je ranjen ljubavlju prema Njemu, naslađuje se u Gospodu nekim nepostiživim duhovnim radovanjem, kao što kaže božanstveni Psalam: Nasladi se Gospodom, i daće ti molbe srca tvoga. I izvešće kao svetlost pravdu tvoju, u sud tvoj kao podnevlje (Ps.36,4; 6). Ima li silnije i nezadrživije ljubavi od ljubavi koju Bog uliva u dušu koja se očistila od svakoga zla? Duša tada sa istinskim raspoloženjem srca govori: Ranjena sam ljubavlju (Pes.2,5). Neizreciv je i neobjašnjiv sjaj Božanstvene lepote! Blistanje zvezde danice, svetlost meseca ili sjaj sunca jesu beznačajni u poređenju sa njenom slavom. U poređenju sa istinitom svetlošću oni su siromašniji nego najdublja noć ili najmračnija magla u odnosu na sunčano podne. Slično nam saopštava i divni među učiteljima, [sveti] Vasilije Veliki, koji se naučio iz ličnog opita““.
20. Još mnogo sličnoga pričaše brat koji je živeo sa avom. Ko se, međutim, neće kod njega diviti i sledećem dokazu njegovog velikog smirenja? On se veoma rano udostojio prezviterskog čina. Međutim, pošto se istinski i životom i razumom dotakao nebeskog, on je na sve načine, kao veliko opterećelje, izbegavao služenje Božanstvene Liturgije. Stoga on u toku mnogih godina svog podvižništva veoma retko pristupaše za svetu trpezu (radi služenja). Bez obzira na oprezan život, on se čak ni Božanskim Tajnama nije pričešćivao kad god bi se desilo da dođe u opštenje i u razgovor sa ljudima, premda nikada nije razgovarao o zemaljskim stvarima, već samo o duhovnoj koristi za one koji iskahu da sa njim pogovore. Kada je imao nameru da se pričesti Božanskim Tajnama, on je uvek najpre dugo dosađivao Bogu, umilostivljavajući ga molitvama, pevanjem Psalama i ispovedanjem. Njega je obuzimao strah i trepet kad bi čuo sveštenikove reči: „Svetinje svetima“. „Jer, u tom trenutku, govoraše on, crkvu ispunjuju sveti anđeli, a sam Car sila se, izvršivši tajinstveno sveštenodejstvo, i pretvorivši hleb i vino u svoje Telo i Krv, preko Svetog Pričešća useljava u srca naša“. „Stoga, dodavaše on, treba čisti i neporočni, kao izvan tela i bez ikakvog kolebanja i sumnje da se osmelimo da pristupimo Svetom Pričešću prečistim Hristovim Tajnama. Na taj način ćemo postati zajedničari prosvećenja koje se njima daruje. Mnogi od svetih otaca su se udostojili viđenja svetih anđela koji su ih čuvali (od svega nepriličnog). Stoga su se i sami držali dubokog ćutanja, ni sa kim ne razgovarajući“.
21. Brat je još govorio: „Ponekad se dešavalo da je sam starac prodavao svoje rukodelje. Da ne bi došao do neke laži, zaklinjanja, suvišne reč, ili neke druge vrste greha (koji je vezan za trgovačke razgovore), on je stajao praveći se suludim. Stoga je svako ko je hteo da kupi njegovo rukodelje sam uzimao ono što mu je trebalo i ostavljao koliko je hteo. On je pravio kotarice. Ono što su mu davali za njih, kao muž prepun mudrosti, on je primao sa blagodarnošću, ništa ne govoreći“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tj. devet pesama koje se nalaze u Psaltiru,- prim. prev.

 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *