НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

Агонија самоће
(пнеуматологија страха)

 

I
 
Страх – то је агонија човјечанства… Тешко га је до краја разумјети и немогуће га је сасвим излијечити. Могуће је само исцијелити га небом или заглушити га земљом, изгњавити га животном трком, прикрити бригама; од ове се муке може само на вријеме одвући пажња – различитим плановима, надама, кратким радостима земље, или неком другом њеном бољу.
Страх, као вјетар, среће човјека на свим путевима његовим. Чега се само не страше људи у свијету! Отишли од свог повјерења Творцу, они граде свој земаљски живот, окружени бригама, секирацијама, страхом и ужасом.
Пошто су престали да пребивају у рају слатког Божијег повјерења према Богу, људи су почели да се мучно плаше свега и свачега, и да сав свијет плаше собом. Људи су напунили земљу лажју и несрећом у којој живе, непрестано бивајући призивани у други, виши живот, али готово уопште се на њега не одазивајући. Утонуо у земљу, човјек види само њено црнило. И сва природа осјећа ту одлученост човјека од вишег живота и слободе, и мучи га, и боји га се. Трње је окружило живот човјечији, бодљикави коров је никао на његовим путевима. Зло и страх су почели да уједају човјека. Они га ујести могу само „у пету“ (1 Мој. 3:15), али у пети, односно, у вањским, периферним осјећањима и мислима се и сконцентрисао сав земаљски живот, након што је пао са висине свијетлог Разума. И, бивши рањен у своју јадну пету, човјек је почео да изнемаже свом дубином свога бића – тако је слаб он, бивши лишен Благодати. Као звијер, он трепери од страха и плаши се свега, „Страх и трепет дође на ме и покри ме тама“.
Након што је оставио своју прву љубав (Откр. 2:4), а није се научио посљедњој својој љубави – у Христу, – човјек је почео да се обазире унаоколо у свом огромном и хладном брлогу свијета и – уплашио се. Тако је почела историја, коју човјечанство до дан-данас није изживјело. Његове очи су почеле да се топе од опасности, од неистинитости свог живота и живота другог човјека. Зле силе су почеле да га муче, да га привлаче, да му дарују своје илузорне насладе, да би га њима послије тукле, наслађујући се његовом беспомоћношћу и помраченошћу. И човјек је навикао да тамне силе господаре над њим. И почело је да га посјећује ново осјећање: радост да буде зао и страшан за своје окружење. И што више он живи у својој злобној наслади мржње према другом човјеку, у својој жељи да влада, у својој гордости – тим више се он боји и страхује од другог човјека.
Тајанствено је и страшно рођење човјека на свијет. Страшан је човјеку и прелаз из тамне утробе свијета у тајанствену вјечност. Страшна је, својом уникалношћу и одговорношћу, свака минута овог живота. Али човјек је научио да замазује свој страх, да га сакрива, чак и да се смије над њим, да га лаже; он му се чак потчињава и приноси му жртве – да би обезбиједио лакоћу постојања под његовом влашћу. Таква је суштина и древног и савременог идолопоклонства: култивирања вјештачког врта живота и мисли изван Бога… Човјек себе само обмањује, живећи бездушно и „неустрашиво“.
Савремена трка човјечанства, његови интереси, његове представе о свијету, његова цивилизација, тај рингишпил људи који се из дана у дан окреће све брже у простору и времену, израста не само из социјалних и културних веза људи, него и из страшне усамљености човјека у свијету, од самоће коју човјек хоће да сакрије – и од себе, и од других људи.
Древно поклоњење идолима и фетишима већ је представљало манифестацију те усамљености. Стремећи да од себе и од других сакрије своју ништавност и своју метафизичку наготу без Бога, човјек је градио, и данас гради, свој свијет. Али чак и у том тамној устремљеност човјека – да од себе самог сакрије своју слабост и малост – крије се искра његове слободе: да изабере свој пут.
Пошто није оцијенио и не цијени своје високо достојанство и своју слободу да буде син Божији, човјек се тој слободи вјере у Бога, љубави према Богу и послушања Њему мора учити кроз сву бол своје нељубави, невјерја и непослушања. Земља, која је остала Божија, до посљедњег својег зрнцета прашине и најмање своје травчице, постала је сурова школа човјекова. Миомирисна близином небеском свијету, земља је за човјека постала сурова учионица Божије истине и правде. Унутрашње зло човјечије нељубави према Богу постало је – и сваким даном поново постаје – вањско, физичко и историјско окружење човјека. Зло, које ниче у бездану људске душе, зло, које није омивено покајањем, корача ранама, чиревима и болестима по тијелу земље. Библијски „трње и коров“, којима је окружен наш живот – су наше болести, наши страхови, наше пометње и ужаси; у вањски свијет је све то допузило, утрчало, улетјело из унутрашњег свијета човјекове душе, која је задрхтала и стресла се када је издала Бога.
Историчари древних вијекова (као што је Fustel de Coulang – „La Cite antique“) свједоче о том нечовјечном, „тоталитарном“, тамном страху, којим се кретала и управљала историја древног свијета.
У свим областима живота људи су били робови свог тамног страха, док им није био дат нови страх – високи страх светог закона. Творац је од страхова земље почео да лијечи људе страхом Свог Закона. Човјечанство, које се сваким даном све више замрачује и које се сво вријеме и на сваком кораку нечега плаши, од тамног страха може бити излијечено само новим страхом: вишим, свијетлим страхом; већ, више, не бесмисленим треперењем пред ужасом живота и слијепе судбине, него страхом благоговенија пред законом Творца и Његовог Духа, страхом моралне одговорности за дате таленте истине и љубави. „Изуј чизме своје, јер земља на којој ти стојиш, света јесте“.
Послије оваплоћења Логоса и доласка у свијет огња Духа, сва земља (за вишу свијест човјекову) постала је света, и гријех човјечански је на земљи још више добио на одвратности, постао је још веће безумље, него што је био у времена самог Закона. Свијетли страх пред запаљеном крошњом величанственог Божијег савршенства је почетак посљедње мудрости човјекове: „Почетак Премудрости је страх Господњи“. Ријечју Своје Истине Творац је ишчупао смртоносну стријелу из живота човјечанства и побиједио зло том истом стријелом. Ослободивши страх од његовог демонског отрова, Дух Божији је почео да таквим, очишћеним страхом утврђује и узвисује срца људи. И, навикнути на страх, као на свој живот, људи су почели да се хране новим, вишим страхом, и да се враћају Богу, смислу свог живота, ослобађајући се својих старих страхова. Страх је учињен безопасним, преображен је, уздигнут је ка небу…
Тај страх Божији је способан на бесконачно уздизање и префињавање, и напушта област било какве бојажљивости. Због тога он није био укинут доласком на земљу Богочовјека када је свијету донио Нови Завјет, Завјет – сада већ више не страха, него неустрашивости љубави. Страх је остао у свијету, као свијетли ореол над огњеним човјековим стремљењем ка Божијој Чистоти.
Човјечанство је почело да живи између два страха: чистог и свијетлог, и тамног, грешног страха, бивајући запаљено час једним, час другим. Човјек је остао способан да, поред узвишених осјећања анђеоског благоговенија пред Именом Господа Сила, у себи сакрива и показује тамни демонски страх – страх сујевјерја, самољубља и егоизма.
Дубока душевна раздвојеност, коју много људи преживљава и осазнаје, може бити исцијељена само очишћењем и освештањем страха. У својим преживљавањима немогуће је искоријенити сваки траг било каквог вида страха. Али је зато свој страх могуће узвисити. У томе се састоји религиозно цвјетање човјекове личности.
Први тамни страх човјека јесте бојазан да види Бога. То је – свемирно и свевремено – сакривање Адама-човјечанства од близине Божије. „Го сам, те се сакрих“. Тако се и дан-данас човјечанство крије од Бога у својим дјелима, осјећањима и жељама.
Други тамни страх човјеков је бојазан да види другог човјека. Дубина антроплошке истине се раскрива већ на првим страницама Библије: „Ево… да се сакријем испред Тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме сретне“ (1 Мојс. 4:14). То су ријечи Каина послије убиства брата.
Онако како се човјек боји да не нађе Бога, тако се боји он и да Га нађе, да угледа свог Спаситеља у себи и у другом човјеку. Некада се човјек плаши да у себи и у брату пронађе вишу човјечност.
„Гдје си, човјече?“, – зове Дух Божији истог тог древног библијског Адама – човјечанство. И сваки човјек, свјесним – или несвјесним – покретом своје душе одговара Богу: „Чух Твој глас у врту, па се препадох, јер сам го, те се сакрих“ (1 Мојс. 3:10).
Бјежање од човјека је само друга фаза бијега од Бога. Они који су од Бога отишли, али још нису и од људи, нису далеко од повратка Богу. Метафизички одлазак у Бога невјерујућег човјека од другог човјека јесте посљедња форма моралног солипсизма, злоћудни тумор човјечанства које се не развија у правцу Божанствене истине, него у правцу свог сопственог егоистичког бића.
Страхови злих служе злу. Човјек се плаши да призна да је ништ и го. Бивајући свјестан своје наготе, човјек се плаши да окрене своје чело и своју вјечност (човјечност)[1] према Богу. И, бојећи се тога, он се боји да било гдје, у свијету или у свом животу, открије или покаже Бога. Тако човјек сам себе изгања и тјера од лица Божијег у „тму вањску“, гдје је „плач и шкргут зуба“, гдје је безизлазна патња човјечности која за себе не жели да умре и васкрсне у Богу.
Ужасом своје неусклађености са Богом, неусклађености која некада зна да буде вапијуће дубока и жива, објашњава се невјерје човјека, та тамна човјекова бојазан да у себи или било гдје у свијету угледа Бога. „Нема Бога!“… „Не може бити Бога у свијету, у којем је толико зла и патњи!“ Али то већ јесте неко знање о Богу, и већ то је трепет пред неусклађеношћу својом, и свијета, са Богом. У невјерју се крије ужас могућности сусрета са Богом. Страх се одлаже, одгуркује, душа се умирује невјерјем… Тако само птица која трчи по пустињи – ној – крије своју главу у пијесак, спасавајући се од оних који је гоне. И тако се човјек од Творца сакрива – у пустош.
Али у страху павшег човјека може се видјети и рајски одговор прве стидљиве цјеломудрености твари: „Господе, иди од мене, јер сам ја човјек грешни!“ Тако кличе, обухваћен стидом и ужасом своје слабости и нечистоте, апостол Петар после чудесно јављене милости према њему на Тиверијадском језеру. Овдје се већ открива – не тамно стремљење да се побјегне од Свјатаја Свјатих, него анђеоско сакривање себе од Њега, због љубави према Њему, због стида за себе, због своје немоћи и неприпремљености за тај сусрет.
И човјек у том свијетлом ужасу већ носи у себи одсјај Рајске радости херувима и серафима, који своја лица покривају пред Сунцем љубави.
Сваком истинитом покајању иманентно је осјећање светог сакривања себе од Бога, које показује рајску природу човјековог покајања, као налажења мјеста свог духовног саображавања са Богом. Свијетли трепет блудног сина пред љубављу Оца, сина који схвата да он „нема право да се назове сином“, – исти је онај страх, који је имао апостол Петар, послије чудесног улова рибе на Галилејском језеру.
Када би се наших људских срца дотицао само такав страх! Али ми, људи, бивамо или безосјећајно-дрски према свему – према животу и према смрти, према добру и злу, или – напротив – необично испрепадани и бојажљиви, неповјерљиви према животу, према стихијама, према животињама и према људима. И чак сама наша неустрашивост често зна да буде – не знак Вјечног Живота који се у нама рађа, него само један од израза наше безосјећајности према тајнама живота и његовим светињама.
Човјек самоувјерен, човјек који се не боји никаквих тешкоћа у животу, који се ни смрти не боји – одједном бива испрепадан од саме помисли да би му на послу шеф могао да одржи придику, или да би му се у друштву због нечега могли подсмјехнути, или, напротив – да ће остати без неког одликовања, или да неће моћи удовољити свом самољубљу. Храбри војници знају да поблиједе од једне ријечи или погледа слабе жене. Тамни страх увијек бива изазван страшћу. Тај страх је увијек посљедица неистините љубави – било према свијету, било према другом човјеку, било према самом себи. Али страх бива и од душевне празнине, од тога што је човјек изгубио самог себе. Таквим страхом се био препао апостол Петар у Каифином дворишту, у присутности Самог Христа Спаситеља. Спреман да да живот за Христа (таква је посљедица самоувјерености), он се одједном био изгубио и препао.
У свом тамном страху савремени човјек веома личи на оног најпримитивнијег. Чега се само не боје људи! Живот савременог човјека, баш као и оног древног, саткан је од страхова који, као птица, пролијећу кроз његову душу, и не одражавају се увијек на екрану његове свијести. Савремени човјек не бива свјестан свих својих страхова. Али, како у његовом срцу нема потпуног мира, може се рећи да његови страхови – та дјеца људских страсти – живе у његовом душевном дому.
Страхови улазе кроз врата и прозоре човјека, звижде кроз браве и кључаонице његове душе, пуне све поре живота; они парализују дјелатност активних људи, и побуђују на интензивну дјелатност људе пасивне. Онај који није безосјећајан, мора нечега да се боји; понекад – и много чега. Управници и поданици, начелници и потчињени, богати и сиромашни, здрави и болесни: свако се боји на свој начин… Несумњиво је да савремени човјек, са свих страна препадан свакојаким личним, друштвеним и свјетским привиђењима, више и теже робује демонским страстима – од древног паганина или наивног африканца наших дана.
Још недавно је велики број људи – застрашен ауторитетом „науке“ – журио да се одрекне од највиших вриједности свог живота и културе – од Творца, од вјечног спасења свог, од Јеванђеља, од душе своје… Па зар то није био страх од привиђења? Данас су све те дјетињасто-научне хипотезе прошлог вијека просто ишчезле, у свјетлу нових човјекових спознаја, пред новом ријечју науке, науке која више не супротставља себе Богу, него скромно осазнаје своје границе.
Човјека мучи његово властито тијело. Тијело човјечије има своје сопствено поимање среће и патње, радости и туге. Тјелесне емоције за човјека постају нови извори страдања и страхова – страхова тијела и страхова да се тијелу уступи. Тијело је инертно, упорно, тврдоглаво и грубо у односу на дух, оно има своју сопствену психологију и вољу. Оно наступа на човјеков дух, као лав; ипак, ако га дух свеже, тијело се претвара у послушног пса. Оно је „од овога свијета“, и не признаје више захтјеве људског духа; оно се мора нудити на добро дјело, на молитву, на самоодавање.
Тијело, као „душевно“ (1 Кор. 15:44), плаши се много чега. Оно неријетко дрхти, када у исто вријеме дух човјека остаје миран и предаје се у руке Божије (то је показало искуство многих вјерника у вријеме авионских бомбардовања).
Човјек се плаши да се сусретне са самим собом, зато што, нашавши себе, може да нађе и Бога. А Бога човјек неће да сретне. Зато се човјек и боји своје велике дубине, и сав свој живот бјежи од најмањег удубљивања у себе. Сво бјежање његовог живота, сва гунгула у свијету, сва динамика његове цивилизације, са њеном нивелацијом и стандардизацијом живота, са њеним забавама и заносима, све бриге, планови и ентузијазам – буквално тјерају човјека од Лица Божијег, и лишавају га човјечијег лика. Али – „Камо да одем од Духа Твојег, Господе, и од Лица Твојега куда да побјегнем?“ То још многи не могу да схвате. Порив невјерника или човјека од мале вјере је усмјерен ка бјежању од своје дубине, од своје тишине, у којој је сакривено рајско блаженство, у којој Бог среће човјека. Бјежи човјек од духовног свијета – али куда? У порочни круг вањског стваралаштва, вањских задатака, вањских односа са људима, пролазних успјеха који ничу и нестају у магновењу; бјежи он у радости које га никада не засићују. И човјек се све више боји да остане сам са собом. Он више не гледа на звијезде, не замишља се у тишини над животом. Дубина његове душе, која је у стању да прими величанствену љубав Самог Творца, за њега не представља радост; она је за њега језиво привиђење.
Човјек се боји дубине свог бесмртног „ја“, своје апсолутности, „способности на све“: евентуалог бездана свог злочина и крајњег свог предавања Богу.
И у свему се човјек плаши свог бола, и неизвјесности, као неочекиваног бола. Плаши се он и од самог свог страха, јер је страх – бол; човјек се може плашити и својих радосних нада. Онолико, колико је дубок човјек, толико је тајанствено-бескрајан свијет његовог духа; заиста се може рећи да је такав дух, какав је људски, могао бити дат само бесмртном човјеку.
Научна психопатологија и психотерапија превише апстрактно (те зато неистинито – изван критеријума добра и зла) истражују област несвјесног; због тога, чак и у својим најсофистициранијим анализама, оне не могу ни да се дотакну правих тајни човјековог живота.
 

II
 
Свијетли страхови се рађају од страха Божијег. Благоговеније, трепет вјере и наде у човјеково срце улазе оштрим болом и блаженством свијетлог страха.
Ко вољу Божију љуби више од свог живота, плаши се да било шта у свијету учини „од себе“, а не „по Богу“, зато што учинити нешто такво – за њега значи мучење самог себе. И такав човјек опрезно хода и пуни свијет само миомирисним медом живота. Он се плаши гријеха, али не као неке вањске силе, као неког слијепог усуда, него као нечега што је сазвучно са његовом слабошћу… „Не введи нас (нашу слабост!) во искушеније“ (у искушење, испитивање), „не подвргавај нашу слабост испиту“, моли Бога човјек који се смирио… „На аспида и василиска наступиши и попереши љва и змија“, – одговара човјеку Бог. Ову истину 90. псалама зна вјерна Богу душа и не плаши се – нити таме свијета који га окружује, нити своје таме. Она се боји само једног: да страшно не огорчи Љубљеног! То је – страх ученика Христових. Човјек се тада више не плаши мучења своје невјерности Богу, него – губитка тих мучења; плаши се да не би мирно и без патње нарушио Божију вољу. То је – виши круг страха, који човјека уводи у небеску хармонију духа, и који ту хармонију у њему чува. Свијетли страх надахњује и живи човјека својом муком.
Окриљен, уздигнут тим страхом божанствене љубави, човјек обреће слободу од гријеха и ослобађа се од ниских мука страха.
Искуство „разликовања духова“ (1 Јн. 41) је искуство и разликовања страхова. Страх увијек бива надахнут неким духом. Тамни страхови угњетавају, онемоћавају, убијају. Свијетли страхови сакупљају, сабирају душу, чисте је и уводе у свијет Светог Духа.
Тамни страх представља недостатак љубави према Богу и према ближњем. Онај који воли престаје да се плаши. …“Љубав побјеђује страх“ (1 Јн. 4:18). Онако како слобода покрета побјеђује спутаност, тако љубав побјеђује страх. Чиста, синовљевска оданост човјека Богу, или братска оданост срца другом човјеку – побјеђује самољубни страх, који чини хладним, који ледени срце. Али то важи само за истинску љубав. Лажна љубав, љубав коју покреће страст или похота – не познаје неустрашивости; она не побјеђује, него појачава страх, односно, она појачава усамљеност човјекову. Чак и материнска љубав, која је једна од узвишенијих и пожртвованијих љубави овог свијета, само у одухотворењу и узвисивању према Богу себе и својих вољених побјеђује свој природни страх.
Потпуно ослобођење од природних и неприродних страхова достиже се само кроз „ослобођење сина“ – када се син, т.ј. Божији човјек, ослободи у самој души човјечијој, и то ослобађање остварује Син Божији. „Ослобођење сина“ се постиже када се из човјечије душе потисне нека страст, а самим тим и страх везан за ту страст. Понекад – од свих страсти и од свих страхова. Тада све сјенке напуштају душу; напуштају је чак и сјенке сјенки…
Св. Јован Златоуст је говорио да би за њега ужасније од вјечних мучења било – да увиди кротки лик Господа Исуса Христа, како тужно окреће главу од њега… То је психологија истинске вјере: страх да се не огорчи љубљени Господ, да се са безмјерношћу духа не прими Његова безмјерна љубав.
Ни Јован Златоуст, нити други праведници нису, наравно, били слободни на земљи од страха човјека „који у свијету живи и плот носи“. Пратилац Павлов, Лука, говори да је анђео који се ап. Павлу јавио на броду за вријеме ужасне буре рекао: „Не бој се, Павле, ти мораш да предстанеш пред Кесара“… Нема сумње да је анђео из свог духовног свијета видио да је апостола у то вријеме био посјетио и неки плотски страх. Видимо даље како се, идући као заточеник Апијевим путем према Риму, престарјели апостол „ободрио“, увидјевши тамошњу браћу. Такво је човјечно описана ова немоћ апостолова. И, своје беспокојство он није осјетио само једном. „Кад дођосмо у Македонију“, „плот наша немаде покоја, него бијасмо стијешњени одасвуда; извана – напади, изнутра – страхови“ (2 Кор. 7:5).
Вјетар свијета је треперио по површини ове до краја богопредане душе. Али он није засметао њеном апостолском дјелу. У том се открива сила Божија, која дејствује у Богу преданој слабости човјековој. Сва љепота човјека и јесте у томе – да ништа није у стању да га спријечи од дјела Божијег у свијету. Свијет тражи „силне“ и расијава их, као прах. Творац Себи приближава „слабе“ (у њиховој сопственој свијести); другим ријечима: само онај који истински спозна да је слаб, да му је неопходна помоћ Божија – само такав човјек може силу Божију и да прими.
Човјек се плаши да умре у Богу, да до краја посвети себе и све Богу. Али он не треба да се боји, нити илузорне величине својих напора и жртви на путевима који воде до Бога, нити својих слабости, нити страхова на тим путевима. Преко свих тих бездана човјек се преноси силом Божијом – када је то потребно ради дјела Божијег и човјечијег у свијету. А ако није потребно – човјек поново стоји испред свог понора, немоћан и блажен у својој неустрашивој ништавности.
Душа која је вјерна, и која пребива у жељи да буде вјерна, увијек остаје у свијетлој опрезности, она се боји да неће познати вољу Божију, или да ће је, знајући је, у нечему издати. „Не введи нас во искушеније“, – молитва свих који истински бивају свјесни могућности да буду неопрезни, расијани, да се занесу неважним, да падну.
Али осјећање сопствене слабости код хришћанина никада не прелази у комплекс ниже вриједности. Не – то је осјећање, заправо – крило вјере, храбрости и утврђивања у Богу. Имајући у виду своју слабост, слабост уопште свих људи, и крхкост, каква је она од паучине, цијелог свијета, човјек се ни у чему не узда ни у себе, ни у било шта „из свијета“; ни у чему земаљском не утврђује своје посљедње наде. И у томе се никада не вара.
Сила „страха Божијег“ у души рађа одбијање од зла и привлачење ка истини. Онај који живи у свјетлости страха Божијег види у свом срцу све сјенке. И што више свјетлости Христове прима у себе, то јасније види и најмању своју невјерност Богу и ватрено мрзи свако приближавање гријеха свом срцу, с правом увиђајући чак и у најмањем гријеху препреку између Бога и себе. Ово стално обраћање пажње на себе, као и свијетла мржња према себи, која се рађа од познања покрета своје воље, нема никакве везе са мржњом према себи на коју је способан човјек који воли само себе. Има јеванђеоска мржња према себи, и има демонска. Човјек који живи у злу такође је способан да се искрено мрзи, да се презире и да сумња у властито савршенство у злу. Убица који се од своје савјести препао да убије свједоке свог злочина, способан је да себе презире због такве „малодушности“, па да се чак и „каје“ због ње. Преступник који није умио да сакрије трагове свог злочина може себе да мрзи због таквог пропуста. Змија зла такве морално-изврнуте људе, који морално ходају „наопачке“, уједа – више не у пету, него у саму главу. Ми у свијету видимо људе који свјесно себе приучавају, чак се и нуде, да буду нељубазни, груби, камени и горди према другим људима (понекад нарочито према са-укућанима); тада се човјек боји да има – или, чак, само да покаже – било какво са-осјећање са другим човјеком. Развој тог осјећања и његова техничка организација: савремени концентрациони логор.
Нарочито тешко постаје морално стање човјека када се његова душа, буквално заражена апокалиптичком „трихинозом“, укључује у неко колективно зло свијета. Тада људи почињу да мрзе једни друге и да се истребљују због вањских особина крви, расе, класе, поријекла или због разноразних идеја које колају по свијету. У колективном злу морална изопаченост има више повода за самооправдања, иако самооправдање психолошки обично нема потребу ни за каквим поводима.
Човјек који не вјерује у свијет вјечних вриједности и у реалност духа, боји се да буде поштен („остаћеш сиромах“), да буде искрен („смијаће ти се“), да не лаже („лагаће те“), да буде добар („искориштаваће те“)… и т.д. Живот се крије под корицом лицемјерја и релативности. Све постаје двојако и полуистинито. Над душама се надвија инфернална[2] свјетлост, која не потиче од Сунца – Христа, него од фосфора човјечијих мозгова и костију.
Падају ми на памет велика ноћна бомбардовања градова. Огромна фосфорна пустиња мртве свјетлости, нечовјечијег огња, адски звуци и, у исто вријеме – нека сабласна тишина, безљуђе под мјесечином… Ко је макар једном видио нешто слично, никада неће заборавити ту неживу свјетлост од „јелки смрти“ које свијетле над осуђеним мјестом земље, тај бљесак топовских муња у руменилу експлозија и пожара. Таква је свјетлост свијета који свијетли насупрот Христу; то је истовремено и суд над свијетом, анихилација његових неистинитих мисли, осјећања, жеља – свих полуистина његовог живота.
Од многих душа у свијету повијају се према небу тамни димови гарежи страсти – гордости, похлепе, злобе, зависти, пожуде. Та чађ свакодневног људског битисања се над земљом згушњава у огромни црни облак. Он се распростире над људским животима и њиховом историјом. Од њега по земљи иде сјенка страха. Ту сјенку не виде само безосјећајни људи, људи опијени собом – или, пак, људи, загрљени божанском љубављу…
 

III
 
Основна патња човјека који је отишао од Бога јесте самољубље. Безблагодатна патња се рађа у кругу Богом неосвијетљене љубави, пре-љубави:

  1. љубави према лажној и ништавној слави својој у свијету;
  2. љубави према лажним и брзо пролазећим вриједностима;
  3. љубави према тјелесним насладама и вањском спокојству.

Ове три пре-љубави човјечије, сједињујући се у једном кругу, бацају на свијет луциферску сјенку страха.
„Душа горда је робиња страха; самоувјерена, она се боји сваког шума, па чак и сјенке“ (Лествица, Сл. 2, гл. 4). „Бојажљивост је уклањање од вјере у очекивању неочекиваног“ (гл. 2). „Иако су сви бојажљиви сујетни, – говори св. Јован Лествичник, – ипак то не значи да су сви небојажљиви смиреномудри“, „и разбојници и пљачкаши гробова се не боје“ (гл. 6).
Прву пре-љубав окружује страх да се не остане без славе, без почасти, да се не остане у анонимности или да се од људи не добије поштовање које се од њих очекује. То је страх да се увиди не-пажња и не-поштовање према нама, према нашим способностима, талентима, савршенствима. У таквом стању људи, као пијанице вина, траже да им се одобрава и повлађује, траже признања од других људи, чак и од оних према којима су савршено индиферентни. Умјетник или политичар који са висине гледа на „гомилу“ (издвајајући, при том, себе из те „гомиле“), у исто то вријеме, од те исте гомиле, за себе пожудно тражи признање и поклоњење, бојећи се да их не нађе у њој. Човјек често сав свој живот поставља у зависност од мишљења других људи. То је један од тешких ланаца свеопштег ропства. Као да су идоли – људи непрестано за себе траже од других људи признања, почасти, пажњу и поштовање. Не бринући се о слави Божијој, они се итекако оштро брину о својој слави и части. Различити су степени и видови те општечовјечанске – мада је боље рећи нечовјечне – пожуде, као и страхова који су са њом повезани. Код владара и политичара они се изражавају на један, а код људи из умјетности на други начин. Онда када се истинити сликари, писци и музичари боје само да не слажу у својој умјетности, када се боје да неће бити у стању да изразе њену посљедњу истину (такав је и страх правих научника), површни дјелатници умјетности се само боје од по њих непријатне оцјене својих дјела, они се боје само одсуства похвала и купаца. О, не боје се они површне критике, него сваке критике, доживљавајући је као намјерно унижавање њихове личности. Онај који је опијен страшћу славољубља, постаје непријатељ најцјењенијег и најумнијег критичара. Само узвишени, некористољубиви („аскетски“) однос према умјетности – обраћање умјетности на служење Богу и Његовој истини у свијету – чува људску личност умјетника од разлагања. Најперфиднији огранци славољубља спуштају се дубоко у човјекову подсвијест, нарочито код оних који се због природе свог дјела налазе у највећој зависности од мишљења људи који га окружују.
Човјек увијек зависи, у већој или мањој мјери, од живота других људи; али задатак и циљ човјеков у свијету се баш у томе и састоји – да пређе из нижег плана зависности од људи, у виши. Човјек је призван да буде зависан не од случајних погледа, расположења и пристрасности људских, него од стварне судбине сваког човјека, од те дубине његовог животног пута, која само почиње овдје на земљи. На свом путу у вјечност сваки човјек може бити подржан и оснажен другим човјеком. То је наша истинита кружна порука, ланац наше свијетле узајамне зависности.
Служење човјеку (не и његовим случајним мислима, жељама и слабостима) јесте најблагороднија и највиша форма зависности од тог човјека. Ми никада не бивамо потпуно независни у свијету. Чак и највиша форма презира према окружењу, ничеанска повијест о „натчовјеку“ не би се појавила на свијет да није било оних који су „окруживали“ и слушали аутора…
Зависити од људи, служећи им у свим формама и на свим путевима живота, то је пут стварне славе човјека, славе у Богу и вјечности. „Не нама, не нама, него Имену Твојему, Господе, дај славу!“ – то је пут истините људске славе. Чега ће се тада престрашити човјек? Свако неуважавење себе од стране других, чак и увреде и клевете, он прима са чистом и кротком савјешћу на путевима свог искреног и својим снагама сразмјерног служења свима. Живећи у свијету, такав човјек је слободан од примарне, основне саблазни – од љубави према ништавној, лажној слави.
Потрага за таквом славом као змија се криви на многим устима и у многим очима човјечијим. Људи се надахњују, на кратко вријеме земаљског живота, наркозом такве славе. „Пас који лиже прашину, наслађује се укусом сопствене крви, не видећи какву штету себи чини“ – тако св. Јован Лествичник одређује штету коју људи сами себи наносе жудећи за лажном славом у овом свијету, заборављајући на праву своју славу, која долази само од Бога. И у духовној, религиозној области, човјек није ослобођен пд искушења такве славе и страхова везаних за њу. Ту, у области највиших духовних вриједности, дух славољубља може добити изузетно префињен и неочекивано опасан израз. Стално упозорење које се чује из уста Господа Исуса Христа, упућено књижевницима и фарисејима, „сједите пониже“, показује да у духовној области, не мање него у некој другој, човјек лако може наћи храну за своје ташто „ја“, и престрашити се да ће незасита природа тог „ја“ остати гладна и сиромашна. „Трубити пред собом“, радовати се умишљеној или од свијета дарованој слави – својствено је не само императорима, маршалима, политичарима и умјетницима. Најперфиднија слава, по „гњилости“ својој, вреба служитеље Цркве, слуге Божије, на путевима њиховим… Саломија, мајка Јакова и Јована, се била препала да њени синови у Царству Божијем неће добити довољно високу (по земаљском њеном поимању) славу. Клањајући се Спаситељу, молила Га је да њеним синовима да мјесто са десне и лијеве Његове стране, када се збуде Његово Царство. „Не знате за шта молите“, – био је одговор Спаситељев, не само њој и Његовим ученицима, него и свим људима који се боје да се неће прославити пред другим људима овога свијета.
Друга пре-љубав која порађа демонски страх јесте страст према богатству, новцу, имању, стварима… „Коријен свих зала је среброљубље“, другим ријечима, незасита пожуда за материјалним. У њој се рађа један од најоштријих страхова који растрзавају човјечанство. Страх да се изгуби или да се не добије. Они се рађају од убиствених за душу осјећања шкртости и похлепе. Шкрти се плаше да не изгубе то што имају; због тога се они боје да подијеле са другим своју краткотрајну имовину; похлепни се плаше да неће моћи да се окористе приликом, случајем и временом за – богаћење. „Вријеме је новац“ – девиза је похлепног човјека, написана на његовом лицу и вратима његове канцеларије. Он не схвата да вријеме није новац, него да је новац кондензовано, кристалисано вријеме које се умножава у рукама човјека, ради бољег његовог посвећења Богу и ближњем. Кроз милостињу своју богаташ умножава вријеме својих молитви, свог добра, своје вјерности Богу. Материјална вриједност кроз љубав постаје и духовна вриједност. Вријеме је бесконачно скупље од новца, и новац има вриједност само за оног ко зна духовну тајну времена. Добро би хтјело да сав новац претвори у љубав, да кроз то умножи вријеме љубави. А зло хоће да сво земаљско вријеме, које је дато људима ради израстања у љубави Христовој, претвори у новац. Због тога Промисао тако удешава ствари у свијету, да када се покаже да новца који људи нису размијенили на љубав и добро има превише, тај новац губи вриједност, и тада добијамо тзв. „девалвацију“, скраћење новца, и вријеме бива ослобођено за љубав. Али људи се опет бацају да вријеме мијењају за новац, опет и опет се бојећи да ће „пропустити вријеме“. Врти се, трчи, мота унаоколо човјек у помами за парама, за тим „утварама битисања“, плашећи се да неће успјети да ухвати највећу количину утвара… Ратови се у свијету воде због профита, због страха да се пропусти или не искористи зарада. Ратови су оваплоћења тог страха. Рат је много више ствар страха, него неустрашивости и храбрости. Разлози ратова су укоријењени у метафизичком страху народа, од којег они хоће да се сакрију храброшћу ратова. Страх од праве (или умишљене) опасности исто тако води ка проливању крви, као и страх очајања пред тамном историјом, историјом која је лишена свјетлости Вјечности.
Древно „златно теле“, које добија све „течнију“, чак и невидљиву данас „атомску“ форму, плаши земље и континенте својом немилосрдношћу према њима и дражи једних да крену на друге.
Техника убрзава производњу материјалних вриједности, убрзавајући и процес њиховог уништења. Змија материјалног прождире свој реп. Хронос неблагодатног времена, времена које се претвара само у материјалне вриједности, уништава своју дјецу. Цивилизација, неуравнотежена и неучвршћена вишим смислом живота, води човјечанство према погибији, све више усложњава, отежава и разара свој сопствени свијет. Без жеље да се причешћује Тијела и Крви Христових, човјечанство прождире своју сопствену плот и пије своју сопствену крв. Људи се боје истинских пророка, који желе да га отцијепе од те аутоантропофагије, и к себи зову лажепророке и вождове, дајући им сву власт над собом.
Богати се боје да не осиромаше. Сиромашни – да не пропусте погодну прилику да отму имовину од богатих. Ако су блага накупљена, човјек се боји зато што не зна гдје да их сакрије: кућа може да изгори, земља може бити одузета, акције могу изгубити вриједност, банка може банкротирати, каса која не гори може бити сломљена. Нигдје и ни у чему се не може имати увјерености. Још горе – одасвуда потпуна неувјереност, несигурност, непоузданост и погибија… Као рањена звијер, рита се човјек под грохотима својих бомбардовања, у руменилу својих пожара…
Све се руши и пропада. Дом материјални и дом душевни, изграђени на пијеску безвјерја у Божански Живот, претварају се у смеће…
„Моје је само то што сам дао“ (Св. Максим Исповиједник) – та мудрост, која открива бесмртност, тућа је духу свијета. Кроз уста својих „пророка“ и „мудраца“ свијет све говори, и говори, и говори: „Моје је само оно што нисам дао“ или „оно што сам узео од другог“. И сваки пут наново, у сваком покољењу, људи вјерују тој, сваком смрћу сваког појединог човјека непрестано оповргаваној, „истини“. Грозничаво човјек крије своје смеће, свој прљави веш, али се из његових руку просипа то ђубре, та прљавштина, и уништава се. Живот се шири пепелом, мољцима, рђом, гнојем, распадањем, експлозијама, указима сурових власти.
Чак и када се потпуно увјере у вјеродостојност животности и истинитости Јеванђеља, људи – огромна већина – упркос свему, не желе, неће да је виде. Они су навикли на непрестани губитак свега, те зато замјењују своју бившу имовину за наду у будућност, и живе, бојећи се да се растану са том надом, са утваром утваре. Среброљубац продужава да се у свијету боји „црног дана“, а не боји се црне вјечности.
„Страшљивим, пак, и невјерним“ (Откр. 21:8) „је удио у језеру које гори огњем и сумпором“. Ово пророчанство, које је изговорио љубљени ученик Небеске Љубави, јесте откровење и о савременом свијету и човјеку. Тај свијет, са својим пролазним вриједностима, ратовима и пожарима, у суштини је – „језеро које гори огњем и сумпором“. И судбина страшљивих и невјерних (страшљивих, од своје невјерности Богу, и невјерних од страшљивости своје) је – да неће моћи изаћи из тог језера. Јер излазак из његовог „огња и сумпора“ даје само Онај Који је рекао: „Ја јесам Двери“…
Љубав према плоти другог човјека и према својој плоти, и постављање њених слијепих, природних и ниже од природних наређења у центар својих интереса представља нови океан људске бесмислености, из којег истичу нове ријеке људских страхова.
Љубав према себи и према свом тијелу, у истинитом духу и разуму, не противрјечи љубави према Богу и према другом човјеку. Као мјерило љубави према ближњем постављена је љубав човјека према самом себи. Али човјек је изгубио дух праве љубави према себи. Мало ко од људи право воли себе, као храм Духа Светог. Инстинкт борбе за своје постојање и за своје највише благо присутан је не само у цјелокупном организму човјековог тијела, него и у сваком од његових чула. Органи чула мириса, опипа, вида, слуха, укуса – сва та чула траже пријатне надражаје и боје се надражаја непријатних. Ти процеси се одвијају у свијести и подсвијести човјека.
Ако „сакривени срца човјек“ (Петр. 3:4) још није у себе примио Живот, ако се још није разгорио и угријао његовим огњем, он се стално налази под непрестаним утицајем наређења и страхова своје плоти и бива прожет специфичном „плотском“ мудрошћу „вијека овога“, мудрости у којој нема духа истине. Човјек, не сагласивши се да живи Христовом вјером, по законима Јеванђеља, постаје биће које је ниже и мање чисто од ма које животиње. Дато ради високих циљева умножавања земаљског (и небеског) рода „синова Божијих“, рађање и продужетак врсте се код човјека претвара у незасито огњиште лажнооштрих, а уствари тупих, и човјека никада не засићујућих преживљавања, које у дубини човјека остављају талог, болесну утрњелост, страх и патњу. Префињујући своју чулну плотску радост, у животу и у умјетности, човјек мисли да „префињује свој живот“. Али талас нових страхова и патњи руши и немоћним чини његову илузорну срећу, срећу која је изграђена на плоти. Чулни човјек се боји за њу, предосјећајући њену пролазност, и његово срце патнички хвата ту плотску срећу, као риба ваздух, када је избаце на пијесак. Безбројне болести, несавршености, дуги – у поређењу са животињама – период дјетињства, сазријевања, старости и умирања, држи човјека сво вријеме у кориту плотских страхова, губитака и патњи. Ти страхови, као светионици, позивају човјека ка истини која јасно говори да он није житељ само земље. У уразумљењу тога састоји се сва тужна наука човјечности.
„Као што се не може једном засвагда напунити желудац, тако се не може једном засвагда надвладати страх. По мјери нарастајућег плача, удаљава се и страх, а по мјери оскудијевања плача, ми постајемо плашљиви“, – говори св. Јован Лествичник, имајући у виду, наравно, не плач од страха, него благодатни плач од љубави према Богу и молитвени плач о својој невјерности Њему. „Ко је постао раб Господњи, тај ће се бојати само једног – свог Владике, а ко се још увијек Њега не боји – често се страши и од сјенке своје“.
Један од аргумената агресивног невјерја, који је смишљен ради оповргавања истинитости религиозних преживљавања, јесте – извођење религије од примитивних дивљачких страхова. Према тој теорији, првобитни човјек, плашећи се тајанствених појава у природи, због нагона за самоодржање је почео да обоготворује природне појаве и да им се поклања, као боговима; из таквих дивљачких страхова се, наводно, родила религија, која је послије тога временом обрасла класом жрецова-свештеника, који су, заузврат, почели да експлоатишу религиозна осјећања човјека, ради свог материјалног бољитка… Дата аргументација не само да не објашњава религију; она не објашњава ни страх. Она објашњава само једно од најпримитивнијих човјекових преживљавања која су везана за страх. Дата, пак, појава метафизичке поробљености примитивног човјека страхом свједочи – не о томе, што из њега хоће да изведе атеистичка теорија, него о огромно дубљој појави у првобитном животу човјека; о томе смо говорили на почетку нашег истраживања. У човјеку постоји цијела палета, цијела клавијатура пнеуматолошки различитих, између себе разнородних страхова. Почевши у сфери ниској, грубој, дисхармоничној, душевно преживљавање које је повезано са страхом се раствара у највишој и најпрефињенијој хармонији небеског свијета.
Какав је то страх који је, наводно, породио религију, како тврде безбожници? Они говоре о страху најнижем и најпримитивнијем. Али нису се, наравно, из тог јадног, тупог и тамног страха родила и изашла највиша преживљавања човјечанства, његова чиста, свијетла религиозна созерцавања, спознаје и дјела. Само лажерелигија, као и само безбожништво, усоталом, излази из тамног страха, као што излази и из мрачне и тупе неустрашивости. Свијетла религија, religio – веза човјека са Творцем, рађа се из високог, чистог страха Божијег и уводи човјека у вишу, свијетлу неустрашивост.
Беспокојство безбожника пред једном једином мишљу о Богу представља појаву управо тог демонског страха, којим су се саздавале и одухотворавале све лажерелигије, које су због тога оковале осјећања истините човјечности. Да, идолопоклонство се покретало таквим страхом. Али није само тамни страх саздавао чак ни паганску религију. У неким облицима паганских религија могу се несумњиво наћи почетни елементи и стварног религиозног страха.
Страх мајке која се плаши да не пробуди своје дијете, страх мужа да не поремети мир болесне жене, страх човјека да не изда свог друга, да не изневјери своју ријеч, своју супругу, повјерену тајну, да се не покаже невјеран сопственим убјеђењима – сви ови, мада не религиозни, али ипак, већ, етички страхови, утичу у религиозну свијест.
Стварни религиозни живот човјека је одувијек био, и јесте, подсвјесно и свјесно раскривање у себи истине о својој великој мањкавости и непуноћи пред Божанским Битијем. И религија, прије свега, јесте праведно, врело признање неопходности попуњавања свог живота Благом вишим и апсолутним.
Суштина и дјелимична истина свих древних, паганских религија, чак и оних најпримитивнијих и пнеуматолошки тамних, крије се – не у њиховој нетачној философији, не у њиховим наивним, често дјетињастим и лажним антропоцентричним и демоноцентричним представама о вишем бићу, и не у култним преживљавањима која су повезана са тим представама, него – у откривању и утврђивању у човјеку осјећања његове религиозне метафизичке зависности од – од њега много вишег, бољег и свемоћнијег бића.
Развој религиозне свијести у човјечанству може се упоредити са постепеним развојем односа дјетета према азбуци; испочетка дијете ништа не види у њој, осим спојених тамних мрља; затим почиње да разликује одвојена слова, разумијева њихов звучни смисао; послије тога, учи се да чита цијеле реченице, и да их схвата, да би, на крају, у једном акту познања, појмило садржај и значење цијеле књиге, многих књига. У свим религиозним преживљавањима садржи се једна истина, без које нема религије, па чак ни псеудорелигије. Та истина је признавање вишег свијета, и своје зависности од њега. У том примарном смирењу човјекове душе је почетак свих религија. Савршенство, пак, религије зависи само од тога – кога и шта људи штују вишим од себе, пред ким и пред чим се поклањају, пред каквим истинама благоговејно смирују своје срце. Поклоњење крокодилу, крави, бику, змији или планетама – не возвисује човјека у Царство Божије. И зато постоје религије које не узвисују, него метафизички унижавају, деградирају, духовно убијају човјека… Зато апостоли и проповједници Јеванђеља војују не само против невјерја, него и против лажне вјере. Зато изједначавање и уравнавање свих вјера и истина јесте симптом помрачености свијести човјечанске.
Религије, као и у људи, имају различите степене духовне чистоте и висине.
Апсолутна Религија, апотеоза истине духа, јесте вјера у Бога Оваплоћеног Христа Исуса, која не поставља никакве границе савршенству. „Будите савршени, као што Отац ваш Небески савршен јесте„.
Што је религија узвишенија, са узвишенијим је страхом она спрегнута. И зато тврдња да је религија рођена „у страху дивљака“ представља дивљачко схватање – и религије, и страха.
 

IV
 
Духовно-истанчана душа је способна да оштро трепери када се приближава вишем свијету. Демонски свијет јој је већ туђ, а анђеоски још није сродан, те је зато душа блиска небу у стању да се препадне од анђела, мада разликује приближавање анђела од приближавања демона – управо на основу одсуства страхова и због наиласка на човјека мира, смирености и љубави.
„Од присуства невидљивог духа у тијело улази страх; од присутности Анђела душа смирених се радује“, – говори св. Јован Лествичник. Анђели изазивају високи трепет, који се по свом духу и посљедицама дубоко разликује од страха који је изазван демонима. Управо тај страх се и може назвати „страх несклада“. „Не бој се, Захарије, јер је услишана молитва твоја“ рекао је Претечином оцу анђео Господњи кад се Захарија, видјевши га „с десне стране од олтара кадионог“, „уплаши и страх нападе нањ“ (Лк. 1:11)… „Не бој се, Марија“, – рекао је Анђео Пречистој Дјеви, појављујући се испред Ње (Лк. 1:30). Смирени и чисти срцем пастири „уплашише се врло“ када увидјеше Анђела, али од њега чуше: „Не бојте се, јер гле, јављам вам велику радост која ће бити свим људима“ (Лк. 2:11).
Дух човјечији на један начин трепери у близини мира натприродног, а на сасвим други се плаши од свијета противприродног. „Не бојте се, то сам Ја“, – говори Васкрсли Господ Својим блиским ученицима, да би их успокојио, њих, који су се уплашили безмјерне истине Васкрсења.
Приближивши се ка посљедњој тајни – страдања и ужаса Богочовјека, ми морамо да умукнемо. Наш је ум превише ништаван и превише зачепљен нижим појмовима, израслим од нашег незнања, и срце је наше уско љубављу. Ми нисмо у стању, чак ни апстрактно, да се дотакнемо тог бездана ужаса у који је искупитељно утонуо Себе и Своје посљедње часове земаљског живота Господ Исус Христос. Јеванђеље говори да је Он у Гетсиманском врту „патио и ужасавао се“… Његов ужас је био ужас нашег отпадништва од Небеског Оца и ужас прихватања на Себе наше отргнутости од Оца. Сједињен у свему са вољом Оца, Господ је дошао да на Себе прими и исцијели све људске патње, које су произашле од отпадања човјека од Бога. Он је на Себе узео сва страдања и патње човјечанства, прошлих и будућих вијекова. Сва мука отргнутости од Бога – коју су у свијету људи појмили, и коју ни појмити не могу – ушла је у Његову безгрешну природу, савршено у свему сједињену са Оцем; ужас Гетсимански и Крсни био је не само Његов, Исусов ужас, него и ужас придружености ужасу отпадништва од Бога и погибије свих људи, народа и вијекова… То је био ужас подизања на Себе ужаса свијета без Бога, и завршио се он у посљедњем искупитељно смртном мигу голготске остављености: „Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио!…“ И данас у Христу прима сваки човјек на себе одбљесак тог најужаснијег и најсвјетлијег у историји човјечанства мига – мучитељне боли не својег гријеха
Страх је агонија од Бога одлучене душе, или душе која је себе од Бога одлучила. Страх је агонија самоће. И Онај Који одувијек Пребива са Оцем требао је да преживи нама непојмљиво одлучење од Оца за свих нас, који смо себе – кроз гријех – одлучили од Бога. Безгрешни Исус узео је проклетство за гријех, проклетство које је висило на цијелом човјечанству, и уништио га је, изнијевши га уским дверима Својег живота и смрти. То проклетство одлучености од Оца, посљедња самоћа свега и свих морала је да сађе на Јединог Безгрешног, изазивајући неописиви ужас Његове искупитељне муке… Нераздјељиво, нерасјециво Богочовјечанство нераздјељиво се диелило и нерасјециво се расијецало у Њему, искупљујући, попуњавајући Собом нашу раздијељеност од Оца… „Ранама Његовим исцјелисмо се“ (Ис.).
Зато је сваки страх спрегнут са самоћом душе, са њеном сиротошћу, бескућништвом и беспомоћношћу у свијету. Човјек више од свега пати због остављености, и мучније од свега се управо ње боји. Страх је негативно изражавање самоће и остављености. Позитивни израз тог стања јесте вјера у Бога и молитва.
Онај који не вјерује у Бога и који се Богу не обраћа молитвама, не осјећа своју остављеност и не схвата своју ужасну усамљеност у свијету. Он превише има повјерења у реалност свих својих материјалних контаката са свијетом. Њему се чини да њему „ништа више није потребно“, он је задовољан свим, а ако и није задовољан, онда је то нешто ситно, нешто што није суштински, што је небитно. Почетак вјере у Бога јесте буђење суштинског, метафизичког незадовољства собом, светог незадовољства овим животом. „Не љубите свијета, ни то што је у свијету“ (1 Јн. 2:15) – то је негативно изражен завјет да се, већ у овом свијету, љуби „ново небо и нова земља“.
Самоћа је човјеку дата као више духовно општење, као спасење од животињства и чопоративности. Али самоћа човјека мора бити исто тако спашена и освештана, као и општење. Страх Божији – то је пут спасења и од самоће.
Да га избави „од страха ноћног“ молио је на својој ноћној молитви неустрашиви побједник Голиата, и још неустрашивији побједник свога гријеха, Давид; и чуо је ријечи, које је предао свим вијековима и покољењима људи: „Нећеш се побојати од страха ноћног, од стријеле која лети дању, од ствари која у тми пролази“. Тај „ноћни страх“ не посјећује само дјецу у сну, него и пустињаке који се ноћу подвизавају у пустињи, и њих, дакле, који се ничега, осим своје невјерности Богу, не боје.
„Будите храбри“, бодрио је Спаситељ ученике Своје. „Будите храбри, јер Ја побиједих свијет“. Будите храбри, тјерајте од себе страх, не пуштајући га у своје срце; будите храбри и у самом свом страху, растите у трпљењу, одважно носите патњу свог страха, као метафизичку опекотину душе. Та патња такође може бити страдање за Христа.
Страх су осјећали и апостоли; сви су се разбјежали послије издаје Господа. „Тада се сви ученици, оставивши Господа, разбјежаше“ (Мт. 28:56). Код Крста, са Мајком Господовом, био је само Јован. Човјекова уобразиља, ако њом управљају чула, која имају искуства само у земаљској реалности, често је слуга његовом страху. Апостол Петар је већ био начинио неколико корака по узбурканом мору у сусрет свом Учитељу, али га је побиједила сопствена уобразиља, основана на старом осјећању чула, и почео је да тоне; ипак, био је подигнут искуством нових чула, чула саображених са свемоћном силом Онога Који га је к Себи позвао.
„Опекотина“ страха у срцима вјерника јесте признак њихове непотпуне „наштимованости“ на звуке небеског свијета, симптом у њима још живог раздора између „старог“ и „новог“ човјека, раздора који се понекад завршава тек у предворју новог свијета.
„Дата ми је жаока у плот… да се не бих превазносио“ (2 Кор. 12:7). „Жаока“ та, у животу људи духовно обдарених, зна да буде и страх. Мучитељно срамно бива хришћанину да спозна да се он још нечега на свијету плаши, осим своје невјерности Господу. Али кроз тај смиритељни, љековити страх – он боље разумијева да све што је добро у њему – није од њега.
Страх је и пројекција човјекове принадлежности суду. Радостан за сваког Богу вјерног човјека, Суд Божији је истовремено и Страшни Суд. Неописива, немајућа дна, човјечија немоћ трепери од близине неописиве, посљедње Божије Правде. Радује и ужасава човјека та Правда: радује силом своје спаситељне љубави; ужасава силом својег крстоношења у овом свијету, такође, и својим савршенством.
„Еј грјади Господи Исусе!“[3] – кличу ученици Слова. Жудња за торжеством посљедње Правде у њима је јача од страха пред својом немоћу, од страха од могућности својег испепељења од сусрета са том Правдом. Али и други звуци улазе у хармонију посљедње богопреданости: „Господе, нисам спреман… освештај, очисти, окријепи, утврди ме“. И ово је апостолско слово: „Отиђи од мене, Господе, јер сам човјек грешан…“ Бивају губавци, који пружају руке ка Христу, да би их вјечно исцијељеним учинио; али бивају и губавци, који такође жуде за Њим, али одлазе у страну од Његових путева и само плачу од радости – зато што је Он у свијету. Они се плаше да гнојем својим опогане пијесак под ногама Његовим. И то је љубав! Кроз радосне сузе гледају они, како њихов Господ исцјељује друге и у Своју Божанску Цркву прима животом исто тако измучене људе, као што су и они, али се они слатко боје да приступе Господу, да дуну на Њега смрдљивим својим дахом…
Много је мелодија у музици страха. У тренутку одласка из овог живота човјеку је страшно, ужасно тешко да скине са себе све што је „овдашње“, тјелесно, што је само наизглед унутрашње, „психолошко“, да скине сву земаљску одјећу своје душе. Страшно је метафизички се обнажити до краја. Трепери дух, превише навикнут на свој скиталачки шатор – своје тијело, на своје плотске мисли, осјећања и жеље. Смрт је муњевито уништење свијета и потпуно обништавање. Да ли се човјек припремао за то? Ту се разгара и дивљи ужас људи који су живјели несмислено и неустрашиво, који су у овом вијеку окамењено стајали пред вјечношћу и њеним Сунцем, Сунцем које „ни дању ни ноћу не залази“.
Ако на земљи, приликом промјене политичких режима, људи тако силно пате од своје везаности за „павши“ режим, и тако трепере од страха, предосјећајући скори суд над собом, – колико интензивније се то осјећа приликом пада цијелог „режима“ овог свијета у животу човјековом… Јер, тај пад не само да је претсказао Бог, него је провјерен у искуству свих људских покољења на земљи.
Ми сада живимо на земљи, у свим земљама, по старом режиму. Али већ надолази, и неће дуго оклијевати да наступи, „нови режим“, нови поредак, нова власт – власт апсолутних Божијих Закона. Далековидан је онај који повјерује тој истини. Смјена режима може да се деси сваког трена – ноћу, у сну, или дању, на улици… Али најбоља смрт за човјека је, наравно, послије припреме, при јасној свијести о умирању свих вриједности овог привременог постојања, и свијест о рођењу човјека на свијет духа. Сваки човјек би требао да се унапријед спријатељи са тим мудрим и добрим властима, које ће доћи да смијене грешне и егоистичне власти овога свијета, страсти овог привременог нашег живота.
Човјек који је превише залијепљен за „стари режим“ овога вијека налази се у положају изазивача рата против Бога. То што се пред нашим очима десило са пораженима послије свјетског рата, и са њиховим властима, само је прича о ономе што ће да се деси када сав овај свијет богопротивљења изгуби свој рат против Бога.
Дубина наше личности мора бити, у тренутку смрти, пројављена до краја. Све тамно и нечисто ми морамо скинути, као неудобну одјећу. Метафизички обнажени, ништи до ужаса, уништени до крајњих граница, до могућности блаженства само у Богу – такви ми морамо стајати пред правдом и истином другог свијета… „Вечери Твојеј тајнија, дњес, Сине Божији, причастника мја приими“[4].
Страхови бивају само у Гетсиманији, у преторији, у дворишту Каифином. Посљедња њихова минута је – на Голготи. Послије тога долази Велика Субота. Покој од свих страхова. И – Васкрс, Свјетлост која никада не залази.
Човјек, вјеран Богу, на самртном одру добија ни са чим неупоредиво блаженство слободе од страха.
Молитве Цркве велике реалности откривају. У чину „на исход душе“, од лица одлазећег, Црква моли утјешења за њега. Различити су степени покоја, духовног мира људи који одлазе из овог свијета. Добивши реално увјерење из другог свијета о милости Божијој према њему, припремљен Покајањем и Причешћењем Светих Тајни за исход из овог свијета, понекад чак и слушајући анђеле, у великој тишини, у бесконачном, узвишеном радовању о Господу, човјек који за ову земљу умире ступа у страшну и неописиво прекрасну вјечност. Не може се замислити колико је узвишен одлазак из овог свијета очишћеног, оправданог, све страхове оставившег човјека.
Душа која је закорачила на праг другог свијета, а била је припремљена за своје посљедње путовање, не плаши се губитка себе – и свега – у Богу. Са торжественом строгошћу, и већ анђеоском неустрашивошћу, она одстрањује од себе – за тај тренутак неумјесну – тугу родбине, то показивање њихове недовољне љубави према Богу и према њој. Она од присутних, при свом исходу у други свијет, тражи само молитву, безмолвје и благоговеније. Она, стојећи на граници новог великог свијета, зна да ништа човјечије више не смије да јој одвлачи пажњу или да је задржава.
Видљиво здање свијета преживљава исто што и сваки човјек: смрт, и васкрсење у вјечност.
Господ је рекао: „Људи ће издисати од страха“… По мјери оскудјења вјере, наде у Бога, и љубави према Богу, људи, друштва, народи – све више и више ће се плашити једни других, и због тога ће све мање и мање вољети једни друге. „Због умножења безакоња у многима ће охладјети љубав“ (Мт. 2:12).
Али са новом силом ће се тада открити у свијету и жетва апостола „посљедњих времена“. Слободни, усиновљени – „сви вођени Духом јесу синови Божији“ – неустрашиви у Христу, спремни за посљедње, они ће свијету говорити – и већ говоре -посљедњу истину.
Гледајући на земљу и њена дјела очима свога Учитеља, они побјеђују страх свијета. „Љубав побјеђује страх“. Неустрашиви својом љубављу, тврди љубављу Божијом, ученици Слова ће свијетлити свијету чак и оног часа, кад се „сунце помрачи и мјесец не дадне свјелости своје“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. рус. „человек“ – човјек; рус. „человечност“ – човјечност. Ако се ова посљедња ријеч растави на „саставне дијелове“, т.ј. „чело“ и „вјечност“, добија се „дефиниција“ човјека: онај који је челом (лицем) окренут према вјечности. (прим.прев.)
  2. паклена
  3. Еј, дођи, Господе Исусе!
  4. „На Вечери Твојој тајној, данас, Сине Божији, као причесника прими ме“.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *