АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

То, што треба памтити
 
К.С.Луис написао је једну од својих књига на основу измишљених “писама старог ђавола свом братићу”. У тим писмима искусни ђаво подучава свог младог и неискусног братића како да анализира проблеме савременог човјечанства и како да утиче на подсвјест људи, играјући на карту њихових слабости, порока и недостатака. Луисова књига луцидно показује психолошки процес разлагања људи злом. Стари ђаво учи свог “братића” да удаљује људе од Бога свим средствима и мрежама. Да би у томе успио, стари ђаво налази да је један од изузетно успјешних метода – непрестано показивање људима привиђења будућности која се никада не остварују; примамљивање људи фатаморганама, наговарање на данашње злочине ради сутрашње среће.
Блаженство душе изван моралне сфере је, наравно, недостижно; али, ради магичне, само вањским средствима достизане среће човјек је у стању да се по стотину пута одрекне од светиње и да начини свако зло – да одбаци свог Творца и да изда брата… У том смјеру ђаво и хоће да “помаже” људима.
Творац је дао човјеку живот да би овај достигао свијетлу вјечност. Бог хоће да људи живе свијетлом вјечношћу у свакој тачки свог земаљског времена, која и јесте јединствена њихова “садашњост”. Само тренутак садашњег времена јесте тачка додира човјека са реалношћу Вјечног. Човјек посједује само садашње вријеме, и само се њиме може користити својом слободном вољом. И Бог нам је открио да ми вјером можемо добити од Њега снагу и благодат за свако садашње магновење. Зато брига ђаволска, у великој мјери, и јесте да одводи људе од Божије благодати у садашњем тренутку. Зли дух тјера људе да сво вријеме живе у “будућности”. То, што је будућност сакривена од човјека и не подлијеже његовом планирању, човјек не схвата. И – трудећи се само у име материјалистички појмљене “будућности”, људи, у суштини, живе изван реалног битија. Та нереална – за човјеку душу – материјалистичка будућност и јесте стварни “опијум” за душу.
Појам “будућности” најмање од свега личи на “вјечно” – говори Луис. “Будућност” је “нај-изван-временији”, најнереалнији дио времена човјековог.
Бог хоће да људи мисле и о будућности, али само у својству припреме за остваривање садашњих добрих дјела и праведности. Припрема за вјечност је дуг и садашњег тренутка. Бог хоће да човјек, у служењу Њему и другим људима, не одаје сво своје срце “будућности”, него да живи вјечним и садашњим. Али управо то не желе зли духови. Њима је потребно да се човјечанство непрестано “гони за дугом, никада је не достижући”; њима је потребно да у тој трци људи забораве на смисао и циљ свог живота и на драгоцјеност сваког свог садашњег тренутка, ради дјела добра и правде.
Ђаво назива тишину “ужасном силом”; он позива да се живот испуни шумом. “Свако магновење човјечије мора бити испуњено величанственом динамичношћу, шумом, фанфарама које најављују “славље и немилосрдност”. Шум је јединствена самозаштита зла од гласа тихе човјекове савјести, од тихог Слова Божијег… “Сав свијет ћемо претворити у Шум!” – говори ђаво. “И већ смо подоста достигли у том смислу, али (принуђен је да призна зли дух) зле силе још увијек нису довољно шумне у свијету”.
Луис са великом проницљивошћу показује особине социјалних учења и утопија које култивишу антирелигиозно начело, лажући људе привиђењима будућности.
Код Леонида Леонова, у осмој глави другог дијела књиге “Руска шума” има једна карактеристична бесједа руске идеалисткиње Поље са активистом комсомола, Сапашковим. Високим, примамљујућим ријечима о будућем благостању народа у резултату започете изградње, Сапажков је завртио главу Пољи… “Овај… а шта ће бити послије?” – пита Поља Сапажкова. “У ком смислу… послије?” – “Мислила сам, – говори дјевојка, – шта ће бити даље, послије, напримјер, сто година… када све неопходно буде изграђено, сви непријатељи побијени и када стари свијет оставимо у прошлом?” Тако просто дјевојчино питање Сапажкова збуњује, и он жури да заврши разговор са Пољом. “Извини, Вихрова, немам сад времена да ти откријем ту тајну историје: то је за сада велика тајна! Наврати за сто година… па ћемо натенане размотрити планове за будућност”… Тако се наругао материјалиста, умјесто да одговори на дубоко питање руске дјевојке. Али шта је он и могао да каже? Слободно развијање идеје њему се не препоручује.
Као привиђење које је мамило народе у срећну будућност, прошао је са фанфарама по Европи, и ишчезао, национал-социјализам. И, колико је фатаморгана ишчезло у историји! Али корачање по свијету митова који су основани на невјерју у бесмртност човјекове душе се наставља, и даље уз те исте фанфаре које боготворе будућност. И даље грме оне, те фанфаре, заглушујући човјечију савјест и вјеру човјека у виши свијет. Људски рад се не утврђује у спокојном труду, него у остваривању неких изузетних дјела, магичних скокова у будућу количину и из ње, као, механички произилазећим квалитетом. Шумне лозинке плету легенду “будућности”… Само је на смрт своју заборавио човјек. И на зло је своје заборавио. Ипак – зло и смрт се неће истријебити никаквим материјалним средствима, никаквом изградњом, никаквим космонаутима. И никаквим се шумом од зла сакрити не може. Спас је само један: Христос Васкрсли.