NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA » Žitija Svetih za jun

Žitija Svetih za jun

19. JUNI
 
ŽITIJE SVETOG APOSTOLA
JUDE,
brata Gospodnja po telu
 
Sveti apostol Juda bejaše jedan od dvanaestorice apostola, iz plemena Davidova i Solomonova. Rodio se u galilejskom gradu Nazaretu od pravednog Josifa drvodelje, potonjeg obručnika Prečiste Djeve Marije, i od matere Salomije. Ova Salomija beše ćerka Angeja, sina Varahijina, brata svetog Zaharije, oca svetog Jovana Krstitelja. Sa Salomijom Josif imađaše četiri sina: Jakova, Josiju, Simona i Judu. Ovaj sveti Juda naziva se ponekad Juda Jakovljev, po zanamenitijem od sebe bratu svome Jakovu, koji se naziva bratom Gospodnjim. Svoju poslanicu sveti Juda počinje ovako: Od Jude, sluge Isusa Hrista, a brata Jakovljeva (st. 1). On tako naziva sebe iz smirenosti, jer smatraše sebe nedostojnim nazvati se bratom Gospodnjim po telu; naročito stoga što u početku sagreši pred Gospodom u neznanju, prvo neverjem, a drugo nebratoljubljem. Da Juda sagreši neverjem, o tome svedoči sveti Jovan Bogoslov, govoreći: Ni braća njegova ne verovahu u njega (Jn. 7, 5). Objašnjavajući ovo mesto, sveti Teofilakt razume pod braćom Isusovom decu Josifovu. On veli: „Uvrede nanose Hristu i braća, deca Josifova (među kojima beše i ovaj Juda). A otkuda kod njih takvo neverje prema Njemu? – Od njihove vlastite rđave volje i od zavisti, jer je rođacima svojstveno da zavide više svojima nego tuđincima“.
Očigledno je, dakle, da Juda u početku iz neznanja sagreši Gospodu Hristu neverjem i zavišću. A sagreši i nebratoljubljem, kao što o tome piše u Žitiju svetog Jakova, brat Božija.[1] Jer kada Josif, po povratku iz Egipta, stade deliti svoju zemlju deci koju imađaše od prve žene, on požele dati deo imanja i Gospodu Isusu, rođenome nadprirodno i netljeno od Prečiste Djeve Marije, koji u to vreme još beše mali dečak. No tome se usprotiviše tri Josifa sina, među njima i ovaj Juda, samo Jakov dragovoljno odeli deo od svoga nasleđa i nameni ga Isusu, zbog čega potom i bi nazvan bratom Božjim. A sveti Juda, svestan tih svojih ranijih grehova, neverja i nebratoljublja, ne usuđivaše se nazivati sebe bratom Božjim, već nazivaše sebe samo bratom Jakovljevim, kao što i u Poslanici svojoj piše: Od Jude, sluge Isusa Hrista, a brata Jakovljeva (st. 1).
Ovaj sveti apostol Juda ima još i druge nazive. Evangelist Matej naziva ga Levijem i Tadejem. Ovi nazivi dati su apostolu Judi ne bez naročitih razloga. Naime: reč „Levije“ znači „srdačan“. Sveti Juda, dakle, bi nazvan Levijem zato što on, posle u neznanju učinjenih grehova prema Gospodu Isusu, uverivši se da je Isus istiniti Mesija – Hristos Bog, svom dušom se priljubi uz Njega srdačnom ljubavlju.
Apostol Juda naziva se još Tadejem. Tadej znači: onaj koji hvali, onaj koji ispoveda. Sveti Juda, dakle, bi nazvan Tadejem, jer je slavio i ispovedao Hrista Boga, i Njegovo Evanđelje objavio mnogim narodima. Ima još jedan Tadej, od sedamdesetorice apostola (21. avgusta), no ovaj Tadej, ili Juda, bio je jedan od velikih apostola.
Sveti apostol Juda imađaše veliku revnost za Gospoda Hrista i goraše od želje da sav svet pozna Hrista – istinitog Boga, i da veruje u Njega, i da Ga ljubi, da bi dobio spasenje. Ta revnost njegova spominje se i u Evanđelju. Jer kada Gospod govoraše učenicima svojim: Koji ima ljubav k meni, imaće k njemu ljubav Otac moj; i ja ću imati ljubav k njemu, i javiću mu se sam (Jn. 14, 21). – tada mu reče Juda, ne Iskariotski, već ovaj brat Gospodnji po telu: Gospode, šta je to da ćeš se nama javiti a ne svetu? (Jn. 14, 22). Kao da je time rekao: Gospode, daj poznanje o Tebi ne samo nama nego i celome svetu; javi spasenje Tvoje ne samo nama nekolicini nego i vascelom rodu ljudskom. Jer smo ne samo mi sluge Tvoje i učenici Tvoji, isto i sav svet; upozna li Te kao Tvorca i Spasitelja svog, zavoleće Te toplo, i poslužiće Ti verno, i proslaviće Te vavek.
Po vaznesenju Gospoda Isusa Hrista na nebo, sveti apostol Juda krenuo je u svet, kao i ostali apostoli Spasovi, na propoved Evanđelja. Po svedočanstvu crkvenog istoričara Nikifora,[2] „božanstveni Juda, ne Iskariotski, nego drugi. koji se dvojako nazivaše Tadej i Levije, sin Josifov a brat Jakova, zbačenog sa krova jerusalimskog hrama, propovedao je Evanđelje i širio hrišćanstvo spočetka u Judeji, Galileji, Samariji, Idumeji, zatim u Arabiji, Siriji i Mesopotamiji, najzad došao u grad Edesu, koji je pripadao caru Avgaru,[3] gde je pre njega propovedao Evanđelje drugi Tadej, jedan od sedamdesetorice apostola. Tu apostol Juda dovrši i dopuni ono što ne beše dovršeno tim Tadejem.
Ima znakova da je sveti apostol Juda propovedao hrišćanstvo i u Persiji, otkuda je i napisao na grčkom jeziku svoju Sabornu Poslanicu, upućenu svima vernima.
Mnoge napore, patnje i trude podneo je sveti apostol Juda, propovedajući Evanđelje po raznim zemljama, obraćajući narode veri u Hrista i izvodeći ih na put spasenja. U takvim krstonosnim podvizima stiže on i do Araratske pokrajine. Tu on odvrati mnoštvo ljudi od idolopoklonstva i privede ih Gospodu Hristu. Time sveti apostol izazva protiv sebe idolske žrece. Oni ga uhvatiše i raznim mukama dugo mučiše. Onda ga na krst raspeše i strelama izrešetaše. Tako završi svoj podvig i tečenje svoje sveti apostol Juda i pređe ka Hristu Bogu, da od Njega primi venac večne nagrade na nebesima.
 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
PAISIJA VELIKOG
 
Kao što truležna i prolazna lepota ovoga sveta privlači k sebi ljude koji žude za njom i čini te se oni, radi male slasti, kolebaju osećanjima i umom tako sežu za strastima, da ne samo preziru obećani im ne beski život, nego se avaj! – odvraćaju i od samog Tvorca istinitog života i pretpostavljaju sadašnje budućem, dragovoljno prigrljujući na taj način ljutu i beskonačnu smrt; tako i večna na nebesima blaga pobuđuju u onima koji se nadaju dobiti ih neizmernu čežnju za njima i nasićuju srca njihova nekom božanstvenom i neiskazanom slašću, i čine da se oni neprestano sećaju tamošnjeg blaženstva, nagrade za trudove, i divnog slavlja podvižnika; misao o tome podstiče ih na toliko usrđe prema tim večnim blagima, da oni ne samo vremensko i prolazno preziru, nego čak ni život svoj ne štede, želeći da za Hrista dušu svoju polože, i smrt za Njega pretpostavljaju svima zemaljskim slastima i lepotama. A kada nema gonjenja hrišćana, onda se oni trude da tu željenu za Hrista smrt dožive na drugi način: oni uzimaju na sebe dugotrajan, no za njih neophodan, pbdvig samoumrtvljenja; pri tome podnose bezbrojne muke: svaki dan posteći se, i raznim podvizima podvizavajući se, i boreći se sa nevidljivim demonima i, budući u telu, neprestano primoravajući prirodu svoju da se protivi bestelesnim neprijateljima.
Jedan od takvih dobrih i božanstvenih ljudi bejaše čovek o kome hoću sada da vam pričam, veli pisac ovoga žitija sveti Jovan Kolov,[4] izloživši njegovo rođenje, mladost i čudesno življenje. Ime tome čoveku beše Paisije. Slušajući preslavne i nadprirodne stvari o njemu, neka niko ne posumnja u njih, i neka niko ne misli da ja, iz poštovanja prema ovom svetom ocu, išta dodajem u kazivanju o njemu: on je daleko iznad svake ljudske slave i, budući slavljen od svih anđela u višnjim naseljima, njemu nije potrebna pohvala od nas malih i grešnih. No ja ću ispričati o njemu radi koristi slušalaca i onih koji žele da podražavaju njegove vrline. A ispričaću ono što sam očima svojim video i ušima svojim čuo. Dakle, počeću povest o slavnom i poučnom životu prepodobnoga od samog detinjstva njegovog.
Ovog velikog i blaženog muža rodi Egipat, gde se nekada rodi veliki među prorocima bogovidac Mojsije, koji svojom bliskošću k Bogu i velikim čudesima proslavi Egipat, kao što o tome kazuje Sveto Pismo. No ne manje proslavi se Egipat i po drugi put – zbog prepodobnog Paisija, koji se rodi u njemu i obogati ga svojim česnim imenom i mnogim vrlinama.
Roditelji blaženog Paisija behu ljudi blagoverni, bojahu se Boga, hođahu besprekorno u zapovestima Njegovim i starahu se da raznovrsnim dobrim delima ugode Bogu. Oni imađahu sedmoro dece, i vaspitavahu ih u dobroj nauci: da podražavaju svoje roditelje u vrlinama. Oni imađahu imanja dovoljno, i potrebitima davahu neoskudno. Njihove ruke svagda behu pružene na davanje, i što davahu ništima, to im se dvostruko vraćalo od božanstvenih darova. Ali pošto niko od ljudi ne može izbeći smrti, to i roditelj Paisijev ode iz ovog života, ostavivši česnoj ženi svojoj staranje o deci, među kojima najmanji po godinama beše dečak Paisije. On beše najveća briga materina.
Jedne noći, kada mati Paisijeva spavaše, ona imade ovakvo viđenje: javi joj se anđeo Gospodnji i reče: Bog, Otac sirotujućih, posla me k tebi da te pitam, zašto si ispunjena suvišnom tugom odnosno dece, i stalno si obuzeta teškom brigom o njima? Eda li se jedina ti brineš o njima, a ne i Bog? Ostavi, dakle, sada svoju tugu i daj višnjem Bogu jednoga od tvojih sinova, da se kroz njega proslavi presveto i uvek slavljeno ime Gospodnje. – Ona na to odgovori anđelu: Svi sinovi moji su Božji, i ako Mu je koji po volji neka ga uzme. – Anđeo onda uze Pasija za ruku i reče: Ovaj je Bogu po volji. – Tada mati reče: Bolje uzmi jednoga od starijih. – Na to joj anđeo odgovori: O, dobra ženo! ne znaš li da se sila Božija obično projavljuje kod slabih? Dakle, ovaj najmanji izabran je Bogom, i on će Mu ugoditi“. – Rekavši to, anđeo otide.
Probudivši se od sna, mati prepodobnoga se čuđaše božanstvenom viđenju, i uznošaše blagodarne molitve Bogu, i govoraše: Neka bude, Vladiko, milost Tvoja na nama i na sluzi Tvome Paisiju! – Izgovorivši ove i slične reči, i dugo se pomolivši Gospodu, ona odvede sina svog u crkvu Bogu, radi postavljenja u klir. A blaženi dečak Paisije, udostojivši se stupanja u klir, stade podražavati vrlinske muževe i, rastući godinama i razumom, on ujedno rastijaše i blagodaću Božjom. S dana na dan srce se njegovo razgorevaše sve većom i većom ljubavlju k Bogu, i on neizmerno žuđaše za monaškim postrigom. I kada nastupi vreme da mu se ta želja ostvari, te da u monaškom činu stane voditi savršeniji život, on blagodaću Božjom bi kao bezazleno jagnje odveden u Skitsku postunju, i tamo priveden pastiru slovesnih ovaca, blaženom Pamvu.[5] On ga s ljubavlju i radošću primi, i obuče ga u sveti inočki obraz. Blaženi Pamvo beše obdaren darom predznanja: po otkrovenju odozgo on je znao sve šta će biti s Paisijem, i zato gledaše na njega kao na izabrani sasud blagodati Božje, koja ga upućivaše na svako dobro delo.
Pre svega blaženi Paisije revnosno prohođahu poslušanje, usrdno se pokoravajući ocu svom i u svemu ispunjujući volju njegovu. Pri tome vođaše vrlo surov način života, i kao po stepenicama penjaše se u srcu svom ka savršenstvu u vrlinama. A prepodobni otac naš Pamvo, videći da se on sav predaje velikom podvižničkom podvigu, i želeći da ga podstakne na još veći, reče mu: Čedo Paisije, početnik podvižnik treba vrlo oprezno da čuva sva čula od spoticanja i sablazni, a naročito da čuva oči od radoznalog gledanja, i da nikome ne gleda u lice, nego da stalno gleda dole, a umom da gleda u visinu, i da unutrašnjim očima posmatra neiskazanu lepotu slave Božje, slaveći i pevajući svemoćnog Gospoda.
Naučen ovim rečima svoga učitelja, i Božjom ljubavlju ranjen, blaženi Paisije odluči da to ostvari na delu. I stvarno, u toku tri godine on vrlo strogo držaše ovu zapovest: ne gledati na tuđa lica; i nikada ne gledate na ljudsko lice, a marljivo čitaše svete knjige, neprestano pazeći na reči Božje, i njihovim poukama kao vodom napajajući dušu svoju. I beše on, po reči Davida, kao neko drvo zasađeno kraj potoka, koje raste i cveta i rod sladak donosi u svoje vreme (sr. Ps. 1, 3). Njemu premila beše ona psalamska reč k Bogu: Kako su slatke jeziku mom reči Tvoje, slađe od meda ustima mojim (Ps. 118, 103). I neprestano se moleći, i postom i bdenjem telo svoje moreći i duhu ga podjarmljujući, on u dubini srca svog, kao u nekoj riznici, slagaše vrline.
Prepodobni pak starac Pamvo, videći Paisija kako napreduje, radovaše se takvom njegovom vrlinskom životu po Bogu; i roditeljski pazeći na njega, on ga rukovođaše na veće podvige, i pobožno i lako upućivaše na svako bogougodno delo i znanje, dok ga ne načini najiskusnijim među inocima.
A kada nastade vreme odlasku svetog starca Pamva ka nebeskom nasleđu, ka kome je tako žudeo preći, on velikim blagoslovom blagoslovi blaženog Paisija i mnogo proročkih reči izreče o njemu, pa pređe ka onom blaženom životu, da tamo primi očekivana neizraziva blaga. A ja smireni Jovan, veli pisac ovog žitija, ostadoh sa sveštenim Paisijem. U svemu slični jedan drugome, mi življasmo daleko od drugih, i, držeći se i u molitvenom pravilu i u životu ustava koji primismo od našeg oca, mi podržavasmo jedan drugog, brinući se o spasenju duša naših. Ali nakon malo vremena, blaženi Paisije zažele najuzvišeniji podvig i život, te smo se morali rastati. Sve više razgorevajući se duhom ka surovijem isposništvu, on poče po čitavu sedmicu ne jesti, jedino je u subotu i nedelju jeo samo hleb sa solju i pio vodu, a u ostale dane umesto hleba telesnog hranio se hlebom duhovnim. On često čitaše proročku Knjigu bogoglasnog Jeremije, i ovaj sveti prorok mu se mnogo puta javljao, objašnjavajući mu nedokučive u proroštvu svom tajne i sakrivenim mislima podstičući mu um na željenje obećanih blaga. No pružajući se napred ka najsurovijem načinu života, Paisije prezre prvobitno pošćenje svoje i izabra novo: on se stade postiti po čitave dve nedelje uzastopce, i tek po njihovom isteku on uzimaše po malo hleba i soli, i vode pod meru. Za ovo njegovo pošćenje i ravnoangelno življenje niko ne znađaše sem jedinog Boga, koji vidi sve tajne ljudske i kome je otkriveno i sve ono što još nije objavljeno. Pored toga u njemu se pojavi želja da na sebe uzme i podvig najstrožijeg molčanija, da bi nasamo prinosio moljenja Vladici Hristu, približio Mu se još više i bio obasjavan Njegovom svetlošću.
Doznavši za ovu njegovu želju, nastavlja Jovan Kolov, ja sa velikom tugom shvatih, da nam se valja rastaviti. No želeći da saznam, da li je ova njegova namera od Boga, ili od obične ljudske samovolje, ja mu rekoh: Brate Paisije, eto ja vidim da ti želiš da uzmeš na sebe podvig bezmolvnog žitija; iskreno ti kažem, i ja imam tu istu misao, samo nisam uveren, da li je taj pomisao od Boga ili ne. Stoga, pomolimo se milosrdnome Bogu, da sam Gospod naš po Svojoj volji ustroji naš život i da nam otkrije, da li da zajedno živimo ili da se rastavimo. – Paisije mi na to odgovori: Dobro kažeš, mili; učinimo to što predlažeš.
I mi, stavši na molitvu, svu noć toplo se molismo Bogu. I milosrdni Gospod, ne želeći prezreti naše moljenje, posla nam sa izvešćem svetog anđela Svog, koji, predstavši nam u svanuće, reče: Gospod vas razdvaja u životu vašem; ti, dakle, Jovane, obitavajući ovde, budi drugim ljudima nastavnik ka spasenju; a ti, slugo Hristov Paisije, pređi odavde na zapadnu stranu pustinje, i k tebi će se, govori Gospod, sabrati veliki zbor inokujućih i, po Njegovom naređenju, biće tamo sazdan manastir, i proslaviće se preko tebe ime Njegovo.
Rekavši to, anđeo otide. A mi, veli Jovan, s blagodarnošću se poklonismo Bogu i, po naređenju Njegovom, razdvojismo se: ja ostadoh na istom mestu, a blaženi Paisije otputova daleko, na zapadnu stranu pustinje; tamo on izdubi u gori pećinu i nastani se u njoj. I tu on svesavršenom čistotom svojom i mnogim podvizima toliko se približi k Bogu, da mu se i sam Hristos javljao, poučavao ga i upućivao na vrlinu, kao što će se to videti iz kasnijeg izlaganja.
Jednoga dana, kada Paisije seđaše u svojoj pešteri i pevaše božanstvene pesme, njemu se javi Spasitelj i reče: Mir tebi, mome vozljubljenom ugodniku! – A on, obuzet strahom i trepetom, reče: Hriste čovekoljupče, Spasitelju! ja sam Tvoj sluga, i zašto mi Ti, Vladiko, ukazuješ tako veliku milost, te si izvoleo sići k mojoj nedostojnosti? – Na to mu Gospod odgovori: Vidiš li ovu pustinju, kako je ogromna? Ja ću je tebe radi napuniti postnicima koji će slaviti ime moje.
Tada izabrani ugodnik Božji Paisije, pavši na zemlju, reče: Vladiko Gospode! Tvojoj krepkoj ruci sve se pokorava, i što Ti poželiš, to i biva; no molim Tvoju blagost, daj mi da shvatim, otkuda će se dobijati ono što je potrebno i nužno onima koji se budu podvizavali u ovoj pustinji? – Spasitelj mu na to odgovori: Veruj meni koji ti istinu govorim: ako nađem da imaju ljubav, majku svih vrlina, i vidim da izvršuju zapovesti moje, onda neka se nizašta nužno ne brinu, jer ću se ja starati o njima. – Tada Paisije ponova upita Gospoda: Još jednom upitaću Tvoju blagost: na koji će način oni lako preći đavolje zamke, i izbeći ljuta iskušenja demonska? – Na to mu Gospod odgovori: Ako zapovesti moje, kao što ti rekoh, oni budu držali s krotošću, pravdom i smirenim srcem, onda ću ih ja ne samo dići iznad svih đavoljih borbi i lukavih zaseda, nego ću im i Carstvo nebesko dati u nasleđe.
Rekavši to, Spasitelj sa slavom uziđe na nebesa. A sveti Paisije, još više ispunivši srce svoje strahom Božjim, stade neprestano razmišljati o Spasiteljevom silasku s neba k njemu.
No otac zavisti i čovekomrzac – neprijatelj đavo, videći da Paisije junački prelazi preko njegovih zamki, da je neulovljiv za njegove mreže i da je iznad svih njegovih napadaja, silno se jeđaše. I pošto ne mogaše da mu se približi, zbog božanske sile date Paisiju od Boga, on stade izmišljati druga lukavstva, da bi sapleo slugu Hristovog. Misleći da ga ulovi zlatnom udicom lakomstva, đavo odluči da ga pod vidom milostinje uhvati u mrežu srebroljublja, pa kad Paisije bude otpao od svog uboštvoljublja, onda će ljutim duhovima zla postati lakši napad na njega. U tom cilju lukavi vrag roda ljudskog uputi se nekom egipatskom knezu, čoveku bogobojažljivom i veoma bogatom. Javivši mu se u obliku anđela, đavo reče knezu: Vozljubljeni, ustani i idi u pustinju; tamo ćeš naći čoveka po imenu Paisija; on je puki siromah, ali veoma ukrašen vrlinama, i izabrani je sasud božanstvene blagodati. Kada ga budeš našao, ti ga, ne cicijašeći, dobro obdari zlatom, da bi on imao čime zadovoljiti potrebe i ostalih pustinjožitelja.
Knez taj, ne shvatiši demonsku prevaru, nego misleći da je to stvarno anđeo, uze dosta zlata i mnogo drugog, potrebnog za monahe, pa krenu ka svetom Paisiju. No božanska sila, koja obitavaše u Paisiji, otkri Paisiju zamku đavola koji hoće da ga pod vidom kneževe milostinje zarobi lakomstvom. I božanstveni muž odmah ustade i pođe u susret knezu. I kada sveti Paisije srete kneza, knez ga upita za pustinjožitelja Paisija: ko je on i gde živi? A Paisije sa svoje strane upita kneza: Radi čega išteš Paisija? Knez odgovori: Donesoh da mu dam zlato, srebro i ostalo što treba, da bi on to razdao monasima. U odgovor na to, prepodobni reče knezu: O, hristoljupče! znaj da zlato i srebro nisu potrebni onima koji dobrovoljno žive u ovoj pustinji, i niko od nastanjenih ovde neće hteti primiti išta od tvoje imovine. Stoga se ti, ne žalosteći se, vrati svome domu, a Bog će primiti tvoju dobru nameru. Želiš li pak da to što si sa sobom doneo, razdaš nemašnima, onda eto ti po egipatskim gradovima mnogo nevoljnih, ubogih, ništih, siročadi i udovica, – zbrinjavaj njih, pa ćeš veliku nagradu primiti od Boga.
Poverovavši svetiteljevim rečima, knez se vrati i postupi po njegovom savetu: svoje imanje razdade ništima i ubogima i nevoljnima. A prepodobnom Paisiju, kada ulažaše u svoju pećinu, javi se đavo i reče: O nevolje, Paisije! Šta da radim s tobom, kada ti odgoniš sve moje lukave zamisli? Idem dakle da sa drugima vodim borbu, a na tebe već neću više dolaziti, jer si me pobedio. – Božanstveni pak muž zapreti đavolu silom Hristovom i odagna ga od sebe. Sramno odagnan, đavo više ne smejaše da bestidno pristupi k svetome.
Posle toga prepodobni ode u unutrašnji deo pustinje. Boraveći tamo telom, on duhom svojim zajedno sa Nebeskim Silama predstojaše Vladici svih. Upodobljavajući se Bestelesnim Silama, on se predade još strožijem životu; i zato se udostoji postati još na zemlji gledalac nebeskih riznica, jer Duh Sveti, koji življaše u njemu, blagovoli pokazati mu slavlje pravednika na nebesima. Jednom, stavši na molitvu, Paisije se obrete, kao krilima uzletevši, na nebu: i vide tamo najpre prekrasna rajska naselja, prepuna neiskazanih radosti; zatim vide crkvu prvenestvujućih i večno likujućih, i udostojivši se tamo pričestiti se neveštastvene hrane Božjih Tajni, on dobi dar krajnjeg uzdržanja i nejedenja.
Pričešćujući se Božanstvenih Tajni jedanput u sedmici, i to u nedelju – dana vaskrsenja Gospodnja, prepodobni Paisije provođaše do druge nedelje potpuno bez hrane. Takom silom blagodati, Tvorac obogati njegovu prirodu. Meni, veli pisac ovog žitija, neka veruje svaki koji veruje reči Božjoj, jer reč Božju imam za vernog svedoka. Ne kaže li to i reč Božja, da se sve pokorava naređenju Božjem? A pošto je reč Božja istinita, onda neka svaki veruje da je istinito i ovo što ja govorim. Po pričešću Božanskim Tajnama Tela i Krvi Hristove prepodobni Paisije je ponekad provodio po sedamdeset dana bez telesne hrane. I to nije čudnovato, jer božanska blagodat ima neiskazanu moć, te je mogla u Paisiju podržavati život bolje nego li potkrepljenje truležnom hranom. Jer telo onih koji žive po telesnoj prirodi, da ne bi iznemoglo, traži trošnu hranu za svoje okrepljenje; a oni koji u nadprirodnom životu uspeše kao bestelesni, njima Stvaralačka sila zna preizobilno davati ovu blagodat, kojoj se ljudska priroda dobro povinjava, i živi ne toliko o telesnoj koliko o duhovnoj hrani. Svemoćni Sazdatelj, Bog naš zna kako da u toku trista i više godina sačuva bez hrane život sedmorice spavajućih mladića[6]; isto tako On u nebeskim naseljima održava život proroka Ilije do Poslednjeg dana. – No o tome dosta je; da pređemo sada na blaženog Paisija.
K ovom prepodobnom ocu sticahu se ne samo mnoštvo inoka nego i mirjana, koji su želeli da žive pored njega; i naselivši se oko njega, kao roj pčela, oni nenasito žuđahu da se nasite sladošću njegovog duhovnog meda. A on, iz večnog božanskog izvora crpući slađu od vidljivog meda blagodat, točaše im ovo duhovno piće, puno neiskazane sladosti. I svaki dan rastijaše broj bratije, koji se sabirahu i množahu oko njega; svi oni, odbacivši sve lepote ovoga sveta, evanđelski uzimahu na rame jaram Hristov. I neke od ove bratije prepodobni otac odvajaše na podvig molčanija, da nasamo razgovaraju s Bogom toplom molitvom; nekima pak naređivaše da sa drugima pevaju u crkvi i zajedno sa bratijom borave u poslušanjima i uopšte rade sve; a neke određivaše da izučavaju rukodelje, da bi oni, ne samo hranili sebe trudom ruku svojih, nego i gladne siromahe hranili, i nemašnu bratiju i putnike druželjubno zbrinjavali. A temelj svemu beše ovo: da niko ništa ne radi po svojoj volji, nego po naređenju i rasuđenju opitnih otaca. – Takav beše zavet prepodobnoga za bratiju koji se sabirahu k njemu, takvo njegovo učenje za njih. Što se pak tiče ustrojstva bezmolvnog života samog prepodobnog oca Paisija, to je nemoguće podrobno izložiti, stoga od mnogoga neka nešto malo bude rečeno.
Posle dosta vremena prepodobni, videći da mu bratija svojim dolaženjem narušava bezmolvije, molitveno tihovanje, stade se bespokojiti pošto beše veliki ljubitelj molčanija. Stoga on donese odluku, da napusti to mesto i staranje o bratiji. I tajno od svih, on iziđe odatle i otputova u najzabačenija mesta pustinje; i tamo na jednom mestu nađe pećinu, nastani se u njoj, i provede tamo tri godine. I za to vreme njemu silno poraste kosa na glavi; i on, privezujući je nekako vešto za kolac, koji beše pobijen na vrhu pećine, svu noć bez dremanja svršavaše svenoćne molitve; a kako noću tako i danju on ne davaše sebi pokoja, potpuno se predajući radu, i samo u radu imađaše sebi odmor, radi ljubavi Božje, kojom goraše stalno. Stoga i sam beše ljubljen Bogom, i udostojavan božanskog javljanja i licegledanja Hristova, kao što je i sam Spasitelj naš u svetom Evanđelju rekao: Koji ima ljubav k meni imaće k njemu ljubav Otac moj; i ja ću imati ljubav k njemu, i javiću mu se sam (Jn. 14, 21).
Jednom, kada prepodobni Paisije goraše osobito plamenom ljubavlju k Bogu i sav um njegov beše bogomislenom molitvom udubljen u Gospodu, njemu se, kao i ranije, javi Hristos Spasitelj. A on, ne budući u stanju gledati presvetlu slavu presvetog lica Spasovog, pade na zemlju obuzet strahom i trepetom. No čovekoljubivi Vladika pruži ruku Svoju, podiže Paisija sa zemlje, i reče mu: Mir tebi, ugodniče moj! ne straši se i neka ne dršće srce tvoje, jer delima tvojim veoma se naslađuje dobrota moja, i meni je vrlo mio podvig tvoj. Veseli se, dakle, i primi zbog toga lepo uzdarje: evo dajem ti ovakav dar: sve što zaišteš od Oca mog u ime moje, daće ti se. – A sveti Paisije, videći tako veliku dobrotu Gospodnju, dobi malo smelosti i reče: Čovekoljupče Hriste Bože! kada po neiskazanoj dobroti Svojoj Ti udostojavaš mene nedostojnog i bednog tolike blagodati Tvoje, ja Te onda smireno molim: Ti me sam uputi i nauči, za koga i za kakve potrebe treba da se molim, jer ja vidim sva moja sagrešenja pred Tobom, i za nedostatke svoje svagda molim milosrđe Tvoje; oprosti i pokrij milosrđem Tvojim mnoštvo grehova mojih, i daj mi da ostalo vreme života ovoga provedem bezgrešno, da bih, stavši lako na stazu spasenja, pomoću Tvojom i rukovodstvom Tvojim nesmetano stigao dobrom završetku. Jer ko može bez Tvoje pomoći i uputstva išta dobro učiniti i milost od Tebe dobiti? i koja su naša dobra dela, koji trud, i kakav podvig, dostojni tako prevelike milosti Tvoje, kada bi mi čak i smrt za Tebe podneli, kao što nam i valja duše svoje polagati za Tebe, Tvorca i Iskupitelja našeg, i premilosrdnog ljubitelja nas grešnih? Jer kada Ti, besmrtni Bog, prolivajući Svoju presvetu krv za nas smrtne ljude, pretrpe krst, grob, da bi nam vaskrsenjem Svojim ustrojio spasenje, onda kolike smrti treba mi da pretrpimo radi Tebe, Spasitelja našeg?
Kada sveti Paisije sa velikom sladošću srca govoraše ovo Spasitelju, On ga blagoslovi i, odstupivši od njega, uziđe sa slavom na nebesa. A Paisije se pokloni Vladici svome, slaveći Ga i blagodareći Mu za milosrdno snishođenje k njemu.
Hoću sada, veli pisac ovog žitija, da istaknem veliku revnost ovog prepodobnog za svetu veru, koja se jednom pokaza na ovaj način. U jednom egipatskom selu življaše neki starac, po životu veoma dobrodeteljan, ali u Svetom Pismu neuk. I on iz neznanja pade u ovakvu jeres: za Svetu Trojicu on govoraše da nije trojica nego dvojica, tojest, on ispovedaše Oca i Sina, i izostavljaše Svetoga Duha, govoreći da On nije Bog. I tako sam verujući pogrešno, on i druge učaše tom zloverju: i mnogi od prostog naroda sledovahu njegovom bogohulnom umovanju i učenju, videći njegov vrlinski život po Bogu. No Hristos Bog koji svima ustrojava spasenje, ne želeći da starčev trud i isposnički podvizi budu uzalud, obavesti o njemu blaženog Paisija i pokaza mu selo i mesto gde starac življaše. Sveti Paisije se odmah stade hitno spremati za put: svojim rukama napravi mnogo kotarica, svaku sa po tri ušice, i pođe sa kotaricama k tome starcu, praveći se stranac koji prodaje svoju rukotvorinu. Mnogi od inoka koji se nalažahu pri starcu i držahu se njegovog lažnog učenja i neprave vere, ugledavši stranca i njegove kotarice, i ne znajući da je to Paisije, stadoše ga pitati, ko je i otkuda je. A on na to odgovaraše da je došao iz pustinje da proda svoje rukodelje. Pitahu ga i za kotarice, zašto su načinjene sa po tri ušice. Sveti Paisije im na to odgovori: Pošto sam sluga Presvete Trojice i Njen usrdni ljubitelj, to i kotarice načinih sa po tri ušice na oznaku Svete Trojice, da bih ja ne samo srcem verovao i ustima ispovedao nego i rukodeljem mojim, koje praslikuje trojičnost Božanskih Lica, proslavljao Svetu Trojicu, Oca i Sina i Svetoga Duha; jer jedna ušica je načinjena na oznaku Boga Oca, druga – na oznaku Boga Sina, treća na oznaku Boga Duha Svetoga; i kao što svaka kotarica ima tri ušice, a po sebi je jedna, tako su i u Svetoj Trojici tri Lica a jedan Bog.
Pošto sveti Paisije u tako kratkim rečima izloži tajnu Svete Trojice, postideše se prisutni ljudn zajedno sa svojim isposnikom i, spremivši se da ga slušaju, oni mu rekoše: O, čudesni, reci nam o pravoslavlju još jasnije, i pouči nas još više tvojim rečima, jer si nas onim što si već rekao veoma zadivio. – I božanstveni Paisije, ispunivši se Duha Svetog, stade, kao iskusan nastavnik, blagorazumno i bogomudro izobličavati jeretičku zabludu i njenu ubitačnost po dušu, i učiti ih svetoj pravoslavnoj dušespasiteljnoj veri, i upućivati ih na put istine. Dugo im prepodobni Paisije govoraše iz Božanstvenoga Pisma i iz bogonadahnutih knjiga, dobro ih nauči da veruju u Svetu Trojicu i da Je pobožno ispovedaju, i obrati onog starca i sve što behu s njim k pokajanju za pređašnju zabludu njihovu. I pošto ih tako prosveti, on krenu natrag u pustinju uznoseći blagodarne molitve Gospodu. A kada se približi pustinji, iznenada zasija velika svetlost pred njegovim očima, i on, pogledavši, vide svu pustinju ispunjenu anđelskim vojskama; zadivljen, on nedoumevaše šta je to, i moljaše Gospoda da mu otkrije šta ovo viđenje znači. I odmah sveti anđeo, koji mu saputovaše, reče: Ovo ti pokaza Bog, da bi ti znao, da i kada si ti ovde i kada si odsutan, anđeli po naređenju Njegovom čuvaju inoke koji obitavaju u ovoj pustinji, kao što ti sam Gospod obeća. – Paisije onda i za ovo uznese blagodarnost Bogu Promislitelju, pa krenu dalje i dođe u svoju keliju.
Treba sada reći nešto i o proročkom daru svetog Paisija, jer ovaj ugodnik Božji beše pun prozorljivosti.
Pošto slava o božanstvenom i svetom Paisiju prohođaše svuda i pobuđivaše mnoge vrlinoljubive duše da se upoznaju s njim i razgovaraju, to i blaženi Pimen, koji u to vreme beše sasvim mlad, veoma zažele da vidi svetog Paisija. Stoga on ode k prepodobnom Pavlu i stade ga moliti da pođe sa njim k velikom Paisiju, jer Pavle imađaše običaj da često posećuje svetog Paisija. No na ovu molbu otac Pavle odgovori Pimenu: Čedo, ti si još mlad, i mene je stid da te vodim tom svetom mužu, jer je on veliki ugodnik Božji i voli molčanije, i mi ne odlazimo k njemu tako olako, nego sa rasuđivanjem, i to ne svagda, nego u zgodno vreme, radi koristi duševne. – Na to mu Pimen odgovori: Ali, oče, kad stignemo k njemu, ja ću ostati van kelije, a ti sam uđi k svetome, i ne mala sladost duši mojoj biće samo da čujem glas njegov kada bude razgovarao s tobom. No ako se čak i ne udostojim čuti glas njegov, onda bar da se ja bedni dotaknem kelije njegove; pored toga, kada ti budeš izlazio od njega, ja ću se dotaći česnih nogu tvojih, koje su stupale unutra po keliji njegovoj; i uzeću prah od zemlje po kojoj stupaju svete noge ugodnika Božjeg. I to će za mene biti bogat blagoslov.
Blaženi Pavle, videvši da Pimen sve to govori sa velikom smirenošću i blagom verom, uze ga sa sobom i odoše k velikom Paisiju. Kada stigoše do kelije svetoga, Pavle kucnu i uđe sam, a Pimen ostade van. Primivši Pavla s ljubavlju, kao otac, sveti Paisije upita i za mladog Pimena, koga iako još ne beše video telesnim očima, ali ga duhovnim očima beše ugledao još izdaleka; – i reče Pavlu: Gde je tvoj mladi saputnik? Pavle odgovori: On ostade van kelije, oče, jer se boji i stidi da uđe k tebi. – Naredivši da Pimen uđe, sveti Paisije reče: Nije dobro zabranjivati takvima ulazak k nama, jer takvima Spasitelj učini lakim i ulazak na nebesa; i k starijima govori u svetom Evanđelju: Ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko (Mt. 18, 3).
Rekavši to, sveti Paisije uze junošu Pimena i, okrenuvši ga licem k sebi, blagoslovi ga, a Pavlu reče: Veruj mi, dragi Pavle, ovaj će dečak spasti duše mnogih ljudi, i mnogi će se, blagodareći njemu, udostojiti rajskog naselja, jer je s njim ruka Gospodnja, koja ga štiti i k božanstvenom putu vodi. – Rekavši to sveti Paisije, i ruke svoje na glavu Pimenovu položivši, ponova ga blagoslovi. I posle dugog razgovora o spasenju duše on ih otpusti s mirom. Sam pak, bezmolstvujući, molitveno tihujući u samoći, revnosno upražnjavaše svoje uobičajene isposničke podvige.
No već je vreme da pređemo i na preslavna čudesa prepodobnog Paisija.
U krajevima sirijskim življaše jedan veliki podvižnik, ukrašen raznim vrlinama. Jednom, kada ovaj inok stade na molitvu, njemu dođe misao: kome je on od ugodivših Bogu sličan? – Čim on to pomisli, ču se božanstveni glas s neba koji govo raše: Idi u zemlju Egipatsku, pa ćeš tamo naći muža, po imenu Paisija, koji kao i ti ima smirenoumlje i ljubav k Bogu. – Čuvši to, česni starac odmah s radošću krenu na put, ne mareći što je put tako dug i vrlo težak. Žurno putujući iz Sirije u Egipat, on stiže do Nitrijske Gore[7] i upita za Paisija, gde se nalazi. I pošto Paisijevo ime beše svuda poznato, njemu odmah kazaše mesto njegova boravka. No i Paisiju starčev dolazak ne bi nepoznat, jer mu blagodaću Božjom to bi otkriveno. I ustavši, Paisije iziđe u susret starcu. Srevši se u pustinji, oni se s ljubavlju zagrliše i svetim celivom u Gospodu celivaše. Zatim došavši u Paisijevu keliju i satvorivši molitvu sedoše. I starac se prvi obrati rečju k svetom Paisiju; on govoraše sirijskim jezikom preko tumača, jer ne znađaše egipatski. A Paisije, budući Egipćaninom, tugovaše ne malo što ne zna sirijski jezik, jer nije želeo da propusti nijednu korisnu reč starčevu. I podigavši oči svoje k nebu, i um ustremivši k Bogu, on uzdahnu iz dubine srca i reče: Sine, Reči Božja, daj meni, sluzi Tvome, da razumem silu reči ovog svetog starca!
I čim on to reče u sebi – o, da bliske pomoći Božje! – on odmah stade razumevati sirijski govor starčev i, poučavan Božanstvenim Duhom, on stade govoriti s njim sirijski. I naslađivahu se obojica vodeći među sobom bogonadahnute razgovore bez tumača. I kazivahu jedan drugome svoje podvižničke podvige, otkrivene im od Boga, i kakvih se Božjih darova udostoji ko od njih.
Tako oni provedoše šest dana, nasićujući se duhovnom slašću i veseleći se o Bogu, Spasitelju svom. A po okončanju dušekorisnih razgovora svojih, kada starac već htede da se vraća u svoj zavičaj, sveti Paisije prizva sve svoje učenike, koji tada behu s njim, i reče im: O, čeda vozljubljena! ovaj prepodobni muž, savršen u vrlinama, pun je blagodati Svetoga Duha. Stoga pristupite svi, udostojte se blagoslova njegovog, i primite molitve njegove u zaštitu vama od svih napadaja đavoljih.
Kada to sveti Paisije reče, svi učenici njegovi stadoše prepodobnom starcu Sirjaninu odavati dužno poklonjenje i primati blagoslov od njega. Zatim, pomolivši se Gospodu za učenike Paisijeve, i davši svetom Paisiju ljubazni u Hristu celiv, i prostivši se sa svom bratijom, ovaj starac krenu u svoju zemlju, ispraćen od Paisija i njegovih učenika.
Vrlo brzo po starčevom odlasku dođe k svetom Paisiju jedan brat od onih što usamljenički življahu; i rekoše mu učenici svetoga: O, vozljubljeni! ovde kod nas beše jedan čovek Božji iz zemlje Sirije, veliki među ocima starac, prosvećen umom i srcem; on nas mnogo ukrepi svojim dušespasiteljnim rečima; on maločas krenu natrag u svoju postojbinu, i ako hoćeš možeš ga dostignuti, jer nije daleko odmakao, nego je tu negde u blizini. Pohitaj, dakle, i stigni ga, da bi se udostojio blagoslova od njega. – I brat taj htede odmah da pohita za starcem. Ali sveti Paisije mu reče: Ne idi, jer je prepodobni starac već prešao više od osamdeset potrkališta puta, nošen na oblacima u svoju zemlju. – Kada to svetitelj reče, svi se udiviše, i proslavljahu Boga, divnog u svetima Svojim.
K prepodobnom Paisiju dođe jednom neki brat koji je želeo da ga vidi, i zateče ga gde spava; a pored glave svetiteljeve ugleda gde stoji sveti anđeo hranitelj, divna izgleda; i udivivši se reče: Zaista Bog čuva one koji Ga ljube! – I brat se ne usudi da priđe k zaspalom ocu zbog prisustva anđela, nego zablagodarivši Bogu otide, jer dobi veliku korist od toga što se udostoji videti anđela Božja pokraj prepodobnog.
Jedan od učenika svetog Paisija, pokoravajući se njegovom naređenju, krenu u Egipat da proda svoje rukodelje. Na putu on slučajno srete nekog Jevrejina koji je takođe išao u Egipat i produži put zajedno sa njim. Putem Jevrejin, uvidevši prostotu njegovu, stade svojim poganim jezikom izlivati otrov, koji u srcu svom imađaše od dušegubne zmije, i reče inoku: O, vozljubljeni! zašto vi tako verujete u prostog, raspetog čoveka, kada on nije očekivani Mesija? Drugi će doći, a on ne. – Pošto Jevrejin izgovori te i mnoge druge lukave i dušegubne reči, inok bi, po umnoj slabosti svojoj i po prostoti srca, sablažnjen Jevrejinom: pažljivo slušaše njegove reči kao da su istinite, i salećen da odgovori, on reče: Možda je i tako, kao što ti govoriš.
O, prevare i neočekivane napasti! jer ovaj inok (avaj meni!) odmah se liši blagodati krštenja, o čemu će biti reči kasnije.
Kada se inok vrnu u pustinju i dođe k prepodobnom Paisiju, starac postade nepristupačan za njega; i ne želeći ni da pogleda na tog učenika svog, on se na sve moguće načine sklanjaše od njega i ne odgovaraše mu ni jednu reč. I pošto se dugo vreme otac tako klonjaše učenika tog, ovaj tugovaše zbog toga i paćaše srcem, ne znajući svoju krivicu i greh prema svetom Paisiju. Najzad, ulučivši zgodan trenutak, inok dođe i pripade k nogama prepodobnome, govoreći: Zašto, oče, odvraćaš česno lice svoje od mene, i prezireš mene, bednog učenika svog? i to što nikada ranije nisi imao običaj činiti, ti sada pokazuješ prema meni, odvraćajući se od mene kao od nekog mrskog čoveka? – Starac mu na to reče: Ko si ti, čoveče? ja te ne znam. – Inok odgovori: Šta to tuđe vidiš u meni, oče, te me ne poznaješ? nisam li tvoj učenik taj i taj? – i on pri tome izgovori svoje ime.
Starac mu onda reče: Taj učenik moj bejaše hrišćanin i imađaše na sebi blagodat krštenja; a ti nisi takav. No ako si ti stvarno taj moj učenik, onda vaistinu blagodat krštenja otide od tebe i obličje hrišćanina uze se. Stoga, kaži šta se desilo s tobom? i ispričaj o iskušenju što te je snašlo, i kakav si dušegubni otrov primio na putu? – Oprosti mi, oče, odgovori inok, ja ništa nisam učinio. – Svetitelj mu onda reče: Idi daleko od mene zajedno sa onima koji su se odrekli Boga! Ja neću da razgovaram s tobom. Jer kada bi ti bio onakav moj učenik kakav si bio ranije, ja bih te i video takvim kakav si ranije bio.
Tada inok uzdahnuvši, stade roniti suze umilenja, govoreći: Ja i jesam taj tvoj učenik, a ne neki drugi, i ne znam šta sam rđavo učinio. – Veliki Paisije ga onda upita: S kim si razgovarao na putu? – S nekim Jevrejinom, odgovori inok, i ni s kim drugim. – Svetitelj ga upita: Šta je Jevrejin govorio tebi, i šta si mu ti odgovarao? – Učenik na to odgovori: Jevrejin mi ništa drugo nije govorio, već samo ovo reče: Hristos kome se vi klanjate nije pravi Hristos, nego će drugi Hristos doći u svet. A ja mu na to rekoh: Možda je i tako, kao što ti govoriš.
Tada starac uzviknu: Pa šta može, nesrećniče, biti gore i gadnije od te reči, kojom si se ti odrekao Hrista i božanstvenog krštenja? Idi sada i oplakuj sebe kako hoćeš, jer ti nema udela sa mnom, nego je ime tvoje napisano sa onima koji su se odrekli Hrista, i ti ćeš sa njima primiti sud i muke.
Na ove reči svetog starca učenik uzdahnu i zaplaka, pa podigavši oči svoje k nebu on zavapi k prepodobnom, moleći ga i govoreći: Oče, smiluj se na mene kukavnog, i daj mir duši mojoj! Nesmotrenošću lišivši sebe božanstvenog prosvećenja i postavši radovanje za lukave demone, ja ne znam kuda da se denem? Evo, pribegavam k Bogu i k tvojim svetim molitvama; ne prezri mene jadnog, i umoli za mene Vladiku Hrista, da me ponova obaspe Svojim prvobitnim milosrđem!
Dok se on tako moljaše, umilostivljujući starca više suzama nego rečima, sveti se sažali gledajući ga i reče mu: Strpi se, čedo, treba nam dugo moliti za tebe milosrđe čovekoljubivog Boga. – Rekavši to, starac se zatvori na molitvu i stade se toplo moliti ka svemilostivom Gospodu, da prosti greh njegovom učeniku, koji po nesmotrenosti i prostodušnoj nepažnji sagreši Njemu. I Gospod, koji nikada ne previđa nego svagda ispunjuje molitve Svoga ugodnika, prekloni se na milost i oprosti sagrešivšem. A znak oproštaja bi ovakvo viđenje: prepodobni vide blagodat Svetoga Duha gde se u vidu goluba vrati ka tome učeniku i uđe u njegova usta; a vide pritom i zlog duha gde iziđe iz učenika u vidu tamnog dima i razli se po vazduhu.
Videvši to, prepodobni se nasigurno uveri da je Gospod podario oproštaj sagrešivšem bratu i, obrativši se tome bratu, reče: O, čedo! zajedno sa mnom podaj slavu i blagodarnost Hristu Bogu! jer nečisti duh hule iziđe iz tebe, a mesto njega u tebe uđe Duh Sveti, vraćajući ti prvobitnu blagodat krštenja. Od tada, dakle, čuvaj sebe, da ne bi više, iz lenjosti i neobazrivosti, ponovo upao u mreže bogohulstva i, teško sagrešivši, nasledio oganj geenski.
Takvo beše jedno od čudesa svetog Paisija. No treba govoriti i o drutim slavnim delima njegovim.
Jednom dođe k svetom Paisiju neki starac Jovan, koji mnogo godina provede u pustinji, obučavajući se isposničkim podvizima. On beše veoma gladan i imađaše potrebu za hranom. Saznavši Duhom Svetim da je Jovan veoma gladan, sveti Paisije reče svome učeniku: Brzo nam spremi trapezu i donesi hranu, da se sa ocem Jovanom nahranimo. – Kada trapeza bi gotova, prepodobni Paisije predloži Jovanu da se prihvati, rekavši: Zbog tvoga velikog uzdržavanja tebi je potrebna hrana; uzmi dakle i potkrepi se. – Jovan mu na to reče: Prosti mi, oče; sada je post, i ja treba da postim zbog mnogih grehova mojih. – Starac se udivi Jovanovom uzdržanju, odmah ustade i, pogledavši na nebo, reče iz dubine srca: Gospode, poseti slugu Tvoga Jovana, koji se svrh sile trudi radi imena Tvog!
U to vreme kada se sveti Paisije tako moljaše u sebi, Bog zbog molitve njegove posla divan i preslavan dar onome za koga se on moljaše: Jovan se nađe kao u ushićenju, i vide nekog predivnog mladića koji u rukama držaše hranu i piće i davaše mu ih da se potkrepi u gladi; a kad dođe k sebi, on beše ispunjen velike sladosti, kao potpuno sit od prebogate trpeze, i već mu nije bila potrebna hrana predložena od starca, budući obilno nahranjen anđelskom hranom. No zablagodarivši Bogu i Njegovom ugodniku svetom Paisiju, on ode u svoju pustinju, i još više pojača svoj post, stalno govoreći sebi: Veoma slatko jedoh, stoga ću se nadalje postiti s usrđem. – Tako ovaj blaženi Jovan, krepljen molitvama svetog Paisija, napredovaše u isposništvu.
Kada sam ponekad sedeo kod prepodobnog Paisija, veli blaženi Jovan Kolov, pisac ovog žitija, k njemu dolažahu neki inoci sa željom da čuju od njega korisnu po duše njihove reč: pri tome ga često pitahu: Govori nam, oče, o spasenju; kako da živimo po Bogu? – A starac im na to odgovaraše: Držite zapovesti Božje i čuvajte predanja otačka. – I ponova ga inoci moljahu: Kaži nam, oče, još nešto na korist duša naših. – A božanstveii muž, prozorljivim očima svojim videći pomisli njihove, govoraše svakome o čemu ko misli, i pri tome im kazivaše koje su im pomisli dobre a koje rđave, i zbog čega im te pomisli dođoše u srce. – I ti inoci, veoma zadivljeni prozorljivošću starca, govorahu mi, veli Jovan Kolov, nasamo: Oče Jovane, zaista nam ava Paisije otkri sve tajne srca naših; i ono što samo jedinome Bogu beše poznato, on sve to jasno vide u nama. – A ja im na to rekoh: Mnogo puta i mi iskustvom poznasmo tu njegovu prozorljivost. Ako mi verujete, reći ću vam istinu, jer nemam šta drugo govoriti o njemu sem istine. Pored toga, mi se i istinitog Sudije bojimo, koji kaže u Svetom Evanđelju: Svojim ćeš se rečima opravdati, i svojim ćeš se rečima osuditi. Za svaku praznu reč koju ljudi reknu daće odgovor u dan suda (Mt. 12, 37. 36). Dakle, nelažnu i nepraznu reč vam govorim: sve što često u sebi pomislih i što tajno od drugih učinih, otac Paisije, susrećući me kada sam k njemu odlazio, govoraše mi o svemu tome, kao da je zajedno sa mnom u keliji mojoj bio i video sve što radim. – Čuvši to od mene, inoci se začudiše i rekoše: Divan je Bog u svetima svojim (Ps. 67, 36). I posle toga oni odoše, proslavljajući Gospoda za veliku blagodat Njegovu koju je dao sluzi Svome, svetom Paisiju.
Reći ćemo još i o tome kako silne behu molitve prepodobnoga i kako mogahu i velikog grešnika, koji je odstupio od Boga, obratiti opet k Bogu i privesti spasenju.
Neki brat, po imenu Isak, idući za svojom voljom, napusti svoje pustinjsko bezmolvije, pustinjsko molitveno tihovanje, i nastani se blizu grada. I pošto često odlažaše u taj grad radi prodaje svog rukodelja, on lako upade u mrežu pogibli na sledeći način. Jedna Jevrejka priđe k njemu, da kupi nešto od onoga što je on prodavao. A on, pogledavši je u lice, primeti njenu lepotu, i odmah ga zahvati nečista pomisao prema njoj. Takođe i žena, videći da je on još sasvim mlad, zagleda se u njega, i posle razgovora koji se razvi među njima, oni zarobiše jedan drugog satanskom ljubavlju. I uskoro, sadejstvom đavola, inok se zaplete u mreže te rđave žene i, začevši muku, rodi bezakonje: jer napustivši inoštvo, on se oženi njome. No što je još gore od toga, – o bola! – on bednik ne samo inoštvo nego i veru svoju napusti zbog ljubavi prema toj ženi, i pređe u jevrejsku veru. I služeći starozavetnom zakonu njihovom, on se stalno družaše s Jevrejima, i huljaše Hrista, Spasitelja našeg, kao što Ga Jevreji hule. Jer u svemu on sledovaše volji pogane i proklete žene svoje, koja beše obuzeta takom zlobom prema Hristu i takom mržnjom prema presvetom imenu Njegovom, da je često, prislonivši glavu svoga bednoga muža na svoje grudi i otvorivši mu usta, malim drvcetom čačkala njegove zube, govoreći pri tome: „da ne ostane među zubima neka mrvica hrišćanskog pričešća“. Jer ta bezbožna žena mišljaše, da kod hrišćana božansko Pričešće dugo ostaje među zubima. A muž rado pristajaše uz zlobu njenu i postade neprijatelj Hristu, Gospodu našem.
O bezbožja! Znam ja da će sve vas zaboleti duša slušaju ći ovo. No ja se divim dugotrpeljivosti Božjoj, i velikom čovekoljublju Njegovom, i neizmernoj božanskoj blagodati Njegovoj, koja ne samo pravednike ljubi nego i grešnike žali, i tajnom posetom dotiče se srca njihova, slično sunčanom zraku koji proničući kroz malu rupicu u odasvud zatvorenu odaju, svu je obasjava.
No, vraćam se na prekinutu povest. Onaj nesrećnik inok, koji se otuđi inoštva i hrišćanstva, i pagubnim bezverjem guraše sebe u dubinu ada, posle dosta dugo vremena stade se polako buditi kao iz nekog sna i, izobličavan svojom savešću, postajati svestan svoje propasti. U to vreme neka bratija iz one pustinje, u kojoj je otpali inok Isak ranije provodio podvižnički život, dođoše u grad zbog nekih potreba svojih. Božji pak promisao udesi da ti inoci prođu pored one kuće gde taj prelašćenik življaše sa Jevrejkom. Ugledavši ih gde prolaze, njemu se duša potrese, i on se opomenu ranijeg života svog i česne dužnosti svete bratije, pa izađe iz kuće i stade ih raspitivati: Otkuda ste? ko ste? zbog čega dođoste? – Oni mu na to odgovoriše: Mi smo iz Nitrijske Pustinje;[8] učenici smo velikog Paisija; došli smo ovamo radi svojih potreba.
Tada on, uzdahnuvši duboko, ispriča im sve o sebi, i usrdno ih stade moliti, da velikome starcu dostave njegovu molbu: da on umoli Gospoda za njega, da se molitvama njegovim izbavi iz zamke vražije. Inoci, sažalivši se u srcu svom na njega, obećaše mu da će njegovu molbu dostaviti svetome starcu, što stvarno i učiniše: jer vrativši se doma, oni o svemu tome ispričaše blaženom ocu. Saslušavši ih, starac uzdahnu iz dubine srca i reče: Avaj meni, vozljubljena čeda, koliki ljudi otpadoše od božanske blagodati zbog žena! Ukazanja na takve ljude imamo u svetim knjigama, napisanim od drevnih otaca. Jer za vraga, koji vojuje protiv ljudi, nema jačeg oružja od žena. Koristeći to oružje, protivnik je lako savlađivao i velike ljude. Setite se velikog Davida i njegovih unuka i praunuka. Eto zbog čega i mi treba da smo svagda oprezni, i da se stalno molimo Bogu, da nas izbavi od takve klopke.
Rekavši to, starac se zatvori u svojoj molitvenoj keliji i, stavši na molitvu, govoraše k Bogu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji i Reči! ne prezri dela ruku Tvojih i ne dopusti tome inoku da potpuno bude vrgnut u dubinu pogibli, nego milostivo pogledaj iz nebeskog staništa Svog, i ne prezri molitve koje Ti prinosim; primi moljenje za odstupivšeg od Tebe, koji je već počeo da dolazi k sebi; molim se Tvojoj blagosti: prizovi ga na pokajanje.
Tako se svetitelj moljaše mnogo dana, i neprestano umilostivljavaše dobrotu Božiju. I molbama njegovim umoljeno bi milosrđe Božije, jer Spasitelj ne prezire molitve onih koji Ga ljube. K svetome starcu, dakle, javi se sam Gospod; i On Sveznajući pitaše ga: Za koga vapiješ k meni dan i noć? za onog li što se odrekao mene i otišao neprijateljima, za onog nesrećnika što nekada beše monah, a sada je Jevrejin? za njega li se ti moliš, ugodniče moj Paisije? – Starac na to odgovori Gospodu: Za njega molim Tvoju blagost, čovekoljubivi Gospode. Jer gledajući na Tvoje milosrđe, koje sve priziva k spasenju i ne želi smrti grešnika nego očekuje njegovo obraćenje, ja se zbog tog milosrđa Tvog drznuh moliti za njega dobrotu Tvoju; prizovi, Dobri Pastiru, zabludelu ovcu, i primi je ponova u Svoj tor, i budi milostiv prema njemu. – Na ovu molbu Spasitelj mu reče: O, ugodniče moj! divno je tvoje blagoumlje, jer ti, ugledajući se na moju ljubav, brineš se o spasenju grešnika. Stoga ne tuguj: daće ti se što išteš. – Rekavši to, Spasitelj uziđe na nebesa.
Ne prođe mnogo vremena, a ona zla žena Jevrejka, poražena gnevom Božjim, umre. Tada se Isak ponova vrati u pustinju i, pritekavši k prepodobnome, pripade k česnim nogama njegovim, plačući i ispovedajući grehe svoje; i svojim povratkom i pokajanjem on pričini veliku radost prepodobnome i svima ocima te pustinje. I pošto bi mnogo poučen od velikoga oca, Isak ponova primi pređašnju veru, i ponova se obuče u anđelski obraz; i podvizavaše se u velikim trudovima, plačući i ridajući za grehe svoje. I tako proživevši ostale dane svoje u pokajanju vrlinski i bogougodno, on otide ka Gospodu. I sve to grešnik dobi molitvama prepodobnog Paisija: pokaja se i spase se. A mi koji slušamo ovakva preslavna dela, treba da slavimo i pevamo Hrista Boga, koji tako uzveliča ugodnika Svog.
Među učenicima prepodobnog Paisija bejaše neki starac, koji imađaše svetovne navike i običaje; i kada inoci dolažahu k prepodobnome radi pouke i slušahu njegove bogonadahnute reči, slušaše s njima i taj starac, ali nikakve koristi od toga ne dobijaše, jer ne imađaše u sebi dobro obrađenu i vlažnu zemlju, nego mu srce beše kao kamen tvrdo, te se dobro seme božanstvenih pouka ne mogaše u njemu ukoreniti ni niknuti. A što je još gore, on čak ismevaše reči svetoga starca: jer, pošto bi otišao od lica prepodobnoga, on se pred drugom bratijom rugaše poukama prepodobnoga, govoreći pri tome suštu i odvratnu laž. I neki inoci se sablažnjavahu hulama koje slušahu od njega. Nakon dosta vremena bratija, ne želeći više da sluša odvratne reči njegove, a i ne smejući da o tome obavesti svetoga oca, odoše kod jednog bogoljubivog i vrlinskog podvižnika, i požališe se na onog nevaljalog starca. Podvižnik taj ustade i zajedno s njima krenu ka velikom Paisiju.
U to vreme sveti Paisije se bavljaše bogorazmišljanjem, i ču se anđelski glas: Neka ti je znano, oče, da onaj starac koji sa učenicima tvojim obitava, izaziva kod druge bratije sablazan i razmirice. Stoga je potrebno preseći njegov nepristojni običaj i ispraviti ga pomoću zapovesti. – Na ovaj glas sveti Paisije odgovori: Davno bih to ja učinio, kada bih znao da ga mogu ispraviti. Ali pošto je đavo gotov da ga pogubi i, dolazeći mu, mami ga svojim lukavstvima u mrežu svoju, to ja i ne smem da mu kažem nešto oštro, da ga moja reč ne bi ogorčila i uvredila, i on zbog toga izišao iz bratstva i iz pustinje, i otišao u svet. U tom slučaju ja bih ispao vinovnik njegove pogibli i bio kriv pred Bogom što nisam mogao trpeti brata, kušanog vragom. Treba se moliti za njega, da se isceli od takvog neduga. – Rekavši to, on se stade moliti Bogu za tog starca, i tog časa vide hulnog i bestidnog duha gde izlazi iz starca.
Potom stigoše bratija ka ocu sa onim bogoljubivim podvižnikom, i pre no što počeše govoriti o nepristojnom starcu, dođe i on sam za njima i, pripavši k nogama svetoga oca, stade ih suzama oblivati, kajući se i proseći oproštaj, i obećavajući da će ispraviti svoj život. I od tada on postade krotak i poslušan; i s radošću slušaše bogonadahnute pouke što izlažahu iz usta prepodobnog oca, i staraše se usrdno da ih sprovede u delo. I uskoro on mnoge prevaziđe u vrlini, i postade iskusan otšelnik, pomoćju i molitvama svetog Paisija, koji mu isprosi veliku milost od Gospoda.
No o ovome je dosta. Ne treba prećutati i druga preslavna dela svetog Paisija: zato ćemo izostaviti kazivanje o mnogobrojnim čudesima njegovim, jer je nemoguće da podrobno opisujemo sva ta čudesna dela njegova. Dakle, pošto smo dosta rekli o njima, ostala ćemo prećutati.
Jednom dođoše k svetom Paisiju u pustinju dva mlada brata, i po naređenju njegovom stadoše živeti zajedno sa ostalom bratijom koji se već nalažahu u njegovom manastiru. Sam pak prepodobni Paisije sa učenikom svojim življaše odvojeno u pustinji, daleko od svoga manastira. Dugo vreme ta dva brata nosiše podvig poslušanja; zatim dođoše k starcu i moliše ga da im dopusti da žive u pustinji nasamo, otšelnički. Videći njihovu usrdnu težnju ka podvigu postništva i smatrajući da su sposobni za izdvojeno pustinjačko bezmolvije, on im ispuni želju i blagoslovi ih da se presele iz manastira u pustinjačko otšelništvo. I ta dva brata, našavši sebi u pustinji zgodno mesto za bezmolvije, za molitveno tihovanje, nastaniše se tamo i provođahu život bogougodno, odbijajući junački sve napade zlih duhova. Ali nevidljivi vrag, uvek zavideći dobrim ljudima i umejući pronalaziti različite i raznovrsne zamke protiv slugu Hristovih, pronađe lukavstvo protiv njih, i navede ovakvo iskušenje na njih: jednome od pustinjožiteljnih otšelnnka, koji ne beše još sasvim u monaškom nesticanju, bi ukradena njegova uboga imovina kelejna. Malodušan, taj otšelnik žaljaše za ukradenim stvarima i tražaše svuda onoga koji ga je pokrao, ali ga ne pronađe. Čuvši pak za nekog pustinjožiteljnog prozorljivog starca i nadajući se da mu on može otkriti pokradene stvari i kradljivca, on se uputi k nje.mu, jer k prepodobnom Paisiju nije smeo ići, da ga ovaj ne bi stao ružiti zbog imovinoljublja. Došavši kod tog prozorljivca, inok ga moljaše da mu kaže gde se nalaze pokradene stvari i ko ih je ukrao. Ali taj starac ustvari ne beše blagodaću Božjom prosvećen u prozorljivstvu, nego proviđaše po dejstvu đavolske sile. I on, naučen od đavola, okleveta ona dva inoka koji se nedavno nastaniše u pustinji. Pritom reče: Oni izvršiše krađu; uhvati ih, i ne puštaj ih dok ti ne dadu tvoje pokradene stvari.
Čuvši to, otšelnik odmah odjuri u lavru te pustinje; i došavši k igumanu, izmoli od njega jaku stražu, pa ode dalje i iznenada napade na dva bezmolvstvujuća brata, uhvati ih kao zločince, i bijući ih i vukući ih dovede u lavru. Tu ih s beščešćem zatvoriše u tamnicu. A iguman sa starcima, poverovavši tom prozorljivcu, osudi te nevine inoke, kao lopove, da budu lišeni monaškog čina i da budu mučeni zbog pokradenih stvari.
Prepodobni Paisije, blagodaću Božjom prozorljivo saznavši sve to što se zbiva, i sažaljevajući ta dva brata koji nevino stradaju, ustade i krenu iz svoje kelije u tu lavru. O njegovom dolasku brzo se svuda rašču, pošto među pustinjacima ne beše slavnijeg imena od Paisijevog, jer je Paisije svuda bio slavljen zbog svog uzvišenog života. Da bi ga pozdravili, slegoše se k njemu bratija i starci iz okolnih manastira i otšelničkih kelija. Između ostalih dođe i onaj starac, koji po prelesti demonskoj izdavaše sebe za prozorljivca. I kada svi oci i bratija dadoše svetom Paisiju ljubazni celiv u Hristu, veliki otac ih upita: Kuda skloniste ona dva mlada inoka pustinožitelja? – Bratija ćutahu. Zatim neki od njih, odgovarajući, rekoše: Oče, oni su lopovi, i zbog rđavog dela svog oni su u tamnici zatvoreni. – Sveti ih na to upita: Ko vam kaza za njih da su lopovi? – Bratija onda, ukazujući na prozorljivog starca, odgovoriše: Ovaj prozorljivi starac obavesti nas da su oni lopovi. – Tada veliki Paisije upita tog starca: Je li istina to što si rekao za njih? – On odgovori: Istina je što sam rekao, jer mi to bi otkriveno od Boga. – Na to sveti Paisije reče: Kada bi ta prozorljivost tvoja bila od Boga a ne od demonske prelesti, onda se đavo ne bi video u ustima tvojim.
Čuvši to, svi biše obuzeti strahom: jer je svima bilo jasno da su reči što izlaze iz Paisijevih usta istinite. I svi stadoše ružiti prelašćenog prozorljivca, i primoravahu ga da ište oproštaj od prepodobnoga. I on, obuzet stidom, pripade k česnim nogama svetiteljevim, govoreći: Oče, prosti mi i pomoli se za mene prelašćenog. – Svetitelj satvori molitvu za njega, i odmah na očigled sviju iz usta prelašćenog iziđe demon sujete i laži i, pretvorivši se u ogromnog divljeg vepra, veoma razjaren jurnu na prepodobnog, želeći da ga zubima svojim raznese. No blaženi otac, zapretivši nečistom duhu, posla ga u bezdan. A starac, koji ranije beše prelašćen đavolom, oseti i očima svojim vide gde iziđe iz njega demonska sila prelesti; pa ispunjen strahovitim užasom i trepetom, pade na zemlju i valjaše se kraj nogu Paisijevih, moleći sa suzama da mu podari potpun oproštaj. Tako i bratija koji, poverovavši prelašćenome, zlostavljahu nevine, pripadoše svi k svetome i moljahu za oproštaj. I izvedoše iz zatvora ona dva mlada inoka, i svi, gledajući na njih, plakahu s umilenjem, a oni što im behu nepravdu naneli prošahu od njih oproštaj. Prepodobni pak Paisije pouči sve, da se čvrsto paze od takvih prelesti vražijih i da ne veruju lažnom proricanju onih koji se prave sveti i prozorljivi. Zatim, izdvojivši se nasamo sa lavrskim igumanom, kaza mu gde su položene pokradene stvari, a o onima koji su izvršili krađu ne reče ništa. Onda, davši oproštaj svima, i satvorivši molitvu za sve, on se vrati u svoju keliju.
U ta vremena i u tim egipatskim pustinjama zasija u isposništvu drugi ugodnik Božji, prepodobni Pavle, radi čijih molitava Bog takođe javljaše veliku milost ljudima. Poželevši jednom da ga poseti, prepodobni Paisije ode k njemu. I sastadoše se oni kao dva anđela Božja i kao dva vojnika Hristova, koji snažno savlađuju nevidljive neprijatelje i pomažu jedan drugome. I behu oni obojica kao jaka tvrđava, neosvojiva nikakvim napadima vražjim. I razgovarahu među sobom rečima punim Duha Svetoga, a ujedno se naslađivahu i slatkim plodom molčanija. I u starosti svojoj oni svaki dan izmišljahu čisto mladićske podvige, kao da iznova počinju podvizavati se i voditi još savršeniji život. Veliki Paisije beše stariji i po godinama od Pavla, i već vremenit; a blaženi Pavle beše rastom naočit i dušom bodar; i reče prepodobni Paisije: Dok smo u ovom životu Gospod naš ne želi da se telo naše razlenjuje; i biće stidno i sramno, ako se u vreme ishoda našeg obretemo u lenjosti.
Kada prepodobni Paisije to reče, blaženi Pavle, saslušavši, reče: O, načalniče otaca! ja već evo sledim tvom pohvalnom i dobrom savetu – ne razlenjivati telo, i nadam se u Boga da će mi tvojim svetim molitvama dati da svoj život provedem po tvojoj volji.
Pošto prepodobni Paisije i blaženi Pavle mnogo dana provedoše zajedno i koristiše jedan drugome raznim poukama, oni se oprostiše ljubaznim celivom u Gospodu, i rastadoše se telesno ali ne duhom. Prepodobni Pavle ostade na svome mestu, a sveti Paisije se vrnu u svoju keliju.
Oba ova sveta oca behu čudotvorci, progonitelji strasti, iskusni rukovodioci u delu spasenja duša ljudskih, molitvenici za sve i svakoga, svima posrednici i nastavnici spasenja, ljudi silni u delu i reči, dobar primer svima i svakome, jer se monaški trudi sveštenoga Pavla veoma slavljahu, a mnogobrojni i nadprirodni postnički podvizi blaženoga Paisija, koje on obavljaše tajno, behu poznati mnogima, iako ne svi, ono bar neki. I behu neki od tih podviga poznati zato, da bi mogli pobuditi na blagodarnost svemoćnom Bogu one koji slušaju i na još vatrenije usrđe one koji se podvizavaju. A previsoko žitije njegovo nije u stanju potpuno izraziti nijedna reč ljudska, jer on mnogo služaše Gospodu tajno, i po velikom smirenju svom nije voleo da dobra dela njegova budu poznata drugima. I kada bi ga ko od bratije pitao: Koja je vrlina najviše? – On je odgovarao: Ona koja se čini tajno i o kojoj niko ne zna. – I još je govorio da je velika vrlina ovo: postupati u svemu po volji drugih a ne po svojoj.
U celom vrlinskom životu svom prepodobni je za svaki posao imao određeno vreme, i toga se rasporeda strogo držao. On je imao vreme kada je ćutao, vreme kada je govorio, vreme kada se usamljivao i zatvarao u svojoj keliji, vreme kada je izlazio k bratiji i razgovarao s njima o dušekorisnim stvarima. I tako se prepodobni u bezmolviju, u usamljenom molitvenom tihovanju približavao Bogu putem bogomislenog uzlaženja, a u opštenju sa bratijom tražio spasenje bližnjega. A najdivnije beše to, što je on umeo mudro skrivati svoje vrline, da podvizi života njegovog ne bi bili mnogo poznati onima što življahu zajedno s njim. Jer kada su bratija počinjali da ga slave zbog nekog podviga njegovog, on je odmah ostavljao taj podvig, i prihvatao se drugog, da bi onaj prvi otišao u zaborav. A kada ga ja, veli pisac njegovog žitija, pitah: Zašto tako postupaš? on mi radosno odgovaraše: Zato, da bi pređašnji podvig moj ostao nepovređen; jer je ljudska pohvala – velika opasnost, i ko se radi nje trudi, mala mu je korist, i od takvih ljudi malo se njih spasava, pošto im sujetna slava veoma naškođuje. Dobro je o tome Gospod naš rekao: Da ne zna levica tvoja što čini desnica tvoja (Mt. 6, 3).
Opomenuvši se ovih reči iz pouka prepodobnoga, nastavlja sveti Jovan Kolov, ja pristupam završetku svoje povesti. Prepodobni otac naš Paisije, veliki po životu i prosvećen vrlinama, dostigavši duboku starost, završi ovdašnje trudove svoje, i bi pozvan od Gospoda na večni odmor u nebeskom blaženstvu. Telo njegovo bi česno pogrebeno mnoštvom inokujućih, a dušu njegovu primi besmrtni život nebeski.[9]
Malo vremena posle toga i blaženi Pavle u svojoj predalekoj pustinji otide iz ovdašnjeg života. Prešavši ka nestarivom životu, on se zajedno sa svetim Paisijem nastani u svetlosti svetih, da bi se i blažene duše njihove zajednički naslađivale beskonačnim upokojenjem, kao što se u monaškim podvizima trudiše zajedno. Česna tela njihova nisu dugo počivala odvojeno: po promislu Božjem ona biše položena na jednom mestu, i to na sledeći način. Prepodobni otac naš Isidor, koji se postio u svojoj obitelji na gori Pelusiskoj,[10] čuvši za prestavljenje velikog Paisija, sede na lađu i doplovi do mesta gde beše pogrebeno sveto telo prepodobnog oca. Česno ga izvadivši iz zemlje i obavivši pogrebenim pokrivačima, on ga položi u kovčeg, želeći da obitelj svoju obogati njime, kao nekom velikom riznicom, dragocenijom od svakog bogatstva. Unevši kovčeg u lađu svoju, on krenu sa velikom radošću, pevajući i slaveći Gospoda. A kada plovljahu nedaleko od one pustinje, gde počivaše česno telo prepodobnog Pavla, lađa odjednom stade, zaustavljena nepoznatom silom, i sva se okrenu ka toj pustinji Pavlovoj. Lađari se dugo trudiše da lađu krenu sa tog mesta i otplove dalje, ali nikako ne uspevahu; oni dva dana provedoše u tom trudu, ali ne mogahu da maknu, i behu u velikoj nedoumici. A prepodobni Isidor, shvativši da je to zaustavljanje lađe po dejstvu promisla Božjeg, naredi lađarima da ne krmane lađom nego da je puste da plovi kuda hoće. I lađa, vođena nevidljivom rukom, doplovi do obale i nasede u plićaku prema pustinji, gde je ležalo telo svetoga Pavla. To sneveseli sve na lađi i oni behu u velikoj nedoumici. Utom na tu obalu dođe iz pustinje neki znamenit starac, po imenu Jeremija, i doviknu onima na lađi, govoreći: O, vozljubljeni! zašto se svrh sila trudite boreći se sa lađom? Zar ne vidite da prepodobni Paisije priziva ljubimca svog, prepodobnog Pavla? On hoće da zajedno s njim bude prenesen u vaš kraj i na jednom mestu položen. Zato pohitajte i uzmite telo njegovo.
Čuvši to, prepodobni Isidor i svi što behu s njim ispuniše se velikom radošću i, izišavši na obalu, pitahu tog česnog oca Jeremiju: Gde je položeno telo svetog Pavla? – On ih odvede u daleku pustinju i pokaza im grob prepodobnog Pavla. Oni onda uzevši česne mošti njegove, dragocenije od najskupocenijeg zlata i dragog kamenja, odnesoše ih k moštima svetog Paisija, i čim uđoše u lađu, odmah lađa sama krenu sa svoga mesta i, – o čuda! – zaplovi tako čudesnom brzinom da začas stiže u pristanište Pilusije. Onda prepodobni Isidor iznese na kopno česne mošti obojice svetih otaca, Paisija i Pavla, odnese ih sa pojanjem psalmova i duhovnih pesama u svoju obitelj i položi u crkvi, njime podignutoj. I bivahu preslavna čudesa: uznemiravani od nečistih duhova i bolesnici bolesni od najraznovrsnijih bolesti dobijahu isceljenje od samog dodira k česnim kovčezima njihovim, izgonjahu se nečisti dusi, i svaki nedug se trenutno lečaše molitvama ovih velikih ugodnika Božijih.
Ja Jovan, zvani Kolov, od mnogoga napisah ovo malo na korist onih koji čitaju i slušaju, a u slavu Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, kome priliči svaka slava, čast i poklonjenje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 
STRADANJE SVETOG MUČENIKA
ZOSIME VOJNIKA
 
U ono vreme kada car Trajan[11] upravljaše rimskom državom, neznabošci behu obuzeti velikim idolodemonstvom, zabludom i strašnom slepoćom, zato i bi ustrojeno ljuto gonjenje na Crkvu Božiju. U to vreme istaknuti neznabožac Domitijan, igemon Antiohije Pisidijske,[12] dođe k caru Trajanu i moli ga da mu da vlast nad hrišćanima, da sve, koji neće da prinesu žrtvu njihovim bogovima, primorava na to teškim mukama. Dobivši od cara taku vlast i obukavši se u đavolji oklop, on kao neki lav besnijaše gnevom na one koji se sve do smrti čvrsto držahu svoje vere u jedinog istinitog Boga – Hrista. Prolazeći pak kroz Sozopoljski kraj, on se približi gradu, zvanom Apolonija.[13] U tom gradu življaše neki neznabožac, vojnik, po imenu Zosima, koji žarko željaše da postane sledbenik Hristove vere. Čuvši da se igemon približava i da će nastati gonjenje hrišćana, Zosima zbaci sa sebe vojničko oružje i ode k svetoj crkvi. Naučivši se veri u Hrista, on primi sveto krštenje, i stade se obučavati hrišćanskim delima, upražnjavajući čistotu i celomudrije, post i molitvu.
Nakon nekoliko dana po dolasku igemona Domitijana u grad Apoloniju, k igemonu dođe jedan idoloslužitelj i reče: U ovom gradu ima vojnik Zosima, koji nipodaštava cara i tvoju vlast; on se odreče vojničkog čina, datog mu od cara Trajana, odbaci svoje oružje, i kaže da je hrišćanin, i da niušta ne smatra naše bogove. Pored toga on se i carskih zakona gnuša, i prezire carsku vlast.
Čuvši to, igemon naredi: Neka se taj Zosima dovede ovamo na sudište. – Tada četa vojnika ode, po naređenju igemona, k Zosimi, uhvati ga i dovede na sud. Ugledavši ga, igemon ga upita: Jesi li ti Zosima? Vojnik Hristov odgovori: Ja sam Zosima, sluga Gospoda mog Isusa Hrista. Igemon onda reče: Prvo nam kaži u kakvom si zvanju, pa potom čiji si sluga. Sveti na to odgovori: Po zvanju ja bejah vojnik vašeg zemaljskog carag ali se odrekoh pagubnih bogova vaših i postadoh vojnik Nebeskog Cara – Hrista, istinitog Boga. Igemon tada reče: O bezakoniče! ime ti Hristovo neće ništa pomoći, nego bolje prinesi bogovima žrtvu, pa će ti se oprostiti greh koji ti učini prema caru našem Trajanu, koji te je udostojio vojničkog zvanja. Sveti na to odgovori: Nipošto neću prineti žrtvu bogovima vašim. – Tada Domitijan naredi da vojnika Hristovog odvedu u tamnicu.
Sutradan sveti bi opet izveden na sud, sa rukama vezanim pozadi, i igemon naredi da ga obese na mučilišnom drvetu. Kada mučenik bi obešen, Domitijan mu reče: Pogani Zosima, prinesi bogovima žrtvu, inače će ti ovog časa svi udovi biti kidani žestokim mukama. Na to sveti odgovori: Ne samo rečima, nego ni mukama nećeš me moći ubediti da prinesem žrtvu bogovima tvojim.
Tada igemon naredi da snažni vojnici biju mučenika. Bijen nemilosrdno, sveti Zosima reče k igemonu: Uzalud se trude tvoje sluge, jer pošto me Gospod ukrepljuje, ja ne osećam nanošene mi rane. – I mučenik bi dugo bijen, da se i zemlja obagri krvlju. Onda mučenik gromko povika ka Gospodu, govoreći: Gospode Bože svesilni, koji sediš na prestolu slave Svoje, Ti si rasprostro nebo, osnovao zemlju, sabrao sve vode u jedno zbirište, nado naša i uzdanico slugu Tvojih, usliši mene koji Ti se molim, i ne dopusti da budem pobeđen groznim pretnjama ili samim mukama, da bi svi oni, koji ne znaju ime Tvoje, upoznali preko mene Tebe, jedinog istinitog Boga.
Kada se sveti mučenik tako moljaše, dođe glas s neba govoreći: Budi junak, Zosima, i drži se, jer sam ja s tobom, i ništa ti neće odoleti. – Taj glas ču Domitijan i svi što behu s njim, i neki pritom rekoše: Veliki je ovo mađioničar! a drugi govorahu: Nije ovo mađioničar veđ sluga Hrista Boga svog; i zaista je velik hrišćanski Bog, od koga bi poslan ovaj glas ovome čoveku!
Tada igemon naredi da četiri vojnika silno rastegnu mučenika na četiri strane. Tako rastezan, mučenik podiže oči svoje k nebu i reče: Gospode Bože moj, Ti znaš pomisli ljudske, nado hrišćana, pribežište i odmore onih što su u nevoljama, izbavi me od pagubne podlosti demonoslužitelja Domitijana, da bi svi ovi prisutni doznali Tebe, da si Ti Bog živi, koji postoji od pre svih vekova i koji će postojati vavek.
I tada mnogi od prisutnog naroda, diveći se velikom trpljenju mučenikovom, poverovaše u Hrista. A igemon, videći sve to, i bojeći se da se svi ne obrate u hrišćansku veru, postiđen i besan od jeda škrgutaše zubima i razmišljaše u sebi kakvom smrću da pogubi slugu Hristovog. Najzad naredi da se donese veliki železni odar i da se pod njim naloži velika vatra, pa da se na njemu ispeče mučenik. Kada se odar silno usija, igemon naredi da mučenika naga ispruže na odru. I kada sveti mučenik, ogradivši sebe krsnim znakom, uziđe na odar, odmah Gospod oganj pretvori u rosu, jer preko anđela Svojih On posla pomoć mučeniku. I dok svi posmatraoci mišljahu da je mučenik umro od strašnog ognja, anđeli Gospodnji ga podigoše sa odra, i na očigled sviju postaviše ga pored odra živog i ni najmanje ognjem povređenog. Videći takvo čudo, narod proslavi istinitog Boga, koji posla svete anđele svoje i izbavi slugu Svoga od takog ognja; i mnogi tada pristupiše veri Hristovoj. A igemon, ustavši sa svog sudijskog mesta, postiđen ode doma, pošto prethodno naredi da mučenika uzmu i drže pod stražom.
Ubrzo posle toga igemon Domitijan pođe u grad Kononejski,[14] a naredi da i mučenika Zosimu vezana vode za njim, da bi ga tamo mukama umorio. Došavši u taj grad i sevši na sudištu, on naredi da mučeniku obuku gvozdene čizme, koje iznutra behu načičkane oštrim klincima, i da ga lancima privežu za mlade besne konje, pa da trči s konjima. Sveti mučenik, privezan za te konje, u gvozdenim klinčavim čizmama tako brzo trčaše, da izgledaše da i same konje preticaše: jer Bog beše sa njim i pomagaše mu. I trčeći tako, sveti mučenik govoraše: Gospode Bože, koji nogama mojim daješ brzinu jelena, daruj mi trpljenje do kraja!
Videći takvo trpljenje mučenikovo, igemon naredi da mučenika zaključaju u tamnicu i da mu ne daju nikakvu hranu ni piće, da bi skončao od gladi i žeđi. Pošto sveti mučenik provede tri dana bez hrane i pića, dva predivna mladića uđoše u tamnicu: jedan od njih nošaše čist hleb, a drugi – vodu u sudu; i rekoše svetom stradalcu: Primi ovaj dragoceni dar, poslan tebi od Gospoda Boga tvog. – Primivši dar, mučenik Hristov jede i pi, i potkrepivši telo, zablagodari Gospodu govoreći: Blagodarim Ti, Gospode, što si se smilovao na mene i nisi me prezreo, nego si me nasitio nebesnim Tvojim hlebom i pićem; hvalim i slavim veličinu Tvoju vavek, amin.
Idućeg dana igemon ponova zasede na sudištu, i naredi da mučenika dovedu na istjazavanje. Sveti mučenik predstade svetla lica, sa umom potpuno ustremljenim k Bogu. Igemon se divljaše, ugledavši mučenika kako se ni najmanje nije izmenio u licu posle tolikih muka, i reče mu: O, Zosima! opameti se bar sada i prinesi žrtvu bogovima, da ne bi bio izdrobljen mučenjem i umro ljutom smrću. – Na to mu sveti mučenik odgovori: Ti, ako hoćeš, prinosi žrtvu sličnim tebi demonima, a ja, kao što ti i ranije rekoh, služim Bogu mome.
Razgnevivši se, igemon naredi da mučenika obese na mučilištu, i pri tome reče mučeniku: Vidiš li, jadniče, na kolike si muke stavljen? Zar me još nećeš poslušati i bogovima žrtvu prineti? – Sveti stradalnik odgovori: Koji ljubi Boga živoga, nizašta ne smatra te muke.
I naredi igemon da železnim grebenima stružu telo mučeniku. Strugan tako, sveti mučenik gromko povika k Bogu, govoreći: Sada naročito uviđam milosrđe dobrote Tvoje, Hriste, Tvorče svetlosti, jer si me ukrepio da sve junački trpim i da ništa netrpeljivo ne progovorim, da bi preko mojih muka sila Božanstva Tvog bila još bolje upoznata.
Kada sveti mučenik izgovori to, igemon naredi da ga skinu sa mučilišta i ponova postave pred njega, pa mu reče: Mnoge si muke podneo radi Hrista tvog, i nikakvu korist nisi dobio; stoga, pristupi i prinesi bar sada žrtvu bogovima. Sveti mučenik odgovori na to: Domitijane, svirepi i nečovečni mučitelju, ispunjeni svake bezbožnosti! poboj se Boga nebeskoga, pa ostavi svoju zabludu i ne nazivaj idole bogovima, jer su oni demoni, a ne bogovi.
Tada igemon reče: Ti li se, o najpoganiji čoveče, usuđuješ bogove naše nazivati demonima, bogove kojima sav svet priređuje praznike? – Na to mučenik reče: Takva praznična svetkovanja, kakva se sada priređuju tvojim bogovima, neka se posle priređuju u paklu tebi, i tvome caru, i svima koji veruju u njih.
Posle ovoga igemon ponova naredi da mučenika obese na mučilišno drvo, i da mu svećama pale stomak. A sveti mučenik govoraše igemonu: Ne samo stomak moj, nego i celo telo moje spali, pa me ipak nikada pobediti nećeš, jer je sa mnom Hristos koji me ukrepljuje. Evo, ja silno želim da budem ubijen od tebe: jer je to slava moja pred Hristom mojim, ako ja umrem za Njega.
Ne znajući šta više da radi s mučenikom, igemon ga najzad osudi na smrt, i to da mu glava bude odsečena sekirom. Kada svetog Zosimu vođahu na mesto pogubljenja, on se moljaše Bogu govoreći: Gospode Bože moj! pogledaj na mene grešnog, i primi dušu moju sa onima koji su Ti ugodili od pamtiveka, jer si Ti slava moja i pohvala od sada pa kroza sve vekove večne.
Stigavši na mesto pogubljenja, sveti mučenik bi posečen sekirom, i tako položi glavu svoju za Gospoda svoga. To se zbi devetnaestog juna,[15] u gradu Kononejskom, za Trajanova carovanja u Rimu, dok među nama hrišćanima caruje Gospod naš Isus Hristos, kome slava i moć kroza sve vekove. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JOVANA OTŠELNIKA
 
Ostavivši svet, prepodobni otac naš Jovan postade monah i življaše u pustinjskom otšelništvu u Palestini, nedaleko od Jerusalima, provodeći dane svoje bogougodno u postu i molitvama. O bogougodnom životu njegovom u knjizi, zvanoj Limonar, sastavljenoj od prepodobnih otaca Jovana i Sofronija, piše sledeće:
Nama, Jovanu i Sofroniju, ava Dionisije, prezviter i sasudočuvar svete crkve u Askalonu,[16] kazivaše o avi Jovanu Otšelniku, da je bio veliki po svome životu i veoma bogougodan. Življaše on u okolini sela Sehusta, na dvadeset potrkališta od Jerusalima. U svojoj pešteri starac imađaše ikonu Prečiste Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije, sa Predvečnim Mladencem – Hristom Bogom našim na Svojim rukama. I kada je starac polazio kuda: ili daleko u pustinju, ili u Jerusalim da se pokloni česnom Krstu i grobu Hristovom i poseti sveta mesta, ili da se pomoli na Sinajskoj Gori ili onim svetim mučenicima čije se mošti nalažahu daleko od Jerusalima, jer je starac voleo da odaje čest svetima, pa je ponekad odlazio u Efes na grob svetog Jovana Bogoslova, a ponekada i k svetom Teodoru u Evhaitu, i čak k svetoj Tekli u Selevkiju Isavrijsku, i k drugim svetima, – jednom rečju: ma kuda odlazio na bogomolju, on je u svojoj pešteri uvek prisluživao kandilo pred ikonom Prečiste Bogorodice, i po običaju upalivši ga, on bi stao na molitvu i molio Boga da blagoslovi put njegov. Pri tome, gledajući na ikonu Presvete Bogorodice, on bi Je svagda molio govoreći: Prečista Vladičice Bogorodice, pošto odlazim na dalek put, na kome ću provesti mnogo dana, to te molim, Ti sama pazi na Svoje kandilo i čuvaj ga neugasivim sve dok se ja ne vratim; a ja, imajući pomoć Tvoju za saputnika, odlazim na označeni put.
Pošto bi to rekao svetoj ikoni, on je odlazio na svoj put, i zadržavao se na putu nekad mesec, nekad dva i tri, a nekad i pet i šest; a kada se vraćao, on je uvek zaticao kandilo puno i gde gori, kao što ga je ostavio odlazeći na put; i nikada ga nije našao ugašenim.
O ovom prepodobnom ocu Jovanu, u toj istoj knjizi Limonaru, piše i ovo: hodeći jednom po okolini sela gde se nalazila njegova peštera, on srete ogromnog lava koji mu je išao u susret. Na tom mestu cut beše veoma tesan, nalazio se između dve ograde od trnja, kojim zemljoradnici obično ograđuju svoje njive. I taj put beše toliko tesan, da je njime jedva mogao proći jedan čovek pešak, i to ako ne bi nosio na sebi nikakav teret. I kada se starac i lav približiše jedan drugome: starac ne ustupaše put lavu, niti lav zbog teskobe mogaše svrnuti s puta, i tako im beše nemoguće da se mimoiđu. Videći da ugodnik Božji ne želi da se vrati nazad nego ide putem, lav stade na zadnje noge s leve strane starca, i težinom svoga tela potisnu ogradu od trnja i proširi malo put, te načini pravedniku slobodan prolaz, i tako starac prođe pored lava očešavši se svojim leđima o njegova leđa. I tako svaki ode svojim putem.
K ovome avi Jovanu dođe jednom neki brat, pa ne ugledavši ništa u njegovoj pećini, upita ga: Kako živiš ovde, avo, nemajući ništa što je potrebno za život? Starac odgovori: Čedo, ova peštera je duhovna trgovina: daje i uzima, daje rukodelje a uzima sve što je potrebno.
Ovaj bogougodni otac, pošto provede u svojim postničkim podvizima u trudovima mnogo godina, otide ka Gospodu,[17] i bi pribrojan k liku svetih, koji predstoje Ocu i Sinu i Svetome Duhu, jednom u Trojici Bogu našem, kome slava vavek. Amin.
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
ZENONA
 
Odrekavši se sveta, prepodobni Zenon postade učenik velikog starca Siluana. Zbog svoje neizmerne poslušnosti, krajnjeg podvižništva i nesticanja, on postade čudotvorac, izgoneći mnoge demone iz ljudi. Pošto provede šezdeset i dve godine u teškim podvizima, prepodobni otac Zenon otide ka Gospodu.
 
SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA
ASINKRITA
 
Postradao za Gospoda Hrista mačem posečen. Spomen mu se vrši u martiriju Sv. Isidora unutar hrama Sv. Irine, prema moru (u Carigradu).
 
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG
VARLAMA ŠENKURSKOG
 
Godine 1456. on ostavi zvanje i dužnost gradonačelnika Novgorodskog, i povuče se na svoju očevinu u Vjažskom kraju, Arhangelska gubernija, gde se bavljaše zidanjem mnogih hramova i prosvećivanjem naroda hrišćanskom verom. Na 15. vrsta od grada Šenkurska, po naročitom Božjem ukazanju, on podiže manastir u ime svetog apostola Jovana Bogoslova, zamonaši se u njemu dobivši ime Varlam. Kao monah on strogo ispunjavaše sva manastirska poslušanja, i služaše bratiji kao poslednji sluga. Prestavi se prepodobni 19. juna 1462. godine. Godine pak 1552. njegove mošti biše obretene netljene i proslaviše se mnogim čudesima. One počivaju u hramu njegove obitelji.
 


 
NAPOMENE:
[1]Spomen svetog apostola Jakova praznuje se 23. oktobra.
[2]Nikifor Kalist – grčki istoričar četrnaestog veka, ostavio nam „Istoriju Crkve“.
[3]Ovome Avgaru, po predanju, Gospod Hristos poslao Svoj nerukotvoreni obraz. Edesa – grad u Mesopotamiji.
[4]Sveti Jovan Kolov – egipatski podvižnik; prestavio se oko 430. god. u pustinjskoj keliji blizu grada Koljcuma, današnjeg Sueca. Spomen njegov 9. novembra.
[5]Spomen njegov 16. juna.
[6]Čudesno probuđenje sedmorice mladića dogodilo se za carovanja Teodosija Mlađeg (408. do 450. god.), kada se behu pojavili jeretici koji odricahu vaskrsenje mrtvih. U vreme te smutnje u Crkvi bi dato ovo očigledno svedočanstvo o vaskrsenju preminulih. Spomen sedmorice mladića 4. avgusta.
[7]U severnom kraju Egipta, na delti Nila.
[8]Početak monaštvu u Nitrijskoj Pustinji položen je svetim Amonom, savremenikom svetog Antonija. U samoj Nitriji sveti Amon osnova manastir, a sveti Antonije postavi početak ustrojstvu skitova. Krajem četvrtog veka tu bejaše do pedeset manastira, uređenih po ustavu svetog Pahomija. Na jugu od Nitrije nalažaše se Skitska Pustinja, gde obitavaše mnogo monaha.
[9]Sveti Paisije preseli se dušom u večnost 400. godine.
[10]Sveti Isidor Pelusiot praznuje se 4. februara.
[11]Carovao od 89. do 117. godine.
[12]Pisidija – pokrajina na jugu Male Azije, pored Kilikije.
[13]U Trakiji, kod Ponta; u tom gradu nalazio se i hram u čast Apolona, sa ogromnom njegovom statuom. U Vizantijskom periodu ovaj se grad zvao Sozopolis. Sada je to – neznačajno mestašce Sidzeboli.
[14]U Pisidiji, na putu za Persiju.
[15]Godine 116.
[16]Askalon – jedan od najstarijih gradova Palestine, na obali Sredozemnog Mora.
[17]Godine 586.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *