НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА

 

АПОКАЛИПСА СИТНОГ ГРИЈЕХА
 

Психологија увреде
 
Сви ми знамо шта је то увреда, зато што су нас вријеђали, и зато што смо сами вријеђали друге. Сами то не схватајући – и онај који вријеђа, и онај који бива увријеђен – рањавају себе, пошто лишавају себе сунца љубави. Увређивач рањава не само своју душу, него и тијело: зле емоције рађају у човјеку болесно напрезање тијела, што се одражава на његовој физичкој размјени материје и нарушава живот. Увређивач вријеђа, прије свега, самог себе. Али и онај који се вријеђа такође поступа неразумно: сам себе рањава. Себе треба штитити свијетлим штитом од увреда, не обраћати на њих пажњу. А од тога је још узвишеније – супротставити увредама љубав, кроткост и великодушност. „Научите се од мене“, – говори Спаситељ, „јер сам кротак и смирен срцем. И наћи ћете покој душама вашим“ (Мт. 11:29). То је прости пут ка срећи, о којој тако често мисли човјек, никако не налазећи пута ка њој.
Увреда може бити несвјесна. Наношење увреде иде од гордости, која жели да унизи човјека, од осветољубивости, од злобе. Вријеђају људи и од похлепе, зависти, таштине, егоизма, или просто – од душевне неосјећајности и недостатка такта, од моралне непажње.
Предузимач (индивидуални, или колективни, као што је држава или партија) вријеђа најбестидније, експлоатишући човјека не само економски, него и морално. Експлоатација је многолика форма неправедности. Историја је препуна тог гријеха, све до данашњег дана. Али данас сиромахе експлоатишу не само феудални барони и не само покретне вреће са новцем – него и сами ти бивши сиромаси, који су у међувремену постали администратори, партијаши, „представници пролетеријата“ – сви они жестоко експлоатишу сиромахе (задружне сељаке, раднике…), прикривајући, ипак, ту аксплоатацију веома ласкавим али исто тако лажљивим и пустим ријечима.
Експлоатација ближњег може и да не буде израз неких личних непријатељских осјећања; она просто бива морално безосјећајна, она је тражење погодности за себе, за партију, за државу. У наше доба експлоатацију – материјалну и духовну – покушавају да оправдају високим мотивима. Циљем револуције, ради блага свих, оправдавају се велика злодјела и увреде људима. Хуманим фразама оперишу бездушни планери, не видећи при томе живог човјека. Утилитарни материјалички приступ бесмртној човјечијој души је за њу смртно увредљив, погибељан.
Али осјећања праведности и са-учешћа могу се рађати и у човјеку-материјалисти, упркос његове материјалистичке теорије. Као људско биће, материјалиста може бити морално префињен. Зна, чак, да буде и обратно: да се срце човјека који вјерује у Бога (упркос духа те вјере) пуни похлепом и бездушношћу. Као што код материјалисте „невјерје“ може бити на врху језика, тако и код вјерника „вјера у Бога“ бива понекад само на врху језика. (Вјера у Бога – није теоретска декларација).
У наше доба људи вријеђају чак и вјеру у Бога (пишући величанствено и свето Његово Име Бог малим словом). Али Бога човјек може „увриједити“ не више него што може увриједити сазвијежђе Ориона или Лабуда. Невјерници наносе увреду само својим животима.
Човјек човјека вријеђа својом злом (или недовољно добром) вољом. И све те, у свијету безбројне, „молекуларне“ увреде, сво наше лично и колективно зло, у свијету рађа црне облаке конфликата, ратова и душегупки, од којих дрхти човјечанство. И од којих може бити истријебљено.
Раније у историји, у име вјере у Бога, цареви и вође народа наносили су увреде невјерницима (или не онаквим вјерницима, као што су били они). Сада, у цијелом низу земаља, невјерници наносе увреде вјерницима.
Човјеку је речено: „Знаш заповиједи: не чини прељубе, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не вријеђај“ (Мк. 10).
Али ако је увреда већ нанесена, њој треба супротставити невријеђање. У борбу против зла улази и борба против увредљивости. Ми људи тако лако вријеђамо једни друге. А још лакше се вријеђамо. Чак и ако нас нико не вријеђа, ми се сами увриједимо. Ми некад имамо потребу да се осјетимо „увријеђеним“, и у томе се огледа примитивна човјечија инфантилност. Дијете понекад хоће да заплаче – не зато што га је повриједила мајка, него зато што је оно одједном осјетило слатку потребу да се осјети (и, што је главно, да то покаже!) увријеђеним. То је незрелост душе.
„Активни егоист“ вријеђа, „пасивни“ бива увријеђен. Увреде активних и увредљивост пасивних егоиста много сметају животу. И излазак из тих стања – у слободу духа – је само један: никога не вријеђати и ни због чега и ни због кога се не увриједити.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *