НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

Проблем личности
 
Постоји израз: „повикати туђим гласом“. Тај крик је испадање човјека у под-човјечију безлику стихију. Без обзира на сав технички прогрес нашег времена (а дјелимично и захваљујући њему), није мало људи који у наше вријеме урлају „туђим гласом“ – од страха, од патње, од неспоразума, или од незадовољства жестокошћу других. Али, можда је још карактеристичнија особина нашег времена чињеница да многи људи у данашњем свијету говори туђим гласом. Личност човјека се стандардизује, уоппштава, брише.
Задивљује то, што сваки од три милијарде људи на земљи посједује јединствени, непоновљив и незабораван глас. Бесмртна личност је запечаћена у сваком човјеку, и одражава се у непоновљивим цртама и изразима његовог лица, у његовом погледу, гласу, па чак и у посебним линијама коже на његовим прстима… Птице ми препознајемо по њиховим заједничким гласовима, а човјека – по личном, непоновљивом, јединственом, назаборавном гласу и потпису. Није ли то свијетли доказ бесмртности човјечије личности? Наравно да јесте.
Када се људи духовно удаљују од свог Творца (тим прије – када се боре против Њега), они тим одлазе и од самих себе. А враћајући се Богу, вјерујући у Бога, човјек се враћа самом себи, својој души. О томе и говори прича Јеванђеља о блудном сину, који је отишао од оца, и који се послије вратио њему. Такав је закон духа: заборављајући Бога, човјек заборавља своје сопствено лице, деперсонализује се. Губећи истину, човјек са њом губи и живот. И све тешкоће и све несреће и неуспјеси човјечији (нарочито у брачном и породичном животу) повезане су са тим.
К.И.Чуковски је тачно писао о стилу који деперсонализује човјека, и назвао је тај стил – стил „канцеларит“. „Канцеларит“ није само област канцеларије, него и друштвеног живота. Он је једно од испољавања туђег гласа у човјеку.
Овом стилу свесрдно потпомаже техничка цивилизација, ако она није побијеђена свијетлим духом човјековим, ако није уравнотежена културом. Човјек гордо и ташто покорава земљу и планете, али – тако ријетко и тако недовољно он царује над својом душом, над својом рјечју, над искреношћу своје ријечи и срца… Зато у свијету тако много људи урла или говори „туђим гласом“. Не само појединачне личности, него и цијели колективи говоре стандардно, мумљају шаблонском мишљу, до у копејку прецизно, до у рубљу лажно…
Онај који оде од Бога, одлази и од самог себе. У човјечанству се развија мимикрија мисли и воље, словесна[1] и емоционална ономатопеја. Личности су позване да буду непоновљиве, да допуњују једна другу, да служе једна другој својим посебним даровима и талентима. А данас у свијету ријечи нема ничега, или готово ничега, осим ономатопеје. „Туђим“, некаквим „не својим“ гласовима људи ступају у свађу, па чак и у дијалог, и растварају један другог у апстрактностима, прекривајући један другог мртвим лозинкама, стандардним квалификацијама. Ту је главна драма човјечанства. Само лични глас човјека одражава истину, заложену у највећу дубину створеног, у саму суштину човјека.
У марксизму има једна веома агилна мисао – да не треба толико мислити и памеовати о свијету, колико треба – мијењати свијет. Двије хиљаде године прије Маркса, та мисао је била изречена у Светом Писму, у огромно дубљој форми: „Вјера без дјела је мртва“, вјера човјека „оправдава се од дјела“. А још много раније и ових апостолских ријечи, човјеку је било откривено да га је Бог позвао да обрађује земљу својим стваралачким радом и да је мијења, трудећи се на њој „у зноју лица свог“. Али ако човјек буде покушавао да „промијени свијет“ без осазнавања основног смисла живота овог свијета и свог живота у њему, руководећи се само некаквом мишљу о титанској измјени земље – из свега тога неће ништа изаћи, осим патњи и хаоса. У 70-им годинама XX вијека ми већ врло добро знамо за то. Зато и славна Марксова мисао да не треба философирати о свијету, него га мијењати, не значи сама по себи ама баш ништа. Циљ, средство и квалитет тих „промјена“ свијета морају доказати своју благодатност. Народна мудрост опамећује површне активисте: „седам пута мјери, једном сијеци“. У црквена звона се удара тек након што се погледа у црквени календар. Чак и најенергичније „мијењање“ било чега, без свијетлог разума и духа, бесмислено је и бесчовјечно. И Исак Сирин је рекао да је чак и љубав – највише добро свијета – несавршена без мудрости. И идеја „промјене свијета“ без дубоког поимања свијета и човјека, јесте сила која развија зло.
Онај који осмишља историју, са њеном тамом и њеним свјетлом, постижући бесмртну дубину и високи циљ човјечијег живота, не може а да не закључи да човјек, прије свега, мора да постане прави човјек, да би у бољу страну почео да мијења свијет. А када морално слијепи људи почну да „мијењају свијет“, они га мијењају на гору страну. Они хоће да „промјене свијет“, не познавајући тај свијет, не вјерујући у моралну суштину – нити свијета, нити човјека. Како побољшати свијет, не побољшавајући човјечије срце? Океан крви је проливен, и продужава да се лије, ради апстрактних пројеката будућности. Зато Свето Писмо, откривајући Лицо Божије, не позива просто на дјелатност ради дјелатности, или на промјену ради промјене, него на слушање Истине и на послушање Њој, у сили Духа, и на испуњење воље Онога Који је све створио и свему дао пут. Он је човјеку дао пут истинског мијењања свијета, пут очишћења, праштања, узвишења, освештања и преображења. И само сусревши Оца својега, чувши Његов глас, ми почињемо да схватамо себе и свијет. И тада видимо – шта у себи треба поправити, и шта у свијету треба измијенити.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. логосна, разумна, умна

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *