НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

Седам слова о земљи Гадаринској
 

  „…И дођоше у околину Гадаринску која је напротив Галилеје.
А кад изађе Он на обалу, срете Га један човјек из града у коме бијаху ђаволи од много година, и у хаљинама се не облачаше, и не живљаше у кући, него у гробовима.
А кад видје Исуса, повика и припаде к Њему и рече гласно: што је Теби до мене, Исусе, Сине Бога Свевишњега? Молим Те, не мучи ме.
Јер Исус заповједи духу нечистоме да изађе из тог човјека; јер га мучаше одавно, и метаху га у вериге и у пута да га чувају, али он скиде свезе, и тјераше га ђаво по пустињи.
Исус га запита говорећи: како ти је име? А он рече: легион; јер многи ђаволи бијаху ушли уњ.
И мољаху га да им не заповиједи да иду у бездан.
А ондје пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти им.
Тада изађоше ђаволи из човјека и уђоше у свиње; и навали крдо са бријега у језеро, и утопи се.
А кад видјеше свињари што би, побјегоше и јавише у граду и по селима.
И изиђоше људи да виде шта је било, и дођоше к Исусу, и нађоше човјека из кога ђаволи бијаху изишли, а он сједи обучен и у здравом уму код ногу Исусовијех; и уплашише се.
А они што су видјели казаше им како се исцијели бијесни.
И мољаше Га сав народ из околине Гадаринске да иде од њих; јер се бијаху врло уплашили. А Он уљезе у лађу и отиде натраг.
Човјек пак из кога изиђоше ђаволи мољаше Га да би с Њим био; али га Исус отпусти говорећи:
Врати се кући својој, и казуј шта ти учини Бог. И отиде он, проповиједајући по свему граду шта му учини Исус.“

(Лк. 8:26-39)

 
Видим ту земљу Гадаринску, на коју се био искрцао Господ са ученицима Својим послије буре на Галилејском језеру… Земља – мало насељена. Планине, камен, пијесак. Са стране Тиверијаде и Магдале она личи на лагани дим – тајанствена је то и сурова земља, чак и под плаветним небом, у јасно, сунчано јутро.
Господ је изашао на обалу. Срео Га је Гадарињанин – човјек, опсједнут злим духовима, познат мјесном становништву, који је живио у гробовима – малим пећинама у стијенама. Изнутра мучно растрзаван, он је дошао близу обале, јер је, вјероватно, ка језеру био привучен неочекивано наступившом тишином.
Само што се свијетла појава Господова дотакла његовог погледа, он је заурлао. Безвољно оруђе неке унутрашње силе која је живјела у њему, он није могао да живи са људима. Нити су га људи могли принудити да живи по људским законима. Непрестано се мучио од самоубилачког духа, потпуно беспомоћан, никако се није могао од њега избавити. Такве, душевне муке, које се свуда уочавају у свијету, ужасније су од било каквих физичких патњи.
Опазивши лик Господов, човјек, опсједнут злим дусима, урла, али не бјежи. Не бјежи – зато што га свијетла сила привлачи ка себи. Урла – зато што га зла сила мучи и нагони у бијег, али већ више нема снаге да се да у бијег. Она је већ свезана, једним јединим видљивим присуством Господа Исуса. И – опсједнути човјек урла: „што је Теби до мене, Исусе, Сине Бога Свевишњега? Молим Те, не мучи ме“… Демон се крије и виче, у име опсједнутог човјека – као да то сам човјек не жели да види Исуса; бијес хоће да испадне као да Исус мучи човјека. Бијес покушава себе да спаси, и дефинитивно да погуби напаћену човјечију душу, отргнувши је од за њу јединственог спасења…
Човјек који није духовно дубок, који је духовно не-опитан или који не вјерује – чује на гадаринској обали глас само једног човјека; мада би и таквом човјеку морало да изгледа чудно – како човјек који је опсједнут демонима и који свијести своје не посједује, који никада није видио Господа и којем нико о Њему никада и ништа није причао, моментално, на први поглед, познаје силу Свевишњег Бога у Човјеку? То још увијек нико од људи не зна, али бјесови већ знају. Њиховом тамном – али духовном – свијету је већ јасно да Господ није само човјек. Али то није благодатна просвијетљеност истином; то је само емпиријско доживљавање огња Божанског, огња који пржи тамне природе. Невидљиви зли дух урла језиком несрећног човјека, предосјећа свој скори пораз и већ осјећа, од близине Исусове, огњену патњу.
Да, тако и морају да урлају зли духови у присуству Сунца Правде, Господа Исуса Христа, Сунца Које их пржи… Но исто тако морају да урлају и људи који изгањају Господа из својих домова, из својих држава, из свога срца…
Само присуство Господа већ мучи нераскајане. Тама бива убијена свјетлошћу… Лопов не воли Сунце. У томе је сва дубина психологије сваког невјерја, сваке антирелигиозности. Највиша, Божанска свјетлост – везује, полаже границе својевољи, пржи нечистоту, огњем који је не уништава али вјечно траје… И, ако је срце пуно нечистоте, гордости и безакоња, ако је воља устремљена ка тами – душа се боји да се дотакне Јеванђеоске Истине, она се крије од Христа. А ако јој се изненада и деси да се сретне са Христом, она, мучена Свјетлошћу која реже њене болесне очи, запаљена у својој грешности, урла: „Шта је Теби до мене, Исусе?“… „Не мучи ме!“… „Ја нисам монах!“… „Ја живим у свијету и морам се потчињавати његовим захтјевима“… „Ја носим плот и морам се потчињавати њеним законима“… „Иди од мене са Твојим заповиједима пуним истине и правде, савршене чистоте, истинске љубави. Иди од мене, Исусе… не мучи ме Свјетлошћу Својом!“
Зар тако не урла свијет? Да, тако ми, људи, урламо. Или тај крик изражавамо у безгласном осјећању.
Зло је једно те исто, и у демонима, и у људима. У бјесовима је оно понекад отворено, директно, уз сво демонско лукавство. Али закон духа је апсолутан: Божанствена јеванђеоска свјетлост не освјетљује свима животни пут; не свих она утјешитељно огријева у хладном свијету. Блажен за праведне и смирене душе, Огањ Љубави Божије је мучитељни пламен – за нераскајане.
Допуштајући постојање у свијету људи опсједнутих злим духовима, и јавним чинећи тајно дејство тамних сила, Господ нас упозорава и учи.
Учи нас да упознамо свог противника. И учи нас да упознамо свог Спаситеља. Ми често свог Спаситеља не знамо само зато, што не знамо свог непријатеља. Ми не вјерујемо да у свијету постоји смртно, страшно зло, од којег је спасити се могуће само уз помоћ Јединог Спаситеља; зло, од којег сви морамо да се спашавамо.
Јеванђеље је дато не само ради небеског утјешења! Оно нам је дато и да се препаднемо од наше човјечије грешности. Утонули у љеност и инертност, ми, људи, морамо се препасти, ранити се злом. Само ако осјетимо реални бол од зла и његово непријатно дјеловање на нама, ми ћемо бити способни да се срцем устремимо према добру, да се протегнемо према њему, као према сидру нашег спасења. И – да познамо Спаситеља као Источника и Сунца Добра.
Црква на земљи, такође, није дата људима само ради утјешења њихове страдалне душе прекрасним хармонијама и звуцима који воде ка небу. Храмови стоје на земљи и ради тога, да би човјек имао мјесто гдје би он, дубље него игдје, могао да задрхти пред вјечношћу, да затрепери над својом душом. Да задрхти пред Богом, када увиди, макар само на једно магновење, ту страшну вјечност, којој је сваки човјек на земљи тако непостижно близак.
Ми живимо и долазимо у свој храм да бисмо се, увидјевши Свјетлост Христову, протегнули ка њој свом својом душом и завапили Господу – не демонским ријечима: „Шта је Теби до мене, Исусе?“, него – људским ријечима: „Ти си ради мене дошао, Исусе!“. Не демонским ријечима: „Преклињем Те, не мучи ме“, него благословеним ријечима: „Господе, очисти ме; колико год да буде бољело, како год се моја сластољубива и грехољубива душа буде мучила – очисти ме, спржи ме Својим спаситељним и очиститељним огњем!“
 

II
 
„Јер Исус заповједи духу нечистоме да изађе из тог човјека“. Зли дух је добио супротно од онога што је молио. Он је хтио да Исус оде од њега; али он сам је морао да бјежи од Лица Исусовог.
Прије него што се замислимо над тим, за њега мучитељним, а за нас радосним догађајем, зауставимо своју пажњу на неке карактестичне црте човјека опсједнутог бјесовима. У чему се манифестовало дејство зле силе у њему? – Прије свега, огромно унутрашње оптерећење и тежина, неко страшно беспокојство, безразложна узнемиреност је владала тим човјеком, тјерала га је да бјежи од људи, да их се боји и да их мрзи. Живјети у гробовима-шпиљама њему је било мање мучно, него у кућама, са људима. Огромна физичка сила се буквално улијевала у опсједнутог, и чинила га способним да се бори против неколико људи истовремено и да чупа и цијепа чврсте окове. Као и многи, нама савремени, злим духовима опсједнути људи, гадарински паћеник је посједовао ненормалну снагу. Одсуство духовне снаге, силе Божије, у њему је било надомијештено нараслом силом плоти.
„У здравом тијелу здрав дух“, – говоре мудраци човјечији, и да у ту истину вјерују нагоне људе који више од свега цијене своје тјелесно здравље… Лажна је то мудрост! На примјерима демонима запосједнутих људи и свих нераскајаних грешника, који су физички потпуно здрави, али се духовно налазе готово у паклу, види се да физичка снага и здравље не обезбјеђују здравље човјечијем духу. Та се истина такође потврђује и чињеницом да су многи свеци, који су на земљи живјели скоро као анђели, били слабог физичког здравља, и неријетко сав свој живот проводили у болестима и тјелесним страдањима. Физичко здравље не олакшава духовни живот, али му не прави ни препреке, ако не прелази у господарење плотског начела над духовним. У случају са опсједнутим човјеком, несумњиво, одсуство духовног начела је омогућило такво неприродно пројављивање начела физичког.
У жељи да сачувају човјека од самоубиства, које покушава сваки бјесовима опсједнут човјек, добри људи су га свезали ланцима и веригама, нехотице тим умноживши његове патње. Али он је покидао све окове и побјегао у пустињу. „И тјераше га ђаво по пустињи“.
Зли духови, који желе да погубе човјека, вуку га у усамљеност. Ако, пак, усамљеност за њега може да буде спаситељна, они ће га вући на градске тргове, на забаве и весеља, на распуштено многословље са познаницима; зваће га на незадрживу активност међу људима, инспирисаће га на „велика дјела“… А човјека, за којег је управо општење са људима, пружање њима помоћи или добијање помоћи од њих спаситељно, духови који се противе вољи Божијој ће тјерати да бјежи у пустињу, да се сакрива у „подземље“, о којем је тако дубокоистинито говорио један велики руски писац… Осамљеност бјесовска – није Божије пустињаштво; оно не ослобађа човјека од његове самости, него – напротив – најекстремније на површину избацује ту грешну човјекову самост.
Далеко не свим монасима бива корисно пустињаштво, јер је оно духовно много одговорније, оно од човјека захтијева потпуно отказивање од својег „ја“ и непрестано стојање пред горњим свијетом.
На основу тога што је зли дух гонио опсједнутог у осамљеност, може се закључити да је несретнику била потребна управо помоћ од људи.
Али – колико је нас, којима бива савршено неопходно барем привремено осамљење и макар само у нашој сопственој соби, а које зла сила тјера у немир празних дружења и пустих разговора. И ми не можемо испунити чак и такву лаку заповијед Спаситељеву, као што је „помолити се Оцу нашем у тајности“… Долази час вечерње молитве, а ми све блудимо срцем по свијету, по његовим брзопролазним интересима, и не користимо се погодном приликом, макар и кратког, али тако драгоцјеног, молитвеног осамљења.
Нека нам духовно мучење злим духовима опсједнутог човјека помогне да дубље познамо путеве нашег сопственог духовног живота. Тако ћемо и јаче повјеровати да та његова мучења нису била узалуд.
Зли дух се увијек радује немирном и метежном друштву, гдје људе може да омађијава частољубљем и да у њима развија све могуће страсти; гдје може управљати масама, давати им своје идеје, сугерисати и уливати им свој дух. Али он се весели и свакој повучености човјека, свакој неблагодатној усамљености човјечије душе. Пријатно му је када што даље заблуди овцу која се одвојила од стада. И када нахрани своју глад том изопштеном овцом. Може ли ишта бити горе – од неблагодатног осамљивања човјечије душе! У том душевном осамљивању крију се многи злочини и сва самоубиства. Због тога је исповијед тако мрска злодуху, не, чак, само пред Богом, него и пред човјеком, свештеником, зато што та исповијед – ако је она чистог срца – руши у човјековој души зид – или ђаволске гордости, или страшљиве осамљености – и изводи је на свјетлост Божију.
Све страсти и сви гријеси човјечији неодољиво вуку ка неблагодатном осамљењу душе, ка њеном моралном и психичком солипсизму.
Мржња, гордост, презир (кћерка нискости), високомјерност, љеност, бездушност и друге, њима подобне страсти, човјека воде ка пресељењу у „подземље“, у којем дефинитивно гине и разлаже се у „себе“ затворена душа, душа заробљена својим самосним преживљавањима.
Велико благо и спасење за такву душу се налази у раскривању себе пред свјетлошћу Божијом. Излазак ка Богу за ту душу јесте и њен излазак у Божији свијет, то је и њен излазак ка људима – браћи својој, ради добијања помоћи од њих, и ради служења њима.
Како је дубок живот и како су велике тајне душе човјечије! Само Слово Божије до краја прониче у њих.
Гадаринског опсједнутог зли дух је гонио у пустињу, мислећи да ће осамљење у пустињи на њега дјеловати дефинитивно смртоносно, као што је оно за многе било… Али Господ је ишао не само по селима и градовима, да би спасао оне који гину; Господ је ишао и у пустињу. Он – Творац Свега, Који свуда Јесте, Божанством Својим свуда јавља и Човјечанство Своје. Јер Његово Човјечанство јесте Његова љубав према човјеку.
 

III
 
Након што су схватили безизласност свог положаја, опржени Духом Божијим, бјесови су изгубили сваку наду да ће им се испунити молба да их „не мучи“. Али њихово лукавство је смислило нови план: ако није могуће погубити човјека, треба покушати погубити – било шта у свијету.
Воља бјесова се окреће на свиње… „А ондје пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу“.
Бјесови преклињу, бјесови се моле… У свакој молитви Христу је неопходна извјесна, макар и минимална, доза истине. Када су демони лукавили – када су викали у име човјека, њихова молба није могла бити испуњена. Чим су проговорили својим гласом, појављује се могућност да Господ чак и њихову молбу испуни.
Толико је важна истина у молитви, чак и ако је од демона. И – колико су узвишенији ти бјесови од људи који Господа не моле ни за шта, и чак савршено не вјерују у Њега, и чак тврде да Њега никада није ни било на земљи…
Демони, пак, не само да вјерују, него чак и стално осјећају силу, власт и огњени Дух Цара свјетова – Господа Исуса Христа. Сведржитељ све држи у Својој власти. Њему се повинују планине и брда, мора и бездани, анђели и демони. Анђели са радосним трепетом и блаженством; бјесови – са мучитељним трепетом и шкргутом. И само човјек који је на земљи неће и не жели да зна за Бога и Његову силу, иако је у Његовој власти, у сваком, и најмањем, магновењу.
Бјесови хоће да уђу свиње, хоће да се колико-толико задрже у атмосфери земље. Њима је стало само – да не „иду у бездан“! „Бездан“, пак – то је дубина самости твари која се одвојила од Бога, која се до крајњих својих граница затворила у себе, која ни у чему не може себи наћи задовољства, која се мучи незаситим духовним мучењем.
Због немања унутрашње благодатне сатисфакције у општењу са Богом, тварни дух налази себи илузорно задовољење у неком вањском предмету, повезујући себе са њим и лажно себе насићујући општењем са њим… Таква је природа сваког блуда, сваког неистинског задовољења својег „ја“. Грешна, недозвољена од Господа страст душе (или тијела) таји у себи елемент наслађивања, што је анђелима потпуно непознато, али је зато бјесовима и те како познато. Демони такође осјећају то утварно наслађивање, послије које „бездан“ живота постаје за њих још мучитељнији и ужаснији.
Краткотрајно опсједање свиња демонима се учинило спасењем од бездана страдања.
Душа која нема небеског мира у себи (мира, о којем је Спаситељ рекао: „Мир Мој дајем вам“), душа човјека који је отишао са земље, исто се тако трза и мучи, зато што је лишена могућности да удовољава себи кроз тијело и да своју празнину пуни привезаношћу за земљу, за тијело, за маштарења; за оно што није Бог и за оно што није у Богу.
Демони гадарински, прогањајући човјека, вампирски су хтјели да се наслађују било каквом тварју. Свиње су биле њима најближа твар, уједно и „најлакша“, можда, за нечистог духа, јер Свето Писмо свиње ставља као узор плотске инертности, и забрањује да се духовне истине мећу пред човјека који је, као свиња, устремљен ка земаљској храни. Природно је да се бјесови устремљују ка свињама. Демонима је стало само да не остану без икакве жртве, без икакве хране, то јест, без могућности да некога – било кога – муче и растрзавају у Божијем свијету. Њима је стало само да не остану у тој страшној самости сопствене злобе, у самости која не може да за себе нађе предмет похоте, у самости која сама себе раздире мучењима пакла… Уистину је ужасан тај бездан, који нигдје нема излаза из самог себе, и који не жели да се отвори Богу.
На бјесовима се поучимо, ми, људи! Сво зло које другима (односно, прије свега, самим себи!) чинимо, јесте зло које излази из наше празнине, празнине која није попуњена свјетлошћу Божијом. Ми, горди, и празни, себе не попуњавамо животом Божанским, него то чинимо утварама радости, само да не бисмо осјетили своју ужасну – без Бога – усамљеност. Адски бездан непрестано стоји отворен пред нама и ми, слијепо га се плашећи, слијепо себе привезујемо за оно што само по себи није вјечно, што је само магла која се повија изнад тог бездана… Смрт распршује ту маглу, и оставља бездан.
Као и гадарински злодуси, ми, слијепи људи који на земљи живимо, не обраћамо лице своје ка Господу – Сунцу Правде и Живота – него тражимо „свиње“, – само да се пред нама не би указала празнина.
Шта је то „свиња“ за наш човјечији дух? То је, прије свега, наше властито тијело, када је оно у нашој свијести одвојено од духа и од његових благодатних задатака на земљи. То је наше тијело – ако се према њему пристрашћујемо и служимо му са пажњом са којом бисмо само Господу Богу морали служити, и ако том тијелу титрамо чулним удовољствима, безмјерним и безаконитим. Пожуда, опсједнутост љепотом, или просто самом тјелесношћу тијела, безбројни гријеси и пузање ка гријеху блуда – све је то тражење и налажење „свиња“.
Свиња која нас привлачи је и сваки предмет који у нама изазива претјерану према себи пристрасност; идол који у нашем срцу затамњује сијање Господа. „Свиња“ – то је свако попуњавање своје празнине – не Господом.
Не желећи, као и зли духови, да идемо у бездан, ми, људи, често, чак, и не молимо Господа за дозволу да уђемо у нашу свињу. Ми сами проваљујемо у своје свиње…
Исповиједамо то пред Тобом, Господе! Ти видиш Сам, да ми чак ни страха који су пред Тобом имали бјесови, ни њиховог послушања Твојем наређењу немамо! Вољом својом слободном ми остављамо Тебе, Источника воде која тече у Живот, и приљепљујемо се утварама пустиње; пијемо воду са извора-фатаморгана.
Од тога се тако тешко и мучно слаже живот човјека у свијету.
Па није ваљда да нећемо повјеровати Христу? Да су бјесови, ти одвратни тамни духови, умјесто својих бесплодних покушаја да се од бездана спасу овладавањем свињама, да су се они бацили под ноге Милосрдном Господу, и да су, као неки људи, који видјеше истину, завапили: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешних!“ – опростио би им Господ, Који тражи да излије Своју милост на оне који би ту милост могли да приме – и обратили би се ти бјесови у анђеле; и отишли би на небо, у неизречену Свјетлост Божију!
Али гордост и зла воља њихова им је сметала.
Оне сметају и нама, људима, да припаднемо ка сандалама Исусовим, ка Љубави Божијој, која међу нама и ради нас хода по земљи!
 

IV
 
Бјесови су у свијету посвједочили власт Исусову, коју тако не желе да признају људи.
Власт Исусова се према злодусима понијела као према покорно дрхтећој твари, и тиме јавно показала њихово постојање у овом свијету. Да људи не би сматрали да бесплотни свијет не постоји, и да би своје невидљиве непријатеље препознавали као видљиве.
Највећи пораз бјесова је – када их откривају, када скидају са њих маске којима се прикривају у свијету.
То, што су се ђаволи показали пред очима цијелог свијета – то је чак већи њихов пораз, него што је само њихово протјеривање.
Јер, они све раде, само да би у свијету остали скривени… Самоубице, пред својим самоубиством, уопште не знају да око њих стоји одвратни, (неописиво) зли дух, који их наговара да убију своје тијело, да разбију драгоцјену „глинену посуду“ која чува душу од рокова Божијих. И тај дух савјетује, и убјеђује, и инсистира, и принуђује, и застрашује свакаквим страховима – само да човјек притисне ороз или скочи кроз прозор, бјежећи од живота, од свог неиздрживог умора… Њему ни на памет не пада да тај „неиздрживи умор“ не потиче од живота, него од онога, од којег потичу и све мисли које „дају основу“ за убијање своје. Човјек мисли да он то сам размишља, да сам собом расуђује, и долази до самоубилачког закључка. Али то уопште није он, него његовим мислима говори онај којег је Господ назвао „човјекоубицом од искона“. Човјек се само безвољно саглашава, невидљиво на себе узима гријех ђаволов, усклађујући себе са гријехом и ђаволом… Само једна покајничка ријеч, само једно, макар мисаоно, оцртавање спаситељног крста и поглед са вјером на њега, и – паучина зла је растргнута, и човјек је спашен силом Божијом од своје погибије… Само мала искра живе вјере и преданости Богу, и – човјек је спашен! Али, да ли сви људи који су се спасили од самоубиства или од неког другог гријеха схватају да је поред њих стајао (а можда и још увијек стоји, или им се приближава) одвратни зли дух, биће које се опазити може само неком врстом духовне истанчаности и изоштреном духовном пажњом?
Далеко не сви људи (чак ни ако су хришћани) воде рачуна о дејствима и појавама злих духова, о којима са таквом задивљујућом снагом и јасношћу говори Слово Божије.
Отрована сталним скептицизмом, неопитна у дјелима духа, „дјеца“ (по узрасту духовном, а не по смирењу) вијека овога, чак и ако су она сједокоси старци, оспоравају реално постојање злих духова. А постоје и такви малограђани који се само ругају и смију када им се прича о невидљивим злим силама… Не подозријевају ти људи, да само њихово грубо невјеровање у оно о чему је говорио Спаситељ, и о чему су емпиријски (потпуно експериментално-научно) тврдили апостоли и сви свети у свијету, да је управо то њихово невјерје – једно од посљедица дјеловања духа чије постојање они поричу.
Бјесови имају још једну лукаву смицалицу: они наводе људе да њихово постојање схватају само у „симболичком“ смислу.
Откривање злодуховске силе у свијету је корисно за људе. И духовно-пажљив човјек ће у вези са тим имати шта да примјети у свијету који га окружује, као и у дубини своје сопствене човјечије савјести. Ако он стане на пут правог, трезвеног духовног живота – пред његовим духовним погледом откриће се многе тајне.
Зашто је Господ, изгнавши их из човјека, демонима „дозволио“ да уђу у свиње? Зашто их није прогнао у бездан? Из истог оног разлога, наравно, из којег им је дозволио да опсједну човјека. Да би се показали у свијету. Да би се цијело човјечанство удружило против њих; да би привукао људе к Себи. Бјесови су ту да пред морално инертном свијешћу човјечанства најизражајније објелодане зло у свијету.
Да су бјесови послије свог изгнања из човјека одмах нестали у бездану, људи би имали могућност да помисле да човјека опсједнутог њима нису мучили они, него нека обична физичка болест. Напримјер, „нерви“, на које се у нашем вијеку веома лако позивају учени и неуки људи. Нико, наравно, на свијету не зна на који начин физички кончићи у човјековом тијелу могу да рађају чисто моралне појаве добра и зла: напримјер, како нерви наводе људе да благосиљају Име Божије, или да страшним ријечима хуле ово Благословено Име. Али ријеч „нерви“ неким људима објашњава све. Њима је одмах јасна сва тајна живота.
Тај „простодушни“, и веома савремени, „позитивизам“ данас има много присталица, без обзира на све догађаје у свијету, без обзира на брзо приближавање свијета ка посљедњем Дану Господњем.
Гадарињани би, вјероватно, такође, на неки „научни“ начин објаснили исцјељење човјека опсједнутог злим дусима, да нису сами од њих настрадали.
Господ је, знајући то невјерје човјечије, све чинио, да би научио људе да вјерују у невидљиви свијет.
Услишујући молитву чак и демона, Господ поучава људе: зли духови постоје у свијету! Постоји невидљива сила, бесконачно покварена и лажљива, у свему, ипак, Господу потчињена, осим у поквареној вољи својој, коју Господ не може принудити на добро. Зато што суштина истинитог добра искључује свако принуђивање на њега.
Да, има злих духова у свијету! И неопходно је борити се са њима. Неопходна је бодрост у тој борби, неопходна је пажња и непоколебљива вјера у силу Христову, која руши све тврђаве непријатеља. Неопходна је заштита Христова… Тој истини је и дошао да нас научи Господ.
И ми видимо, како се опсједнуте животиње, које су до тог тренутка мирно пасле испод обалских стијена, одједном, обухваћене неким невидљивим вихором, усред бијела дана, против инстинкта самоодржања, бацају са бријега у језеро и – тону.
Тако се бацају људи на свакакве неразумне поступке, од којих се послије сами ужасавају… Колико је убистава и самоубистава спријечено, колико је породичних огњишта сачувано, колико је избјегнутих злочина – од једног јединог погледа човјека на Слово и на Крст, који видљиво и невидљиво заустављају човјечију душу пред прагом пада.
 

V
 
„И навали крдо са бријега у језеро, и утопи се“… Шта се, пак, десило послије тога?
„А кад видјеше свињари што би, побјегоше и јавише у граду и по селима. И изиђоше људи да виде шта је било“… Искупише се одасвуд гадарински људи, да виде шта се десило. Јеванђеоска нас прича наводи на помисао да је те људе на мјесто догађаја довукла, прије свега, знатижеља. Знатижеља и данас често корача испред свих осталих човјекових душевних чула, не само добрих, него и злих. Она веома често иде чак и испред милосрђа и саосјећања. Она претиче страх и инстинкт самоодржања. „Дешавања“ су за човјека нешто исто тако неопходно у животу, као што је хљеб. Изопачена људска природа созерцава свијет – не више као одраз небеске хармоније, у којој је свака ситница драгоцјена својим директним односом према цјелини Божијег свијета; павша човјечија природа созерцава свијет као досадну бесмисленост, у којој је могуће само трагати за разноразним пријатностима, и у којој се стално одигравају „догађаји“ различитог степена интересантности. Људи се устремљују ка „новостима“… „Новости“ у свијету затворају прилаз Божанским Тајнама.
Становници земље Гадаринске су били пожурили, наравно, да виде необичан догађај. „И изиђоше људи да виде шта је било, и дођоше к Исусу, и нађоше човјека из кога ђаволи бијаху изишли, а он сједи обучен и у здравом уму код ногу Исусовијех; и уплашише се“. Имали су чега да се уплаше, од чега да задрхте. Било је то очигледно чудо – дејство силе натприродне. Није то било тек исцјељење, него, буквално, васкрсење у живот човјека који је живио у гробовима.
Није било потребе да се ишта прича: чудо је било очигледно. Ипак, потврђујући виђено, свједоци догађаја испричаше свима који су дотрчали из града и села „како се исцијелио бијесни“.
Шта се, дакле, даље дешава?… Становници, разумије се, падају на кољена од благодарности Богу за то што је код њих дошао тако велики Цјелитељ? Радују се за спашеног човјека којег су толико дуго гледали како гине? Они, разумије се, показују Спаситељу на друге злим духовима опсједнуте људе, као и на остале болеснике, и моле Га да и њих исцијели? Они позивају Спаситеља да дође и код њих, они Га умољавају да их усрећи – да пође по унутрашњости њихове земље?… Е, да је било тако! Али, авај. Десило се нешто сасвим друго…
Погубивши свиње, бјесови су, ако и нису добили дозволу да поново уђу у људе, били несумњиво утјешени, када су видјели како њихова сопствена осјећања и жеље играју у душама гадаринских људи.
Гадарињани су молили Исуса да оде из њихове земље. „И мољаше Га сав народ из околине Гадаринске да иде од њих“.
Ко од нас никад није био крив у овом гријеху, нека први на њих баци камен! Мени савјест не дозвољава да то учиним, мада и осјећам сву страшну грешност поступка Гадарињана… Забранити улазак у своје предјеле, у своје домове – Оваплоћеном Живом Богу, Творцу неба и земље! Шта може бити необичније и чудовишније од тог поступка? А заједно са тим – нема на свијету поступка који је уобичајенији од тог. Њим је згријешио дефинитивно сваки човјек који на земљи живи. Њим су криви сви који не гледају на небо и који не обраћају свој поглед ка Сину Човјечијем. Свакодневно и сваког тренутка ми не пуштамо нашег Господа и Спаситеља да уђе у наше предјеле; не пуштамо к себи Њега, Који стоји око нашег човјечијег срца… „Ево, стојим пред вратима и куцам“ (Откр. 3:20). Ко Му отвара? Ко се радује Његовом куцању? Ко хвата и задржава Његов глас, памти га у бури свог живота?… А да и не говоримо о унутрашњим, тананим и непрестаним одрицањима од Његовог Духа, које нико у свијету не види, осим анђела. Колико ли је тек у човјечанству и савршено отвореног, грубог, дрског неповиновања вољи Божијој, колико ли је само устанака против истине Христове.
Христос је исто онако гоњен у Свом свијету, као што је био гоњен у Својој Јудеји.
Гадарињани, који нису хтјели да Га пусте у своју земљу, ипак, бијаху бољи од савремених становника земље. „И мољаше Га сав народ из околине Гадаринске да иде од њих“. Помислите, молим вас, они моле Господа. Зар данас моле Господа, да се удаљи Он из ове или оне земље? То је – превише побожно за нашу савременост! Данас просто-напросто изгањају Господа из човјечијих срдаца, из јуног разума, из свете дјетиње молитве; грубо Му не допуштају да уђе у срце човјечије. Колико ли је само лажљивих теорија о хришћанству! Колико неправде о Сину Божијем! Како ли је само он презиран у многим учењима човјечијим; како је унакажен Лик Његов Божанствени, и како се само унижава Његова Истина…
Није на нашим европским земљама да осуђујемо земљу Гадаринску. Нису савремени цивилизовани народи ти који смију да осуђују Гадарињане.
 

VI
 
Оставимо Гадарињане суду оног Слова, Које они нису хтјели да слушају, али Чију су Славу они и те како добро видјели.
Да бисмо се сами научили како да боље слиједимо за Господом и да Га никада не бисмо одбацили, проникнимо у разлоге њиховог осљепљења.
Зашто човјек не прима Господа?
Зар Господ није Помоћник у свему благом и свијетлом, чему незадрживо стреми, на крају крајева, свако, па чак и помрачено, срце човјечије?
Јер Господ је – „Да“ и „Амин“ сваком живом и добром осјећању, сваком идеалном стремљењу, које (мада и у изопаченом виду) живи у сваком човјеку. Зашто човјек не прима своју небеску радост?
Гадарињани су се, ево, растужили због погибије својих свиња.
Гадарињани су пожалили сами себе и за себе се препали. Лажно су себе пожалили и неистински су се за себе препали. Другачије су требали себе да пожале, другачије да се за себе препадну.
Гадарињани су у Господу увидјели свог Опустошитеља. Божанствени Опустошитељ зла, лажи и неправде, истребљивач демонске власти над свијетом, Господ, јавио се Гадарињанима као материјални разарач њихове имовине. Све друго је мркнуло у гадаринским очима. Те очи, раширене од испрепаданости, видјеле су само, за себе ужасну, истину: видјеле су свиње, ишчезле у свијетлој дубини Галилејског језера.
Требало је очекивати понављање сличних догађаја и у унутрашњости земље, ако би Галилејски Чудотворац прошао туда. И мисао о таквој својој пропасти учинила им се неиздрживом.
„Мамон“ – страшни и мрски бог материјалних вриједности и земаљских имања – више, него Бог Живи, царује у срцима човјечијим. Похлепно се грчи човјек за своју прашину, за своју прљавштину. Он схвата да је све материјално, не изузимајући ни његово тијело – прах, и да се све врло брзо претвара у прах. Ипак – таква је снага гријеха – човјек је „омађијан“ земаљским вриједностима. Ради њих су – сви ратови, све револуције, сви злочини. Од богатства потиче сва бесчовјечност богатих, и сво звјерство сиромашних… „Не можете служити Богу и мамону!“ – „Не, можемо!“ А други, искренији, као Гадарињани, говоре: „Удаљи се од нас, Боже, Којем треба одати своје срце!“
Господ је немилосрдан – блажено немилосрдан, исцјелитељно немилосрдан према нама, људима! Не би нам било спаса, да нас је Господ пожалио онако како би се многим хтјело да Он пожали њих. Потребна је посебна молитва, од лица цијелог човјечанства, да нас Господ не би жалио! Него – да нас исцјелитељним жарењем мучи, спаљујући смрдљиве чиреве нашег духа. Гадарињани су „пожалили“ себе!… Да су они били немилосрдни према себи, до њих би дошло Царство Божије… Неправедно, плотско, „душевно“ сажаљење човјека према себи самом – један је од извора свих наших падова и свих наших одрицања од Христа. Гадарињани, авај, не узеше, не понијеше Крста својега…
Како често ми бивамо слични Гадарињанима! Легиони грешних навика и пристрасности држе нас далеко од Сладчајшега Господа… Чак и некакав смотуљак дувана људе неријетко одлучује од Светих Тајни!
Ми Њега молимо, у многим животним ситуацијама, да нам Он „не прилази“; или – да нам не прилази баш увијек… Понекад, ми Га принуђујемо да оде од нас – тиме што Га не молимо да остане са нама.
Онај који Господа не зове – гони Га! Гадарињани су се лишили блага, о безмјерности којих само анђели на небесима говорити могу.
Како се раскринкао „свијет овај“ на земљи гадаринској, озарен сунцем видљивим и – још више – Сунцем невидљивим! „И мољаше Га сав народ из околине Гадаринске да иде од њих; јер се бијаху врло уплашили“. Страх, који је владао бјесовима, влада и људима.
Боје се људи да изгубе јадну своју имовину – од кога се то они боје? – од Свијетле Руке Васкрситеља живота?! Не знају да ће их, можда већ данас, узети смрт… Спаситеља су принијели у жртву. Само да свиње остану читаве. Том цијеном се купује сва материјалистичка култура и сва њена философија.
Биједни, слијепи људи!… Како је плакао Господ, када се враћао из њихове земље. Ми знамо, из древног свједочанства, да се Господ наш никада није смијао, али су Га често видјели како плаче. Наравно, Он је плакао и о Гадарињанима.
Када би они, из загробног живота, могли да виде наш живот, они би, несумњиво, хтјели – као јеванђеоски богаташ који је изненада умро – да пошаљу к нама некога, било кога, да нас упозори, да нам посвједочи о пролазности земаљског богатства и о реалности духовних страдања иза граница овог свијета.
Али умјесто њиховог загробног преклињања нас да схватимо несталност овог свијета, ми имамо веће свједочанство те истине: Слово Христово у свијету.
 

VII
 
Било би превише тужно овако завршити јеванђеоску повијест о гадаринском догађају; на срећу, она има свеутјешујући крај: „Човјек пак из кога изиђоше ђаволи мољаше Га да би с Њим био“. Једини Гадарињанин који је хтио да остане близу Исуса био је – исцијељени човјек.
Велико је – по унутрашњем духу свом, али не и по утицању на вањски свијет – „мало стадо“ Исусово, Црква исцијељених душа. Они који се простиру ка Господу – то су сви они којима је „много опроштено“ – много гријехова опроштено, много рана исцијељено… У то мало стадо душа које се устремљују ка Христу је и ушао исцијељени гадарински страдалник.
Као и о јеванђеоском слијепорођеном, и о њему се може рећи да је његово страдање било – „да се на њему јави воља Божија“. Ради тога је и сво страдање човјечије. Тиме је оно сво објашњено, сво оправдано. Нека умукну они који немају крила, којима би од човјечијег страдања полетјели ка Слави Божијој! Та крила даје само Христос; и та се крила зову вјера – која почиње надом, а завршава се љубављу.
Господ није оставио Себи преданог човјека да бездејствује у Његовом блиском присуству… Господ нас зове к Себи, да би нас, сјединивши нас вовјеки са Собом, поново послао у свијет; да бисмо ми, Христом обновљени и исцијељени, служили људима које Он зове; људима, којима ће исто онако бити слатко да буду са Господом, као нама.
Човјек, од зла ослобођен, хтио је да заувијек остане уз Христа. Он је то, испочетка, схватао недовољно дубоко. „Али га Исус отпусти говорећи: Врати се кући својој, и казуј шта ти учини Бог. И отиде он, проповиједајући по свему граду шта му учини Исус“.
Тако се свако, ко хоће да остане уз Христа, учи животу у Христу.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *