НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

Слабост и снага човјека
 
Апостол Јаков се овако обратио ка људима који су превише самувјерени у својим људским плановима: „Послушајте сада, ви који говорите: данас или сутра запутићемо се у тај и тај град и проживјећемо тамо годину дана и трговаћемо и зарадити; ви, који не знате шта ће се сутра десити: јер, шта је то живот наш? Пара, која се појави на мало вријеме и потом ишчезне. Умјесто да кажете: Ако буде угодно Господу, и живи будемо, направићемо то и то; ви се по надмености својој узностие: свака таква таштина је зло“ (Јак. 4).
Рекло би се, то је савршено неоспорна истина, коју је доказао и у свом искуству провјерио сваки човјек, и то сваког дана – да је живот „пара, која се појави на мало вријеме“. И, може ли се одвећ прорачунато градити живот на тој „пари“? Пара се не држи дуго, као, уосталом, ни земаљски живот. Ипак, прорачуни човјекови се најчешће изводе баш на такав начин. У тврдом убјеђењу да стоји на стабилним и чврстим ногама, човјек гради свој живот, бори се, планира – не видећи како лако он може бити уздрман у овом свијету, не видећи своју зависност од непредвиђених околности, а иза њих – увијек и у свему – од Бога. Бог је господар видљивог и невидљивог битисања, садашњости и будућности (која је за нас већ невидљиви свијет). Ми, људи, тако често бивамо „ташти“ у својим плановима и намјерама! И умјесто да говоримо, како нам савјетује апостол, „ако буде угодно Господу, и живи будемо, учинићемо то и то“, ми одмах, неопозиво и самоувјерено говоримо да ћемо ми то и то – обавезно учинити, да ћемо друго изградити и извршити, да ћемо оно неизоставно побиједити и одољети… „Свака таква таштина јесте зло“; јер њоме ми Господа Бога одстрањујемо из свијета, а пошто је Господ Бог истинити Господар свега, ми сами себе лишавамо Његове помоћи и благослаова. Да, превише често људи изражавају ту ни на чему основану мисао, да њихов живот, успјех и срећа зависе само од њих самих; многи се у свијету, чак, и хвале тиме. Али такви погледи се сво вријеме руше пред очима читавог свијета: „неочекиване“ болести наступају на људе; стихијне катастрофе, земљотреси, физички и психички (ратови), од којих сви страдају; брзо рушење наизглед чврстих и стабилних породица и цијелих друштава, гордих владајућих партија и свемоћних супер-држава; „пријевремене“ (како се људи изражавају) смрти газе по човјечанству, без обзира на старост људи, и лије се тај поток људи преко краја овог свијета – у вјечност. Покољења за покољењем ишчезавају и историја прошлих вијекова остаје као сан – некада, пак, као кошмар човјечанства; стари и млади људи одлазе у неизвјесну даљину, одлазе неочекивано за своје окружење, усред својих планова и започетих дјела… Логика људских рачуна се руши сво вријеме. И нема једначине, и нема прорачуна помоћу којих би било могуће прорачунати будући час и дан ни за једног човјека. Живот свих се чува само у Промислу Творчевом, и крај сваког од нас је само Њим одређен.
Али човјек и даље лакомислено понавља своју стару заблуду, на коју је био упозорен још прије готово 20 вијекова: „данас или сутра запутићемо се у тај и тај град и проживјећемо тамо годину дана“… и т.д. Надменост овоземаљске логике! Непромјенљивост физичких феномена смјене дана и ноћи, плиме и осеке, врелине ватре и хладноће леда увлаче површну мисао човјека на закључак да и његово „сутра“ и „прекосутра“ са несумњивошћу и логичношћу физичких закона проистичу из његовог „данас“… Ту неосновану мисао и лажну вјеру у постојаност и стабилност земаљских вриједности и феномена треба замијенити истинитом вјером у то да људи, увијек и у свему, зависе прије свега од рјешења свете и велике воље Господње. „Ако буде угодно Господу, и живи будемо, направићемо то и то“, – то је непогрјешива формула која се тиче наше будућности, не само личне, него и цијелог човјечанства. Ако из своје свијести потиснемо – барем у малој мјери – тај неприродни однос према животу који проистиче из наше уображености и самоувјерености, одмах ћемо увидјети сву немогућност и неразумност грађења будућности на пијеску или, боље рећи, на пари, што и јесте наша људска воља и наш физички живот, – „јер, шта је то живот наш? Пара, која се појави на мало вријеме и потом ишчезне“…
Али, шта задивљује: при свој својој слабости и смртности, човјек је, истовремено и задивљујућа снага и сила. Не физичка, не материјална, него духовна; огомна, духовно-стваралачка или духовно-рушилачка снага. Човјек покорава планине и океане, господари у њедрима земље, утврђује своју власт у ваздуху, брзо и много гради и још брже и више руши. Иако је физички слабији, недуговјечнији и несавршенији – у многим аспектима – од животиња, па чак и од биљака, он над њима господари… Одакле у човјеку таква власт над свијетом, усред његове ништавности? Одакле код њега таква снага, таква сила над стихијама, усред његовог, на-паучину-налик крхког живота? Одговор је само један: од духа, од очима невидљиве његове духовне суштине, драгоцјеног печата Вишег Разума у њему. Ту суштину и печат силе која не потиче одавде покушавају негирати или њено постојање извести из материје; ипак, сама та енергија и сила тог негирања код материјалиста не потиче од њихове материје, него од њиховог духа – макар он био слијеп и болестан, али – духа, који у себи носи отисак вишег свијета.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *