DIVAN

 

DIVAN
 
DIVAN 17.
U MANASTIRU SVETE TROJICE
 
Simvolika ili nauka o spoljnjem ili unutarnjem čudu. U ono vreme, slave manastira Svete Trojice u Ovčaru behu na glasu. Narod se radovaše toj obnovljenoj svetinji kao vaskrslom mrtvacu. Jedne godine sve se beše sjedinilo, kao cveće u kiti, da učini slavu manastirsku lepšom i svečanijom nego ikada. I arhijerejska liturgija sa mnogo sveštenika, i veliko mnoštvo naroda, i bogomoljački horovi, i svežina planinska, i povrh svega toga divan dan od Boga.
Uveče se narod raziđe. Ostade samo jedna grupa bogomoljaca koja pred crkvom pevaše i slušaše besede, naizmenično, po svom običaju.
Naš dobri domaćin, iguman Atanasije, zadrža nekoliko nas na prenoćištu. Mi posedasmo na klupe ispred novog konaka. Pred nama je bila obnovljena bela crkva. Na punoj beloj mesečini ona je ličila na nešto nezemaljsko, na krilatog belog anđela koji je ovlaš dodirnuo zemlju i hoće da uzleti na nebo.
Među nama se poče razgovor o bolesnicima koji su toga dana bili dovedeni na molitvu. Neki su primili iscelenje, a neki olakšanje. Naš poznati duhovnik otac Rafailo je ćutao i slušao. On je toga dana i čitao molitve za bolesnike. Narod je to hteo. Jer se on beše ubrzo po dolasku iz Hilandara pročuo u narodu i verovalo se u moć njegove molitve.
Posle običnog pričanja o utiscima toga svečanog dana, naš razgovor neočekivano pređe na krupna bogoslovska pitanja. Kako je to sve teklo, mi ćemo se potruditi da izložimo u ovome što sleduje.
Upita brat Boško oca Rafaila:
– Da li je Gospod Isus Hristos iscelio mnoge bolesnike na zemlji?
– Naravno, vrlo mnoge, odgovori duhovnik.
– Ali nije iscelio sve bolesnike na zemlji?
– Nije.
– Da li je dao prozrenje mnogim slepim?
– Zaista mnogim.
– Ali nije dao prozrenje svim slepima na zemlji?
– Nije.
– Da li je razdrešio jezik mnogim nemim i otvorio sluh mnogim gluvim?
– Mnogim i mnogim.
– Ali nije razdrešio jezik svim nemim, niti otvorio sluh svim gluvim?
– Nije.
– Je li Gospod Isus očistio od gube mnoge gubave?
– Da, mnoge.
– Ali nije očistio od gube sve gubavce u svetu?
– To nije.
Neki se od nas uskomešaše, i brat Milija u nestrpljenju stavi bratu Bošku ovako pitanje:
– Ja te ne razumem noćas, brate Boško, zašto mučiš duhovnika i pitaš ga ono što i sam znaš?
Na to će brat Boško:
– Strpi se malo, brate Milija, biće ti sve jasno. Pa produži s pitanjima:
– Nije li Gospod naš još podigao iz postelje mnoge uzete, paralisane?
– Jeste, vrlo mnoge.
– Ali nije podigao sve uzete, sve paralisane, i sve suhoruke u suhonoge u svetu.
– To ne.
– I zar nije Gospod izagnao demone iz mnogih demonijaka?
– Zaista jeste, i to mnoge iz mnogih.
– Ali nije izagnao demone iz svih demonijaka na svetu?
– Ne, nije.
– Je li Gospod Isus vaskrsavao mrtvace?
– Zaista jeste, vaskrsao je nekoliko.
– Ali nije vaskrsao sve mrtvace na svetu?
– To nije.
– Zašto nije sve nego samo neke? Oprosti mi, duhovniče, što te teretim sa ovakvim pitanjima, no sva ova moja pitanja svode se na jedno pitanje, a to je: Zašto moćni i milostivi Gospod i Spasitelj nije iscelio sve bolesne i slepe i neme i gluve, i sve gubave, i sve uzete; zašto nije spasao od zlih duhova sve, i zašto nije vaskrsao sve mrtve, nego samo neke, a ne sve? Zašto dakle, samo neke, makar i mnoge, a ne sve?
Tada svi razumeše, šta je smerao brat Boško s ovolikim pitanjima, pa obradovani rekoše uglas.
– I mi svi to želimo znati. A neki nas i pitaju o tome, a mi ne umemo da im odgovorimo. Pa te molimo, oče, objasni nam ovo.
Otac Rafailo pognu glavu, i poduže ćutaše u razmišljanju i molitvi. Pa otpoče odgovor pitanjem:
– Ako bi, brate Boško, neko od vas hteo da o svečanom danu, kao što su krsne slave ili zadušnice, – ako bi, velim, hteo da nahrani i gladne, pa krenuo s punom kotaricom niz čaršiju, kaži mi, kome bi on delio hleb, da li onima koji ištu ili onima koji ne ištu?
– Neka na to odgovori brat Božo za sve nas, reče postiđeno brat Boško.
Tad brat Božo Čeperković odgovori:
– Svakako davao bi hleb onima koji ištu.
– To je sasvim u redu, reče duhovnik, i sasvim prirodno. Zato je i Gospod Isus davao zdravlje i pomoć i očišćenje onima koji su to od Njega prosili.
A zar nije On mogao po svojoj svemoći božanskoj ovaj… upita brat Milija, zar nije mogao samo reći: Progledajte svi slepi, pa da svi slepci u svetu progledaju? Ili: Progovorite svi gluvonemi, pa da svi gluvonemi u svetu progovore? Ili: Očistite se svi gubavi, pa da svi ustanu i prohodaju? Ili da vikne demonima: Izlazite iz ljudi, pa da svi poludeli postanu pametni? Ili Vaskrsnite svi mrtvi, pa da svi mrtvaci u svetu ustanu živi?
– Zaista On je to mogao. Bez imalo sumnje On je to mogao učiniti. Jer sve su to manja čudesa od čuda stvaranja sveta. No kaži ti nama, brate Milija, koje je kovačko delo veće: izmisliti i iskovati prvu novu motiku, ili pak staru i utupljenu baciti u oganj i obnoviti?
– Bez sumnje mnogo je veće delo smisliti i iskovati prvu novu motiku, reče brat Milija Đokić.
– Znao sam ja, da ćeš ti tako reći. Ali znaj i to, da ako je stvaranje čoveka veće čudo po moći, opravdanje čoveka veće je po ljubavi. Jer u prvom slučaju Bog je iz čiste i devičanske zemlje stvorio čoveka, a u drugom od ukaljanih grehom i natopljenih krvlju očistio je čoveka – ne preko anđela i slugu nego sam svojim rukama, i očišćenog i ukrašenog uzdigao ga do blizine svoga prestola.
Opet progovori brat Milija:
– Slažemo se u tome, da Onaj koji je stvorio čoveka ni iz čega po sili svoje Reči, mogao je po sili svoje ljubavi obolelog čoveka izlečiti i obnoviti. Ali pitamo se zašto On, Gospod moći i ljubavi, nije izlečio sve bolesnike, i oslobodio od patnji sve paćenike, i vaskrsao sve mrtvace. Ja tvrdo verujem da je On to mogao učiniti. Zato se, eto, i ja i brat Boško i sva ova sabrana braća, pitamo: zašto On to nije učinio?
Dobro vi pitate, reče otac Rafail; i ja sam se nekad tako pitao. Pre svega zamislite jedno veliko domaćinsko imanje, i da je došlo vreme žetvi. Domaćin izvodi nekoliko odabranih od svoje čeljadi u žito, uzima srp i sam počinje žnjeti, pokazujući šta, kako i dokle treba žnjeti. On otpočinje žetvu, pruža primer dobrog i razumnog žeteoca, pa onda odlazi doma s obećanjem, da će delateljima na njivi slati svaku potrebnu pomoć. Da li nije slično tome postupio i Gospod Isus, šta vam se čini?
– Ja slutim šta hoćeš da kažeš, reče brat Božo. no produži, da bi bolje razumeli.
– Nije nebesni Domaćin sišao na njivu da sam požanje sve žito na njivi, nego samo da otpočne i primerom pokaže pa da ide, a delatelji neka produže žetvu. On im je pokazao i uveo ih u posao. Jer žetva je, uistini, vrlo velika, a delatelja nikad dovoljno. Evo od onda do sada blizu dve hiljade godina traje žetva, i jedini Domaćin žetve zna kako dugo će još trajati.
Reći će na to brat Isailo:
– Oprosti, oče, ja sam najprostiji među ovom braćom, pa mi to nije baš jasno.
– Zar ti to nije jasno, brate Isailo? Gospod Hristos je četrdeset dana postio na početku svoga dela, a četrdeset meseci delao svoje delo. On je iscelio sve bolesnike koji su se Njemu zamolili ili javili pred Njim. To je On učinio pred svojim učenicima, da bi oni videli i razumeli. Potom je dao njima vlast i silu i zavet da oni produže činiti čudesna dela po Njegovom primeru i u Njegovo ime; a posle njih njihovi naslednici s kolena na koleno do krajeva zemlje i do končine sveta i vremena. Onda se udaljio od njih, ali je ostao s njima, i u njima duhom. No iako je Njegova poseta zemlji bila kratka, ona je bila dovoljna za spasenje roda ljudskog u svima pokolenjima unapred i unazad. Reci ti meni sad, brate Isailo, šta bi bilo, da je Gospod Isus iscelio sve bolesnike i paćenike na celome svetu? Da li bi s tim prestale bolesti i patnje?
– Ja ne umem ništa reći, odgovori Isailo.
– Recimo, brate Isailo, da je Hristos iscelio sve nevoljnike na svetu, zar se ne bi opet po grehu pojavile bolesti i bolesnici? I zar se ne bi opet rodili ili javili slepi, gluvonemi, gubavi, uzeti, nakazni, malarični, anemični, krvotočni, sakati i demonima posednuti?
– Svakako, bi.
– Šta onda? Onda ili bi Hristos trebao ponovo da silazi sa nebesa u svakom naraštaju, te da leči i spasava, ili pak da postavi lekare i ostavi im lekove, te da oni umesto Njega u Njegovo ime pomažu rodu ljudskom do kraja vremena. Šta se dakle od ovog dvoga dogodilo?
– Mislim, ovo drugo, odgovori Isailo.
– Pravo si rekao. Po svom Vaznesenju Gospod je poslao Duha Svetoga na apostole. Napunivši se Duha Božijega Svetoga apostoli su primili obilje svih darova nebesnih: i mudrost da uče, i rečitost da govore, i silu da leče i demone izgone, i neustrašivost u borbi, i istrajnost u stradanju. Tako naoružani kao voini Cara velikoga, apostoli su sjajno izvršili svoj zadatak.
– Znači, apostoli su produžili čudotvornu delatnost Hristovu?
– Bez svake sumnje. Posle apostola došli su apostolski učenici, episkopi i sveštenici, kao sluge Slova i Čuda, a posle tih, učenici učenika, i tako redom do današnjega dana. Tako je ustanovljena i rasla Crkva Hristova, kao porodica Božija na zemlji, na zemlji i na nebu. Pa zato što je Crkva porodica Božija, u njoj je Duh Božiji. Pošto je Duh Božiji u Crkvi, to je u njoj nepresušni izvor čudotvorstva. I za Crkvu se može slobodno reći, da je počela čudom, drži se na zemlji čudom i preći će u onaj svet čudom. Bezbrojna čudesa crkva je iskusila ili sotvorila u toku minulih dvadeset vekova, ali ipak ona nije iscelila sve bolesnike i paćenike, kao što nisu ni apostoli, kao što nije ni sam Gospod Isus. Ako bi tebe, brate Isailo, neko upitao, zašto crkva recimo u naše vreme, sa tolikom nebesnom moći u sebi, ne spase od bolesti i patnji i ludila tolika stradalna stvorenja ljudska na zemlji, kakav bi odgovor ti dao, brate Isailo?
 
– Ja ne bih mogao ništa drugo odgovoriti do ono što ti maločas reče, a to je, da je sam Hristos spasavao samo one koji su prosili samo pomoć od Njega. Tako i Crkva Hristova pruža čudesnu pomoć samo onima koji tu čudesnu pomoć prose. Pa kako svi ne prose, to ona svima i ne daje. Samo ja ne razumem zašto je to tako?
– To je, reče duhovnik zbog metoda ili načina Božijih. A Božiji je metod sasvim različit od satanskog. Satanski je metod nasilje, a Božiji dobra volja. Satana govori čoveku: moraš, a Bog: ako hoćeš. Po svojoj slobodnoj volji čovek je otpao od Boga u početku; po svojoj slobodnoj volji on treba da se vrati Bogu. Nikoga Bog niti vuče niti tera bičem u Raj. On hoće da uzdigne dostojanstvo ljudi, da ih učini svojim saradnicima, po slobodi i ličnom izboru. On ne želi da svoje nebesno carstvo popuni robovima nego sinovima. Zato on i ne daje netraženo. Ne isceljuje one koji ga ne mole. A „tvori volju onih koji ga ljube“, i po molitvi njihovoj čini čudesa.
Svi se malo zamisliše, pa će brat Milija upitati:
– Ali zar se Crkva ne moli Bogu za stoku i spasava je od bolesti, premda stoka ne zna ni za veru ni za molitvu? U mome selu Bresnici često se događalo da sveštenik čita molitvu za stoku pa bude dobra.
Tako je, brate Milija. No stoka živi po volji Božijoj i ne znajući to. Ona nema svoje slobodne volje. Crkva leči stoku iz milosrđa i sažaljenje naspram stradalne tvari Božije. Jer Bog je postavio čoveka gospodarem nad stokom. Zato se od stoke ne može iziskivati ni vera u Gospoda Isusa Hrista ni kajanje ni molitva. Međutim ovo se traži od ljudi kao slovesnih i slobodnih bića čijoj vlasti je Bog pokorio svu tvar pod uslovom, da oni budu pokorni Bogu, svesno i dragovoljno.
– Ja mislim, reče Milija, da sva čudesa što bivaju kroz molitvu Bog čini i nad bolesnom stokom i nad bolesnim ljudima ne samo iz milosti nego i da bi ljudi videvši poverovali.
– Divno! To je jedna velika misao. No pre nego pređemo na to treba da izvedemo zaključak od onoga što smo do sad razgovarali.
– Od mene neka vam je dosta, reče smerni brat Milija, a sad neka se čuje đakon Pande iz Bitolja. On se nešto ućutao, a zna više od svih nas.
– Kaži nam, oče đakone, nismo li mi došli do dva važna zaključka?
– Jesmo.
– Koja su to dva važna zaključka?
– Prvo, da Gospod Spasitelj naš nije iscelio sve bolesnike i paćenike u svetu iz dva uzroka: jedno što svi nisu prosili od Njega isceljenje, i drugo što je On ostavio zavet i punomoć svoj svetoj Crkvi, svojoj božanskoj porodici na zemlji, da ona u ime Njega produži Njegovu čudotvornu delatnost. To je prvi zaključak. A drugi je sličan ovome: da Crkva, ma koliko da je danas velika i po svemu svetu razgranata, ne pruža svoju čudotvornu pomoć svima koji boluju i pate samo zbog toga što mnogi nemaju vere u moć Crkve niti u moć molitve. A to su bezverci, maloverci i krivoverci.
– Sasvim jasno izloženo. Hvala, đakone. A sad ćemo preći na ono važno pitanje koje je brat Milija istaknuo.
Utom odjeknu noćnom tišinom pesma dragačevskih bogomoljaca. Razgovor se prekide i svi se pretvoriše u sluh.
 
Kraj Tvojih nogu želim da klečnm,
Slatke Ti reči sa usta kupim,
Ka oganj živi u srce slažem
Da zimnje srce opet oživi.
Od Tvojih reči srce mi gori
Govori Hriste, samo govori.
 
Kraj Tvojih nogu Marija kleča,
Žudna istine ka pčela meda,
Reči joj Tvoje ne behu reči
No zvezde jasne novoga neba.
Otstupi svete! Marto ne kori!
Govori Hriste, samo govori.
 
Od Tvoje reči pustinja cveta,
Anđeli sleću, demoni beže,
Bolest nestaje a smrt umire,
Zloba se stidi, ljubav likuje.
O, Reči, večna, što svet sotvori
Govori Hriste, samo govori.
 
Svi pohvališe brata Isidora iz Luka i njegov hor od dragačevskih devojaka i momaka, kao i njihovog učitelja oca Aleksu.
Tada duhovnik nastavi govoriti:
– Brat Milija je dobro rekao, da svako Božije čudo biva ne samo iz milosti nego i da se vera kod ljudi ojača. Prema tome svako čudo je dvojno. Ne izgleda li tebi tako, brate Pande?
– Ne znam, kako misliš?
– Da se objasnimo. Nije li za slepog čoveka mrak svud unaokolo?
– Bez sumnje.
– A nije li kod neznabošca i bezverca mrak unutra u duši njegovoj?
– Svakako. Onaj je slep jer ne vidi svet, tvar Božiju, a ovaj je slep jer gledajući tvar ne vidi Tvorca.
– Tako je. Postoji slepilo telesno i slepilo duhovno.
– A kad se na slepcu dogodi čudo, i on progleda očima, oba mraka pred njim iščezavaju, i spoljašnji i unutrašnji. Na primer, za slepog Vartimeja kaže se: „i odmah progleda, i otide putem za Isusom“ (Marko, 10, 52). Ovo znači da slepi Vartimej odjednom dobi dva vida, telesni i duhovni, ili spoljašnji i unutrašnji. Jer otići za Isusom znači priznati Isusa zbog čuda za Boga i usvojiti Njegovo Jevanđelje o carstvu velikih čudesa. Ovome slepcu su dakle odjednom rasterana dva mraka: sa očiju i sa duše; i dva sunca su mu zasijala: ono na svodu nebesnom i Sunce pravde Gospod Isus Hristos. Koje je progledanje vremeno, a koje večno, brate Pande?
– Progledanje očima telesnim jeste vremeno, a gledanje duhovnim vidom prelazi i u večnost. Telesni vid je samo za ovaj svet, a duhovni za oba sveta. Zaista, uviđam, da ovo čudo na slepom Vartimeju jeste dvojno čudo u jedan mah.
– Zar samo to jedno čudo nad Jerihonskim slepcem? A šta da kažemo za Mariju Magdalinu? Kad Isus izagna iz nje sedam zlih duhova, ne ode li i ona za Isusom? Pa i onaj besomučnik iz Gadare, pošto ga Isus oslobodi od legion demona, ne učini li i on tako? „On otide i poče propovijedati u Deset Gradova što mu učini Isus; i svi se divljahu“ (Marko, 5, 20). I mnogi drugi, bezmalo svi. Svi koji dobiše od Hrista dar telesni, dobiše samim tim i dar duhovni, skupoceniji i trajniji od dara telesnoga.
– Kako ti to smatraš, da je dar duhovni skupoceniji i trajniji? upita brat Isidor horovođ koji se u tom trenutku beše približio sa svojim pevačima, da bi i oni što naučili. Kako ti to misliš, oče Rafailo?
– To je i tebi jasno, brate Isidore, nego želiš samo potvrdu. Telesna vid, sluh i govor, i uopšte telesno zdravlje treba nam samo dotle dokle smo u ovom telu i na zemlji. Kad umremo, to nam više neće trebati. Kao gnjuračima na dnu morskom što ne treba ono teško odelo od gume kad ponovo iziđu iz vode. Međutim, unutarnji dar koji smo primili od Hrista kao: poznanje istine, ljubav, pravda, milost, dobrota, radost, vizija onog nebeskog sveta gde On večno caruje sa anđelima i pravednicima kao i sav ostali duhovni i moralni biser, ostaje s nama i u nama na vek veka, i u ovom i u onom svetu, i ne podleži smrti niti pripada grobu i prašini. Prema tome, svako telesno čudo samo je simvol duhovnog čuda. Kao sve prolazno što je simvol večnoga. Ili ti, brate Isidore, možda drugojačije misliš.
– Ne, nikako. Ne smem ja o tim visokim stvarima ništa sam da mislim. Ja najmanje sebi verujem.
– Za pohvalu je tvoja sadašnja i svagdašnja skromnost, brate Isidore. Ali iako se uzdržavaš da govoriš, svakako razumeš i osećaš, da svako spoljno čudo skriva iza sebe neko veće, duhovno čudo, kao lišće što skriva plod. Ali i ploda zar biva bez lišća? O, kako je obilat plod jednog jedinog spoljnjeg čuda! Kad jedan slepac čudom progleda, mnogi slepi duhom progledaju duhom. I kad se jadan gubav očisti od gube, spada grehovna guba sa mnogih grešnika koji vide očima to čudo. I kad se jedan zgrčen uspravi, mnoge duše, zgrčene požudom za zemaljskim blagom, usprave se ka nebesima. I kad poludeli molitvom se isceli, mnogi koji sebe smatraju za pametne, postanu zaista pametni. I kad jedan mrtvac vaskrsne, mnoge duše vaskrsavaju iz grobne tame bezboštva i truleži nemorala. Ne svedoči li o ovome Sveto pismo Božije, oče Jeliseje?
– Svedoči, te još kako. Mnogo puta se tamo veli, kako vidjevši čudo Hristovo „mnogi ga vjerovaše“.
– Nije li tako i sa čudesima apostola?
– Isto tako. Videvši čudo nad apostolima u dan Pedesetnice, ljudi poverovaše u Hrista. I da ne spominjem ostala čudesa preko ruku apostolskih, kojima odmah sledovaše obraćanje u veru mnogih, i Jevreja i neznabožaca.
-To nam isto svedoči sva istorija Crkve Hristove, to jest, porodice Božije na zemlji, kroz vekove pa do danas. Jedno spoljnje čudo je kao jedan trubni glas koji je izazivao čitavu unutarnju muziku od glasova. Kad god je Duh Sveti zalepršao jedan zelen list na drvetu ljudskog života, pokazali su se krasni plodovi istog lista.
– Ah, volim to da slušam! s uzdahom reče monah Jelisej.
– Zbog tih skrivenih, trajnih i slatkih plodova koji prate čoveka u večnost, Gospod Isus je i tvorio mnoga čudesa. Tako su činili i Njegovi apostoli. Tako čini i Njegova crkva.
Sad poimam zašto ti nazivaš spoljna čudesa simvolima.
Kao što su sve stvari u prirodi samo simvoli prave, nevidljive stvarnosti, tako su i sva spoljna čudesa samo simvol onog glavnog, onog unutarnjeg čuda u ogolelim, zaslepljenim, zakržljalim dušama ljudskim. Sva čudesa koja je Gospod Isus činio na zemlji imala su kao glavni cilj – veru u Njega. Jer sa jakom verom u Njega sve ostalo dolazi. Tako li je, oče Jeliseje?
– Tako stoji napisano.
– Gle, sve slepe oči koje je Isus dodirnuo svojim prečistim rukama i otvorio, u smrti su se opet zatvorile i pod zemljom istrulele. Ali progledale slepe duše i dandanas naslađuju se gledanjem u Njegovo božansko lice na nebu i nikad se neće više zatvoriti. Vaskrslo telo Lazarevo ponovo je umrlo, da u prahu zemnom čeka arhanđelski trubni znak za ustajanje. Ali vaskrsle duše svih onih koji biše očevici Lazarevog telesnog vaskrsenja u Vitaniji, stoje i sada žive u podnožju slave Hristove na nebesima. Tako i svi oni mnogi i mnogi koji, videvši čudesa Hristova, dobiše nov vid za pravilno gledanje u ocenu ovog vidljivog sveta, ne kao samovlasnog i stvarnog sveta, nego samo kao simvola sveta nevidljivog, istinski stvarnog i neprolaznog. I poznaše dalje pravo „naše življenje na nebesima“ (Filip. 3, 20); i da „mi ne gledamo na ono što se vidi nego na ono što se ne vidi. Jer je ovo što se vidi za vrijeme, a ono što se ne vidi – viječno“ (II Kor. 4, 18).
Na to monah Jelisej reče:
– To je rečeno tako da je teško bolje reći. Ali, zar nije bilo slučajeva, i onda i sada, da spoljašnje čudo ne proizvede unutrašnje čudo?
– Bilo je i biva. Juda Iskariotski video je vaskrsenje Lazara iz groba, pa ipak je duša njegova ostala mrtva. I od onih deset prokaženih, koje Gospod svojom rečju isceli, samo jedan se isceli i spolja i iznutra, dok ostali devet odoše zdravi telom ali prokaženi dušom, bez vere i blagodarnosti svome dobrotvoru.
– Ja znam jedan skorašnji slučaj koji to potvrđuje u naše dane, progovori brat Boško. U jednog bezvernog gospodina poludi ćerka, i na navaljivanje rodbine majka odvede sumanutu ćerku u Sveti Naum na molitvu. Ćerka ozdravi, ali otac ostade bezveran kao što je i bio.
– Tako po nekad biva i danas, a bivalo je i u vreme apostola i samoga Hrista. Starešine jevrejske iako videše čudesa, ne poverovaše Hristu. No ima još jedna vrsta čudesa, koja je vama svakako poznata.
Svi sa upitnom pažnjom pogledaše u govornika.
– Bivalo je i biva, da neki ljudi i ne videvši očima čudo poveruju u Gospoda Isusa Hrista. Samo čuju ili pročitaju reči nauke Hristove i poveruju. I duša se njihova preokrene i preobrazi od neverovanja na veru. To se dogodilo i sa svetim Antonijem Velikim. Čujući jedanput sveštenika gde čita reči Hristove: „Ko hoće da ide za mnom, neka ostavi sve i pođe za mnom“. Antoniju sva duša zatreperi i on odmah napusti svet i ode u pustinju. Docnije Bog mu je pokazao, i preko njega učinio mnoga čudesa.
– Tako se nešto i sa mnom grešnim dogodilo, živo reče brat Božo. Ja sam to često pričao. I ova braća znaće to. Ja sam bio bezverac, kad su me Austrijanci zarobili i odveli u Nežider. Tu sam prvi put počeo čitati Jevanđelje, i to samo dva listića izdvojena i bačena. Vetar ih nanese pred moje noge. A to ne beše od vetra nego od Boga koji želi spasenje svima grešnicima. Pročitavši ta dva listića i naučivši ih napamet, moje se srce razgorelo od ljubavi prema Gospodu.
– To je dobar primer iz tvog ličnog iskustva. Ali ima još tajanstvenijih puteva Božijih. Naime, po neki put Bog obraća bezvernog ili ravnodušnog čoveka u veru ni kroz viđenje spoljnjeg čuda, ni kroz slušanje i čitanje Svete Nauke, nego samo kroz dejstvo na misli i srce čovekovo. Sve su to unutarnja čudesa neprouzrokovana ničim što oko vidi. „Blago onima koji ne vidješe, a vjerovaše“ (Jov. 20, 29). Ali, može se reći teško i preteško onima koji očima vidješe pa ipak ne poverovaše. Njihov otac nije otac svetlosti nego tame.
Onda otac Rafailo ustade i reče:
– Sada je blizu ponoć, i ja treba da idem da se spremam za sutrašnju liturgiju. Sutra je drugi dan Svete Trojice. I đakon će poći sa mnom. A vi drugi možete produžiti razgovor. Jer o božanskim predmetima razgovoru kraja nema. Laka vam noć!
– Hvala, i blagoslovi oče.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Simonida Čonkić

    Sa radošću beležim ime sestre iz Čuruga koje i sam SvNikolaj navodi sa ostalima na kraju prvog izdanja knjige“Divan“ – Čarna Čonkić.Kasnije je prešla u Novi Sad,pa je naziva dušom bogomoljačkog pokreta grada.Zamonašena je pod imenom Heruvima u manastiru Velika Remeta u vreme e.Andreja Frušića i igumana Danila Zdravkovića.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *