НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

Печат истине
 
Једном, у кући гдје је био позван, Христос је видио „како звани бијаху изабрали прва мјеста“. Примјетивши такав, у свакодневном животу уобичајен детаљ, Господ, за Којег ништа у моралном свијету није било другостепено, рекао је ријечи које су остале да звуче над свијетом: „Када те неко позове на свадбу, не сједај на прво мјесто, да ти се не деси да неко од званица буде штованији од тебе и, након што и тебе и њега позову, не кажу: „уступи му мјесто“; тада ћеш са стидом морати да заузмеш посљедње мјесто. Него, кад позван будеш, када доћеш, сједни на посљедње мјесто, да би онај који те је позвао, рекао: „Друже! Сједни повише“; тада ће ти бити част пред оним који са тобом сједе. Јер сваки који себе уздиже, биће унижен; а који себе унижава, узвисиће се“ (Лк. 14:8-11).
Људско самољубље се најчешће испољава управо у свакодневном животу, у гостима, у хотелу, у ресторану. Као и у древним временима, савремени гост такође хоће да сједне на мјесто које се боље цијени. Такво „мјесташење“ је било јако заступљено код бојара Старе Московске Русије (ни по чему у томе не испољавајући православни дух!), који су гледали да један другог „надсједе“ за царским столом; али, наравно, осим за трпезама најсиромашнијих људи, у свим земљама свијета се одвија, мада и непримјетно – такмичење у частољубљу. Скромност је тежак облик добра! Човјек који болесно размишља како да ни у чему не постави себе ниже од другог, и како да себе постави изнад другог, није способан за стваралачки рад. Тим прије – за виши, духовни. То се више од свега може односити на нас, пастире. Таштина је признак – не само моралног, него и умног застоја.
Мудрим и спокојним ријечима, Христос је открио нама, људима, ту истину. Али прије него што је оштро обличио човјечанство, он је показао Своје Божанствено Милосрђе, исцијеливши болесног. То је било у кући „једног од начелника фарисејских“ и десило се у суботу, празничног дана, када се забрањивао сваки рад. Као и у наше доба, многи ни тада нису схватали у чему је дух стварног религиозног празника; они нису схватали да се он не састоји у мртвом слову вањског „извршавања прописаног“, него да је истинити религиозни празник, заправо, дан послушања Богу, у духу, у истини и у испољавању истинског милосрђа.
И ево, не схвативши религиозни смисао празника, људи су нашли да је исцјељењем болесног на празник Христос нарушио заповијед о покоју седмог дана. Такво је сљепило људи. Али Господ је и дошао да спаси управо слијепе… Тог дана, кад је Христос био код фарисеја у гостима, „стаде пред Њега један човјек, који је патио од водене болести… Исус запита законике и фарисеје: је ли дозвољено лијечити у суботу? Они ћуташе. И, дотакавши га, исцијели га и отпусти. При том рече: ако некоме од вас магарац или во упадне у бунар, нећете ли га истог тог трена извадити, чак и ако је субота?“ (Лк. 14-26).
Дјело човјека је да чини добро и да помаже људима-браћи увијек, а нарочито – на религиозне празнике. Сваки је дан – дан Божији, и јесте добро Божије, и саздан је за добра. И празник вјере – то је милосрђе Божије и човјечије.
И, учећи тој истини, Спаситељ је указао да испољавању милосрђа више од свега смета човјечије самољубље, те је због тога, желећи исцјељења свим људима, Он рекао: „Сваки који себе уздиже, биће унижен; а који себе унижава, узвисиће се“.
Многи у свијету не знају духовне законе. Али ти закони постоје и самим својим постојањем оповргавају невјерје у духовни свијет. Жалостан, одбојан утисак на све – чак и нерелигиозне људе – оставља човјек који сам себе хвали. И што човјек више сам себе хвали и уздиже, тим више он изгледа жалосније у очима људи који га слушају. Такво је дејство духовног закона. А што је човјек скромнији, то је он пријатнији за све око себе. Скромне људе сви воле; ташти свих одбијају од себе. Ми јасно видимо да дејствује – чак и код невјерника – апсолутни закон. Невјерници су такође потчињени том закону. А ако они и не цијене скромност у себи, они је увијек цијене код других људи.
Нећемо погријешити ако скромност признамо за једну од најутјешнијих црта човјечије личности. Скромност је, безусловно, равна милосрђу, пошто је само због своје скромности човјек већ милосрдан према другим људима: не дојађује им својим џангризањем, не мучи их својим посезањем на којекакав свој значај и величину. Вољно и невољно, скроман човјек увијек одаје част, као прво, Богу, а потом и људима, који од Бога имају – сваки своје – посебне дарове.
Скроман човјек никада у животу не губи; његови таленти и врлине се не смањују његовом скромношћу, него, напротив, још више расту. И скромност уопште не значи слабост, као што то мисле неки, гајећи резерве према скромности; не, она, и само она, јесте сила и племенитост духа. И у животу друштава и народа „гордост иде непосредно прије погибије“. Ниво културе је директно пропорционалан скромности, друштвене и међународне. И зато је Слово, Које је саздало свјетове, примило на себе живот скромног Човјека и прошло страдалничким путем живота, показујући дух скромности, као пут свјетлости који води у бесконачну славу Небеског Царства. Смирење Христа Исуса постало је печат истине у човјеку.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *