NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM III

DOBROTOLJUBLJE – TOM III

 

DOBROTOLJUBLJE
SVETI MAKSIM ISPOVEDNIK

II

ČETIRI STOTINE POGLAVLJA O LJUBAVI

 

STOTINA TREĆA
1. Blagoslovena upotreba pojmova i stvari rađa celomudrenost, ljubav i poznanje, a beslovesna – razuzdanost, mržnju i neznanje.
2. Pripremio si preda mnom trpezu (Ps.22,5), itd. „Trpeza“ označava delatnu vrlinu, koju je pripremio Hristos pred onima koji nas vređaju. „Ulje“, opet, koje pomazuje um, označava sagledavanje onoga što postoji. „Čaša Božija“ jeste poznanje Boga, a „milost“ Njegova jeste Slovo Njegovo i Bog. Jer, svojim Ovaploćenjem On nas „prati nas u sve dane“, sve dok ne zadobije sve one koji se spasavaju, kao [nekad] Pavla (up. Fil.3,12). „Dom“ pak, označava Carstvo [Božije], u koje će dospeti svi sneti. „Za duge dane“ označava večni život.
3. Zloća se projavljuje zbog zloupotrebe duševnih sila, tj. želateljne, razdražajne i slovesne sile. Zloupotreba slovesne sile jeste neznanje i nerazboritost, a razdražajne i želateljne – mržnja i razuzdanost. Pravilna, pak, njihova upotreba jesu znanje i razboritost, ljubav i celomudrenost. Ako je tako, onda ništa od Bogom sazdanih bića i događaja nije zlo.
4. Nisu jela zla, već stomakougađanje, niti rađanje dece – već blud, niti novac – već srebroljublje, niti slava – već taština. Ako je tako, onda u bićima ništa nije zlo. [Zlo] se sastoji u njihovoj zloupotrebi do koje dolazi zbog nemarnosti uma za prirodno rukovanje.
5. Po blaženom Dionisiju [Areopagitu] u demonima postoji sledeće zlo: beslovesan gnev, bezumna želja, nepromišljeno maštanje. Beslovesnost, bezumlje i nepromišljenost kod slovesnih bića predstavljaju lišenost slovesnosti, uma i promišljenosti. Ta lišenost je poznija od posedovanja. Prema tome, oni su ranije imali i slovesnost i um i blagočastivu promišljenost. Ako je tako, onda ni demoni nisu po prirodi zli. Naprotiv, oni su postali zli od zloupotrebe [svojih] prirodnih sila.
6Neke strasti rađaju samo razvratnost, neke – samo mržnju, a neke i razvratnost i mržnju.
7. Prejedanje i sladokuštvo jesu uzrok razvratnosti, a srebroljublje i taština – mržnje prema bližnjemu. Njihova, pak, majka, tj. samoljublje jeste uzrok i jednog i drugog.
8. Samoljublje je strasna i beslovesna ljubav prema telu, kojoj se protive ljubav i uzdržanje. Onaj ko poseduje samoljublje svakako ima i sve ostale strasti.
9. Niko nikad ne omrznu na svoje telo (Ef.5,29), govori apostol, ali ga iznurava i savlađuje (1.Kor.9,27), ne dajući mu ništa osim hrane i odeće (1.Tim.6,8), i to u meri neophodnoj za život. Prema tome, na taj način ga [čovek] bestrasno voli kao slugu Božanstvenog, pružajući mu negu koja odgovara njegovim potrebama.
 
10. Svako nastoji da služi onome koga voli. Onaj, dakle, ko voli Boga svakako nastoji da čini ono što mu je ugodno. Onaj, pak, ko voli telo čini ono što mu ugađa.
11. Bogu je ugodna ljubav, celomudrenost, sagledavanje i molitva, a telu – stomakougađanje, razvratnost i ono što ih uvećava. Otuda, koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu (Rim.8,8), a koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama (Gal.5,24).
12. Ukoliko se okrene prema Bogu, um telo drži za slugu i ne daje mu ništa osim neophodnog za život. Ukoliko se, pak, okrene telu, on postaje rob strastima i staranje o njemu pretvara u pohote (Rim.13,14).
13. Ukoliko hoćeš da savladaš pomisli pazi na strasti. Tada ćeš ih lako proterati iz uma. Kod pomisli bluda, na primer, posti, bdi, trudi se, samuj. Kod pomisli, pak, gneva i tuge preziri slavu i beščašće i veštastvene stvari. Kod pomisli zlopamćenja treba da se moliš za onoga ko te je uvredio, pa ćeš se izbaviti.
14. Nemoj upoređivati sebe sa najslabijim ljudima, nego pre uzrastaj u skladu sa zapovešću o ljubavi. Jer, upoređujući se sa najslabijima, upašćeš u propast visokoumlja. Uzrastajući, pak, u ljubavi popećeš se na visinu smirenoumlja.
15. Ako stvarno držiš zapovest o ljubavi prema bližnjem zbog čega pokazuješ gorčinu prema onome ko te žalosti? Nije li očigledno da njoj pretpostavljaš prolazne stvari i da se boriš protiv njega s obzirom da nastojiš da ih stekneš?
16. Ljudi ne cene zlato zbog neke potrebe, već stoga što omogućuje da se dođe do mnogih uživanja.
17. Postoje tri uzroka ljubavi prema bogatstvu: slastoljublje, taština i neverje. Najgori od njih jeste neverje.
18. Jer, slastoljubac voli srebro da bi živeo u uživanju, tašt [čovek] – da bi se n,ime proslavio, a nevernik – da bi ga sakrio i čuvao, bojeći se gladi, ili starosti, ili bolesti, ili stranstvovanja, više se uzdajući u njega negoli u Boga Tvorca svake tvari i Promislitelja i o poslednjim i najsitnijim životinjama.
19. Četiri vrste ljudi sabiraju bogatstvo: trojicu smo napred pomenuli, a četvrti je domoupravitelj. Očigledno je da samo on pravilno sabira [sa namerom] da svakom deli po potrebi i da mu nikad ne nestane.
20. Sve strasne pomisli ili nadražuju želateljni [deo duše] ili uznemiruju razdražajni [deo], ili pomračuju slovesni [deo]. Otuda se događa da um oslepi za duhovno sagledavanje i molitveno ushođenje. Stoga monah, a osobito bezmolvnik, treba da tačno pazi na svoje pomisli, da prepoznaje njihove uzroke i da ih odseca. [Op] treba da zna da želateljni deo duše nadražuju strasna sećanja na žene. Uzrok, pak, [sećanja] jeste neumerenost u jelu i piću, kao i često i nerazumno opštenje sa ženama. Njih saseca glad, žeđ, bdenje i povlačenje. Razdražajni [deo duše], opet, uznemiruju strasna sećanja na uvredioce. Njihovi uzroci su slastoljublje, taština i veštastvoljublje. Jer, ostrašćeni se žalosti zbog njih, tj. ili stoga što ih se lišio, ili stoga što nije uspeo [da ih stekne]. Njih odseca ljubav prema Bogu, s obzirom da rađa prezir i omalovažavanje prema njima.
21. Bog poznaje samoga sebe. On poznaje i sazdanja svoja. I svete sile znaju Boga i sazdanja Božija. Ipak, one ne znaju Boga i Njegova stvorenja kao što Bog zna sebe i svoja stvorenja.
22. Bog zna samoga sebe po svojoj blaženoj suštini, a svoja stvorenja po svojoj mudrosti, kojom je i u kojoj je sve stvorio. Svete, pak, sile znaju Boga po zajedničarenju, iako je On iznad svakog zajedničarenja. Njegova, opet, stvorenja poznaju poimanjem i sagledavanjem.
23. Sazdanja su izvan uma. Ipak, on u sebe prima sagledavanja o njima. Međutim, nije tako i u odnosu na večnog, bezgraničnog i neopisivog Boga, koji je stvorenjima darovao i biće, i blagobiće i večnobiće.
24. Slovesno i misleno biće zajedničari u Svetome Bogu i svojim bićem i svojom sposobnošću za blagobiće, tj. za svetost, mudrost, i svojim večnobićem po blagodati. Time ono i poznaje Boga. Njegova, pak, stvorenja, kao što je rečeno, [poznaje] poimanjem i sagledavanjem tvoračke mudrosti koja se nalazi u njima. Ona se u umu nalazi kao jednostavna i bezlična.
25. Svojom krajnjom blagodaću privodeći u biće slovesnu i mislenu suštinu, Bog joj je predao četiri božanstvena svojstva koja je održavaju, čuvaju i spasavaju: biće, večnobiće, blagost i mudrost. Prva dva je predao suštini, a druga dva, tj. blagost i mudrost – volji, kako bi ono što je On po suštini, tvar postala po zajedničarenju. Stoga se kaže da smo postali po obrazu i po podobiju Boga. Mi smo, dakle, biće po obrazu Onoga koji jeste, i večnobiće (ne bespočetno, premda beskrajno) po obrazu Onoga koji večno postoji. I opet, mi smo po blagodati blagi po podobiju Blagoga ? o prirodi, i po blagodati mudri po podobiju Mudroga po prirodi. Prema tome, svako slovesno biće ima obraz Božiji, a podobije – samo blagi i mudri.
26. Sva slovesna i mislena suština deli se na dvoje, tj. na anđelsku i ljudsku prirodu. I sva anđelska priroda deli se opet na dve opšte volje i grupe: svete i nečiste, tj. na svete sile i nečiste demone. I sva ljudska [priroda] se takođe deli na samo dve opšte volje, tj. na pobožne i bezbožne.
27. Kao samopostojanje, samoblagost i samomudrost, ili, istinitije rečeno, budući iznad svega navedenoga, Bog nema ništa sebi suprotno. Sve, pak, tvari imaju svoje postojanje kroz zajedničarenje i blagodat. Slovesna i mislena bića, koja imaju mogućnost blagosti i mudrosti, imaju i svoje suprotnosti: postojanje kao suprotnost ima nepostojanje, a mogućnost za blagost i mudrost – zlo i neznanje. Njihovo večno postojanje ili nepostojanje jeste u vlasti Tvorca, dok zajedničarenje [u blagosti i mudrosti] stoji u njihovoj volji.
28. Govoreći da suština [stvorenih] bića od večnosti sapostoji sa Bogom, te da su od Njega dobili samo svojstva, grčki filosofi u stvari vele da [njihova] suština nema ništa sebi suprotno, već da suprotnosti imaju samo svojstva. Mi, pak, kažemo da samo Božanska suština, kao večnopostojeća i beskonačna, nema ništa sebi suprotno. Ona [jedina] daruje večnost i drugim [bićima]. Suština, pak, [stvorenih] bića kao svoju suprotnost ima nebiće. Njeno večnobiće ili nebiće stoji u vlasti Gospodstvenopostojećeg. Međutim, s obzirom da se Bog ne raskajava za svoje darove (Rim.11,29), ona postoji večno i postojaće, držana svedržiteljskom silom, premda i ima nebiće za [svoju] suprotnost, kao što je rečeno, budući da je iz nebića izvedena u biće, te budući da u Njegovoj volji ima svoje biće ili nebiće.
29. Zlo je odsustvo dobra i neznanje – odsustvo znanja. Tako je i nebiće odsustvo bića, premda ne Gospodstvenopostojećeg (koje nema suprotnosti [tj. ne može da ne postoji]), nego bića koje postoji zajedničarenjem sa Gospodstvenopostojećim. I dok prva dva odsustva [tj. dobra i znanja] zavise od volje [stvorenih] bića, dotle se odsustvo drugog [tj. samog postojanja bića] nalazi u volji Tvorca, koji po [svojoj] blagosti uvek hoće da stvorenja postoje i da im večno blagotvori.
30. Od svih stvorenja neka su slovesna i mislena (prijemčiva za suprotnosti, tj. vrline i poroke, znanje i neznanje), a neka raznovrsna tela (sastavljena od suprotnosti, tj. od zemlje, vazduha, vatre i vode). I dok su jedna potpuno bestelesna i neveštastvena (iako ih ima i udruženih sa telom), dotle su druga sastavljena samo iz veštastva i oblika.
31. Sva tela su po prirodi nepokretna. Ona se pokreću dušom: jedna – slovesnom [tj. ljudi], druga – beslovesnom [životinje], a neka bezosećajnom [biljke].
32. Od duševnih sila neke hrane i uzrastaju [telo], druge [izazivaju] maštanja i nagone, a treće [omogućuju] slovesnost i mišljenje. Biljke zajedničare samo u prvoj, beslovesne životinje učestvuju i u drugoj, dok ljudi zajedničare u sve tri. Prve dve sile su propadljive, dok se treća pokazuje kao netruležna i besmrtna.
33. Jedne drugima predajući prosvećenje, svete sile i ljudskoj prirodi predaju ili od svoje vrline ili od svoga znanja. Ta vrlina je bogopodobna blagost, kojom blagotvore i same sebi i jedne drugima i nižim od sebe, čineći ih bogolikima. One takođe predaju i neko više znanje o Bogu, kao što se govori [u Psalmu]: A ti si Višnji do veka, Gospode (Ps.91,9), ili neko dublje znanje o telima, ili tačnije znanje o bestelesnima, ili određenije znanje o promislu, ili jasnije znanje o Sudu.
34. Nečistota uma jeste prvo – lažno znanje, drugo – nepoznavanje opšteg (govorim o ljudskom umu, s obzirom da anđelu nije svojstvo da ne zna nešto od pojedinačnog), treće – posedovanje strasnih pomisli i četvrto – saglašavanje na greh.
35. Duša je nečista kada ne deluje po prirodi. Iz toga se u umu rađaju strasne pomisli. Ona, pak, deluje po prirodi kada njene stradalne sile, tj. razdražajna i želateljna, ostanu bestrasne pri dejstvu stvari i misli koje im odgovaraju.
36. Nečistota tela predstavlja greh na delu.
37. Bezmolvije voli onaj ko je nepristrasan prema svetskom. Sve ljude, opet, voli onaj ko ne voli ništa ljudsko. Poznanje Boga i Božanskog ima onaj ko se ničim ne sablažnjava – ni [ljudskim] gresima, ni podozrivim pomislima.
38. Veliko je ne biti pristrasan prema stvarima, ali je mnogo veće ostati bestrasan i prema mislima o njima.
39. Ljubav i uzdržanje um čine bestrasnim i prema stvarima i prema mislima o njima.
40. Um bogoljupca ne ratuje ni protiv stvari, ni protiv misli o njima, nego protiv strasti koje su povezane sa mislima. Prema tome, on ne ratuje protiv žene, niti protiv uvredioca, niti protiv maštanja o njima, nego protiv strasti koja je sa maštanjima povezana.
41. Sva borba monaha protiv demona sastoji se u odvajanju strasti od misli, budući da drukčije ne može bestrasno posmatrati stvari.
42. Drugo je stvar, a drugo misao, a drugo strast. Stvar je na primer čovek, žena, zlato i ostalo. Misao je na primer jednostavno sećanje na nešto od navedenoga. Strast je na primer beslovesna ljubav ili nerasudna mržnja prema navedenom. Monahova borba je usmerena protiv strasti.
43. Strasna misao je pomisao koja je složena od strasti i misli. Odvojimo strast od misli i ostaće prosta pomisao. Njih pak, ako hoćemo odvajamo duhovnom ljubavlju i uzdržanjem.
44. Vrline odvajaju um od strasti, duhovna sagledavanja ga odvajaju od jednostavnih misli, a čista molitva ga uznosi ka samom Bogu.
45. Vrline postoje radi poznanja stvorenja, znanje – radi onoga ko saznaje, a onaj koji saznaje – radi Onoga koji se nesaznajno saznaje i koji je iznad [svakog] saznanja.
46. Preizobilni Bog stvorenja nije priveo u biće iz neke potrebe, nego da bi uživala zajedničareći u Njemu saobrazno [svojoj prijemčivosti], i da bi se radovao zbog dela svojih (Ps.104,31), gledajući kako se vesele i kako se večito nenasito nasićuju opim čime se ne mogu nasititi.
47. Svet ima mnogo siromašnih duhom, premda ne kao što dolikuje, i mnogo onih koji plaču, premda zbog štete u bogatstvu ili gubljenja dece, i mnogo krotkih, ali prema nečistim strastima, i mnogo gladnih i žednih, ali u odnosu na otimanje tuđega i nepravednu korist, i mnogo milostivih, ali prema telu i telesnom, i čistih srcem, ali radi taštine, i mirotvoraca, koji, međutim, dušu potčinjavaju telu, i mnogo prognanih, premda zbog svoje nepristojnosti, i mnogo vređanih, ali zbog sramnih grehova. Međutim, blaženi su samo oni koji navedeno čine i trpe radi Hrista i po Hristu. Zbog čega? Jer je njihovo Carstvo nebesko i jer će Boga videti (Mt.5,3-12). Prema tome, oni nisu blaženi stoga što navedeno čine ili podnose (s obzirom da i pomenuti isto čine), nego stoga što radi Hrista i po Hristu rečeno čine i podnose.
48. U svemu što činimo, kao što je mnogo puta rečeno, Bog traži cilj, tj. da utvrdi da li delamo radi Njega ili radi nečega drugog. Kada, dakle, hoćemo da učinimo dobro, cilj ne treba da nam bude čovekougađanje, nego Bog. Uvek gledajući u Njega, mi sve treba da činimo Njega radi. Inače ćemo i trud podneti i nagradu izgubiti.
49. Za vreme molitve izbaci iz uma svoga čak i jednostavne misli o ljudskim stvarima i sagledavanje svega stvorenoga kako maštajući o manje značajnom ne bi otpao od Onog koji je nesravnjivo bolji od svega postojećeg.
50. Ukoliko zaista zavolimo Boga, ljubav će nam pomoći da odbacimo strasti. A ljubav prema Njemu se sastoji u pretpostavljanju Njega svetu i duše telu, u preziranju svetskih stvari, u posvećivanju Njemu kroz svagdašnje uzdržanje, ljubav, molitvu, psalmopojanje i ostalo.
51. Ukoliko se Bogu posvećujemo dugo vreme i ukoliko brinemo o stradanom delu duše, nećemo više zastranjivati zbog napada pomisli. Naprotiv, tačnije ćemo poimati njihove uzroke i odsecati ih, postajući obazriviji. Na nama će se ispuniti [reč proroka]: I pogleda oko moje na neprijatelje moje, u uho moje čuće o lukavima koji ustaju protiv mene (Ps.91,12).
52. Kada primetiš da se tvoj um pobožno i pravedno bavi mislima koje se odnose na svet, znaj da je i telo tvoje čisto i bez greha. Ukoliko, pak, vidiš da se um bavi gresima u razumu i ne presečeš ga, znaj da ni tvoje telo neće zadocniti da padne u njih.
53. Kao što telo ima svet stvari, tako i um ima svet misli. I kao što telo bludniči sa telom žene, tako i um bludniči sa mišlju o ženi maštarijama sopstvenog tela. Jer, on u razumu vidi oblik svoga tela kako se sjedinjuje sa oblikom ženskog [tela]. Isto tako, on se oblikom svoga sopstvenog tela u razumu sveti obliku onoga ko ga je uvredio. Slično biva i sa ostalim gresima. Jer, ono što čini telo delom u svetu stvari, um čini u svetu misli.
54. Zar ne treba da se užasnemo, da ustreptimo ili dođemo izvan razuma [kada čujemo] da Bog i Otac ne sudi nikoga, nego je sav sud dao Sinu (Jn.5,22), te da Sin uzvikuje: Ne sudite, da vam se ne sudi (Mt.7,1), i: Ne osuđujte i nećete biti osuđeni (Lk.6,37), ili kada apostol slično veli: Ne sudite ništa pre vremena, dokle ne dođe Gospod (l.Kop.4,5), i: U čemu sudiš drugome, sebe osuđuješ (Rim. 2,1). Naprotiv, ostavivši plač zbog svojih grehova, ljudi su uzeli sud od Sina, te sami, kao bezgrešni, sude i osuđuju jedni druge. I dok se zbog toga nebo užasava, a zemlja trese, oni se kao neosetljivi ne stide,
55. Onaj ko se bavi tuđim gresima ili iz podozrenja sudi brata, još nije postavio početak pokajanja, niti ispitivanju i poznanju svojih grehova, koji su vaistinu teži od gomile olova. On još nije saznao kako čovek postaje teškosrdan, voleći sujetu i tražeći laž (Ps.4,3). Zbog toga on kao nerazuman i kao onaj ko hodi u tami ostavlja svoje grehe i mašta o tuđim, bilo stvarnim, bilo zamišljenim iz podozrenja.
56. Samoljublje, kao što je mnogo puta rečeno, jeste uzrok svih strasnih pomisli. Jer, iz njega se rađaju tri glavne pomisli želje, tj. stomakougađanje, srebroljublje i taština. Iz stomakougađanja se rađa pomisao bluda, iz srebroljublja – pomisao lakomstva, a iz taštine – pomisao gordosti. Za jednom od njih tri slede sve ostale strasne pomisli, tj. pomisao gneva, tuge, zlopamćenja, uninija, zavisti, ogovaranja itd. Te strasti vezuju um za veštastvene stvari, svlačeći ga na zemlju. One ga pritiskaju kao najteži kamen iako je po prirodi lakši i pokretniji od ognja.
57. Početak svih strasti jeste samoljublje, a kraj – gordost. Samoljublje, pak, jeste beslovesna ljubav prema telu. Onaj ko ga je odsekao, ujedno je odsekao i sve strasti koje ističu iz njega.
58. Telesni roditelji su pristrasni prema svojoj deci. I um je prirodno privržen svojim mislima. Pristrasnim roditeljima deca izgledaju najpristojnija i najlepša, čak iako su dostojna podsmeha. I nerazboritom umu njegove pomisli izgledaju najpametnije, iako su najružnije. Mudrom, pak, [čoveku] njegove misli ne izgledaju tako. Čak i kada je potpuno uveren da su istinite i dobre, on ne veruje svome sudu. Naprotiv, on postavlja druge mudrace za sudije svojih reči i misli da kako ne bi trčao uzalud (Gal.2,2), te od njih prima potvrdu.
59. Kada pobediš neku od beščasnih strasti, kao na primer – stomakougađanje ili blud, ili gnev ili lakomost, odmah te napada pomisao taštine. A ako i nju pobediš, prihvata te pomisao gordosti.
60. Sve nečasne strasti koje vladaju dušom izgone iz nas pomisao taštine. Kada, pak, budu pobeđene, one ponovo u dušu vraćaju taštinu.
61. Taština rađa gordost, bilo da se izgoni iz duše, bilo da ostaje u njoj. Ukoliko se izagna, izaziva nadmenost, a ukoliko ostane – razmetljivost.
62. Taštinu izgoni tajno delanje [tj. molitva], a gordost – pripisivanje Bogu [svih] uspeha.
63. Onaj ko se udostojio poznanja Boga i ko je bogato okusio sladost koja se u njemu nalazi prezire sva uživanja koje se rađaju u želateljnom [delu duše].
64. Onaj ko želi zemaljsko želi ili jela, ili ono što ugađa podstomačnim [udovima], ili ljudsku slavu, ili imanja, ili bilo šta drugo što je povezano sa njima. I ukoliko um ne na!je nešto bolje na šta bi preneo svoju želju, nikada se neće usuditi da ih prezre. Neuporedivo, pak, bolje od svega jeste poznanje Boga i Božanskog.
65. Oni koji preziru uživanja pokrenuti su ili strahom, ili nadom, ili poznanjem ili ljubavlju prema Bogu.
66. Poznanje Božanskog bez „strasti“ nikada neće ubediti um da potpuno prezre veštastveno, već će da liči na jednostavnu pomisao o čulnoj stvari. Zbog toga se mogu naći mnogi ljudi koji imaju veliko znanje, ali se ipak valjaju u telesnim strastima kao svinje u blatu. Jer, očistivši se unekoliko revnovanjem i stekavši nešto znanja, oni su potom postali nemarni i slični Saulu, koji se udostojio carstva da bi potom, zbog nedostojnog života, sa strašnim gnevom bio odbačen.
67. Kao što jednostavna pomisao o ljudskim stvarima ne prinuđuje um da prezre Božansko, tako ni jednostavno poznavanje Božanskog ne ubeđuje um da konačno prezre ljudsko. Jer, istina sada postoji u senci i zagoneci. Stoga je neophodna blažena „strast“ svete ljubavi koja um povezuje sa duhovnim sagledavanjima i ubeđuje ga da veštastvenom pretpostavlja neveštastveno i čulnom – misleno i Božansko.
68. Onaj koje odsekao strasti i pomisli učinio jednostavnim, nije ih samim tim obratio Božanskome. Naprotiv, može se desiti da [čovek] nema strast ni prema ljudskom, ni prema Božanskom, što se i dešava delateljima, koji se nisu udostojili znanja. Oni, naime, izbegavaju strasti ili iz straha od mučenja ili zbog nade na Carstvo.
69. Verom hodimo, a ne gledanjem (2.Kor.5,1) i znanje imamo kao u ogledalu i zagonetki. Stoga je neophodno da se mnogo bavimo njime kako bismo dugotrajnim izučavanjem i upražnjavanjem stekli neuklonjivu naviku u sagledavanju.
70. [Dešava se] da za neko vreme odsečemo uzroke strasti i [počnemo] da se bavimo duhovnim sagledavanjima. Međutim, ukoliko se ne budemo uvek njima bavili, imajući ih kao svoje zanimanje, lako ćemo se opet okrenuti telesnim strastima, nemajući drugi plod izuzev jednostavnog znanja sa nadmenošću, čiji kraj jeste postepeno pomračenje poznanja i potpuno okretanje uma ka veštastvenom.
71. Strast ljubavi je za osudu ukoliko se um zanima veštastvenim stvarima, ali je za pohvalu kada se um sjedinjuje sa Božanskim. Jer, um, se obično pruža ka stvarima na kojima se zadržava. Ka onome, pak, ka čemu se pruža, on okreće svoju čežnju i ljubav, tj. ili prema Božanskom i mislenom (koje mu je srodno), ili prema telesnim stvarima i strastima.
72. Bog je stvorio nevidljivi i vidljivi svet. On je, svakako, stvorio i dušu i telo. I kad je vidljivi svet toliko divan, koliko je tek nevidljivi? I ako je nevidljivi bolji od vidljivoga, koliko je tek iznad oba Bog koji ih je stvorio? Ako je, dakle, Tvorac svega dobrog bolji od svega stvorenog, zbog čega um ostavlja Boljeg od svega i bavi se onim što je gore od svega, tj. telesnim strastima? Svakako stoga što se od rođenja susreće sa njima i privikava na njih, dok savršeno iskustvo Onoga koji je bolji od svega i koji je iznad svega još nije stekao. Ukoliko, dakle, dugim podvigom uzdržavanja od uživanja i poučavanja u Božanskom postepeno počne da kida veze sa njima, on će početi da se pruža ka Božanskom, postepeno napredujući i poznajući svoje dostojanstvo. On će najzad svu svoju čežnju preneti na Božansko.
73. Onaj ko bestrasno govori o gresima brata [svakako ima u vidu jedan od] dva razloga: ili da ga ispravi, ili da drugome koristi. Onaj, pak, ko govori o njima bilo njemu, bilo drugome mimo dva navedena razloga u stvari ga ismeva ili ponižava. Stoga on neće izbeći ostavljenost od Boga, tj. svakako će upasti ili u isti ili u drugi greh. Tada će se, izobličen i naružen od drugih, i sam posramiti.
74. Jedan isti greh na delu ne čine svi ljudi iz istog uzroka. Naprotiv, uzroci mogu biti različiti. Jedno je, dakle, grešiti po navici, a drugo – iznenadno. Jer, poslednji ni pre ni posle greha nije pomišljao o njemu. Osim toga, on veoma tuguje zbog dela. Onaj, pak, ko greši po navici, čini obratno. Jer, on ni pre greha nije prestajao da greši u razumu. Osim toga, i posle dela on ima isto raspoloženje.
75. Onaj ko čini vrline iz taštine svakako će i znanje iskati iz taštine. On očigledno ništa ne čini i ne govori radi nazidanja [drugih], nego se u svemu trudi da ulovi slavu od onih koji gledaju ili slušaju. Ta strast će se pokazati ukoliko neki od navedenih počnu da kude njegova dela i reči. Naime, on će početi da se veoma žalosti, i to ne stoga što nisu stekli nazidanje (s obzirom da mu tako nešto nije ni bilo cilj), nego stoga što je sam ponižen.
76. Strast srebroljublja se utvrđuje po radosti sa kojom [čovek] prima, i žalosti pri davanju. Takav ne može biti gospodar.
77. Neko ko strada i pokazuje trpljenje [svakako ima u vidu] ili ljubav Božiju, ili nadu na nagradu, ili strah od mučenja, ili strah od ljudi, ili prirodu, ili uživanje, ili dobit, ili taštinu ili neophodnost.
78. Jedno je ukloniti se od pomisli, a drugo – osloboditi se od strasti. Dešava se da se neko mnogo puta uklanja od pomisli ukoliko nisu prisutne stvari koje izazivaju strast. Strasti se, međutim, skrivaju u duši. Pri pojavi stvari one se odmah pokazuju. Treba, prema tome, paziti na um u odnosu na stvari kako bi se saznalo prema kojoj ima strast.
79. Pravi prijatelj jeste onaj ko žalosti i nevolje u [raznim] okolnostima i nesreće u vreme iskušenja bližnjeg podnosi kao svoje sopstvene, premda bez buke i smućenja.
80. Nemoj prezirati savest koja ti uvek savetuje ono što je najbolje. Jer, ona ti predlaže Božanske i anđelske savete, oslobađa od tajnih oskrnavljenja srca i daruje smelost prema Bogu u vreme ishoda.
81. Ukoliko hoćeš da imaš poznanje, da postaneš umeren i da ne robuješ strasti nadmenosti, uvek u stvarima traži ono što je sakriveno od tvog znanja. I naći ćeš mnoge i različite stvari koje su ti izmicale, te ćeš se začuditi svome neznanju, umeravajući svoje mišljenje. Poznavši sebe, ti ćeš razumeti mnoge, velike i divne stvari. Jer, mišljenje da se zna ne dopušta da se napreduje u znanju.
82. Zaista želi da se spase onaj ko ne odbacuje lekove lekara. Ti lekovi su patnje i žalosti koje nas postižu preko raznih nevolja. Onaj, pak, ko im se protivi ne zna šta će njima steći, niti kakvu će korist od njih imati u [vreme] svog odlaska.
83. Taština i srebroljublje se rađaju jedna od druge. Jer, tašti se bogate, a bogati su tašti. Tako je kod svetovnjaka. Međutim, monah je taštiji kad nema ništa. Naime, on krije srebro (ukoliko ga ima), stideći se što ima stvar koja ne priliči njegovom činu.
84. Svojstvo taštine monaha jeste da se uznosi vrlinom i onim što je prati, a svojstvo gordosti jeste da se nadima uspesima i da unižava druge, uspehe pripisujući sebi, a ne Bogu. Svojstvo, pak, taštine i gordosti svetovnjaka jeste da se uznosi i nadima lepotom i bogatstvom, snagom i pameću.
85. Uspesi svetovnjaka jesu padovi za monahe i uspesi monaha jesu padovi za svetovnjake. Uspesi, na primer, svetovnjaka jesu bogatstvo, slava, moć, naslađivanje, ugodnost tela, mnoštvo dece i slično. Monah, pak, koji dospe do navedenoga – gine. Uspesi, međutim, monaha jesu nesticanje, nepoznatost, nemoć, uzdržanje, zlopaćenje i sve što ih prati. Svetoljubac koji nevoljno upadne u njih, smatraće ih velikom nesrećom. Često je on čak u opasnosti da sebi namakne omču [na vrat], (što su neki i učinili).
86. Jela su stvorena iz dva razloga: radi ishrane i lečenja. Oni koji ih upotrebljavaju mimo tih [razloga] biće osuđeni kao slastoljupci s obzirom da zloupotrebljavaju ono što je Bog dao za [pravilnu] upotrebu. Zloupotreba jeste greh i u svim [drugim] stvarima.
87. Smirenoumlje je neprestana molitva sa suzama i bolom. Neprekidno prizivajući Boga u pomoć, ono ne dopušta da se [čovek] nerazborito uzda u svoju silu i mudrost, niti da se uznosi nad drugima, što je [izraz] ljute bolesti strasti gordosti.
88. Jedno je boriti se sa jednostavnom pomišlju kako ne bi pokrenula strast, a drugo je boriti se sa strasnom pomišlju kako se ne bi desilo saglašavanje. Oba, pak, vida borbe [pokušavaju] da spreče zadržavanje pomisli.
89. Tuga se udružuje sa zlopamćenjem. Kada um sa tugom zamišlja lice brata, očigledno je da ima zlopamćenje irema njemu. Putevi, pak, zlopamtljivaca [vode] u smrt (Prič.12,28), s obzirom da je svaki zlopamtljivac zakonoprestupnik (Prič.21,24).
90. Ukoliko imaš zlopamćenje prema nekome, moli se za njega i zaustavićeš kretanje strasti. Molitvom ćeš udaljiti tugu od sećanja na zlo koje ti je učinio. Ispunivši se ljubavlju i postavši čovekoljubiv, potpuno ćeš ukloniti strast iz duše. Ukoliko drugi ima zlopamćenje prema tebi, postani blagonaklon i smiren i odnosi se dobro prema njemu, te ćeš ga osloboditi od strasti.
91. Žalost onoga koji ti zavidi sa mukom ćeš zaustaviti. Jer, on smatra svojom nesrećom ono u čemu ti zavidi. Tu zavist nije moguće zaustaviti drukčije do skrivanjem od njega. Međutim, koju ćeš stranu prenebregnuti ukoliko [tvoja vrlina] mnogima koristi, a njega žalosti? Treba, dakle, pretpostaviti korist mnogih, a po mogućnosti ni njega ne prenebregnuti. Pri tome, ne [treba da dopustiš] da i sam budeš ulovljen od lukave strasti i da se pokažeš kao onaj ko se bori protiv strasnika, a ne protiv strasti. Stoga sa smirenoumljem smatraj njega većim od sebe, u svako vreme, na svakom mestu i u svakoj stvari dajući mu prednost. Svoju, pak, zavist možeš zaustaviti ukoliko počneš da se raduješ onome čemu se raduje onaj kome zavidiš i da se žalostiš zbog onoga zbog čega se on žalosti, ispunjavajući [zapovest] apostola: Radujte se sa radosnima i plačite sa onima koji plaču (Rim.12,15).
92. Naš um se nalazi između dvojice, tj. između anđela i đavola, od kojih svaki čini [tj. savetuje] ono što mu je svojstveno, naime – jedan vrlinu, a drugi zlo. Međutim, um ima vlast i silu da sleduje ili da odbaci ono što hoće.
93. Svete sile nas podstiču na dobro, a prirodna semena i dobro proizvoljenje nam pomažu. Demonskim napadima, pak, pomažu strasti i zlo proizvoljenje.
94. Ponekad sam Bog pristupa čistom umu i poučava ga. Ponekad mu dobro predlažu svete sile, a ponekad priroda stvari koju sagledava.
95. Um koji se udostojio poznanja treba da sačuva bestrasne pojmove o stvarima, nepokolebiva sagledavanja i nepomućeno stanje molitve. Ipak, on, ne može uvek da održi navedeno, budući kao dimom pomračavan telesnim isparenjima koje raspaljuju demoni.
96. Mi se ne gnevimo na sve ono radi čega se žalostimo, s obzirom da je više onoga što pričinjava žalost od onoga što izaziva gnev. Na primer, nešto se razbilo, nešto se izgubilo, neko je umro. U takvim [slučajevima] se samo žalostimo, a u drugim – i žalostimo i gnevimo, nalazeći se [u stanju] nemudroljublja.
97. Um koji prima misli o stvarima prirodno se saobražava svakoj misli. Sagledavajući [stvari] duhovno, on se različito preobražava, saglasno svakom sagledavanju. Našavši se, pak, u Bogu, on postaje potpuno bezobličan i bezvidan. Sagledavajući Jednoobraznog, um i sam postaje jednoobrazan i potpuno svetlovidan.
98. Savršena je duša čija se stradalna sila u potpunosti okrenula Bogu.
99. Um je savršen ukoliko je istinitom verom nadsaznajno spoznao Nadsaznajnoga, ukoliko je sagledao Njegova stvorenja uopšte i ukoliko je, po meri dostupnoj ljudima, od Boga dobio sveobuhvatno znanje o promislu i Sudu koji se odnosi na njih.
100. Vreme se deli na tri dela. Vera se prostire na sva tri dela, nada – na jedan, a ljubav – na dva. Vera i nada [se prostiru] do izvesne [granice], a ljubav ostaje u beskonačne vekove. Budući sjedinjena sa Nadbeskonačnim, ona večito uzrasta. Zbog toga je od njih najveća ljubav (1.Kor.13,13).
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *