НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

Учитељство
 

„Ја сам дошао ради тога, да би
живот имали,
и да би га имали на претек“.

(Јн. 10:10.)
 
Ако је учити (другог) тешко, онда је учити учитељству још теже. Зато што је учитељство и велики гријех, и највеће добро.
Учитељство је гријех зато што: „не називајте себе учитељима, јер је Један у вас Учитељ – Христос“ (Мт. 23:10). И „браћо моја, не будите сви учитељи; знајте да ћемо се подвргнути великој осуди“ (Јак. 3:1).
Учитељство је добро, зато што „ко изврши и научи, тај ће се великим назвати у Царству Небеском“ (Мт. 5,19) и – „Како су красне ноге… оних који доносе глас о добру“ (Рим. 10:15).
Тешко је извршити (заповиједи) и учити. Тешко је блаженство учитељства, и тешко је избавити се од његовог гријеха. Онај који учи (друге) уподобљује се Богу. Онај који учи неправилно (на неодговарајући начин и не у одговарајућем духу), постаје налик на идола и ђавола. У томе је крст истинитог учитељства, и слава његова.
Јеванђеље је Ријеч упућена не само ученицима, него и учитељима, јер је ученик Божији – човјеков учитељ. Живјети по Христу – то значи непрестано учити све и учити себе кроз све и од сваког. Живјети по Христу значи – непрестано се учити.
Учење истини других јесте само раст у учењу себе.
Ко јеванђеоски себе учи (показује љубав Божију према себи), може да учи и друге. Онај који правилно себе учи, излијева се правилношћу свога срца, и свог учења, на друге. Зато што друге види као честице себе самог. И на њих излијева своје познање љубави. На њих лучи своје познање истине; и ријечима, и дјелима, и ћутањем, и молитвом.
У ономе који љуби, све учи; ништа не пребива у покоју, све се излијева, лучи, приопштава се ка свему, и све приопштава својој љубави.
Учитељство Христово јесте осољавање Свијета – кроз људе. Људи – једних кроз друге.
Лажеучитељство је сијање кукоља (Мт. 13:25) – горке траве зла и незнања.
Сијање учења је једнако сијању хљеба. Ријеч небеска сије се кроз ријеч човјекову. Ријеч човјечија је попут зрна; ријеч Божија је сила живота у том зрну. Зрно мора да сагњили, и ријеч човјечија мора да се сатре. Сила Божија, оплођујући ријеч човјечију, даје плод. Суд над ријечју је ћутња, у којој све истинито зри и расте (митр. Филарет).
Ријеч о духу мора бити ријеч духа. Иначе ће бити лажна.
Ријеч истине је танана жица по којој дух Божији тече према срцу човјековом и мијења срце. „Ви сте већ очишћени ријечју коју вам говорих“ (Јн. 15:3).
„Ја – говори Господ – испитујем срца“ (Откр. 2:23).
„Вјера је од слуха“ (Рим. 10:17). Вјера је промјена природе; она није убјеђење, него промјена природе; она није убјеђење, него мијењање и претварање човјека. Слух и ријеч, пак, јесу проводници вјере до срца – од другог срца.
Свијет је пун различитих колебања и таласа. Позитивни и негативни покрети духа се врше иза прага наше свијести, и они се само дјелимично могу уловити нашим животним искуством (Јеванђеље – о трави која, иако невидљиво, примјетно расте Мк. 4:26-29).
Учитељство је горење и лучење истине, независно од тога да ли је оно отворено или скривено („Нема ничега тајног, што неће постати јавно“). Истинито учитељство сазријева са тајним човјеком срца (1 Петр. 3:4), и не може се сакрити, ни од људи, ни од анђела. (Од људи – некада и може, од анђела – никада; зато увијек постоји сила за свијет и његово спасење). Блажен је подвиг проповиједника Слова, оних који „проповиједају с кровова“ (Мт. 10:27); блажен је подвиг безмолвног скитања, у процјепима земље (Јевр. 11:38) светих отшелника. Њихова свјетлост учи и грије милионе људи…
„Од вишка срца говоре уста“ (Мт. 12:34). Шта је тај „вишак“ срца?… Влага отровна има отровна испарења. Миомирисна миомирише својим испарењем. Духовна садржина срца се не може сакрити, њена се свјетлост пробија кроз човјека, лије се из његових очију, силази са језика, са свих његових покрета и црта.
У сакривеном, унутрашњем животу човјека акумулирају се енергије – добре, или зле. Добре не могу да живе у једном те истом срцу заједно са злим, као што вода не може да пребива на истом мјесту са огњем. Или огањ уништава воду, или вода гаси огањ. Њихова борба представља муку човјековог срца. Мучење ишчезава тек послије побједе – било добра, било зла, и човјек се или успокојава у злу и самовољи, постаје (сатански) „изнад добра и зла“ (Ниче), или налази покој Господњи – благословену „суботу“ слободе од страсти и похоте. Прво „успокојење“ представља израз духовне смрти; друго – живота у Христу.
Сваки човјек има своју садржину срца. И управо над овом садржином мора човјек да се труди, да би увидио Господа, да би опипао Господа својим рукама. Блаженство ово обећано је онима који су чистога срца (Мт. 5:8). Огањ Духа мора да из срца испари све воде, капи и пјену страсти (греховних самовоља). Вода Крштења мора да угаси све „запаљиве стријеле нечастивог“ (Ефес. 6:16), сав огањ похоте и гријеха.
Да би се једино виша природа воцарила у срцу, животворећи га огњем светиње, и хладећи водама Вишег живота.
Вода живота се патвори – у злом срцу – мртвом водом, и огањ славе горње се фалсификује огњем пакла. Вода гријеха и смрти бива спржена огњем љубави јеванђеоске, и огањ пакла се гаси водама благодати.
Али све док се не деси васкрсење човјека (још у овом животу), иде борба за вјечни живот: радост и мучење човјеково.
„Вишак срца“ јесте лучење затечене (у садашњем тренутку) садржине срца. Вишак треба чувати, не показивати га. У томе је закон примарне духовности човјека. Треба управљати својим „вишком“, умјети њега уздржавати. Зли треба уздржавати, и у пепео претварати. Добри треба уздржавати – чувати, као нешто драгоцјено, скривено, нектарно, као нешто што нестаје – ако се са њим непажљиво и неблагоговејно поступа.
Вода благодати се даје ономе ко умије да чува. Огањ духа небеског се повјерава ономе ко умије не само да га мудро открива у Свијету, него и да га огради рукама својим од болесних очију свијета.
„Вишак“ свој благодатни треба чувати, као зјеницу ока срчаног, хиљаду пута префињенијег од оног вањског, које гледа на пролазне појаве у свијету.
Нехотице људи углавном показују своје зло. Хоће да сакрију, али – не могу. Нека и показивање добра иде истим тим путем. И тек тада ће се показати истинити вишак. Ако сами почнемо да показујемо своје добре „вишкове“ – открићемо своје неутврђено срце и – растргнуће нас (Мт. 7:6). Ако будемо сакривали срце, открићемо његов вишак, и то у оној мјери, у којој смо сакрили срце… Зато што ће Господ откривати Свој вишак љубави кроз наше, за своју истину умрло, срце. Чудесан је и префињен тај закон; блажена је његова примјена. Њу видиш на скромним, на савјесним, на људима који не знају своју истину, али који својом истином сијају људима.
Јавно учи људе само онај, који умије да учи тајно. Да тајно просвјетљује себе, да тајно одражава свјетлост Божију у свијету.
„Нека твоја лијева рука не зна шта ради десна“ (Мт. 6:3), „Помоли се Оцу твом тајно“ (Мт. 6:6)… „Гледајте да милостињу вашу не чините пред људима, да вас они виде (т.ј. не ради тога) (Мт. 6:1)… „Царство је Божије налик на горушично зрно, које је мање од свог сјемења“ (у свијету земаљских појава) (Мт. 13:31,32). Тајни однос према свијету који нас окружује, однос сакривен у Господу. Предавање себе и дјела својих Свевишњем.
Оптински старци су углавном обличавали прикривено (у облику неке приче или догађаја из њиховог личног живота). Тајанствено уразумљење дјелује најоштрије, оно „расијеца“ човјека. Расијеца нас Ријеч Божија која најиндиректније, односно, не са принудом и са оштрином улази у нашу душу. Ми тражимо убјеђење које не силује нашу слободу, а свака људска ријеч нас дави; само Ријеч Божија (макар и у ријечи човјековој) – зове нас, јављајући своју љубав. Ријеч, пак, људска – наговара и принуђује.
Бог Живи највећа је слобода и миловање. Тим миловањем ми морамо бити испуњени, и тада ће наша ријеч учити и ослобађати.
Јавно учитељство јесте свједочење; или, другим ријечима, мучеништво. Мученик на грчком значи „свједок“, и свједок (истине Божије у свијету) је увијек мученик. Јер он мора да надвлада трње сопственог срца, и бодље ђаволове, и цијелог свијета. Свједочење је јавно учитељство у свијету. Истина мора да прожме све – до посљедње сфере свијета, до најдаљег његовог таласа; да обухвати слух и глас, ваздух, дах и језик. Када свједочимо (јавно говоримо истину Божију у свијету и о свијету), ми говоримо не само оном човјеку који нас у датом тренутку слуша, него и цијелом свијету: анђелима и људима, сунцу, ваздуху, Земљи и небу… Јер истина, изречена звуком гласа људског, пролази сва небеса (Рим. 10:18) и, увесељавајући анђеле, лијеже код Пријестола Божијег, као неко сјеме које ће бити васкрснуто у Посљедњи дан. Базмјерно је вриједно то исповиједање ријечи, свједочанство Истине, кроз човјека, у свијету грешном! Заиста, ко се не постиди Христа, Сина Божијег (Његове истине, Његове чистоте), тога се и Син Човјечији неће постидјети када дође у слави Својој, – „са светим анђелима“ (Лк. 9:26), додаје Јеванђеље. Јер, анђели јесу свједоци наших ријечи.
Истина се може говорити само „од вишка срца“. И не може се слушати о Истини „без проповједника“ (Рим. 10:14). Али, „како проповиједати, ако нисмо послани?“ (Рим. 10:15)… Свијет мора да слуша истину Божију – од себе, од својих уста, од уста људи грешних… „Твојим устима ћу ти судити, раб лукави“ (Лк. 19:22). Због тога анђели на земљи ћуте, а људи бивају послани. Њиховом срцу се даје „вишак“, и тај вишак даје им снагу свједочења. А свједочити се може само о томе што „очи видјеше“, што „руке опипаше“ (1 Јн. 11). „О Слову Живота“. Срце мора опипати, срце мора видјети Христа. Само такво свједочење се прихвата на судовима Божијим и човјечијим.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *