НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

Апокалипса
ситног гријеха

 

„Али имам против тебе то,
што си оставио
прву љубав своју.“

(Откр. 2,4.)
 
Ситни гријех, као што је дуван, у људском друштву се до те је мјере претворио у навику, да му оно, чак, указује разноразне погодности. Гдје само не можеш наћи цигарету! На сваком кораку можеш видјети пепељару, свуда постоје специјалне просторије, вагони, купеи – „за пушаче“. Нећемо преувеличати ако кажемо да цијели свијет личи на једну огромну собу, тачније, један огромни вагон у међузвјезданим сферама – „за пушаче“. „Пуше“ – ситно-спокојно гријеше сви: стари и мали, болесни и здрави, научници и прости народ… Злочинцу пред погубљењем дозвољавају да испуши цигарету. Буквално испада да је мало ваздуха у атмосфери, или да је он превише пријесан, па треба себи створити некакав задимљени, отровни ваздух и дисати, дисати тим отровом, и наслађивати се тим димом. И заиста – сви се и наслађују. До те мјере, да је „непушач“ – појава готово исто тако ријетка, као и човјек који „никад не лаже“, или који се „ни над ким не узвисује“… Трговина дуваном је једна од најзначајнијих на свјету, и сваке године милиони људи се труде да доставе могућност другим милионима и милионима – да удишу тај гадни, јетки дим, да би могли да омамљују његовом наркозом своју главу и сав свој организам.
Да ли је у природи човјека да ситно, наркотички гријеши – да „пуши“? Само питање је чудно. Да ли је у природи човјека да иде против своје природе? Да ли је у твојој природи да се дрогираш? Наслађивање кокаином држава забрањује; трговину дуваном – поспјешује. Ситне гријехе људски закон дозвољава; они не одводе човјека у затвор. Сви су криви у ситним гријесима, и нико неће да због њих на људе баци камен. Дуван, тај „мали кокаин“ је дозвољен, као мала лаж, као незнатна неправда, као убиство човјека у срцу или у утроби. Али не говори тако Откровење Божије – воља Живог Бога. Господ се не мири ни са малом лажју, ни са једном једином убиственом рјечју, ни са једним јединим прељубодејним погледом. Малена травчица беззакоња исто је тако грешна пред Господом, као што је и велико дрво злочина. Мноштво ситних сагрешења пада несумњиво теже на душу човјека, него неколико великих, која увијек стоје у човјековом памћењу и која увијек могу бити скинута покајањем. И, свети човјек није, наравно, онај који чини велика дјела, него онај који себе уздржава и од најситнијих сагрешења.
Против великог гријеха је лакше почети борбу, лакше је замрзити његово приближавање. Познат је случај са праведним Антонијем Муромским. Код њега су биле дошле двије жене: једна је била скрушена због једног свог великог гријеха; друга је, пак, самозадовољно свједочила о својем неучествовању ни у каквом великом гријеху[1]. Пошто их је срео на путу, старац је првој рекао да пође и да му донесе велики камен, а другој – да сакупи доста малих каменчића. Послије неколико минута жене су се вратиле са камењем. Старац им је тада рекао: „А сада однесите и поставите то камење тачно на она мјеста, на којим сте их и нашле“. Жена са великим каменом је лако пронашла мјесто одакле је узела камен; друга се, пак, сметено вртила унаоколо, тражећи гнјездашца својих каменчића, и вратила се на крају код старца са својим каменчићима. Прозорљиви Антоније им је објаснио шта то камење значи… Код друге жене они су представљали многобројне гријехе на које је она навикла, сматрала их за ништавне и никада се због њих није кајала. Она се није сјећала својих ситних гријехова и малих експлозија страсти, и то је одражавало неславно стање њене душе, која није била способна чак ни за покајање. А прва је жена, памтећи свој велики гријех, боловала тим гријехом и скинула га са своје душе.
Множина малих, недостојних навика је – жабокречина за душу човјекову, ако их човјек у себи утврди и одомаћи, или ако их доживи као „неизбјежно“ зло, против којега „нема потребе“ и против којег „се не може“ борити. И баш ту човјек упада у клопку непријатеља Божијег. „Нисам ја светац“, „ја у свијету живим“, „морам да живим као и сви људи што живе“… умирује себе гунђајућа савјест вјерника. Човјече, човјече, наравно да ти ниси светац, наравно да ти „живиш у свијету“ и „мораш живјети као сви људи“, и зато – рађај се као и сви људи, умири као они, гледај, слушај, говори, као они, али шта ти треба да преступаш Закон Бога – „као они“? Зашто би ти морално миомирисао „као они“? Замисли се над тим, човјече.
Како је тешко души да се покрене са пута по којем га води лажна, али навикнута мисао! Психологија атеистичког свијета овога тако се чврсто урезала у психички свијет савременог човјека, да у односу на гријех и на преступања против Божијих Закона готово сви људи поступају једнако – по једном калупу. Најжалосније је то, што је зло утувило у главе људима да захтјеве гријеха називају „захтјевима природе“. Захтјеви природе су – дисати, умјерено се хранити, огријевати се, одвајати дио дана за сан, али никако не – дрогирати свој организам, бесмислено привезивати себе за фатаморгану, за дим.
Јер треба само да се замислимо над тим питањем, па да зло само исплива на површину савјести. Али у том грму и лежи зец, јер савремени човјек нема кад да се замисли над јединствено важним питањем, питањем које се тиче – не овог кратког 60-70-годишњег живота, него вјечности његовог бесмртног постојања у новим, величанственим условима. Прогутан сасвим криво схваћеном „праксом“, савремени човјек, утонуо у свој практично-земаљски живот, мисли да је он и уистину „практичан“. Каква очајна заблуда! У тренутку своје неизбјежне (њему увијек блиске) такозване смрти, он ће се својим очима увјерити – како је мало он био практичан, када је сводио питање практичности на потребе свог желуца и када је сасвим заборавио на свој дух.
А до тада, човјек стварно „нема кад“ да се замисли над елементарним законима свог живота. И, несрећни човјек неописиво пати од тога. Као дијете које се непрестано дотиче ватре и плаче, човјечанство се непрестано опрљује огњем гријеха и похоте, и плаче, и пати… не бивајући свјесно стања своје духовне дјетињастости, која се у Јеванђељу назива „сљепилом“, а која, заправо, и јесте реално сљепило срца, без обзира на присутност физичких очију.
Човјечанство само себе убија кроз гријех, и сваки човјек чини то исто. Узбуркујући се, узбуђујући се злом, разуздавајући своје најприземније нагоне, човјечанство себи спрема страшну судбину, као што то чини и сваки човјек који иде тим путем. Онај који сије вјетар – жање буру. И ето, над тим, јединствено важним питањем – „нема се кад“ замислити… „Живи (садашњим) тренутком“, „шта треба да деси – десиће се“ – одмахује саму себе душа од – у њој гореће – истине, а та истина каже да душа мора да уђе у себе, да се усредсреди, да проучи привезаности свог срца и поразмисли о свом удјелу у вјечности. Творац свијета је заповиједио човјеку да се брине само за данашњи дан; свијет наређује човјеку да се брине само за „садашњи тренутак“, утапајући човјека у море брига о читавом животу!
Тема о морално ситном уопште није ситна. Ту се огледа апокалиптички приговор Божији хришћанском свијету – да је он „заборавио прву љубав своју“. Колико ли је само чистија и морално узвишенија чак и та пољуљана природа из које је саздано његово тијело! Колико ли је чистији камен који је спреман да завапи против људи који не узвраћају славу Богу, колико ли је чистије цвијеће и дрвеће у свом чудесном кругу живота, колико ли су величанственије покорне Закону творца звијери у чистоти својој. Божија природа не пуши, не дрогира се, не чини разврата, не трује Богом дани плод. Неразумна природа учи човјека – како треба носити Крст послушања Богу у свим бурама и патњама овог живота. Човјек мора да се замисли над тим.
Неки мисле да све што се дешава овдје, на земљи, не оставља никаквих посљедица. Човјеку са нечистом савјешћу, наравно, пријатније је да тако размишља. Али зашто себе лагати? Прије или касније, мораћемо да увидимо осљепљујућу тајну чистоте стварања свијета.
Ми себе осјећамо као „живот“. Па зашто онда себе тако мало цијенимо, и тако плитко осазнајемо Онога Који је створио свјетове, да о овој земљској нашој ускомешаности размишљамо као о једином начину постојања човјека? Ми смо огромно много већи и виши од онога што смо овдје, на земљи, навикли да називамо својим животом; виши смо, чак и од онога што називамо својим идеалима. Ми смо – зрно, у земљу положено. И зато ми данас и не видимо површину васељене, ону истиниту слику природе, која ће се пред нашим очима отворити у тренутку наше такозване смрти, односно, за свих, веома брзо.
Шта је то – смрт? Смрт – то уопште није мртвачки сандук, то није одјећа мртваца, није црна трака на реверу, није гроб у глини. Смрт је – када сјеме нашег живота излази на површину земље и стоји под директним зрацима Божијег сунца. Умријети и одгојити зрно живота се мора још овдје, на земљи. То се у Јеванђељу назива „рађање духом“, „друго рођење“ човјека. Смрт, пак, тијела, представља остатак сјемена у земљи, излазак из земље. Сваког човјека који прими барем мали духовни квасац, макар најнезначајнији јеванђеоски бисер „у себе“, очекује – уопште не смрт, па чак ни близу тога. За мртве, пак, духом, наравно – мртвачки ковчег, гробови, црне траке – то су све реалности. И њихов дух неће моћи да изађе на површину истинитог живота, зато што они на земљи, за себе, за гријехе своје, нису умрли.
Као јаје, ми смо за други свијет затворени танком љуском тијела. И љуске наше пуцају једна за другом… Блажен је човјек који у тренутку пуцања те своје љуске бива жив, за будући живот већ формиран организам. А плача је достојно стање оног човјека, из којег исцури безоблична течност… која још може да буде одвратна по свом моралном мирису!
Овдје, на земљи, ми заиста пребивамо у тами духа, у „утроби“ духа. Па, зар није злочин ако се, налазећи се у таквом стању, не припремамо за своје стварно рођење, и сматрамо свој мрак – било идеалним безгранично-радосним мјестом живота (као што то сматра оптимистички атеизам), било неразумљивим мјестом бесмислених патњи (као што то сматра атеизам песимистички)?
Физичким очима смисао, наравно, није видљив, али је у њега веома лако, више него лако повјеровати, ако се само замислимо над собом и Јеванђељем. О том смислу урла сва природа; о њему почиње да урла и свака пробуђена душа човјекова.
Како бисмо ми, „не-одрасли“ људи требали пажљиво да се односимо једни према другим… Како у другом треба чувати то израстање, тај излазак на слободни ваздух, на Божије сунце!
Човјек је страшно – и за све – одговоран, и тешко је теоретски замислити несрећу човјека који се, атеистички проживјевши свој земаљски живот, „тако, баш као да ничега нема“, одједном нађе лицем у лице са реалношћу која је не само убједљивија и упечатљивија од ове земаљске, него превазилази све наше представе о реалности… Није ли о тим душама патио Господ у Гетсиманском врту? У сваком случају, и за њих је примио страдање Крста.
Када нас видљиво небо не би одвајало од неба невидљивог, ми бисмо дрхтали од страшне разлике и диспропорције која просто зјапи између анђеоске, торжествене цркве, и наше, земаљске цркве, цркве готово одусталих од војевања, килавих људских душа. Ми бисмо се ужаснули и јасно бисмо схватили истину коју сада не можемо да схватимо: шта је за нас учинио Господ Исус Христос и шта Он чини за сваког од нас. Његово спасење ми доживљавамо готово искључиво теоретски, апстрактно. Али када бисмо увидјели – са једне стране, као снијег бијеле и као муња свијетле чинове чистих духова, огњених, пламених духова који горе љубављу према Богу, љубављу какву ми ни замислити не можемо, духова који су устремљени ка спасењу све твари, и када бисмо – са друге стране, погледали на земљу, са стотинама милиона полуљуди – полуинсеката, са срцима устремљеним само према земљи, људи који прождиру једни друге, људи – самољубаца, сластољубаца, парељубаца, немиротвораца, људи опсједнутих тамним силама које су се залијепиле за њих – ужаснули бисмо се и задрхтали. Тек тада би се пред нама појавила јасна слика безусловне немогућности спасења „природним“ путевима. Наклапања окултиста о еволуционо-реинкарнационом кретању човјечанства према висинама би нам се открило – у најбољем случају – као безумно. Видјели бисмо да се тама над човјечанством не разрјеђује, него да се, напротив, згушњава… Схватили бисмо како класове, макар они били и са једним јединим зрном, беру небески жетеоци и носе на небо, како најмања искра Христова у човјеку – као једино зрно у класу – већ спашава тог човјека. Све тамно се прецртава, отсијеца, узима се само та једна искра, и она постаје вјечни живот човјеков. Слава спасењу Христовом! Уистину, ми ништа своје немамо, осим свог, у праху лежећег, достојанства људског. И из тог праха ми ничемо благодаћу Христовом и искром се вазносимо на небо. Али, вазносимо се, само под условом да се у нама запалила та искра љубави према Богу, да смо способни да се душом одгурнемо од свега што је смртно у свијету, да смо способни да примијетимо то смртно и у најмањем и најбезначајнијем, и да га одгурнемо од себе. Префињена осјетљивост према најмањем у себи биће за нас показатељ здравља наше душе. Ако атоми заиста у себи крију тачне сунчеве системе, онда је то прекрасан примјер органске једнородности сваког гријеха: малог и великог.
Прича о неопходности одбацивања чак и најситнијег гријеха доводи нас до најважнијег питања људског живота: питања о животу послије смрти.
Откровење Цркве тврди да душа, не ослободивши се од ове или оне страсти, преноси ту своју страст и на други свијет, гдје ће због одсуства тијела (до васкрсења) бити немогуће ту страст задовољити, због чега ће душа пребивати у непрестаној муци самоизгарања, непрестаној похлепи гријеха и похоте, без могућности да јој се удовољи.
Гурман, који у свом земаљском животу само и мисли о јелу, несумњиво ће се послије своје смрти мучити, будући лишен плотске хране – али не и духовне похлепе да за њом стреми. Пијаница ће се невјероватно трзати, немајући тијело које се задовољити може налијевањем алкохолом и чак ни на мало вријеме неће моћи да успокоји своју измучену душу. Блудник ће осјећати исто. Парељубац такође… Пушач – такође.
Лако је направити експеримент. Нека пушач проба да не пуши два-три дана. Шта ће осјећати? Мучење и нелагоду, коју ће моћи да ублажи свим животним разонодама помоћу којих одвлачи пажњу од мисли на дуван. Али одузмите од тога животне разоноде које одвлаче пажњу… И патње ће се увеличати. Не пати, уствари, тијело, него душа која у тијелу живи, навикнута да кроз тијело задовољава своју похоту, своју страст. Лишена задовољства, душа пати. Тако исто пати, наравно, и душа богаташа, када се изненада лиши богатства, тако и душа љубитеља покоја, када се лиши покоја, тако и душа самољупца, када добије ударац по свом самољубљу… Колико ли је само самоубистава било на тој основи! Све је ово искуство, голо искуство нашег земаљског живота. Већ овдје, на земљи, ми можемо да проводимо експерименте над својом душом. Сваки човјек би требао да буде далековид. Треба своју кућу чувати од поткопавања (Мт. 24,43).
Осјећајући све то, можемо ли ми спокојно да се предајемо страстима, и да их чак дијелимо на озбиљне и „невине“? Јер, ватра је ватра – била она од кућне пећи или од шибице. И једна и друга су мучне за човјека који је се дотакне, и једна и друга може бити смртна. Ми морамо схватити ту неоспорну истину да је свака страст, свака похота – ватра.
Божији Закон закључао је инстинкте тијела човјека у оквире, а вољној и осјећајној енергији душе даје истинити правац и смјер, да би човјек удобно и лако ишао према одухотворењу. Како треба називати човјека који се, схватајући све то, спокојно и лакомислено односи према својим страстима, који их извињава, успављујући све признаке спаситељне танане осјећајности у својој души?
Треба, прије свега, престати оправдавати своју похоту – чак и најмању могућу, треба је осудити пред Богом и пред самим собом. Треба се молити о избављењу, о спасењу. Спаситељ Господ се назива спаситељем не из неких апстрактних разлога, него из веома реалних. Спаситељ спашава од свих слабости и страсти. Он избавља. Он исцјељује. Савршено видљиво, осјетљиво. Исцјељујући, прашта. Праштање је исцјељење онога што треба да се опрости. Даје се оно само онима који су гладни и жедни те правде. Онима који би, просто, вољели да им се то деси, и који труну у тим својим жељама – исцјељење се не даје. Онима, пак, који горе пламеним, умољавајућим, устремљеним срцем – даје се. Зато што су само такви способни да оцијене дар Божијег исцјељења, да га не расточе и да поблагодаре за њега, да га пажљиво чувају Именом Спаситељевим од нових искушења зла.
Наравно, пушење је веома невелика похота, као што је и шибица невелика ватра. Али је и та похота духу одвратна, и немогуће је чак ни замислити некога из најближих Господових ученика како – пуше цигарету.
„Уништавај малу похоту“ – говоре свети. Нема таквог жира, који у себи не би крио храст. Тако је и са гријесима. Мала биљка-пузавица се лако ишчупа. Велика захтијева специјално оруђе да би се искоријенила.
Духовни смисао пушења и свих ситних противозаконитости духа „које се могу оправдати“ јесте распуштеност. Не само тијела, него и душе. То је лажно умиривање себе (својих „нерава“, како некада говоре, не осазнавајући у потпуности, да су нерви – плотско огледало душе). То „умиривање“ води ка све већем удаљавању од истинитог мира, од истинитог утјешења Духа. Такво умиривање је чиста илузија, фатаморгана. Данас – док имамо тијело – ту илузију морамо да понављавамо непрестано. Послије – ово наркотичко умиривање биће извор мучног заробљеништва душе.
Неопходно је схватити да се онај који „истреса“, напримјер, своју злобу – такође „умирује“. Али само, наравно, до новог напада злобе. Умирити себе удовољавањем страстима се – не може. Умирити себе могуће је само супротставивши се страсти, уздржавши се од ње. Умирити себе могуће је само – ако понесемо Крст борбе против сваке страсти, чак и најситније, Крст њеног неприхватања у нашем срцу. То је пут истините, тврде, сигурне и – што је најважније – вјечне среће. Онај који се уздигне над маглом, види сунце и вјечно плаво небо. Онај који се уздигне над страстима улази у сферу мира Христовог, неописивог блаженства које почиње већ овдје, на земљи, и које је доступно сваком човјеку.
Илузорна је срећа – цигарета. Исто као што је то и – наљутити се на некога, пред неким се узгордити, офарбати за људе своје образе или усне, украсти мало парче слаткиша – малу пару са црквене тацнице Божије природе. Не треба се гонити за таквом срећом. Њен директни логички сљедбеник јесу кокаин, ударац човјека у лице или пуцањ у њега, кривотворење драгоцјености. Блажен је човјек који, када обрете такву срећу, од себе је одгурне праведним и светим гнијевом. Та – у свијету царујућа – демонска срећа је блудница која се умијешала у брак човјекове душе са Христом, Богом Истине и чисте, блажене радости.
Свака утјеха изван Духа Светог Утјешитеља јесте безумна саблазан, мамац на којем граде своје снове сви конструктори земаљског раја. Утјешитељ је само један – Творачки Дух Истине Христове.
Молити се духом, пушећи цигарету – немогуће је. Немогуће је проповиједати са запаљеном цигаретом. Пред уласком у храм Божији цигарета се баца… али храм Божији – то смо ми сами.
Ко хоће да сваке минуте буде храм Божији – одбациће цигарету, као и сваку лажну мисао, као и свако нечисто осјећање. Однос према малом душевном кретању у себи представља топломјер ватре човјекове вјере и његове љубави према Богу.
Замислимо овакав примјер из живота: дуван, као биљка, у себи нема никаквог зла (као и златни пијесак, као и памук, из којег се прави новчана банкнота). Кајсија је Божија биљка. Алкохол може да буде веома користан за човјеков организам у одређеним тренуцима и у одређеним дозама, нимало не противрјечећи духу, као умјерена количина чаја или кафе. Дрво – материјал из којег се прави намјештај, све је то – Божије… А сада ћемо све то сложимо по сљедећем реду: у удобној и мекој фотељи се разбашкарио човјек, димиња из кубе и свако мало припија кајсијевачу… Може ли човјек у таквом стању да води бесједу о Живом Богу – може ли да се моли Богу Живом? Физички – може, али духовно – не. Зашто не? Па, зато што је тај човјек сада распуштен, зато што је његова душа утонула и у фотељу и у дим цигаре и у кајсијевачу. У тим тренуцима он готово да и нема душе. Он се, као блудни син Јеванђеља, скита „по далеким крајевима“. Тако човјек може да изгуби своју душу. Губи је он, заправо, сво вријеме. И добро је – ако је сво вријеме и налази, ако се бори де је не губи, ако трепери над својом душом, као над љубљеним новорођенчетом својим. Душа је новорођенче бесмртности, незаштићено и беспомоћно у условима свијета који нас окружује. Како бисмо ми само требали да привијамо на груди своје, на срце своје – душу своју, како бисмо ми само требали да волимо њу, предназначену за вјечни живот… О, како бисмо требали да ишчеткавамо сваку, чак и најмању флекицу са ње!
Показали смо примјер који доказује да је немогуће сачувати душу ако је сластољубљиво окружимо предметима као што су фотеља, цигарете, ракија. Примјер је намјерно сликовит, мада у животу зна да буде и далеко сликовитијих, са још живљим бојама. Али ако узмемо и неки сивљи примјер, са истом том распуштеношћу духа – ништа се промијенити неће; све ће остати у истој тој атмосфери, у којој ће бити мањи гријех ћутати о Христу, него говорити о Њему. То је уједно и одговор – зашто свијет ћути о Христу, зашто ни на улицама, ни у салонима, ни на пријатељским бесједама људи не причају о Спаситељу Васељене, о Једином Оцу свијета, без обзира на мноштво људи који у Њега вјерују.
Не бива увијек срамота човјека од људи да пред њима говори о Богу; некада човјека зна да буде стид од Бога када пред људима говори о Њему. Свијет инстинктивно осјећа да је у ситуацији у којој се он налази сво вријеме – мањи гријех ћутати о Христу, него што је о Њему говорити. И ево, људи ћуте о Богу. Страшан симптом. Свијет се наводњава легионима ријечи; језик човјеков је опсједнут тим пустим легионима и – ни ријечи, готово ни једној јединој ријечи о Богу, и Почетку и Крају и Средоточју свега.
Јер, проговорити о Богу значи – аутоматски обличити и себе и цијели свијет. А ако се ријеч о Богу ипак и каже, тешко ју је изговорити до краја – и пред собом и пред свијетом.
Ако човјеку нису одвратни његови мали гријехови, он је духовно болестан. Ако одвратност постоји, али „нема се снаге“ надвладати слабост, значи, она се оставља док човјек не покаже своју вјеру у борби са нечим за њега опаснијим од те слабости, а она му се оставља ради смирења. Јер, није мало људи који су наизглед непорочни, који нити пуше нити пију, али су налик, према Лествичнику, на „гњилу јабуку“, односно, који су препуњени, јавном или тајном, гордошћу. И нема друге, него да се њихова гордост смири неким падом. Али изван Царства Божијег и његових закона остаје онај који, из ових или оних разлога, сам себи „дозволи“ ситне гријехе. Такав човјек, „успављујући“ своју савјест, постаје неспособан да преступи границу стварног живота духа. Он заувијек остаје налик на младића који прилази Христу и истог тог тренутка од њега са тугом одлази – некада, чак, и без туге, из простог разлога… да би… „запалио“!
Ригорозност и пуританство су потпуно туђи јеванђеоском духу. Фарисејска праведност без љубави, у очима Божијим, тамнија је од сваког другог гријеха. Али је топло-хладност хришћана у испуњењима заповиједи – такође тамна. И фарисеји, и они који тргују и пуше у храму Божијем – подједнако бивају изгнани из храма.
Јер, воља Божија јесте „освештање наше“ (1 Сол. 4,3). Префињена савјест ће сама изоштрити вид ради распознавања те туђе прашине која лежи на ранама душе.
Син Божији и Син Човјечији дао нам је једну заповијед о жудњи: „Будите савршени, као што Отац ваш Небески савршен јесте“. У њој Господ као да нам говори: Људи, Ја вам не дајем мјере – одредите је сами. Одредите сами мјеру ваше љубави према чистоти Мојој и мјеру вашег послушања тој љубави.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На исповиједи често неразумно свједоче људи о том истом, не схватајући да су они ту не ради самооправдања, него ради самоосуђења.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *