НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУН

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУН

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
28. ЈУНИ
 
ПРЕНОС ЧЕСНИХ МОШТИЈУ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
КИРА И ЈОВАНА,
бесплатних лекара
 
Ови свети страдалници, Кир и Јован, пострадаше за Христа тридесет првог јануара,[1] за царовања Диоклецијанова,[2] у граду Конопу, удаљеном од великог града Александрије дванаест потркалишта. После њихове мученичке кончине хришћани тајом узеше њихова света тела и чесно их погребоше. Целебне мошти ових светих мученика бише обретене после дуго времена; управо онда, када правоверни хришћани, победивши идолослужитеље незнабошце, стадоше свуда несметано подизати цркве, нарочито за царовања Теодосија Великог.
Цар Теодосије Велики[3] победи западног цара Максима[4] са целокупном његовом војском молитвама преподобних отаца који се подвизаваху у пустињама египатским, јер к овим оцима он беше послао нарочите изасланике иштући себи у помоћ њихове молитве. Од ових светих отаца треба поменути једнога, по имену Сенуфија, који се прославио чудесима и обитавао у Скиту. Односно овог оца цар написа александријском патријарху Теофилу, молећи га да му пошаље у Цариград Сенуфија, да се његовим благословом и молитвама наоружа против непријатеља. Вољан да испуни цареву жељу, патријарх Теофил сам отпутова у Скит к преподобном оцу Сенуфију да га умоли, да иде у Цариград к цару Теодосију. Али Сенуфије ни у ком случају не хте да напусти своју келију. Најзад, када му патријархове дуге и упорне молбе додијаше, он узе своју худу расу и штап, подиже их увис окренут истоку, па подигавши очи своје к небу рече: „Господе Боже сила! смирено Ти се молим, дај овој раси и овом штапу ону силу, коју би Ти по милосрђу Свом дао мени када бих отишао тамо“.
Пошто се помоли тако, преподобни Сенуфије предаде патријарху расу и штап, рекавши: „Пошљи ово цару уместо мене и напиши му, да у време битке обуче на себе расу и узме штап у руке, па на челу своје војске неустрашиво крене против непријатеља; и видеће славу Божију“.
Патријарх посла цару расу и штап, и достави му поруку преподобнога. Цар то прими са вером, поступи по речима преподобнога, и однесе сјајну победу над непријатељима. У спомен те победе, а и ради сећања на преподобног Сенуфија, житељи града Александрије извајаше цареву статуу, постављену на високом стубу: Цар је био извајан са монашком расом на себи и са штапом у руци. И сваке године житељи града Александрије свечано прослављаху дан те победе, узносећи благодарност Богу.
Од тога времена, благодарећи све већем и већем ширењу хришћанства, верници стадоше подизати храмове Божје у Алекснадрији и по целом Египту. И када патријарх Теофил узажеле да у Конопу подигне велику цркву у име светих апостола, у то време бише пронађене мошти ових светих чудотвораца Кира и Јована. То се догоди после Теодосијеве смрти, за царовања његовог сина Аркадија. О преносу пак тих моштију пише у житију светог Кирила, патријарха александријског,[5] следеће:
Близу Конопа бејаше место, звано Манутин. Тамо се налажаше стародревно идолиште – обиталиште демона. То место беше страшно, пошто тамо живљаху многи нечисти дуси. Још и патријарх Теофил, док беше у животу, желео је да то место очисти од демона и да га освети за слављење Бога. Али, заузет другим пословима, он не успе да намеру своју приведе у дело. Свети Кирил пак, наследник Теофилов на александријском престолу, реши се да то учини, па се усрдно мољаше Богу да му подари вишњу помоћ и силу за победу и прогнање нечистих духова из Манутина. И јави се светом Кирилу у виђењу анђео Господњи, налажући му да у Манутин пренесе чесне мошти светих мученика Кира и Јована, да би прогнао демонску силу одатле. Свети Кирил то учини убрзо: пренесе мошти светих у Манутин,[6] и подиже тамо цркву у име њихово. И нечисти дуси одмах бише прогнани одатле, и то место постаде извор исцељења од моштију мученичких.
Треба овде укратко споменути и нека чудеса ових светих мученика Кира и Јована.
У дане свјатјејшег Евлогија, патријарха александријског,[7] син градоначелника Јулијана, по имену Амоније, имађаше по врату страшне шкрофуле, које су с дана на дан опасно расле и претиле му смрћу. Позивани су многи искусни лекари, али му ништа не могоше помоћи. Утучени због тога, отац и син се мануше лекара и прибегоше к светим чудотворцима Киру и Јовану; и отац се крај чесних моштију њихових са сузама мољаше да сину његовом подаре исцељење. Свети мученици, јавивши се у виђењу, наредише младићу, који је био горд на богатство и знатност, да пре свега одбаци гордост своју и да, у знак смирења, помете храм њихов, па да затим начине фластер од воска измешаног са хлебом, и тиме обложе болеснику сав врат и гушу. Чим то би урађено, гуке провалише, и Амоније доби исцељење молитвама ових светих бесплатних лекара.
Но после неког времена овај Амоније, заборавивши на савет светих, поново се стаде гордити, те се опет разболе од друге болести, која га снађе као казна за непослушност. Ова болест беше стомачна, и то тако тешка, да му стомак не могаше уопште примати ни храну ни пиће, те што год је у уста метао, све је одмах повраћао. Стога он поново прибеже к познатим лекарима својим, светим страдалцима Киру и Јовану, молећи се са сузама. А они, јавивши му се у виђењу, најпре га прекорише због гордости његове, па му онда наредише: да скине своје скупоцене хаљине и обуче врећу, и да узме крчаге и носи хладну воду болесној сабраћи и ништима ради утољења жеђи њихове. Када све то Амоније уради савесно, светитељи му се поново јавише и наредише да узме уље из њиховог кандила и восак од свећа што горе код њиховог кивота, па да од тога начини фластер и стави на свој стомак. Поступивши тако, Амоније оздрави.
Неки Александријац Теодор, дуго време слеп на оба ока, би доведен у Манутин к цркви и к целебним моштима светих страдалаца; и ту се усрдно мољаше да се исцели од слепила. Светитељи му се јавише у виђењу и наредише му да иде и умије се на извору који бејаше близу њихове цркве. Он оде, уми се, и када убрусом обриса лице, одмах прогледа, и виде на убрусу као неку крљушт која му беше спала с очију. Он се онда с радошћу врати к цркви, показујући свима на убрусу трагове свога слепила.
Други човек, по имену Калос, који, сагласно своме имену, беше и по животу красан,[8] случајно паде с лествице и сломи голеницу своје ноге на неколико места, и имађаше силне болове. Он призиваше многе лекаре, али никакву помоћ не могаде добити од њих. Стога он са чврстом вером прибеже к овим бесплатним лекарима, Киру и Јовану, и помазавши ногу уљем из њиховог кандила, он тог часа доби исцељење.
Неки Исидор из Мајума[9] боловаше од труљења црне џигерице, због чега и крв испљуваваше. Пошто се никаквим лековима не могаше излечити, он прибеже к целебним моштима ових светих страдалаца. И ови светитељи му се јавише, и то не у саном виђењу него на јави, и дадоше му да поједе парче лимуна. Примајући лимун из њихових руку, он није знао од кога прима, јер је држао да су они од људи који беху дошли на поклоњење чесним моштима мученичким. Када он поједе дато му парче лимуна, одмах му се стомак узмути и он избљува великог црва који му је нагризао црну џигерицу; а свети бесплатни лекари постадоше невидљиви. Исидор, поставши здрав од тога часа, узнесе благодарност Богу и Божјим угодницима.
Неки Мина, начелник града Филопона,[10] разболе се од страшне грознице; усто доби силан затвор, те не могаше обављати природне потребе. Сви лекови, које лекари даваху болеснику, беху без икаквог дејства, штавише оптерећиваху му стомак. И тако се паћаше тај човек две седмице, трпећи љуте болове, и изгуби сваку наду у лекаре. Но сетивши се светих бесплатних лекара, Кира и Јована, Мина нареди да га на постељи носе у Манутин к целебним моштима њиховим. И кад се он са сузама мољаше крај моштију њихових, и мало задрема и заспа, светитељи му се јавише и дадоше једну смокву да поједе. Пробудивши се из сна, он нађе смокву на постељи поред себе, узе је и поједе, и тог часа би исцељен и постаде здрав.
Други Мина, који као древни Асаил беше лак и брз на ногу као срна у пољу (ср. 2 Цар. 2, 18), тако се тешко разболе у ногама, да уопште није могао ходити него је дуго време лежао у постељи са силно отеченим ногама. Онда он нареди да га у постељи носе к светим чудотворцима Киру и Јовану. И када ноге своје помаза јелејем из кандила које је горело код њихових светих моштију, он одмах устаде здрав и хођаше добро исцељеним ногама, благодарећи Бога и свете угоднике Његове.
Жена нека по имену Теодора, једном пијући воду, прогута малу жабицу не приметивши то. И та жабица стаде расти у њеном стомаку. Испрва, док беше малена, жабица јој причињаваше мале болове; а када порасте и постаде велика, жаба је стаде тако страшно мучити да она од силних болова немађаше мира ни дању ни ноћу. Она горко јаукаше и по земљи се ваљаше, али јој нико не могаше помоћи нити пронаћи каква је то болест у ње. Многи мишљаху да њу мучи бес. Најзад је доведоше к овим светим исцелитељима, Киру и Јовану. Они јој се јавише ноћу и наредише јој да наштину попије много воде. И када жена уради то, одмах јој се узбурка стомак, и она избљува велику жабу, и постаде здрава. Сви који то видеше, задивљени слављаху Бога и Његове угоднике.
После жене Теодоре к светом Киру и Јовану прибеже неки човек Теодор. Он не знајући беше попио отров, који му беху дали неки покварени људи, и љуто паћаше од тога, а лекари му ништа не могаху помоћи. Када се Теодор са сузама мољаше за своје здравље, њему се у виђењу јавише свети лекари Кир и Јован и наредише да поједе неку животињицу, која се на грчком зове сколопендра, што значи стонога. Пренувши се од виђења, Теодор се прекрсти, јер сматраше да је то било демонско привиђење. И опет се мољаше светом Киру и Јовану, просећи од њих здравља. Следеће ноћи њему се поново јавише свети бесребрници наређујући му оно исто. Али он и овога пута не поверова, пошто је та животињица пуна отрова а не лека. И по трећи пут би Теодору тако исто јављење светих лекара, али он ни тада не послуша њих, држећи то за ђаволски привид. Најзад, четврте ноћи светитељи се јавише Теодору не у сну него на јави; и сажаљевајући га због тешке болести, они му рекоше: „Зашто не верујеш нашим речима? Устани рано и иди на наш извор, и поједи што тамо нађеш за јело, па ће те то стварно излечити“.
Поверовавши у истинитост овог виђења, Теодор се у свитање упути на извор, и тамо нађе мали краставац на земљи, узе га и стаде га слатко јести. И када последње парче краставца хтеде да метне у уста, он примети да је то задњи део животињице стоноге, јер ту животињицу он беше скоро целу појео у том краставцу. Уплашивши се силно од тога, он баци на земљу то последње парче, па стаде бљувати, и избљува заједно са краставцем и оном животињицом сав отров који беше у њему. И одмах потпуно оздрави и, вративши се у цркву, он се с благодарношћу поклони чесним моштима својих исцелитеља.
Из Вавилона Египатског дође у Манутин к светим чудотворцима нека жена Марија. Она доведе са собом осмогодишњег сина, коме, по дејству ђавола, би извучен језик из уста, и висијаше читав пед. Језик је био већи од обичног људског језика, и имао неки необичан изглед: био је дебео, црн, смрдљив, гадан и непрестано пуштао црне бале. Тај дечко случајно паде на земљу код гроба светих лекара и удари се језиком о мермер који се тамо налазио; и тог часа језик његов, ослободивши се ђаволског ропства, поврати се на своје место и доби обичну величину; и тако постаде здрав тај дечко.
К моштима светих бесребрника би донесен из Египта неки Евгеније, који је патио од водене болести, сав отечен по целоме телу и са стомаком веома надувеним. Њему се свети лекари јавише у виђењу, додирнуше му стомак рукама, и рекоше: „Евгеније! устани и врати се здрав дому свом“. – Пренувши се, Евгеније се одмах ослободи болести, јер сав оток спласну пошто истече вода, и тог часа потпуно оздрави.
Споменувши ово неколико, од многобројних, чудеса светих бесребрника Кира и Јована, прославимо Христа Бога нашег, који им даде такву благодат, слављеног вечито са Оцем и Светим Духом. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ДОНАГА,
епископа Либије
 
Пострадао за господа Христа сагорен у огњу.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ПАПИЈА
 
Овај свети мученик пострада за Христа 301. године, у време цара Диоклецијана и Максимијана. Син родитеља хришћана, човек велике вере и веома побожан, он и другима проповедаше Христову веру. Због тога он би оптужен кнезу. Када га изведоше пред кнеза, овај га стаде наговарати да принесе жртву идолима. Али исповедник Христов не само то одби него и изружи кнеза. То веома разјари кнеза, и он тог часа нареди, те мученика истегоше по земљи на четири стране и дуго га тукоше; затим га положише у огроман ужарени тигањ, пун кипећег уља и оцта. Тада се догоди поражавајуће чудо: сви присутни видеше мученика окруженог ватром и обученог у огањ као у хаљину, и тако остаде у том мучењу читавих седам дана.
Овим чудом свети мученик привуче многе незнабошце к вери Христовој. А када мученика извадише из тигања, они га вукоше голог по гвозденим гребенима. Затим га везаше за бесне коње; и гоњаху коње по кршевитим и непроходним местима, те тако размрскаше светитеља. После тога обесише мученика главачке о једну греду, па му конопцима везаше о врат тежак камен; и он тако висијаше три дана; а кад прођоше три дана, пресекоше конопце, те светитељ тресну о земљу. Након тога засуше му цело тело жеравицом, па га камењем затрпаше. Но Анђео Господњи се јави, извуче мученика испод камења, и учини га здрава. Овим чудом свети мученик приведе вери Христовој џелате који га мучаху и много народа. Сви они бише посечени, и примише венце мучеништва. Најпосле и светом мученику би одсечена глава, и тако победоносац узиђе на небо.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ
ПАВЛА ЛЕКАРА
 
Преподобни Павле беше родом из града Коринта,[11] од родитеља хришћана. Васпитан у побожности, он измлада заволе Бога, па се после школовања повуче у један манастир и постаде монах. Он се много труђаше у постничким подвизима и постаде искусан подвижник. Но на њега се окоми демон блуда. И једне ноћи, када преподобни Павле стајаше на молитви, пред њега ступи у видљивом облику демон блуда и рече му: Ако бар једанпут не задовољиш своју телесну похоту, ја ћу жестоко заратити на тебе. – Павле му запрети именом Христовим, и отера га крсним знаком.
После тога демон наговори неку развратну жену, која недавно беше родила дете, те однесе своје дете преподобном Павлу, спусти му га у крило говорећи: „Од тебе зачех и родих ово дете“. – Старац с радошћу прими дете. Тада јеретици дођоше к старцу, везаше му руке остраг, па, привезавши му дете о врату, вођаху га по граду исмевајући га. А Павле, ставши усред народа и давши знак руком, рече: Чујте, браћо! да упитамо ово дете, нека нам каже, ко му је отац. – (Детету пак беше само неколико дана од рођења). – И рече Павле детету: Кажи нам, ко ти је отац? – А дете, подеравши своје пелене, показа руком на неког ковача и рече: Овај је мој отац, а не Павле монах.
Чувши то, људи се поклонише старцу, молећи опроштај од њега. Од тога времена Бог дарова преподобном Павлу дар исцељивања. И Павле полагаше руке своје на болеснике и они оздрављаху.
Поживевши седамдесет и неколико година, преподобни отиде ка Господу,[12] коме усрдно послужи, и, увршћен међу светитеље, он заједно с њима слави Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је слава вавек. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ДВОЈЕ ДЕЧИЦЕ
 
За своју веру у Господа распета на крсту ова света дечица скончаше.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
УЛКИЈАНА
 
У миру се преставио.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
СЕНУФИЈА ЗАСТАВОНОСЦА
 
Велики испосник и чудотворац из Мисирске пустиње; савременик патријарха александријског Теофила и цара Теодосија Великог. Назват Заставоносац зато што молитвама својим поможе једанпут цару Теодосију да одржи победу над непријатељском војском. Када га цар позва да дође у Цариград, он одговори да не може доћи, али му посла једну своју худу расу и штап. Пошавши у рат цар обуче расу Сенуфијеву и узе штап. И врати се из рата победоносан. Преподобни Сенуфије спомиње се и 25. марта.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
МАКЕДОНИЈА
 
Одсекоше му прсте на рукама и ногама, и свети мученик тако сконча за Господа.
 
СПОМЕН СВЕТИХ
СЕДАМДЕСЕТ МУЧЕНИКА
 
Ових светих седамдесет мученика у Скитопољу пострадаше за веру Христову мачем посечени.
 
СПОМЕН СВЕТИХ
ТРОЈИЦЕ ГАЛАТИЈСКИХ МУЧЕНИКА
 
Мачем посечени скончаше за Господа.
 
СПОМЕН БЛАЖЕНОГ И ПРАВЕДНОГ
СЕРГИЈА МАГИСТРА,
ктитора Никитијатског манастира Пресв. Богородице
 
Свети слуга Божји Сергије би родом из села Никитиа у Пафлагонији, близу града Амастриде на обали Црног мора. Беше из побожне породице, сродник царева Теодоре и Михаила (842 – 867. г.), и велики ревнитељ васпостављења православног поштовања светих икона. Од цара Михаила и Синклита би послан за војног заповедника на Крит, што једва прихвати, и тамо се мирно упокоји у Господу. Би најпре погребен у манастиру Магистра на Криту, а потом му свете мошти бише пренешене у њиме подигнути манастир Пресвете Богородице у Никомидијском заливу звани Никитијатски.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА
СЕРГИЈА И ГЕРМАНА,
Валаамских чудотвораца
 
Ови свети оци ревносно се подвизавали у првој половини четрнаестог столећа и упокојили се око 1353. године. Основали Валаамски манастир на језеру Ладоги (Финска).
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МАГНА
 
Преставио се у миру на молитви.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МОЈСИЈА ОТШЕЛНИКА
 
У миру се упокојио.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
КСЕНОФОНТА РОБЕЈСКОГ
 
Ученик светог Варлама Хутинског и оснивач Тројицког манастира на обали Робејке, на 25 врста од Новгорода; преставио се 1262. године; свете мошти његове почивају у цркви његове обитељи.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Под тим датумом налази се и житије њихово.
  2. Владао источном половином Римске царевине од 284. до 305. године.
  3. Царовао од 379. до 395. године.
  4. Управо, Максим је био претендент на царски престо.
  5. Житије светог Кирила под 9. јуном.
  6. То је било око 412. године.
  7. Патријарховао од 579. до 607. године.
  8. Грчка реч калос (=καλος) значи: красан, добар, диван.
  9. Мајум – приморски град у Палестини.
  10. Град у Египту.
  11. Коринт – стародревни град Грчке, на обали Коринтског Залива.
  12. Преподобни Павле живео у седмом веку.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *