NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM III

DOBROTOLJUBLJE – TOM III

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI I BOGONOSNI OTAC NAŠ TEODOR,
VELIKI PODVIŽNIK I EPISKOP EDESE

STO DUŠEKORISNIH POGLAVLJA

 
1. Pošto smo se blagodaću blagog Boga, odrekavši se satane i njegovih dela, sjedinili sa Hristom u početku u banji preporoda, a potom ponovo u monaškim zavetima, [potrudimo se] da ispunjavamo Njegove zapovesti. Od nas se navedeno traži ne samo zbog dvostrukog obećanja, nego i zbog prirodnog duga. Bog nas je, naime, u početku sazdao veoma dobrim. Stoga smo dužni da i budemo dobri. Greh je ušao u nas zbog naše nepažnje i u nama proizveo ono što je protivprirodno. Ipak, po svojoj velikoj milosti, Bog nas je ponovo prizvao i kao Bestrasni obnovio svojom strašću. Iskupljeni cenom Krvi Hristove, mi se izbavljamo od drevnog prestupa praoca. Prema tome, neće biti ništa veliko ukoliko postanemo pravedni. Naprotiv, ukoliko otpadnemo od pravednosti, bićemo dostojni žalosti i osude.
2. Dobro delo koje je lišeno ispravne vere jeste potpuno mrtvo i nedejstveno. I sama vera bez pravednih dela ne spasava nas od večnog ognja. Jer, Gospod govori: Ako me neko ljubi, zapovesti moje držaće (Jn.14,23). Stoga, ukoliko ljubimo Gospoda i verujemo u Njega, ispunjavajmo Njegove zapovesti kako bismo dobili večni život. Ukoliko, pak, prezremo ispunjavanje naredbi kojima se pokorava sva tvorevina, mi sebe ne možemo nazvati vernima, premda smo počastvovani iznad svake tvari. U tom slučaju ćemo se jedini od svih pokazati kao neposlušni naredbama Tvorca i kao nezahvalni Dobrotvoru.
3. Ispunjavajući Hristove zapovesti, mi ništa ne činimo za Njega, kome ništa nije potrebno i koji, zapravo, daje sva dobra. Naprotiv, mi sami sebi činimo dobro budući da njima dobijamo večni život i naslađivanje neizrecivim blagima.
4. Onaj ko nas ometa u ispunjavanju zapovesti Božijih, makar bio i otac, ili mati, ili bilo ko, treba da nam postane odbojan i mrzak. Inače ćemo i mi čuti: Koji ljubi oca ili mater, ili bilo koga od ljudi, većma nego mene, nije mene dostojan (Mt.10,37).
5. Prinudimo se koliko god možemo da ispunjavamo zapovesti Gospodnje kako ne bismo bili vezani nerazrešivim uzama zlih pohota i dušegubnim uživanjima. Inače će i na nas da se primeni osuda koja je izrečena besplodnoj smokvi: Poseci je! Zašto i zemlju da slabi (Lk.13,7). Jer, kaže, svako ko dobra roda ne rađa seče se i u oganj baca (Lk.3,9).
6. Onaj ko biva pobeđivan pohotama i uživanjima i kreće se u svetu, ubrzo će upasti u mreže greha. Greh koji je jednom učinjen jeste isto što i vatra u suvoj travi, ili kamen koji se kotrlja sa brda, ili vodeni tok koji se širi ulivanjem novih pritoka. Sve to na svaki način vodi pogibli onoga ko živi grešno.
7. Dok živi protivprirodno [usled greha], duša postaje divlja, ispunjavajući se trnjem uživanja. Ona postaje stanište neobičnih zveri, kao što je rečeno: Onde će se upokojiti onokentauri, onde će jež podizati mladunčad i demoni će se susretati sa onokentaurima (Is.34,14-15), što predstavlja različite nečasne strasti. Kada se, pak, povrati u svoje prirodno stanje (što zavisi od njene volje sve dok je vezana za telo), duša pripitomljava sebe marljivim trudoljubljem i životom u skladu sa zakonom Božijem. Zveri koje su se gnezdile u njoj će se razbežati da bi joj prišli čuvari našeg života, tj. anđeli, praveći od njenog obraćenja dan veselja. I blagodat Svetoga Duha će sići na nju, učeći je poznanju da bi se očuvala u dobru i da bi ga uvećala.
8. Molitvu oci nazivaju duhovnim oružjem bez koga ne treba izlaziti u borbu, kako ne bismo bili zarobljeni i odvedeni u neprijateljsku zemlju. Međutim, čistu molitvu ne može da stekne onaj ko se nije priljubio uz Boga sa ispravnim srcem. On, naime, daje molitvu onome ko se moli i čoveka uči poznanju.
9. Od nas ne zavisi da li će strasti uznemiravati dušu i izazivati borbu. Međutim, od nas zavisi da li će se strasne pomisli zadržavati u nama i pokretati strasti. Prvo je bezgrešno, s obzirom da ne zavisi od nas. Drugo nam, međutim, donosi vence (ukoliko se smelo suprotstavimo i pobedimo), ili nas podvrgava mukama (ukoliko iz ošamućenosti i strašljivosti budemo poraženi).
10. Postoje tri opšte strasti iz kojih se rađaju sve ostale: slastoljublje, srebroljublje i slavoljublje. Njih slede pet drugih duhova zlobe. Od njih se, najzad, rađa veliko mnoštvo strasti i svi vidovi mnogoobrazne rđavosti. Onaj ko je pobedio tri načelnika i vođe, ujedno je savladao i drugih pet, a za njima pokorava i sve strasti.
11. Kada se sećamo onoga što smo učinili pod dejstvom strasti, duša se iznova muči. Ukoliko se strasne uspomene sasvim izbrišu iz srca i više ga ne izazivaju značiće da su nam pređašnji gresi oprošteni. Jer, sve dok se duša strasio kreće očigledna je vlast greha.
12. Telesne i veštastvene strasti obično slabe i venu usled telesnih zlopaćenja, dok se duševne i nevidljive uništavaju smirenoumljem, krotošću i ljubavlju.
13. Strasnu pohotu isušuje uzdržanje i smirenoumlje, plameni gnev ukroćuje ljubav, a pomisli koje lutaju sakuplja usredsređena molitva zajedno sa sećanjem na Boga. Na taj način se čiste tri dela duše. Ispravljajući ih, i božanstveni apostol govori: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje ni?o neće videti Gospoda (Jev.12,14).
14. Neki se nalaze u nedoumici da li da kažu da pomisao pokreće strasti, ili da strasti pokreću pomisao. Jer, jedni kažu jedno, a drugi drugo. Ja, pak, smatram da pomisli dolaze od strasti. Jer, da u duši nema strasti, ni strasne pomisli je ne bi uznemiravale.
15. Demoni koji neprestano ratuju protiv nas imaju običaj da nas ometaju u vrlinama koje možemo da vršimo s obzirom da su po meri naših snaga, i da nas nagovaraju da se prihvatamo onih koje nadmašuju naše snage i koje nisu blagovremene [tj. za koje nismo dorasli]. One koji napreduju u poslušanju oni nagovaraju da se late dela bezmolvnika, a bezmolvnicima i otšelnicima došaptavaju da se drže opštežiteljnog pravila. Na isti način oni postupaju i kada su u pitanju druge vrline. Međutim, nama ne treba da su nepoznate njihove podvale. Mi, naime, znamo da je dobro ono što se čini u svoje vreme i sa merom, te da je štetno sve što je neumereno i neblagovremeno.
16. One koji se kreću u svetu i susreću sa predmetima strasti, demoni napadaju i nagovaraju na grešna dela. One, pak, koji žive u pustinjama u kojima su retki [navedeni] predmeti, oni uznemiravaju pomislima. Drugi [vid] borbe je mnogo teži od prvog. Jer, za borbu koja biva sa predmetima neophodni su i vreme, i mesto, i ostale povoljne okolnosti. Naprotiv, um se lako kreće i teško zagrađuje [od spoljašnjih uticaja]. Kako bismo se suprotstavili u netelesnoj borbi data nam je čista molitva i naloženo nam je da u njoj neprestano prebivamo. Ona jača um za podvig koji se vrši i bez učešća tela.
17. Ukazujući na potpuno umrtvljivanje strasti, apostol govori: A koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama (Gal.5,24). Jer, tek kada umrtvimo strasti, uništimo pohote i mudrovanje tela potčinimo duhu, mi uzimamo na sebe krst i idemo za Hristom. Udaljavanje [od sveta] nije ništa drugo do umrtvljivanje strasti i javljanje života sakrivenog u Hristu.
18. Oni koji stradaju od pobune tela smrti (Rim.7.24) i napuštaju neprestanu borbu sa njim, ne treba da osuđuju telo, nego same sebe. Jer, da mu nisu davali snage i pobrinuli se da zadovolje njegove pohote, oni ne bi toliko stradali. Ili možda ne vide one koji su raspeli svoje telo sa strastima i pohotama, i koji na smrtnom telu svome nose umiranje Isusovo. Oni ga imaju kao pomoćnika u dobru, a ne kao protivnika: ono je, naime, pokorno i upravlja se zakonom Božijim. Neka i oni postupaju na sličan način, te će i oni uživati u istom miru.
19. Svako slaganje pomisli sa bilo kojom zabranjenom pohotom, tj. naginjanje ka uživanju predstavlja greh za monaha. Jer, u početku pomisao pomračuje um preko stradalnog dela, a potom se duša slaže sa uživanjem, podležući u borbi. To je, dakle, slaganje koje je, kako rekosmo, greh. Ukoliko se navedeno stanje produži, rodiće se takozvana strast koji malo po malo dovodi do greha na delu. Zbog toga prorok hvali one koji razbijaju o kamen decu vavilonsku (Ps.136,9). Značenje rečenoga je jasno za onoga ko je razuman i razborit.
20. Kao služitelji ljubavi i mira, anđeli se raduju našem pokajanju i napredovanju u vrlini. Stoga se oni staraju da nas ispune duhovnim sagledavanjima, pomažući nam u svakom dobru. Naprotiv, kao pronalazači gneva i zlobe, demoni se raduju kada se smanjuje vrlina. Njihov trud predstavlja uvlačenje naših duša u sramna maštarenja.
21. Vera je dobro blagog raspoloženja. Ona u nama rađa strah Božiji, koji nas uči ispunjavanju zapovesti, tj. delanju. Iz delanja, opet, niče časno bestrašće. Čedo bestrašća, najzad, jeste ljubav koja i predstavlja ispunjenje svih zapovesti, vezujući ih i držeći ih sve zajedno.
22. Kada je zdravo, telesno čulo oseća bolest koja ga zahvata. Onaj, pak, ko je ne oseća, pati od bezosećajnosti. I um čija je delatnost nepovređena poznaje svoju snage i vidi otkuda na njega nadiru najmučnije strasti. On stoga u tom smeru upravlja svoje najjače suprotstavljanje. Strašno je, međutim, ukoliko svoje dane provodi u bezosećajnosti, slično onome ko se protiv neprijatelja bori noću usled čega ne vidi njegove pokrete.
23. Naše sile će dejstvovati u skladu sa svojom prirodom ukoliko se slovesna [sila] duše uporno usmeri na sagledavanje vrlina, ukoliko se želateljna sila veže za navedeno sagledavanje i za Onoga ko nam ga pruža, tj. za Hrista Gospoda, i ukoliko se razdražajna sila naoruža protiv demona.
24. Prema svetom Grigoriju Bogoslovu, slovesna duša se sastoji iz tri dela. On je vrlinu slovesne sile nazvao razboritošću, razumnošću i mudrošću. Vrlinu razdražajne sile je nazvao hrabrošću i trpljenjem, dok je vrlinu želateljne sile označio kao ljubav, celomudrenost i uzdržanje. Pravednost je, pak, raširena u svima, učeći ih da dejstvuju na odgovarajući način. Razboritošću se, dakle, [duša] suprotstavlja protivnim silama, braneći vrline, celomudrenošću bestrasno gleda na stvari, ljubavlju činn da volimo sve ljude kao same sebe, uzdržanjem ograničuje svako uživanje, a hrabrošću i trpljenjem se naoružava za nevidljivu borbu. Takvo je blagozvučno sazvučje duševne svirale.
25. Onaj ko se trudi oko celomudrenosti i ko čezne za blaženom čednošću (koja bez pogreške može da se nazove bestrašćem), neka zlopati i porobljuje telo, prizivajući smirenoumno Božanstvenu blagodat, te će dobiti željeno. Onaj, pak, ko hrani svoje telo ne uzdržavajući se u jelu i piću napatiće se od duha bluda. Mnogo vode gasi plamen. I glad, tj. uopšte rečeno, svako uzdržavanje sa duševnim smirenjem gasi raspaljenost tela i sramna maštarenja.
26. Neka od tvoje duše, hristoljupče, sasvim odstupi strast zlopamćenja. Nikako nemoj dozvoliti da se u tebi nastani bilo kakvo neprijateljstvo. Jer, zlopamćenje koje se gnezdi u srcu liči na vatru koja tinja u slami. Naprotiv, ti treba da se usrdno moliš za onoga ko te je uvredio i da mu činiš dobro koliko i čime možeš, kako bi svoju dušu izbavio od smrti i kako se ne bi lišio smelosti u molitvi.
27. U dušama smirenih počiva Gospod, a u srcu gordih – strasti beščašća. Jer, najviše moći protiv nas njima pružaju visokoumne pomisli. Naprotiv, blaženo smirenje u najvećoj meri iz duše zajedno sa korenom čupa njihov korov. Stoga je ono opravdano nazvano strastoubicom.
28. Neka se tvoja duša čisti od zlih uspomena i neka se prosvećuje dobrim pomislima, držeći uvek na umu izreku da u vreme izlaska [iz tela] slastoljubivo srce predstavlja tamnicu i lance, a trudoljubivo – otvorena vrata. Jer, čiste duše, po izlasku iz tela, prate anđeli, rukovodeći ih ka blaženom životu. Naprotiv, duše koje su se uprljale i koje se nisu očistile pokajanjem, avaj, preuzimaju demoni.
29. Prekrasna je glava koja je ukrašena dragocenom dijademom sa blistavim indijskim kamenjem i biserom. Međutim, neuporedivo je lepša duša koja je bogata poznanjem Boga, koja je prosvećena svetlim sagledavanjima i koja u sebi ima Presvetog Duha. Ko može dostojno da opiše lepotu takve blažene duše!
30. Nemoj dozvoliti da se gnev i jarost nastane u tvojoj duši. Jer, rečeno je: Jarostan muž je ružan (Prič.11,25), dok u srcu krotkih počiva mudrost (Prič. 14,33). Ukoliko strast gneva zavlada tvojom dušom, oni koji žive u svetu će se pokazati kao bolji od tebe. Ti ćeš, pak, biti pokriven sramotom kao neiskusan monah.
31. U svakom iskušenju i u svakoj borbi neka ti molitva bude nepobedivo oružje. Na taj način ćeš pobediti blagodaću Hristovom. Ipak, ona treba da bude čista, kako nam zapoveda naš premudri učitelj, govoreći: Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gnjeva i dvoumljenja (1.Tim.2,8). Prema tome, onaj ko je nemaran prema molitvi, biće predan iskušenjima i strastima.
32. Napisano je da vino veseli srce čoveka (Ps.103,15). Ti si, međutim, obećao da ćeš plakati i ridati. Stoga udalji od sebe takvo veselje, pa ćeš biti obradovan duhovnim darovima. Ukoliko se, pak, budeš uveseljavao vinom, provodićeš život zajedno sa sramnim pomislima i mnogo tugovati.
33. Nemoj misliti da praznici postoje radi pijenja vina. Naprotiv, oni [su ustanovljeni] radi obnove uma i duševne čistote. Puneći utrobu jelima i pićima, u stvari ćeš progneviti Onoga kome je praznik posvećen.
34. Nama je zapoveđeno da stalno bdijemo u psalmopojanju, molitvama i čitanju, naročito u dane praznika. Monah koji bdi, istančava svoj razum radi dušekorisnih sagledavanja, dok neumereno spavanje ogrubljuje um. Međutim, pazi da se za vreme bdenja ne upuštaš u prazne povesti i lukave pomisli. Jer, bolje je da spavaš, negoli da bdiš u ispraznim razgovorima i pomislima.
35. Smrt će obresti i onaj ko u svome krilu hrani zmiju i onaj ko gaji zle pomisli u svom srcu. Jedan će umreti od otrovnog ujeda u telo, a drugi od smrtonosnog otrova koji je primio u dušu. Mi bez odlaganja ubijamo rod otrovnice. Isto tako ne bi trebalo da dozvolimo zlim pomislima da se rađaju u srcu, kako se potom ne bismo gorko napatili.
36. Čista duša opravdano može da se nazove izabrani sasud, i zatvoreni vrt (Pes.4,12) i presto osećanja (Prič. 12,23). Međutim, duša koja je oskrnavljena nečistotom jeste prepuna smrdljive prljavštine.
37. Od iskusnih i delatnih staraca sam čuo da se lukave pomisli u duši rađaju od ukrašavanja u odeći, od presitog trbuha i štetnih razgovora.
38. Pohlepa za imovinom ne treba da se nastani u duši podvižnika. Jer, monah sa mnogim imanjem jeste brod koji ??opušta vodu, koji premeću talasi mnogih briga i koji na kraju tone u dubinu žalosti. Bolest srebroljublja rađa mnoge strasti, zbog čega je sa pravom nazvana korenom svih zala.
39. Nesticanje i ćutanje su dve riznice sakrivene na polju monaškog života. Idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, te ćeš steći to polje. Iskopavši blago, potrudi se da ga pažljivo sačuvaš kako ti ga ne bi ugrabili. Na taj način ćeš se obogatiti neukradivim bogatstvom.
40. Pošto si počeo da živiš zajedno sa duhovnim ocem, i pošto si osetio korist od njegove blizine, nemoj dopustiti da te bilo ko udalji od ljubavi prema njemu i od života sa njim. Nemoj ga osuđivati ni za što i nemoj govoriti o njemu loše, makar te grdio, pa čak i tukao. Zatvori uvo svoje za one koji počnu da govore protiv njega. Ni u kom slučaju se nemoj družiti sa onim ko ga grdi, kako se na tebe ne bi naljutio Gospod i kako te ne bi izbrisao iz knjige živih.
41. Podvig poslušanja se zasniva, kako smo upoznati, na odricanju od svega. Onaj ko mu se posvetio treba da se ogradi sa tri oružja: sa verom, nadom i sveuvažavanom i Božanstvenom ljubavlju. Zaštićen njima, on će uspešno moći da se podvizava dobrim podvigom i da stekne vence pravde.
42. Nemoj biti sudija postupaka svog [duhovnog] oca, već ispunjavaj njegove zapovesti. Jer, demoni imaju običaj da ti ukazuju na njegove nedostatke, kako bi zatvorili tvoje uši za njegove pouke. Na taj način će te ili udaljiti sa [podviga) kao slabog i plašljivog borca, ili raslabiti pomišlju neverovanja i razlenjiti za svaki vid vrline.
43. Onaj ko ne sluša zapovesti oca prestupa najznačajnije svoje zavete. Onaj, pak, ko je stekao poslušanje i odsekao svoju volju nožem smirenoumlja ispunjava (u meri koja zavisi od njega) ono što je pri mnogim svedocima obećao Hristu.
44. Pošto smo mnogo razmatrali, jasno smo uvideli i uverili se da onima koji se podvizavaju u poslušanju ocima veoma zavide neprijatelji našeg života, tj. demoni. Oni na njih škrguću zubima i smišljaju najrazličitije zamke. Šta sve ne čine, šta sve ne podmeću kako bi ih odvojili od otačkih nedara? Oni im nalaze naizgled opravdane povode [za neposlušanje], stvaraju nezadovoljstvo, pobuđuju mržnju prema ocu, njegove pouke predstavljaju kao zamerke, a njegove zamerke kao oštre strele koje se zabadaju u srce. „Zašto si, kažu, budući slobodan, izabrao da budeš rob pod vlašću nemilosrdnog despota? Dokle ćeš da trpiš uze, ne videći svetlost slobode“. Potom mu podmeću pomisli [o vrednosti] gostoprimstva, služenja bolesnicima i staranja o siromasima. Najzad, oni preterano hvale podvig bezmolvija i potpunog usamljivanja, sejući korov svake druge vrste u srce podvižnika blagočašća sa [namerom] da ga izmame iz duhovnog okrilja otačkog. Ukoliko ga izvuku iz tihog pristaništa, oni ga bacaju u more koje je razjareno dušegubnom burom. Uzevši ga pod svoju vlast kao zarobljenika, oni ga teraju da deluje po njihovim lukavim prohtevima.
45. Nalazeći se u poslušanju [duhovnome] ocu, nikad nemoj da smetneš sa uma lukavost neprijatelja i protivnika tvojih. Nemoj zaboravljati ni obaveze, ni obećanja koja si dao pred Bogom. Neka te ne pobede poruge, neka te ne uplaši izobličavanje, podsmeh i grdnja, neka te ne savlada mnoštvo lukavih pomisli. Nemoj se uklanjati od očinske strogosti, nemoj prezreti blagi jaram smirenja drskim samodopadanjem i osorošću. Naprotiv, položivši u srce reč Gospodnju da će se spasti onaj ko pretrpi do kraja (Mt. 10,22), sa trpljenjem hitaj u podvig koji ti predstoji, gledajući na Isusa, Načelnika u Savršitelja vere (Jev.12,1-2).
46. Stavljajući zlato u topionicu, zlatar ga čini čistijim. Predajući se podvizima potčinjavanja i žežen nevoljama života po Bogu, monah početnik se sa trudom i velikim trpljenjem uči poslušanju. Spalivši u sebi lošu narav, on se ispunjava smirenjem i postaje svetao i dostojan nebeskih blaga, tj. netruležnog života i blaženog kraja u kome je ukloljena svaka patnja i uzdisaj i u kome je neprestana radost i veselje.
47. Ispravna i duboko usađena vera rađa strah Božiji. Strah Božiji nas uči ispunjavanju zapovesti. Jer, rečeno je: „Ispunjavanje zapovesti postoji samo pri prisustvu straha“. Iz ispunjavanja zapovesti se i sastoji delatna vrlina, koje je početak sagledateljne. Plod, pak, njihov jeste bestrašće. Kroz bestrašće se u nama rađa ljubav. O ljubavi, najzad, ljubljepi učenik govori: Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu (1.Jn.4,1b).
48. Monaški život je zaista prekrasan i dobar. On je zaista prekrasan i dobar ukoliko se provodi u granicama i zakonima koje su mu postavili njegovi načelnici i predvodnici, naučeni Duhom Svetim. Jer, Hristov vojnik treba da bude bez veštastava, te da nije zaokupljen nikakvim svetskim zamislima i delanjima, kao što govori apostol: Nijedan se vojnik ne upliće u poslove običnog života, da bi ugodio vojvodi (2.Tim.2,4).
49. Monah, dakle, treba da bude bez stvari, da je bestrasan, da je daleko od svake lukave pohote, da nije sladokusac, da se ne opija, da nije lenj, ni srebroljubiv, slastoljubiv, ni slavoljubiv. Onaj ko se ne udalji od svega navedenoga neće moći ispravno da vodi anđelski život. Za one, pak, koji postupaju shodno navedenim pravilima, monaški život je blagi jaram i lako breme, s obzirom da božanstvena nada sve čini lakim. Sladak je taj život, prijatna su njegova dela, dobro je njegov udeo: on se neće oduzeti od duše koja ga je stekla.
50. Ukoliko si se odrekao svetskih briga i primio monaški podvig, nemoj da želiš bogatstvo navodno radi davanja milostinje. Jer, i ta [namera] je prelest đavolska koja vodi taštini. Ona, naime, nagovora um na bavljenje mnogim poslovima. Jer, čak da imaš samo hleb i vodu, ti možeš da stekneš nagradu za gostoprimstvo. Najzad, da ni njih nemaš, ti ćeš zaslužiti nagradu za gostoljublje ukoliko gosta dočekaš u dobrom raspoloženju i pružiš mu reč utehe. U Jevanđelju je, naime, Gospod posvedočio da je siromašna udovica sa svoje dve lepte umnogome prevazišla proizvoljenje i želju bogatih.
51. Rečeno se odnosi na one koji žive u bezmolviju. Oni, pak, koji se nalaze u poslušanju kod [duhovnog] oca treba samo jedno da imaju na umu, tj. da ni u čemu ne odstupaju od njegovih zapovesti. Jer, ispunjavajući ih kako treba, oni ispunjavaju sve što se od njih traži. U suprotnom, oni koji odstupaju od tačnog ispunjavanja svog duga [kao poslušnika] ostaju neiskusni za bilo koji vid vrline i duhovnog života.
52. Evo ti moga saveta, hristoljupče: zavoli stranstvovanje, izbegavajući brigu o zbivanjima u svojoj zemlji. Nemoj se vezivati brigama o roditeljima i ljubavlju prema rođacima. Beži od boravljenja u gradu i strpljivo sedi u pustinji, govoreći sa prorokom: Udaljih se bežeći i nastanih se u pustinji (Ps.54,8).
53. Traži mesta koja su usamljena i udaljena od sveta. Nemoj se bojati ukoliko u njima vlada nedostatak i odsustvo najneophodnijih stvari. Ukoliko te neprijatelji okruže kao pčele ili ljute ose, napadajući te svim mogućim pomislima, nemoj se strašiti, nemoj im okretati uho svoje, i nemoj napuštati poprište borbe. Naprotiv, sve hrabro pretrpevši, ponavljaj i govori: Trpeći potrpeh Gospoda, i obrati na me pažnju, i usliša moljenje moje (Ps.39,2). Na taj način ćeš ugledati velika dela Božija, zastupništvo, staranje i svako drugo spasonosno promišljanje.
54. Prijatelji treba da su ti, hristoljupče, ljudi koji su korisni i koji potpomažu [napredak] tvog života. Jer, Pismo govori da ti prijatelji budu mirni muževi, duhovna braća, sveti oci, za koje je Gospod rekao: Ko izvrši volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati (Mt.12,50).
55. Nemoj želeti različita i skupa jela i nemoj se njima naslađivati. Jer, kazano je: Ona koja se odala nasladama, živa je umrla (1-Tim.5,6). Ako je moguće, izbegavaj da jedeš do sita čak i prosta jela. Jer, pisano je: Nemoj da te zavede nasićivanje stomaka (Prič.24,15).
56. Ako si izabrao bezmolvnički život, nemoj sebi dozvoliti da često boraviš van kelije. [Boravak van kelije] je veoma štetan s obzirom da oduzima blagodat, pomračuje razmišljanje i slabi čežnju. Stoga je i rečeno: Obmana pohote menja nezlobivo srce (Mud.4,12). Prekini odnose sa mnogima kako ti um ne bi postao mnogobrižan, narušavajući poredak bezmolvija.
57. Sedeći u keliji, nemoj svoje delo obavljati beslovesno, provodeći vreme u neradu. Jer, kako kažu, onaj ko putuje bez cilja uzalud se trudi. Naprotiv, stekni naviku dobrog delanja, sabiraj svoj um, pred očima imaj uvek poslednji, tj. smrtni čas, misli o taštini sveta (tj. kako je privlačna, premda – nestalna i ništavna), pomišljaj o nevolji strašnog davanja odgovora (tj. o ljutim tužiocima koji će predstavljati naša dela, reči i misli koje su nam nudili i koje smo prihvatali), razmišljaj o paklenim mučilištima (u kojima će biti zatvorene duše), predstavi sebi veliki i strašni dan (tj. dan opšteg vaskrsenja, i našeg stajanja pred Bogom i konačne odluke nelažnog Sudije), zamisli buduće muke grešnika (tj. njihov stid i grižu savesti, udaljavanje od Boga i guranje u večni oganj, neuspavljivog crva i tamu bez svetlosti, gde su plač i škrgut zuba) i u misli prizovi i sva druga mučilišta, ne prestajući da stenješ i suzama zalivaš svoje lice, odeću i mesto na kome sediš. Ja sam, naime, video da su sličnim mislima mnogi sticali obilni plač i na divan način čistili sve sile svoje duše.
58. Pomišljaj, takođe, na dobra koja su pripremljena pravednicima, na stojanje sa desne strane Hrista, na blagosloveni glas Vladike, na nasleđivanje Carstva nebeskog, na dar koji prevazilazi svaki um, na najslađu svetlost, radost bez kraja koju ne prekida nikakva tuga, na nebeske obitelji, na život sa anđelima i na sve drugo što je obećano onima koji se boje Gospoda.
59. Te pomisli treba da te hrane, da ležu i da ustaju zajedno sa tobom. Gledaj da ih nikada ne zaboravljaš. Ma gde se nalazio, svoj um nemoj odvajati od sećanja na njih. Na taj način će lukave pomisli bežati od tebe, a božanstvene utehe će ispunjavati tvoju dušu. Duša koja nije ograđena takvim mislima ne može da postigne bezmolvije. Jer, izvor u kome nema vode uzalud nosi svoje ime.
60. Način, pak, života bezmolvnika treba da je sledeći: post (koliko god snage dozvoljavaju), bdenje, spavanje na goloj zemlji i svako drugo zlopaćenje radi budućeg pokoja. Jer, kako govori Pismo, stradanja sadašnjeg vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.8,18). Naročito je neophodna čista, neprestana i neprekidna molitva: ona je čvrst bedem, tiho pristanište, čuvar vrlina, istrebljenje strasti, dobro nastrojenje duše, očišćenje uma, pokoj umornih, uteha onih koji plaču. Molitva je razgovor sa Bogom, sagledavanje nevidljivog, osvedočenje u traženo, anđelski život, napredovanje u dobru, potvrda nade. Tu caricu vrlina, podvižniče, potraži i svim se silama postaraj da je zadržiš kod sebe: moli se dan i noć, bilo da si tužan, bilo da si radostan. Moli se sa strahom i trepetom, sa bodrošću i trezvoumljem kako bi Gospod primio tvoju molitvu. Jer, Pismo kaže: Oči su Gospodnje na pravednima i uši Njegove na molitvu njihovu (Ps.ZZ,1b).
61. Neko od drevnih je umesno i veoma tačno rekao da od demona koji nas napadaju u borbu najpre stupaju oni kojima su poverene želje stomakougađanja i koji nas nagovaraju na srebroljublje i na taštinu. Svi ostali, idući pozadi, preuzimaju one koje su prvi ranili.
62. I zaista, na osnovu posmatranja mi smo poznali da se ne dešava da čovek upadne u greh ili strast ukoliko ga prethodno nije ranio jedan od navedene trojice. Stoga je na ove tri pomisli đavo navodio i Spasitelja. Međutim, budući iznad njih, Gospod je naredio đavolu da se udalji, i nama, kao blagi i čovekoljubivi Vladika, darujući pobedu nad njim. On se, naime, obukao u telo po svemu slično našem, ali bez greha (Jev.4,15), i pokazao nam nezabludivi put bezgrešnosti. Idući njime, mi u sebi oblikujemo novog čoveka, koji se obnavlja prema liku Onoga koji ga je sazdao (Kol.Z,10).
63. Reč Davidova nas uči da demone mrzimo savršenom mržnjom, s obzirom da su neprijatelji našeg spasenja. Ona je veoma prikladna u delu sticanja vrlina. Ko je, dakle, onaj ko savršenom mržnjom mrzi neprijatelje? Onaj ko ne greši ni na delu, ni razumom. Sve dok su njihovi omiljeni sasudi (tj. uzroci strasti) u nama, mi nećemo uspeti da ih zamrzimo. Slastoljubivo srce u sebi ne može da drži mržnju prema njima.
64. Svadbeno ruho je bestrašće slovesne duše koja se udaljila od uživanja, odrekla svih neumesnih prohteva, i potpuno se posvetila bogoljubivim mislima i najčistijim sagledavanjima. Međutim, čim popusti beščasnim strastima i počne da se njima bavi, ona se lišava ruha celomudrenosti i oblači u iscepane i prljave rite. U Jevanđelju je potvrđeno da je onaj kome su vezane ruke i noge i koji je bačen u tamu najkrajnju (Mt.22,13) imao ruho satkano od pomisli i dela koje je Slovo [Gospodnje] smatralo nedostojnim božanstvene i netruležne svadbe.
65. Neko od mudrih je tačno rekao da pomisao samoljublja kao neki tiranin (koje sve mrzi) jeste prva u strašnoj [unutrašnjoj] borbi. Za njom slede tri, a za njima pet koje plene naš um.
66. Bilo bi neobično da onaj ko jede do sitosti stekne bestrašće. Uostalom, ja bestrašćem ne nazivam udaljavanje od greha na delu (što predstavlja uzdržanje), nego presecanje u korenu izlaženja iz razuma strasnih pomisli (što predstavlja čistotu srca).
67. Lakše je očistiti dušu koja nije čista, negoli vratiti zdravlje duši koja se jednom očistila, pa se potom ponovo prekrila ranama (strasti). Oni koji su se skoro odrekli svetskog meteža lakše dostižu bestrašće (ma u kakve inače grehe upadali). Oni, pak, koji su već okusili dobru Reč Božiju (Jev.6,5) i hitali putem spasenja teško postižu bestrašće ukoliko ponovo skrenu ka grehu. Njih, naime, [sprečavaju] rđava navika i zao običaj, kao i demon tuge koji se smešta kod zenice oka, neprestano predstavljajući idole greha. Međutim, revnosna i trudoljubiva duša može da obavi ono što je teško u sadejstvu sa Božijom blagodaću, koja je čovekoljubivo milostiva prema nama i koja nas stalno poziva na pokajanje. One koji se vraćaju ona štedro i milostivo prima, kao što smo naučili iz jevanđelske priče o bludnom sinu.
68. Napade i zamke đavolske niko od nas nije u stanju da izbegne sopstvenim snagama, već samo sa nepobedivom silom Hristovom. Stoga se isprazno varaju oni koji se nadimaju hvaleći se da sopstvenim podvizima i samovlasnošću [tj. snagom svoje volje] mogu da savladaju greh, koji se u stvari savlađuje samo blagodaću Božijom. I svetilnik Crkve, Jovan Zlatousti, govori da ljudska namera nije dovoljna ukoliko joj ne dođe pomoć odozgo. I obrnuto, neće biti nikakve koristi od pomoći odozgo ukoliko ne bude [ličnog] napora. Rečeno se pokazuje na primeru Jude i Petra. Primivši veliku pomoć, jedan nije imao nikakve koristi s obzirom da nije dodao i svoju volju i napor. Petar je, međutim, pokazao revnost, ali je pao s obzirom da nije osetio pomoć odozgo. Prema tome, vrlina je spletena iz oba [sastojka]. Stoga vas molim da ne bacite sve na Boga i da se prepustite spavanju, niti da revnujući pomislite da ćete sve učiniti sopstvenim trudom.
69. Bog neće da smo bezdelatni usled čega ne obavlja sve sam. Sa druge strane, On ne želi da se nadimamo, usled čega nije sve prepustio nama. Uklanjajući sa obe strane ono što je štetno, On je ostavio samo korisno. Dobro nas uči psalmopojac, govoreći: Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se trude oni koji ga zidaju (Ps.126,1). Nije, naime, moguće da čovek nastupa na aspidu i otrovnu zmiju i gazi lava i zmaja (Ps.90,12) ukoliko se najpre po svojim silama ne očisti i dobije snagu od Onoga ko je rekao apostolima: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vražiju (Lk.10,19). Stoga nam je i naloženo da u molitvi Vladici govorimo: Ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga (Mt.6,13). Ukoliko se silom i pomoću Hristovom ne izbavimo od ognjenih strela nečastivog i ne udostojimo bestrašća, mi se uzalud trudimo misleći da ćemo nešto postići sopstvenom snagom ili staranjem. Prema tome, onaj ko želi da se održi protiv lukavstva đavolskog, da ga učini bezuspešnim i da postane pričesnik slave Božije treba danonoćno sa suzama, uzdisajima, nezasitom željom i vrelom dušom da traži Božiju pomoć i Božansko zastupništvo. Onaj ko želi da ih stekne treba da svoju dušu očisti od svakog svetskog sladostrašća i od svih strasti i pohota. O takvim dušama je govorio Bog: Useliću se u njih, i živeću u njima (2 Kor.6,16). I Gospod je govorio učenicima: Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn.14,23).
70. Jedan od drevnih [staraca] je izrekao veoma oštroumno i pojmljivo slovo o pomislima: „Proveri pomisli na pragu srca, [tj. utvrdi] da li su naše, ili neprijateljske. Naše i dobre uvedi u unutrašnje odaje duše i čuvaj ih kao u nekom bezbednom skrovištu. Protivničke, pak, kazni bičem slovesnog razuma i odmah izbaci, ne dajući im da se skrase čak ni u blizini tvoje duše. Najbolje je da ih sasvim posečeš mačem molitve i božanstvenim poučavanjem, kako bi istrebljenjem razbojnika strah zahvatio i njihovog poglavara“. Onaj ko pažljivo ispituje pomisli jeste istinski ljubitelj [ispunjavanja] zapovesti.
71. Onaj ko se trudi da preseče [pomisli] koje ga napadaju i smućuju, neka naoruža mnoštvo saboraca za borbu. Saborci zapravo jesu duševno smirenje, telesni trud i svako drugo podvižničko zlopaćenje, naročito molitve iz skrušenog srca sa mnogo suza, kao što peva David: Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti sve grehe moje (Ps.24,18), i: Suze moje nemoj prećutati (Ps.38,13), i: Biše mi suze moje hljeb moj dan i noć (Ps.41,4), i najzad: Piće svoje sa plačem mešah (Ps.101,10).
72. Suparnik našeg života, tj. đavo raznim pomislima pokušava da u našim očima umanji naše grehe, često ih pokrivajući zaboravom. I ukoliko se opustimo u naporima, mi više nećemo misliti na oplakivanje svojih padova. Mi, međutim, braćo, nemojmo dozvoliti da zaboravimo svoje padove, čak ako nam izgleda da nam je već oprošteno zbog našeg pokajanja. Naprotiv, uvek mislimo na svoje grehe i nemojmo prestajati da ih oplakujemo. Na taj način ćemo, stekavši smirenje kao dobrog sažitelja, izbeći mreže taštine i gordosti.
73. Niko neka ne misli da sopstvenom snagom podnosi napore i uspeva u vrlini. Jer, uzročnik svakog našeg dobra jeste Bog, kao što je uzročnik sveg zla – đavo, koji zavodi naše duše. Stoga, ukoliko učiniš nešto dobro, zablagodari njegovom Uzročniku. Ukoliko te, pak, sustigne neko zlo, dovedi ga u vezu sa njegovim poglavarom.
74. Onaj ko je sa poznanjem spojio delanje jeste zemljodelac dostojan pohvale, s obzirom da duševnu njivu napaja sa dva najčistija izvora. Poznanje, naime, okriljuje umnu suštinu sagledavanjem najboljeg, a delanje umrtvljuje udove koji su na zemlji: blud, nečistotu, strast, zlu pohotu (Kol.3,5). Pošto se oni umrtve, niču prekrasni cvetovi vrline, i donose obilne plodove Duha, tj. ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrotu, veru, krotost, uzdržanje (Gal.5,22-23). Pošto je razapeo telo sa strastima i pohotama, i celomudreni podvižnik će zajedno sa bogonosnim propovednikom moći da kaže: A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos; a što sad živim u telu, živim verom Sina Božijega, koji me zavoli i predade sebe za mene (Gal.2,20).
75. Još nešto, hristoljupče, ne treba da zaboravljaš. Strast koja je u tebi našla mesto i ukorenila se putem navike, u istu obitelj dovodi i ostale strasti. Strasti su suparnice među sobom, kao uostalom i njihovi uzročnici, tj. demoni. Međutim, kada se radi o našoj propasti, one su složne.
76. Onaj ko čini da cvet tela uvene podvizima i ko odseca svaki njegov prohtev zapravo nosi rane Hristove na umrtvljenom telu svome (Gal.b,P).
77. Kraj podvižničkih napora jeste pokoj bestrašća, dok je završetak različitih sladosti – strast beščašća.
78. Nemoj da pomišljaš da dugotrajnost tvog monaškog života nešto znači i nemoj da se zarobiš samopohvalom zbog trpljenja u pustinji i surovosti podviga, već na umu drži reč Vladike da si nepotrebni sluga i da još nisi ispunio zapovest. Zaista, sve dok se nalazimo u ovom životu mi nismo izbavljeni iz progonstva. Naprotiv, mi još uvek sedimo na rekama vavilonskim, još se mučimo u pravljenju egipatskih cigli i još nismo ugledali obećanu zemlju, s obzirom da sa sebe nismo skinuli starog čoveka koji propada u varljivim željama. Mi, naime, još ne nosimo sliku nebeskog, nego – sliku zemljanog. Prema tome, nema razloga da se hvalimo. Bolje bi bilo da plačemo i molimo se Onome koji može da nas spase od okajanog ropstva gorkom faraonu, da nas oslobodi od njegove strašne tiranije i uvede u blagu obećanu zemlju, gde ćemo na kraju steći pokoj u svetilištu Božijem i gde ćemo biti udostojeni da stanemo sa desne strane veličanstvenosti Višnjega. Mi se dobara koja prevazilaze svaki um možemo udostojiti jedino po beskrajnoj milosti Božijoj, a ne zbog nekih naših navodnih pravednih dela. Stoga nemojmo prestati da dan i noć prolivamo suze, podražavajući onoga ko je rekao: Umorih se u uzdisanju mome, svaku noć kvasim odar svoj, suzama svojim postelju svoju oblivam (Ps.6,7). Jer, koji su sejali sa suzama, požnjeće u radosti (Ps.125,5).
79. Daleko oteraj od sebe duha pričljivosti s obzirom da se u njemu kriju svezlobne strasti. Od njega dolazi laž, drskost, ismejavanje, šaljivost, sramni govor, bulažnjenje. Uopšte, rečeno je: Pričljivost ne može izbeći greha (Prič.10,19). Muž ćutljivi je, međutim, presto čula (Prič.12,23). Najzad, i Gospod je rekao da ćemo dati odgovor za svaku praznu reč (Mt.12,36).
80. Zapoveđeno nam je da onima koji nas zloslove, ili grde, ili na neki drugi način napadaju ne odgovaramo na isti način nego, naprotiv, da o njima dobro govorimo i da ih blagosiljamo. Jer, kada smo u miru sa ljudima, mi ratujemo protiv demona. Naprotiv, kada imamo zlopamćenje prema bratiji i kada ih napadamo, mi smo u miru sa demonima. Međutim, nama je rečeno da njih treba da mrzimo savršenom mržnjom i da se nepomirljivo borimo protiv n.ih.
81. Izbegavaj da saplićeš bližnjega lukavim govorom kako sam ne bi bio sapleten svelukavim. Počuj, naime, proroka koji vapije: Čoveka krvnika i lukavog gnuša se Gospod (Ps.5,7), i još: Uništiće Gospod sva usta lukava i jezik velerečivi (Ps.11,4). Osim toga, izbegavaj da osuđuješ brata kada padne, kako se ne bi udaljio od dobrote i ljubavi. Jer, onaj ko nema dobrote i ljubavi prema bratu nije poznao Boga. Bog je ljubav, kako uzvikuje Jovan, sin gromova i ljubljeni Hristov učenik (1.Jn.4,8). Kad je Hristos i Spasitelj svih dušu svoju položio za nas, i mi smo dužni da polažemo duše za braću (1.Jn.Z,16).
82. Ljubav se opravdano naziva majkom vrlina, glavom zakona i proroka. Prionimo na svaki napor da bismo dostigli prepodobnu ljubav kojom ćemo otrgnuti tiraniju strasti, uzneti se na nebesa, nošeni na krilima vrline, i ugledati Boga po meri ljudske prirode.
83. Bog je ljubav. Stoga onaj ko je stekao ljubav u sebi ima Boga. Ukoliko je, pak, nemamo, sve nam je beskorisno. U tom slučaju ne možemo da kažemo da volimo Boga. Jer, sveti Jovan govori: Ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je (1Jn.4, 20), i opet; Boga niko nikada nije video: ako ljubimo jedni druge, Bog u nama prebiva, i ljubav je Njegova savršena u nama (1.Jn.4,12). Očigledno je da je ljubav stvar koja sadrži sva dobra (pa i najveće) koja se pominju u Svetom Pismu. Svaka vrsta vrline koja zbližava i spaja čoveka sa Bogom zavisi od ljubavi i od nje proizilazi, budući na neiskaziv način njome obuhvatana i čuvana.
84. Primajući bratiju koja nam dolazi u posetu, mi ne treba da smatramo da nas ometaju ili da prekidaju naše bezmolvije, kako ne bismo narušili zahtev ljubavi. Osim toga, ukazujući im gostoprimstvo mi ne treba da smatramo da im činimo uslugu, već pre treba da smatramo da se nama čini usluga. [Gledajući na gostoprimstvo] kao na obavezu, mi treba da ih ugošćavajmo sa molbom i radosnim licem, po primeru patrijarha Avraama. I Bogoslov nas uči, govoreći: Dečice moja, ne ljubimo rečju ni jezikom, nego delom i istinom. I po tome znamo da smo od istine (1.Jn.3,18-19).
85. Imajući gostoprimstvo kao svoje stalno delanje, patrijarh je sedeo pred svojim šatorom i pozivao prolaznike. On je trpezu nudio svima, i nečastivima i varvarima, uopšte ne praveći razliku. Stoga se i udostojio divnog gostoljublja, tj. da ugosti anđele i Vladiku svih. I mi treba da se sa svom usrdnošću i spremnošću pobrinemo za gostoprimstvo kako bismo primili anđele, pa i samoga Boga. Jer, Gospod kaže: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,40). Svima treba činiti dobro, naročito onima koji ne mogu da nam uzvrate (Lk. 14,14).
86. Onaj koga srce ne prekoreva u narušavanju zapovesti Božijih, ili u nemaru, ili u saglašavanju sa protivnom mišlju, jeste čist srcem i dostojan da čuje: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8).
87. Postarajmo se da vaspitamo čula, naročito vid, sluh i jezik, tj. da ništa ne gledamo, ne slušamo, niti govorimo sa strašću, već sve radi [duševne] koristi. Jer, ti organi se najlakše klizaju na greh ukoliko nisu slovesno vaspitani. I obrnuto, oni su najspremniji za delo spasenja ukoliko su slovesno upravljani, usmeravani i vođeni. Jer, ukoliko oni postanu neuredni, čulo mirisa se opušta, čulo pipanja se pruža sa drskošću i navaljuje nebrojeno mnoštvo strasti. Ukoliko su, naprotiv, slovesno usmeravani, u svemu vlada veliki mir i nepomućena tišina.
88. Čak i kada se zatvori u posudu, dragoceno miro svojim miomirisom ispunjava vazduh doma, pružajući uživanje ne samo onima koji stoje blizu, nego i onima koji su udaljeni. I miomiris vrlinske i bogoljubive duše se rasprostire iz svih čula tela, pokazujući onima koji gledaju unutrašnju vrlinu. Onaj ko vidi da jezik ne izgovara ništa neumesno i nepristojno, već samo dobro i korisno slušaocima, da su oči skromne, da sluh ne prima nikakve nepristojne melodije ni reči, da noge stupaju priličio, da se lice ne krivi od smeha, već je pre spremno za suze i plač, svakako će prepoznati obilan miomiris vrline koji je smešten unutra. Stoga i Spasitelj govori: Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt.5,16).
89. Put koji je u Jevanđelju nazvao tesnim, Hristos i Bog naš kasnije je imenovao blagim jarmom i lakim bremenom (Mt.7, 14; 11,30). Kako, dakle, mogu da se spoje stvari koje izgledaju protivrečne? Naime, po svojoj prirodi put je surov i uzlazan, dok je po proizvoljenju onih koji ga sprovode i po dobroj nadi – željen i voljen. Za vrlinoljubive duše on pre pruža uživanje, negoli skorb. Stoga možeš da vidiš da oni koji su izabrali tesni i skorbni put idu sa većom odlučnošću, negoli oni koji idu po širokom. Čuj i blaženog Luku koji kaže da su apostoli, pošto su ih izbili, iz sinedriona otišli sa radošću (Dap.5,40-41), nasuprot prirodi bičeva. Oni, naime, ne pričinjavaju uživanje i radost, nego patnju i bol. Bičevi radi Hrista su, međutim, izazivali uživanje. Neće biti čudno ako radi Njega i drugo zlopaćenje i potčinjavanje tela izazove isti [učinak].
90. Mučeni u ropstvu strasti, mi smo često u nedoumici zbog uzroka našeg stradanja. Treba, naime, da znamo da nam se ropstvo dešava zbog udaljavanja od sagledavanja Boga. Dušu onoga ko svoj um nerasejano prilepi uz Vladiku i Boga našeg, verni Spasitelj svih će izbaviti iz svakog strasnog ropstva, kao što govori prorok: Proviđah Gospoda preda mnom svagda, jer je s desne strane meni, da ne posrnem (Ps.15,8). Šta je, međutim, slađe i bezbednije od [okolnosti] da se Gospod uvek nalazi sa naše desne strane, štiteći nas, ograđujući nas i ne dozvoljavajući da posrnemo? Od nas, uostalom, zavisi da li ćemo rečeno postići.
91. Dobro su i neporecivo oci rekli da čovek ne može naći pokoja ukoliko duboko u sebi ne stekne misao da u svetu postoji samo Bog i on, ukoliko um njegov ne prestane da se prelašćuje bilo čime, i ukoliko ne čezne samo za Njim, samo uz Njega se prilepljujući. Takav će zaista naći pokoj i oslobođenje od tiranije strasti. Prilepi se duša moja uz tebe, kaže psalmopojac, a mene prihvati desnica tvoja (Ps.62,9).
92. Samoljublje, slastoljublje i slavoljublje iz duše izgone sećanje na Boga. Kada prestane sećanje na Boga samoljublje rađa nezamisliva velika zla, te u nas ulazi metež strasti.
93. Onaj ko iz sebe iskoreni samoljublje lako će, uz sadejstvo Gospodnje, pobediti i ostale strasti. Jer, iz samoljublja se rađa gnev, tuga, zlopamćenje, slastoljublje i drskost. Onaj ko je savladan samoljubljem, neizbežno će podleći i ostalim strastima. A samoljubljem nazivamo strasno raspoloženje i ljubav prema telu i ispunjavanje telesnih prohteva.
94. [Čovek] želi neprestano i neprekidno da bude sa onim što voli i odvraća se od svega što ga sprečava da bude u dodiru sa njim. Očigledno je da i onaj ko voli Boga čezne da stalno bude sa Njim i sa Njim razgovara. To se postiže čistom molitvom. 0 njoj treba da pobrinemo svom snagom s obzirom da nas ona po prirodi zbližava sa našim Vladikom. Takav je bio onaj koji je izrekao: Bože, Bože moj, ? tebi jutrenjujem. Ožedne tebe duša moja (Ps.62,2). Zaista, Bogu je poranio onaj ko je udaljio svoj um od svega zlog, budući neizlečivo ranjen Božanstvenom ljubavlju.
95. Naučili smo da se od uzdržanja i smirenja rađa bestrašće, a od vere – poznanje. Njima duša uzrasta u rasuđivanju i ljubavi. Oni, pak, koji su u svoja nedra uselili Božanstvenu ljubav, na krilima čiste molitve neprestano se uspinju ka samom njenom vrhu, sve dok ne dostignu poznanje Sina Božijega i dok ne uzrastu u čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4, 13).
96. Delatnom vrlinom se pobeđuje pohota i obuzdava gnev, a poznanjem i sagledavanjem um dobija krila. Uznevši se nad svim veštastvenim, on se odvaja ka Bogu i dostiže istinsko blaženstvo.
97. Prvi naš podvig se sastoji u smanjivanju strasti i njihovom savlađivanju po meri sila. Drugi podvig je sticanje vrlina kako svoju dušu ne bismo ostavili praznom i bez delanja. Treći podvig duhovnog puta je trezvoumno čuvanje plodova naših vrlina i napora, budući da nam je zapoveđeno ne samo da trudoljubivo delamo, nego i da budno negujemo (up. Post.2,15).
98. Gospod govori: Neka budu bedra vaša opasana i svetiljke zapaljene (Lk.12,35). Dobro opasivanje bedara, uz čiju pomoć postajemo spremni i pokretni za rad, predstavlja uzdržanje i smirenje srca. Pod uzdržanjem ja podrazumevam udaljavanje od svih strasti. Duhovna svetiljka je, međutim, čista molitva i savršena ljubav. Oni koji su se pripremili na opisani način, zaista liče na ljude koji čekaju svoga Gospodara. Kada On dođe i zakuca na vrata, oni će odmah otvoriti. Došavši zajedno sa Ocem i Svetim Duhom, On će se naseliti u njima. Blago slugama onim koje gospodar došavši nađe budne (Lk.12,36-37).
99. Monah treba svim srcem i svim razumom kao sin da voli Boga. S druge strane, on kao sluga pred Njim treba da oseća strahopoštovanje i da mu se potčinjava, sa trepetom ispunjavajući Njegove zapovesti. On treba da gori duhom, da bude obučen u sveoružje Svetoga Duha, da izvršuje sve što mu je zapoveđeno kako bi postigao sladost večnog života, da je trezvouman i da čuva svoje srce od zlih pomisli, da ima dobre misli i da se drži božanstvenog poučavanja, da svakodnevno sudi svoje pomisli i dela, dopunjavajući ono što nedostaje. On radi svojih uspeha ne treba da se uznosi, nego da se smatra nepotrebnim slugom, koji je izostavio mnogo toga što je trebalo da uradi. On za sve treba da blagodari Svetoga Boga i da mu pripisuje uspehe svoga života. On ništa ne treba da čini iz taštine ili čovekougađanja, već da sve tvori tajno, očekujući pohvalu samo od Boga. Pre svega i iznad svega, on treba da dušu ogradi Pravoslavnom verom u sve dogmate Saborne Crkve, koje su nam predali bogopropovednici, apostoli i sveti oci. Jer, one koji žive na navedeni način očekuje velika nagrada, neprolazan život i nerazrušivo stanište kod Oca i Sina i Svetoga Duha, Jedinosušnog i Triipostasnog Boga.
100. Glavno u svemu što si čuo jeste: Boj se Boga i zapovesti Njegove drži. U tome se sastoji ceo čovek, govori propovednik (Prol.12,13). „Ukratko i sažeto,kaže on,ukazujem ti na put spasenja: Boj se Boga i zapovesti Njegove drži“. [On ne govori] o početnom strahu od muka, nego o savršenom, koji usavršava [čoveka] i koji smo dužni po ljubavi prema Onome koji ga je zapovedio. Jer, ukoliko mi greh ne činimo samo stoga što se plašimo muka, jasno je da bismo, imajući greholjubivo proizvoljenje, grešili kad ne bi postojala kazna. Ukoliko se, međutim, od zla ne uzdržavamo iz straha od kazne, nego zbog odvratnosti prema grehu, mi već vršimo vrline iz ljubavi prema svome Vladici, bojeći se da ne skrenemo. Plašeći se da ne propustimo neku od zapovesti, mi imamo čist strah, koji biva radi samog dobra. On duše čini čednim, budući da je ravnosilan sa savršenom ljubavlju. Onaj ko ga ima i ko poštuje zapovesti jeste celovit, tj. savršen čovek, kome ništa ne nedostaje. Znajući, dakle, rečeno, bojmo se Boga i zapovesti Njegove ispunjavajmo kako bismo bili savršeni i potpuni bez ikakvog nedostatka (Jak.1,4), imajući smireno razmišljanje i skrušeno srce i neprestano uznoseći Gospodu molitvu božanstvenog Arsenija Velikog: „Bože moj, nemoj me ostaviti. Ništa dobro nisam učinio pred tobom. Ipak, daj mi da po samilosti tvojoj postavim dobar početak“. Jer, sve naše spasenje zavisi od štedrosti i čovekoljublja Boga. Njemu slava i sila i poklonjenje. [Amin].
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *