НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУН

ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУН

 

ЖИТИЈА СВЕТИХ
 
9. ЈУНИ
 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
КИРИЛА,
архиепископа александријског
 
Велики учитељ црквени, свети Кирил Александријски беше родом из Александрије, од родитеља правоверних и племићског порекла, сестрић Теофила, патријарха александријског.[1] Васпитање Кирил доби изврсно: у непрекидном стицању мудрости и у страху Божјем; он до савршенства изучи грчку и римску световну мудрост, а и духовну мудрост одлично изучи, непрестано изучавајући Божанска Писма. Ујак његов, патријарх Теофил, видећи у њему велике способности и целомудрени живот, уврсти га у свој клир, поставивши младог Кирила за архиђакона. И би свети Кирил као миомирисан крин, посађен у црквеном врту, цветајући непорочном чистотом и умирисујући Цркву Христову богомудрим учењем. А би он и ученик преподобног Исидора Пелусиота.
По смрти Теофила блажени Кирил би од свију једногласно изабран за патријарха. Поставши патријарх,[2] он одмах истера нз града јеретике новацијане, који беху слични фарисејима, јер се грађаху праведни пред људима, и тврђаху за себе да су чисти и далеко од свакога греха, и ношаху бело одело као знак свога тобож непорочног живота, и учаху да човека, који је после крштења пао у смртни грех, не треба примати натраг у Цркву. Нема, тврђаху они, опроштаја смртноме греху такога човека, осим да се такав човек поново крсти.
Ова јерес води порекло од Новацијана, који за царовања Декијева[3] беше презвитер у Риму и жељаше да постане папа после смрти за Христа убијеног свештеномученика папе Фабијана.[4] Али он не успе у томе, пошто блажени Корнилије би изабран за папу.[5] Завидећи Корнилију, Новацијан се срђаше на њега и беше му противник у свему. У то време бејаше велико гоњење незнабожаца на хришћане, и многи од хришћана, уплашивши се свирепих мучења, принесоше жртве идолима; а затим, долазећи с покајањем, они исповедаху грехе своје са сузама. Видећи покајање њихово, свети папа Корнилије примаше их понова у свету Цркву, као што и Христос прими горко плачућег Петра. Међутим, презвитер Новацијан се противљаше папи, тврдећи да у Цркви Христовој не треба да се налазе они који се Христа одрекоше и демонима жртву принесоше. При томе он хуљаше на светога папу, називајући га заједничарем идолопоклоника. Онда сам прекину општење са њим и, нашавши себи неке једномишљенике, начини се другим папом у Риму. Тако пониче јерес новацијана.
Од тада се новацијанска јерес стаде ширити свуда, па дође и до Александрије, и продужи постојати тамо све до доба светог Кирила. Ту новацијани умножише противна православљу деловања: они понова крштаваху оне који из православља приступаху њима, не допуштаху други брак, и друга неразумна новачења беху у њима. – Ове дакле јеретике, заједно са епископом њиховим Теопемптом, свети Кирил протера из Александрије у самом почетку свога патријарховања.
Затим се свети Кирил наоружа и против нечистих духова, да их истера из обиталишта њихових. Јер недалеко од Александрије налазило се једно насеље, звано Коноп, а близу њега друго место, звано Манутин. Тамо се налажаше стародревно идолиште и обиталиште демона. То место беше страшно, пошто тамо живљаху многи нечисти дуси. Још и патријарх Теофил, док беше у животу, желео је да то место очисти од демона и да га освети за славословљење Бога. Али, заузет другим пословима, он не успе да намеру своју приведе у дело. Свети Кирил пак, наследник Теофилов на александријском престолу, реши се да то учини, па се усрдно мољаше Богу да му подари вишњу помоћ и силу за победу и прогнање нечистих духова из Манутина. И јави се светом Кирилу у виђењу анђео Господњи, налажући му да у Манутин пренесе чесне мошти светих мученика Кира и Јована, да би прогнао демонску силу одатле. Свети Кирил то учини убрзо: пренесе мошти светих у Манутин, и подиже тамо цркву у име њихово. И нечисти дуси одмах бише прогнани одатле, и то место постаде извор исцељења од моштију мученичких.
Прогнавши на тај начин невидљиве демоне из предграђа Александрије, свети Кирил се много стараше да и сам град потпуно очисти од видљивих демона, какви беху христоненавидници Јевреји, којих издавна беше врло много у Александрији. Јер још од дана Александра Великог и од оснивања Александрије тамо се доселише Јевреји, и временом се намножише у велико племе. Силно ненавидећи Христа и христоимене људе, они тајно и јавно чињаху хришћанима сваковрсне пакости и непријатности. Рђави и шкодљиви беху за град гореспоменути јеретици новацијани, но несравњено гори и шкодљивији беху ови непријатељи – Јевреји, јер они не само изазиваху свађе и смутње у граду, него и многобројна убиства и крвопролића приређиваху. Призвавши к себи старешине јеврејских синагога,[6] светитељ Божји саветоваше им да свој народ обуздају и одврате од сличних злочина. Али они не само не послушаше светитељев савет, него загазише у још већи злочин.
У граду беше велика и прекрасна црква; звана Александровом, пошто је беше подигао епископ Александар.[7] Једнога дана Јевреји се договорише, и наоружаше се као да ће у рат. И кад се спусти ноћ, они се растрчаше по улицама градским, вичући на сав глас: Александрова црква гори! Чувши то, хришћани стадоше излетати из својих домова и трчати да гасе пожар у својој цркви. И који год хришћани излажаху из својих домова, бездушни Јевреји их одмах изненада убијаху или мачевима, или копљима, или ножевима, или нечим другим. И те ноћи би убијено мноштво хришћана.
Кад свану дан, сазнаде за тај покољ свјатјејши патријарх Кирил, и силна га жалост обузе. И захтеваше светитељ да се изведу на суд Јевреји – коловође покоља. Али градоначелник Орест, иако хришћанин по вери, помагаше Јеврејима штитећи убице, јер беше непријатељски расположен према светом патријарху. Тада се сам свети Кирил са мноштвом хришћана упути к јеврејском зборишту, истера из града све Јевреје, куће им поруши и синагогу запали. А градоначелник, пламтећи гневом на светитеља, стаде злостављати његове сроднике, као и друге угледне грађане који беху на страни патријарха. Тако он на тргу обнажи и непоштедно би честитог човека, Јеракса граматика (= научњака). И изроди се велика несугласица између градоначелника и патријарха. Јер свјатјејши патријарх штићаше хришћане, а градоначелник помагаше Јевреје. И сваки од њих писаше цару Теодосију Млађем[8] све дотле, док од цара не стиже наређење, којим се забрањује Јеврејима да живе у граду.
У то време на улицама града често су избијале побуне и метежи, у којима су понекад страдали и невини људи. У Александрији живљаше једна девојка по имену Ипатија, кћи философа Теона. Она беше побожна и врлинска, чувена по животу и мудрости, и провођаше дане своје у девичанској чистоти и непорочности. А философији би научена од оца свог Теона још у младости својој, и толики успех показа у философији, да је превазилазила све живе философе тога доба, као што тврде за њу епископ птолемаидски Сисиније и Суида, величајући је многим похвалама. Она се не хте ни удавати, да би се несметано бавила философијом и књигом, а нарочито да би из љубави према Христу чувала своје девичанство. И у Александрију се са свих страна стицаху љубитељи философије, да виде премудру деву Ипатију и чују њене мудре речи. И беше она многима учитељица. Њу поштоваху све духовне и световне власти, и сав народ, и у многоме се држаху њених мудрих савета. Желећи да измири патријарха и градоначелника, она одлажаше к обојици са кротошћу и смирењем, и мудрим речима приволеваше их на измирење. Свјатјејши патријарх и сам тражаше прилику да се измири са градоначелником, али овај, зле нарави, није хтео ни да чује за измирење. Једном када се Ипатија однекуда враћаше колима својој кући, миромрзиви побуњеници је нападоше, па, извукавши је из кола, подераше јој хаљине и на мртво избише. Али се њихова звероподобна јарост не заустави на томе, него се они острвише и на мртво тело њено: исекоше га на комаде, па спалише на месту званом Кинарон. – Када житељи града сазнадоше за то, сви силно жаљаху Ипатију, нарочито љубитељи науке.
Међутим глас о метежу и догађајима у Александрији допре до монаха на Нитријској Гори.[9] То им испуни душу ревношћу, те се сабраше око пет стотина њих, оставише пустињу и дођоше у град са жељом да заштите патријарха. Догоди се да монаси сретоше негде градоначелника који је ишао на колима. И стадоше викати на њега корећи га и ружећи га, и називајући га јелином и идолопоклоником, јер је раније припадао јелинској вери,[10] и тек недавно беше примио крштење у Цариграду. Један од монаха баци се каменом на епарха и удари га по глави. Када се на запомагање градоначелникових слугу слеже много народа, монаси се удаљише од градоначелника, а слуге његове ухватише једнога монаха, по имену Амонија. Градоначелник пак, мислећи да је патријарх наговорио монахе против њега, силно се разгневи и стави Амонија усред града на жестоке муке, у којима овај и умре. Сазнавши за то, свјатјејши патријарх силно паћаше духом, па посла те донеше мучениково тело, и он га чесно погребе.
Јевреји пак, протерани из града, начинише себи позориште и игралиште; па да би се наругали Христу и увредили хришћане, они направише дугачак крст, ухватише једног хришћанског дечка и нага распеше на крст. Али га за крст не приковаше клинцима, већ привезаше конопцима. И дуго му се ругаху, смејући му се и пљујући га. Затим га дотле бише док дечко не умре на крсту. И тако мученик Христов постаде подражатељ Христових страдања.
Сазнавши за овај нови злочин Јевреја, свети Кирил писмом извести о њему подробно цара. Од цара, иако не брзо, ипак стиже праведно наређење. Према том наређењу, коловође овог јеврејског злочина бише кажњене, и епарх уклоњен са дужности. А светитељ Христов Кирил, пошто уклони смутње, злобе и непријатељства људска, на миру пасаше поверено му словесно стадо Христових оваца.
Но пошто се у Александрији утишаше описане смутње, потом настаде у целом поднебесју још већа пометња од Несторијеве јереси, и светом Кирилу је требало да покаже још већи подвиг. Јер у Цариградској цркви после кончине патријарха Сисинија,[11] који беше прејемник Атика,[12] на патријаршијски престо би подигнут Несторије,[13] доведен из Антиохије, човек, како се мислило, добар по животу и вери, али унутра потајни јеретик Он је сејао међу вернима семе јеретичког учења, као кукољ по пшеници, спочетка не сам лично него преко својих једномишљеника. А јерес његова беше хула на Христа Бога и на Пречисту Дјеву Богородицу, јер он бедник тврђаше ово: од Дјеве Марије родио се прост човек Христос, а не Бог, пошто утроба женска није могла родити Бога већ само човека; Бог Логос се сјединио са човеком Исусом од тренутка зачећа само благодаћу и обитавао у њему као у храму; стога Дјева Марија није Богородица већ Христородица.
Ову Несторијеву јерес ширили су по народу две његове присталице: епископ Доротеј и презвитер Анастасије, које он беше довео са собом из Антиохије. Једнога празника, говорећи поуку народу у саборној цркви цариградској, епископ Доротеј громко повика: Ко Марију назива Богородицом, нека је анатема! – Чувши то, народ се узбуни, и одмах настаде негодовање и метеж у цркви. И то би на велику саблазан вернима. Исто тако и презвитер Анастасије говораше народу: Нека нико не назива Марију Богородицом; Марија је била људско биће женског пола, а од тела човечијег како се може родити Бог?
А када поводом тога би упитан сам Несторије, он стаде јавно испољавати своје безумље, и изригну отров својих хуљења на Христа Бога и на Пречисту Матер Његову. Ја не могу, говораше он, називати Богом онога коме, зачетом у утроби жене, бројаху дане и месеце док се не наврши време да буде рођен; нити ћу назвати Богородицом жену која је родила телесног човека, једне природе са собом.
И настадоше у народу распре и свађе: једни се супроћаху јереси и не жељаху да опште са Несторијем, а други се саблажњаваху јеретичким умовањем и примаху зловерје јеретика. Та јерес узруја не само Цариград, него и све крајеве земље, јер зловерни Несторије са својим једномишљеницима написа многе књиге у заштиту свог јеретичког учења, и разасла их у околне градове, и у најудаљеније земље, и у пустиње к монасима. Тиме он изазва такав раздор међу хришћанима, какав раније беше изазвао зловерни Арије, који ризу Христову подера:[14] јер многи од духовенства и световњака пођоше за Несторијем, као што су раније многи ишли за Аријем.
Патријарх александријски свети Кирил, сазнавши за јеретичко учење Несторијево и за успехе његове проповеди, душа га веома заболе и, као верни слуга и добар војник Христа Бога и Пречисте Матере Божје, он се наоружа против непријатеља Христовог и чврсто стаде за поштовање Бога и Пресвете Богородице. И показа да је истински пастир оваца Христових, који будно бди над својим стадом и бори се са вуком. Најпре свети Кирил љубазно писа Несторију, саветујући му да престане са таквим потхватом, и да доброверјем исправи оно што је зловерјем искварио.[15] Затим, видећи да се Несторије не поправља, он му написа строгу посланицу, изобличавајући његову заблуду. Свети Кирил исто тако писа и клиру цариградске цркве и царскоме двору,[16] да се не даду саблазнити Несторијевим учењем. После тога он упути посланицу папи старога Рима Целестину[17] и осталим патријарсима,[18] извештавајући их о јереси Несторијевој, и предлажући им и молећи их да саветују Несторију да се покаје. Поред тога, он упути писма свима епископима и властима разних земаља и градова, да се чувају од Несторијеве јереси. Чувши да је ова јерес и многе пустиножитеље захватила, он и њима писа, објашњавајући им душегубну штету ове јереси и одвраћајући их од прелашћивања њоме. Једном речју, свети Кирил не престаде викати на овога вука, док га сасвим не одагна од Христовог стада.
Међутим, Несторије се не само од Кирилових посланица не исправљаше, него у још горе ствари срљаше, јер стаде на муке стављати оне од духовенства и монаха који му се супроћаху и не пристајаху на његову јерес. Уједно с тим он се гневљаше и беснијаше на светог Кирила, гордећи се веома; иако сам јеретик, он светог Кирила називаше јеретиком. Он измисли и многе лажне и одвратне клевете против светог и праведног угодника Божјег, и шираше их по народу, хулећи и бешчестећи име Кирилово. Но светитељ александријски не обраћаше никакву пажњу на те клевете, већ се једино стараше о спасењу самог Несторија, као и осталих душа људских, и о очишћењу Цркве од јереси.
Но и поред такве делатности светог Кирила, несторијанска јерес с дана на дан растијаше и шираше се; па и многи епископи заразише се овим душегубним учењем јеретичким и постадоше Несторијеве присталице. Међу осталима, Несторију указа извесну подршку патријарх антиохијски Јован,[19] који, иако не одобраваше Несторијево учење, ипак моли Кирила да не придаје нарочиту важност Несторијевим речима. Но, то није могло угасити пожар који беше узео маха. Стога је било неопходно да се, ради истребљења из Цркве тако великог зла, сазове Васељенски сабор. Сазивање Сабора подједнако су желели и противници и присталице Несторијеве, јер је свака страна рачунала да ће на Сабору њено учење победити. И сам цар Теодосије Млађи, видећи да је велики раздор узео маха у Цркви, пристаде на сазивање Васељенског сабора. Одредивши малоазијски град Ефес за место где ће одржати Сабор, цар позва све митрополите и епископе царевине да се о Педесетници 431. године саберу у Ефес. При томе цар одреди комита[20] Кандидијана за свога изасланика на Сабору.
Несторије, праћен шеснаесторицом епископа, допутова у Ефес убрзо после Ускрса; а пред сам празник Педесетнице стиже свети Кирил на челу педесет египатских епископа. Око четрдесет епископа дође из околних градова малоазијских. Папа Целестин, не могући због болести и старости сам да путује на Сабор, посла као своје изасланике два епископа и једног презвитера са наредбом да се држе светог Кирила. На Сабор допутова око двеста епископа. Но Јован антиохијски и други сиријски епископи, који су у већини били на страни Несторија, не долажаху. Епископи који су дошли на Сабор узалуд су их чекали до 21. јуна, и онда отпочеше заседања, 21. јуна 431. године. Због предности свога престола, свети Кирило постаде председник Сабора, при чему као сапредседници њему бише одређени Јувеналије јерусалимски[21] и Мемнон ефески. Но зловерни Несторије пројави противљење састављеном Сабору и не појављиваше се на њему под изговором да ће чекати долазак Јована антиохијског и сиријских епископа. Оци Сабора га трипут позиваше да дође на Сабор, али он упорно одбијаше. Тада Оци приступише испитивању Несторијевих списа. И пошто их пажљиво испиташе, Оци их осудише као јеретичке. Свети Кирил поднесе Сабору своја писма Несторију и другим лицима, у којима је изобличавао безбожно умовање јеретика; а поднесе и одлуке помесног сабора, одржаног пре тога у Александрији. Оци Сабора се сагласише са учењем светога мужа, признавши га православним и богомудрим, и одобрише одлуке помесног сабора александријског.
Међутим, у Ефес стиже Јован антиохијски са сиријским епископима. Сазнавши за ток рада у Сабору, он, у заштиту Несторија, састави посебни сабор, на коме учествоваше Несторије и све његове присталице. Комит Кандидијан, заражен јересју, указа помоћ томе безаконом сабору, и на њему свети Кирил би неправедно оптужен за јерес аполинаријевску, која одриче Христу истинску човечанску природу, и тврди да Христос нема човечанску душу већ уместо ње има Божанство. Клевећући лажно светитеља Божјег, и оптужујући га неправедно, присталице Несторијеве се стараху да цара придобију на своју страну. За прво време они успеше у томе. Цар поверова њиховим клеветама и нареди да се свети Кирил, заједно са блаженим Мемноном, епископом ефеским, баци у тамницу. Али потом, пошто цар понова испита целу ствар, он увиде да је праведни Кирил невин, и да су Кирилови противници лажно и злобно оклеветали Кирила, па васпостави храброг светитеља и његовог присталицу Мемнона у њиховим дужностима, величајући Кирилово трпљење и кротост; а за јеретике нареди да их обуздају.
Тако, свети Кирил понова стаде на чело светих отаца, сабраних у Ефесу ради расмотрења Несторијевих умовања. И на том Сабору свети оци исповедише и утврдише стари догмат православне вере: да је Господ наш Исус Христос, који се оваплотио од Пречисте Дјеве Марије, истинити Бог, и да је Пречиста Дјева Марија, која је Њега родила, истинита Богородица.
Када ова одредба Сабора би објављена народу, велика радост настаде међу хришћанима, и сви грађани града Ефеса слављенички клицаху, не као некада: „Велика је Дијана Ефеска!“ (ср. Д. А. 19, 23 – 29), него сасвим другачије: „Велика је Пречиста Дјева Марија Богородица!“
На Сабору Несторије би осуђен као јеретик и богохулник; и не само би лишен свога чина, него и од Цркве Христове одлучен, и вечноме проклетству предат. Овој саборској одлуци придружи се потом и Јован антиохијски са сиријским епископима. Цар пак посла Несторија у прогонство у најудаљенију покрајину, која се звала Оасим. Ту он умре страшном смрћу, јер остајући у јеретичком упорству без покајања, њему за живота би од црва изеден богохулни језик његов.
Колико пак Божјој Матери беше мрско Несторијево хуљење јеретичко, сведочи догађај о коме казује преподобни Јован у својој књизи „Луг духовни“.[22] Једном, пише он, ми дођосмо к презвитеру Коломанске лавре[23] ави Киријаку. И он нам исприча ово: Једнога дана ја видех у сну где пред вратима моје келије стоји светозарна, прекрасна Дјева, у порфиру обучена, и са њом два световидна човека. И ја распознадох да је то Владичица наша, Пречиста Дјева Богородица, а два човека с њом – свети Јован Крститељ и свети Јован Богослов. И одмах изиђох из своје келије и, поклонивши се, молих је да уђе унутра и благослови моју келију, али она не хтеде. Но ја Је дуго молих, и говорах: Нека слуга Твој, о Владичице! не отиде од Тебе унижен и посрамљен! – И многе друге молбе ја Јој упутих. А она, видећи моје усрдно мољење одговори ми: Ти имаш у својој келији непријатеља мог, – како онда можеш желети да уђем у њу? – Рекавши то, Она оде. А ја, пробудивши се, стадох туговати и плакати. И размишљах у себи, да нисам што у мислима својим сагрешио Пречистој Дјеви, јер у мојој келији не беше никог другог осим мене. Испитавши себе подробно н најбрижљивије, ја не нађох ништа чиме сам Јој сагрешно. Но видећи да ме силна туга мори, ја узех једну књигу, да бих сс мало разонодио читајући је. То беше књига блаженог презвитера јерусалимског Исихија,[24] коју бејах потражио од њега за извесно време. Прочитавши књигу, ја на крају ње нађох две беседе зловерног, и тако дознадох који је то непријатељ Пресвете Владичице наше Богородице био у мојој келији. Тада се дигох и однесох књигу ономе што ми је беше дао, и рекох му: Узми своју књигу, брате; од ње сам имао више штете него користи. – А он ме упита, чиме ми је то његова књига нанела више штете него користи. Ја му онда испричах виђење које ми се догодило. А он, испунивши се божанствене ревности, исече из књиге оне две Несторијеве беседе и сажеже их у ватри, говорећи: Нека не остане у мојој келији непријатељ Владичице наше – Богородице и Приснодјеве Марије.
Не треба исто тако прећутати и то, како је светитељ Христов Кирил, толико велики угодник Божји, при тако великој светости својој, ипак имао у себи нешто ружно и супротно богоугодништву, – да бисмо видели и чудесно исправљење његово. Он је без разлога био гневан на светог Јована Златоуста, светитељ на светитеља. Но то не треба да нас чуди, јер су и светитељи, као људи, подложни људским слабостима. Једино је Бог у свему савршен, а од људи нико не може бити савршен сам по себи, сем ако не прими од пуноће Христове. Свети Кирил гневљаше се на светог Јована Златоуста не само док овај беше у животу, него га и после кончине његове не хтеђаше помињати међу светима. Но овај гнев светог Кирила беше не из рђавости него из незнања. Јер је он, с једне стране од свога ујака патријарха Теофила, а с друге – од других непријатеља Златоустових, слушао много неоснованих клевета против овог васељенског светила, и по безазлености својој веровао лажи као истини. Јер је писано: Безазлени верује свакој речи (Прич. 14, 15). Патријарх цариградски Атик, који је живео пре Несторија, писао је Кирилу, саветујући му и молећи га да име светог Јована Златоуста упише у црквене диптихе,[25] тојест у књиге са именима светих. И сам Атик спадао је раније међу непријатеље Златоустове, али касније, уверивши се у невиност овог светог мужа, и увидевши свој грех према њему, покаја се. И ступивши после Арсакија на патријаршијски престо цариградски, он уписа име Златоустово у диптихе и, докле год беше жив, саветоваше светом Кирилу у писмима да и он поступи тако исто. Али га он не послуша, не желећи потценити значај сабора, сазваног Теофилом[26] против светог Златоуста.
Исто тако и свети Исидор Пелусиот, – рођак светог Кирила -, дубоко стар, видећи негодовање многих против светог Кирила зато што Златоуста искључује из броја светих, писао му је са великом слободом, саветујући му да непристрасно расмотри разлоге свога гнева на невиног и светог мужа. „Пристрасност није далековидна, а мржња уопште ништа не види – писао је свети Пелусиот у једном од својих писама светом Кирилу. – Стога, ако желиш да будеш чист и од једног и од другог недостатка, немој изрицати непромишљене пресуде, него подвргавај дела праведном суду. Јер и Господ Бог, који зна све пре но што се збуде и учини, благоволи сићи с неба ка градовима који сагрешише и прогневише Га. Вика је, рече, у Содому и Гомору велика, и греси су њихови веома велики. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам (1 Мојс. 18, 20-21). Овако поступи Свевидац, дајући нам пример да одмах не верујемо клеветничким речима, него да најпре сами испитамо и увидимо да ли је то тако као што нам се прича. Стога и ти не треба да се гневиш, пошто претходно испиташ и нађеш да ствар због које се гневиш заиста заслужује гнев. Јер многи, који су с тобом били на Сабору у Ефесу, отворено негодују против тебе што се неправедно гневиш на невиног. Он је Теофилов сестрић, говоре они о теби, и подражава његову нарав, јер као што он јавно показа своје безумље, безразложно протеравши с престола светог и богољубљеног Јована, тако и ти радиш, потцењујући славу протеранога, који се усто сада ни међу живима не налази“.
У другом писму свети Исидор Пелусиот овако пише светом Кирилу: „Мене плаше примери из Божанског Писма и приморавају ме да говорим и пишем о ономе што је потребно. Јер, ако сам ја отац теби, као што ти кажеш, онда се бојим осуде која снађе старозаветног првосвештеника Илија што није карао своје синове који су грешили; а ако сам син теби, што знам да јесам, онда се плашим да ме не постигне казна која постиже Сауловог сина Јонатана зато што оца свога, који је тражио враџбине, не одврати од тога греха, а могао га је одвратити, нити учини оно што је могао учинити. Због тога он први би убијен у рату. Зато и ја, да не бих био осуђен, говорим теби оно што је корисно по тебе. И ти, да те Праведни Судија не би осудио, послушај ме: одбаци гнев свој који имаш према мртвом, да не би смутио живу Цркву и раздор у њој изазвао“.
И још на другом месту свети Исидор овако пише светом Кирилу: „Питаш ме о околностима под којима је божанствени муж Јован био изгнан. Но ја не желим да ти о томе подробно пишем, да не бих испао као човек који друге окривљује и осуђује, јер многобројне неправде према светитељу превршише сваку меру. Ја ћу те са неколико речи подсетити на нарав Египта коме си сусед:[27] он се одрече Мојсија, предаде се фараону, нанесе ране смиренима, озлоједи трудбенике, подиже градове и ускрати плату радницима.[28] Упражњавајући таква дела, Египат произведе на свет безаконог Теофила, који злато поштује као Бога;[29] он са својим једномишљеницима нанесе велике неправде светом Јовану, човеку богољубивом и Бога проповедајућем. Но, поред свега тога, дом Давидов се утврђује и умножава, а Саулов, као што видиш, изнемогава“.
Таква беху писма светог Исидора Пелусиота светом Кирилу. Прочитавајући их, он стаде увиђати свој грех. Но особито га онда увиде, и потпуно се покаја, када би устрашен следећим виђењем. Он виде себе у неком месту, чудесно лепом и препуном неисказане радости. Ту он виде прекрасне мужеве: Аврама, Исака и Јакова, и друге светитеље, старозаветне и новозаветне. Виде тамо и огроман пресветли храм, чију лепоту није у стању језик људски исказати, и чу у њему милозвучно појање многобројних гласова. Улазећи у храм и дивећи се срцем пуним миља лепоти и великољепију, Кирил угледа у неописаној слави Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, окружену мноштвом Анђела. Виде и светог Јована Златоуста где на почасном месту стоји близу Богородице, блистајући свечудесном светлошћу као анђео Божји, и држећи у руци књигу својих учења, док га многи дивни људи окружују као слуге његове. Сви ти људи беху наоружани, и као готови за напад. И када Кирил хтеде да припадне к ногама Богородице, да Јој се поклони, на њега полете свети Јован са оруженосцима што беху око њега, забрањујући му да се приближи Пречистој Матери Божјој и истерујући га из чудесног храма. Кирила спопаде страх и трепет видећи Јована где се љути на њега и изгони га из храма. Но утом он чу Пречисту Дјеву Богородицу где се заузима код Јована и моли га да опрости Кирилу и да га не истерује из храма, пошто се Кирил огрешио о њега не из злобе него из незнања. Но, Јован, као да не жељаше да опрости Кирилу. Тада Пресвета Богородица рече Јовану: Опрости му мене ради, пошто се он много потруди око чествовања мене, и прослави ме међу људима и назва Богородицом. – Када Пречиста Богородица изговори ове речи, Јован се одмах умири и одговори Богородици: Ради Твога заузимања, о Владичице, праштам му. – И пришавши Кирилу пријатељски, он га загрли и целива. И тако се они измирише један с другим у виђењу.
После овог виђења свети Кирил се стаде силно кајати, и себе осуђивати, и себе презирати што је толико времена безразложно држао гнев против тако великог угодника Божјег. И одмах сазва све епископе египатске, и устроји велико празновање у част светог Јована Златоуста, и записа овог божанственог учитеља васељене у црквеним књигама међу великим светитељима. И тако би уклоњена мрља са светости блаженог Кирила, пошто сама Пречиста Богородица уништи непријатељство међу слугама Својим. И од тога доба, па све до краја свога живота на земљи, свети Кирил величаше светог Златоуста.
Остало време свога живота свети Кирил проведе у великом богоугодништву, старајући се не само о свом спасењу него и о спасењу многих, и упућујући их на прави пут. Причају о оваквом доживљају из живота светог угодника Божјег Кирила. У Доњем Египту живљаше неки старац, познат по свом светом животу. Но као човек прост и неук, он по незнању свом говораше да је Мелхиседек[30] Син Божји. О таком умовању његовом би обавештен свјатјејши Кирил, и он призва к себи тог старца. Но знајући да старац чини чудеса, и да му Бог испуњује сваку молбу, – а да о Мелхиседеку он мисли неправилно само по својој простоти, – патријарх употреби оваку мудрост, да би га извео на прави пут. Кротко се обраћајући старцу, он му рече: Аво, молим те, помози ми да решим једну недоумицу: с једне стране, расуђивање ме доводи до закључка да је Мелхиседек Син Божји, а с друге – нешто ми говори да то није тачно него је он обичан човек и архијереј Божји. И ето, ја се налазим у сумњи поводом тога, и не знам чему да се приклоним. Стога сам те нарочито позвао, да се помолиш Богу, јер ће теби открити Бог истину о томе, па ћеш ме ти обавестити. – Уздајући се у свој богоугодни живот, старац смело одговори светом Кирилу: Дај ми, владико, бар три дана, и ја ћу о овоме упитати Бога, па ћу те известити о ономе што ми буде откривено.
Старац оде у своју келију и, затворивши се у њој на три дана, он се мољаше Богу да му открије истину о Мелхиседеку. И добивши мољено, он дође к светоме Кирилу и рече му: Мелхиседек је човек, а не Син Божји. Патријарх га упита: Откуда знаш, оче? Он му одговори: Бог ми показа све Патријархе, сваког посебно; и ја видех све Патријархе како пролазе испред мене од Адама па до Мелхиседека. И Анђео ми рече: Ето, то је Мелхиседек. Буди уверен, владико, да је заиста тако.
Свети Кирил се веома обрадова што спасе душу тога старца и, заблагодаривши, отпусти га. Отишавши, старац стаде проповедати свима, да је Мелхиседек човек, а не Син Божји. Тако мудро угодник Божји упути неука на пут истине.
Пошто проведе на александријском патријаршком престолу тридесет и две године, и за своје време потпуно очисти Цркву Христову од јереси, и написа много душекорисних књига, свети Кирил се упокоји у Господу, 27. јуна 444. године. При исходу његовом присуствоваше сама Пречиста Мати Божија, пошто Јој он верно послужи и јуначки се за чествовање Њено бори. И свети Кирил је прибројен светом Златоусту, да би заједно с њим у љубави која никад не престаје предстојао како Христу Богу тако и Пречистој Богоматери, са свима светима славећи и величајући Њу и рођеног од Ње истинитог Бога, у бесконачне векове, амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
КИРИЛА БЈЕЛОЈЕЗЕРСКОГ
 
Преподобни отац Кирил рођен је и васпитан у Москви, од родитеља високородних и побожних. На светом крштењу он доби име Козма. Од малена он би дат на изучавање Светога Писма. Као врло оштроуман дечко, он веома напредоваше у том изучавању Божанских Књига, учећи се у исто време путу спасења, јер он растијаше у уздржању и чистоти. Али, пре но што постаде пунолетан, његови родитељи отидоше из овог привременог живота. Умирући, они свога сина, дечака Козму, уручише своме рођаку велможи великога кнеза Димитрија Тимотеју.
Блажени дечак Козма, имајући божанствену чежњу у срцу, жељаше да постане монах, и разгледаше монашка обиталишта и начин живота у њима, где би се угодно могао спасавати, али га нико не смејаше пострићи из страха од велможе Тимотеја. Живећи у свету, Козма показиваше извесне зачетке монашког живота: стално је посећивао цркву, чувао чистоту и целомудреност, умртвљивао тело своје постом и уздржањем и прихватао се сваке врлине. Видећи то у њему, Тимотеј се радоваше томе, и веома га љубљаше. А кад постаде пунолетан, Тимотеј му повери управу над својим домом као верном, богобојажљивом и, притом, сроднику. Али он у души својој размишљаше, како би могао постати монах, јер му божанска љубав као огањ букташе у срцу. Но ову тајну он никоме не повераваше, да не би господин његов Тимотеј дознао и омео остварење његове намере. Због тога блажени Козма беше у великој тузи. Растрзан световним бригама, и не знајући како да их се отараси, он се усрдно мољаше Богу, да га Он на који било начин избави житејске вреве и приведе монашком безмолвију, монашком молитвеном тиховању. И Господ, потпомажући његову намеру, промислом Својим удеси те у Москву дође игуман Махришчског манастира блажени Стефан, човек савршен у врлинама, свима познат и од свију поштован због богоугодног живота свог.
Сазнавши за његов долазак, Козма с радошћу похита к њему, јер одавна слушајући о њему, жељаше да га види. И припавши к чесним ногама његовим, он му лијући сузе каза мисао своју, и мољаше га да га замонаши. Тебе, освећена главо, говораше он блаженом Стефану, одавна желим да видим; и ево, сада ме Бог удостоји да видим чесну светост твоју. Стога те молим, Господа ради, не одгурни мене грешнога, као што ни Христос не одгурну митара и блудног сина.
Преподобни Стефан, видећи сузе његове и добру жељу, познаде да ће он бити изврстан сасуд Светог Духа. И стаде премишљати на који би начин могао да га начини монахом, пошто је знао да га велможа Тимотеј нипошто неће пустити у монаштво. Ако ли га, рече, известимо, он неће допустити; а ако ли га станемо молити, неће нас послушати. – Онда он смисли оваку ствар: обуче га у монашку одећу просто, без пострига и потребних завета и молитава, и надену му име Кирил. Па, оставивши га у кући где беше одсео, блажени Стефан пође сам к велможи Тимотеју. Када овога известише да је игуман Стефан дошао, он се обрадова, јер га веома почитаваше. И уставши, поклони му се просећи благослов. Подавши му благослов, преподобни рече: Богомољац ваш Кирил благосиља вас. А он га упита: Који Кирил? Игуман одговори: Козма, који беше ваш слуга, сада изволи постати монах, и Господу служити, и за вас се Богу молити. – А када он то чу, веома се и разгневи и растужи, па јаросно стаде грдити преподобног игумана Стефана. На све то преподобни стојећи рече му: Од Спаситеља Христа наређено је: Где вас приме и послушају вас, ту останите; и ако вас ко не прими и не послуша вас, излазећи оданде отресите прах с ногу својих за сведочанство њима (Мк. 6, 10-11).
Рекавши то, преподобни Стефан оде од њега. А благочестива и богобојажљива жена Тимотејева Ирина, чувши речи Стефанове, или боље – Христове, уплаши се срцем, и стаде убеђивати свога мужа да је он увредио светог човека, и да због бешчешћења угодника Божјег може на њихов дом изненада наићи страшан гнев Божји. Чуо си, говораше она своме мужу, страшне и ужасне речи Христове које он изрече, а за којима у Еванђељу долазе ове речи Христове: Лакше ће бити Содому и Гомору у дан Суда (Мк. 6, 11). – А муж њен Тимотеј, покајавши се за грех свој, убрзо посла к светом Стефану, молећи га да се врати к њему. Када се светитељ врати, Тимотеј припаде к ногама његовим просећи опроштај од њега. И у то време, по тајанственом дејству Божјем, велможа Тимотеј се разнежи срцем и изађе у сусрет молби преподобнога: допусти Козми – Кирилу – да ради по својој вољи. Онда Кирил раздаде сиромасима све што имађаше, не остављајући себи ништа. А блаженог Стефана мољаше да га пострижењем уведе у монашки чин.
Промишљајући о ономе што је корисно за новајлију, преподобни игуман Стефан одведе Кирила у Симонов манастир и предаде га на пострижење архимандриту Теодору, који беше сродник и ученик великог међу оцима Сергија. А Теодор беше муж добродетељан и мудар у духовним стварима, искусан и начитан, те је одлично знао да руководи оне који иду к Богу. Он дакле постриже Козму и даде му име Кирил, као што преподобни Стефан беше предназначио. У то време у Симоновом манастиру борављаше неки монах, по имену Михаил, који касније постаде епископ града Смоленска. Он провођаше диван живот по Богу у молитвама, и постовима, и бдењима, и у сваком уздржању. Њему архимандрит Теодор повери новог инока Кирила, да га, као себе, руководи путем што води у царство небеско.
Кирил, видећи испосничке подвиге свога старца, стаде подражавати добро житије његово, и свом душом беше му послушан. Труђаше се да ради све што виђаше да старац ради, сматраше пост као ситост, труд као одмор, наготовање зими као загревање, сну се врло мало предаваше, – тако мучаше тело своје, потчињавајући га духу. Не усуђујући се да ишта ради без старчева благослова и наређења, он моли старца да му нареди да се више пости од друге братије, те да једе сваког другог или сваког трећег дана. Старац му то не допусти, већ му нареди да са братијом једе хлеба, али не досита. А кад старац ноћу читаше псалтир, он наређиваше овом ученику да чини поклоне; и тако провођаху ноћ до клепања за јутрење. За време пак свуноћног стајања у келији, блаженом Кирилу биваху разноврсна страшила и привиђења ђаволска, и то нарочито кад се старац налазио изван келије. Али он Исусовом молитвом и крсним знаком, као моћним оружјем, прогоњаше невидљиве духове. Он о томе обавештаваше светог старца свог. А старац, соколећи га, говораше му да се не боји демонских страшила, јер су ништа.
Код овог великог подвижника Кирил проведе не мало времена у истинској послушности, немајући уопште воље своје. Затим по наређењу архимандрита он оде у пекару на послушање. Ту се стаде још више уздржавати, и труд к труду са смирењем прилагати, радећи више но што му је наложено. Свуноћно мољење, коме се он код старца беше навикао, не остављаше; многе ноћи без сна провођаше; на јутарњем богослужењу у цркви он се пре свих појављиваше, и после свих излажаше; хране узимаше толико, тек да му тело од глади не изнемогне и не падне на земљу. Понекад је тако јео, да братија не би дознала за његово уздржање. Пиће му беше једино вода, и то тако да је увек био жедан. Сви му се дивљаху што он беше тако немилостив мучитељ свога тела. Зато и вољен беше од свију. Јер, која то врлина не беше у њему? Безропотно послушање, ћутљива кротост, дубоко смирење, и нелицемерна љубав према свима.
У то време преподобни отац наш Сергије, радонешки чудотворац, још беше у животу, и понекад долажаше у Симонов манастир ради посете архимандриту Теодору, своме сроднику, и осталој братији. Али прво залажаше у пекару к блаженом Кирилу, и насамо разговараше с њим дуго о душевној користи. И беше милина видети их како обојица обрађују бразду душе: један сејаше семе врлина, а други натапаше сузама, да би се у будућем веку добила радосна жетва. И док су они дуго разговарали, архимандрит би дознао за долазак преподобног Сергија, одмах са братијом долазио к њему, и примали целив љубави у Христу. А свима беше чудновато то што преподобни Сергије одлази једино Кирилу, а мимоилази остале свете па и самог архимандрита.
Пошто свети Кирил проведе у пекари не мало времена, би одређен од настојатеља на другу службу, у кујни; и тамо се он подвизаваше као и на претходној дужности трудећи се. Посматрајући огањ у кујни, он се сећаше вечних мука у огњу пакленом, и говораше себи: Трпи, Кириле, овај огањ, да би могао избећи тамошњи. И од тога Бог му даде толико умилење, да он ни хлеба није могао јести без суза, а понекад – ни речи проговорити.
Видећи такво живљење његово, братија гледаху између себе на њега, не као на човека већ као на анђела Божја. А он, видећи да га братија цене и хвале, па желећи да сакрије своју врлину, он се направи јуродивим, лудим. И стаде збијати шале и правити смешке, да га не би ценили и хвалили, већ да би га ружили и грдили. Он вољаше срамоћење више него поштовање, и увреде више него похвале; и то из љубави према Христу, јер Христа ради он све друго сматраше за трице. Видећи га луда, братија имађаху двојако мишљење о њему: једни сматраху да је памет изгубио, а други држаху да је упропастио себе развратним животом. Он пак под видом лудила труђаше се сакрити велику мудрост духовну која обитаваше у његовом срцу. Архимандрит му као неуредном и развратном налагаше епитимију: пост и уздржање, четрдесет или више дана да једе само хлеб и воду. А он то с радошћу прихваташе и извршиваше. Јер он баш то и тражаше, да своје произвољно пошћење на које беше навикао, врши не произвољно него по настојатељевом наређењу. А кад одређени дани поста истекоше, блажени Кирил се опет на нов начин направи лудим, само да би од настојатеља добио још већу епитимију. И бивало је понекад, да му настојатељ одреди: да шест месеци проведе на сувом хлебу са по мало воде, које би узимао сваког другог или сваког трећег дана.
Добијајући такве епитимије, па још и увреде, преподобни се много радоваше духом; јер као што се горди радују слави и почасти, тако се смиреноумни веселе своме бешчешћу и унижењу. И преподобни се прављаше лудим све док његова намера не би откривена: да он то чини ради смирења. А кад се настојатељ потпуно убеди у то, он му више не налагаше епитимије, макар Кирил и чинио што јуродиво. Потом се у преподобног Кирила појави жеља, да се ослободи службе у кујни и борави у келији безмолвно, еда би помоћу безмолвија, помоћу молитвеног тиховања стекао што више умилења. Али он не хтеде говорити о томе настојатељу, да не би био као онај који иште вољу своју, већ то препусти бризи Пречисте Богоматере, према којој имађаше велику љубав и веру, и сву наду своју полагаше на Њу. Он се помоли Њој, да Она то уреди како је најкорисније по њега. И би то уређено на овај начин: архимандрит зажеле да му се препише нека књига; па знајући да блажени Кирил уме добро писати, нареди му да остави посао у кујни, и да седи у келији и преписује књигу. Видевши у томе да је Пречиста Мати Божја услишила његову молитву, он Јој узнесе благодарност, и с радошћу прихвати келејно безмолвије, келејно молитвено тиховање. Преписујући пак одређену књигу, он не напушташе своје уобичајено молитвено правило: молити се много, и проводити ноћи без сна у псалмопјенију и коленопреклоњењу. Но после извесног времена он увиде да му борављење у келији умањи оно умилење које је он имао док је у пекари и кујни радио. Стога опет стаде молити Пречисту Богородицу, да му подари првобитно умилење. И после неког времена настојатељ га поново посла у кујну на послушање. Свети Кирил се веома обрадова томе, и подухваташе се многих подвига, те тиме веће умилење стицаше. А проведе на тој служби девет година у великим трудовима и злопаћењима. Јер дању се крај ватре пекао, а ноћу од хладноће смрзавао; и за то време он не метну кожух на тело своје. По истеку тих година, архимандрит га узе из кујне и одведе к архијереју, те би рукоположен за свештеника, иако свети Кирил то није хтео. Као свештеник он је своју чреду држао, али од послушничког трудољубља свог у манастирским пословима он није одступао: јер кад год је имао слободног времена, он је одлазио у кујну или у пекару, и тамо радио, одајући се све већем смирењу пред старешинством које га је очекивало, по речи Господњој: Који хоће да буде старији међу вама, нека буде свима слуга (Мк. 10, 44).
После тога архимандрит Симонова манастира блажени Теодор, муж достојан чести, би, по Божјој вољи, изабран за архијереја на престолу Ростовске архиепископије, а на његово место у Симоновом манастиру за архимандрита сви силом узведоше преподобног Кирила и за старешину поставише, иако се он са много суза отказивао од тога.
Поставши старешина, преподобни Кирил се одаде врло многим трудовима, имајући на уму Спаситељеве речи: Коме је много дано, много ће се искати од њега (Лк. 12, 48); Тако да се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16). Управљајући добро манастиром, он се никада не понесе мишљу због звања свог, нити своје уздржање умањи, него вођаше живот као раније, чувајући философију свога смирења. Према свима, и великима и малима, он показиваше нелицемерну љубав, и све с радошћу примаше, старије као браћу а млађе као децу своју. Стога и сам беше од свију вољен, поштован и слављен. Многи и од кнезова и велможа долажаху к њему ради поуке. Но видећи како му се нарушава безмолвије, молитвено тиховање, он стаде туговати и жалити; стога и помишљаше да напусти старешинство, и да се повуче на безмолвије у келији.
После неког времена он то и учини: напусти архимандритско звање, отиде у своју пређашњу келију, и затвори се у њој, не попуштајући ни на какве молбе. Јер данима и данима многа братија долажаху к њему и са сузама изливаху своје молбе, да не напушта управу свете обитељи. Али он их никако не хте послушати. Но пошто обитељ није могла бити без настојатеља, узведоше на архимандритство неког јеромонаха Сергија, званог Азаков, који касније постаде епископ рјазански. Свети пак Кирил стаде безмолствовати у својој келији. Али се не могаше сакрити град што на гори стоји, нити светиљка утајити под поклопцем. Јер уколико он бежаше од људске славе, утолико га Бог више прослављаше, говорећи: Прославићу онога који мене слави. Стога са разних страна и из разних градова долажаху к њему на савет многи духовници и световњаци. А његова реч беше сољу разума зачињена, и благодат се Божија изливаше из уста његових, те га сви у сласт слушаху. Видећи то, архимандрит Сергије Азаков, стаде му завидети, јер сматраше да га посетиоци блаженог Кирила омаловажаваху. И ропташе веома због тога, јер завист не зна да цени оно што је корисно. А преподобни Кирил, дознавши за архимандритово роптање против њега, не увреди се нити му што приговори. Незлобив и праведна срца, он даде места гневу и отиде одатле у манастир Рождества Пречисте Богородице, звани Стари, и тамо обитаваше. А жуђаше свом душом, да се повуче негде далеко од света у пустињу, и свагда се о томе мољаше Богу и Пречистој Богоматери. И гледајући у икону Пресвете Богородице, он говораше:
Пречиста Мати Христа Бога мог, Ти знаш да од младости своје ја сву наду своју по Богу положих у Тебе, стога ме Ти, како знаш, упути и кажи ми пут којим да пођем, и покажи ми место подесно за спасење. – Тако се он често мољаше са сузама, и ускоро доби мољено: јер Господ испуњује вољу оних који Га се боје, и заједно са Пречистом Мајком Својом услишава њихову молитву.
У преподобног Кирила беше обичај да сваке ноћи чита Акатист Пречистој Дјеви Богородици пред Њеном свечесном иконом. Тако једне ноћи, када он по обичају свом читаше Акатист са срцем препуним чежње за пустињачким животом, и молећи се о томе са уздисањем, и када дође до оног места у Акатисту где се вели: „Видевши необично Рођење, удаљимо се од света преневши на небо ум свој“, њему се од ових речи разли по срцу умилење, и он застаде са читањем. И размишљаше у себи како се Господ Христос, неизмеран величином Божанства Свог, јави на земљи у телу као смирени човек, да би узвео к висини боговиђења оне који се из љубави према Њему удаљују из света. И распири се у њему претопла жеља да се из љубави према Богу на сваки начин удаљи из света у пустињу. И стаде усрдније са сузама молити Господа и Госпођу Дјеву Богородицу, да га науче како да се спасе. И одмах чу диван глас изван келије који му са велике висине из ваздуха говораше: Кириле, изиђи одавде и иди на Бело Језеро, и наћи ћеш добар покој, јер ти тамо уготових место на коме ћеш се спасти. – Отворивши брзо оканце своје келије, преподобни угледа велику светлост где сија с неба ка северној страни, где се налази Бело Језеро, и својим зрацима као прстом показује му место где се има настанити. И стојећи ужаснут, светитељ гледаше и својим очима посматраше показивано му место као да је близу, иако се налазило у далеком крају. И он посматраше то место, све док она чудна небеска светлост не зађе од очију његових. А кад се ово виђење заврши, он обрете срце своје испуњено радошћу и миром, н разумеде да Пречиста Богоматер не одбаци његова мољења. И са великом благодарношћу читаше Акатист, и сву ноћ ту проведе без сна, молећи се у топлоти духа; и са дивљењем размишљајући о гласу и виђењу, он се весељаше славећи Бога.
Свети Кирил имађаше духовног брата, по имену Терапонта, који му беше веран и мио; они беху заједно пострижени у монаштво. Овај Терапонт бивао је и на Белом Језеру. И свети Кирил га распитиваше, има ли на Белом Језеру место, где би инок могао безмолствовати, молитвено тиховати. Терапонт му казиваше да тамо има много добрих места за самоћу. Пошто се договорише, они обојица изиђоше из манастира и кренуше путем ка Белом Језеру, уздајући се у Бога. После многодневног путовања они стигоше у Белојезерски крај. И обилажаху разна пуста места, и ниједно се не допаде преподобном Кирилу, док не наиђоше на оно место које искаху према указању у виђењу, на коме се сада налази манастнр. Наишавши тамо, преподобни Кирил одмах познаде то место, и оно му се веома допаде. И сатворивши молитву, рече: Ево покој мој; овде ћу се настанити, пошто Пречиста Мати Божја изабра ово место. Благословен од сада и до века Господ Бог који услиши мољење моје. – И одмах пободе крст на том месту, и одслужи Захвални канон у славу Пречисте Богородице. И тада исприча Терапонту о виђењу које је имао у манастиру о овом месту. Онда обојица заблагодаривши Богу и Пречистој Богоматери, настанише се ту. И најпре ископавши себи малу келију у земљи, они проживеше неко време заједно. Затим се по договору раздвојише, пошто је блажени Кирил желео потпуно безмолвије. Кирил дакле остаде на истом месту, а Терапонт се удаљи одатле за петнаест попришта. И нашавши себи згодно место, настани се на њему Бога ради. Ту он, када се потом сабраше к њему братија, подиже манастир и сагради цркву у име чеснаго Рождества Пречисте Богородице. И сада се тај манастир, благодаћу Божјом проширен и увећан и изванредно уређен, назива Терапонтов.
Место оно, где се преподобни Кирил настани, беше густа борова шума, без икаквог насеља људског у близини. Беше то место дивно и заокругљено, ограђено наоколо водом као бедемом. И живљаше тамо свети отац у келији, ископаној у земљи, проходећи испосничке пустињачке подвиге и војујући против невидљивог противника. Но после извесног времена нека два хришћанина, ходећи по тој пустињи, обретоше овог светитеља и удивише се тако суровом пустињачком животу његовом. И много се користише од богонадахнутих речи његових. Потом стадоше често долазити к њему, желећи гледати светозарно лице његово, удостојавати се благослова његовог, и духовно се користити. И доношаху старцу понуде. А имена њихова беху ова: Авксентије, прозван Врана, и Матеј звани Кукос, који касније постаде црквењак те обитељи. Ти људи казиваху ово: Пре много година земљоделац неки, по имену Исаија, живљаше близу оног места где се свети Кирил настани. Тај Исаија, и они што беху с њим, често слушаху на том месту звоњење звона и дивно појање, и то нарочито недељом и празником. Па не само Исаија, него и други људи, пролазећи поред тог места, често су чули звона и певаче где поју. Стога су често пута свраћали на то место да виде, откуда се то чују звона и појање: гласове дакле чујаху, али очима ништа не виђаху. И одлажаху са тог места задивљени и запрепашћени, увиђајући да је посреди нешто загонетно.
Са овом двојицом споменутих људи, Авксентијем и Матејем, преподобни обилажаше једнога дана ту пустињу. А ненавидник добра, ђаво, пошто никаквим привиђењима и утварама није могао уплашити преподобног, јер све то за преподобног беше слабије од паучине, и знајући да ће одатле бити отеран преподобним Кирилом, измисли против њега овакву замку: по попуштењу Божјем, он наведе на њега тежак сан, те светитељ, морен сном, не могаше путовати, него жељаше да прилегне и отпочине. И рече оној двојици људи што беху с њим: Поседите ви ту, док ја мало одспавам. А они му рекоше: Иди, оче, у келију, па се тамо одмори. Но отац, савладан сном, и неспособан да иде, притом видећи да је место добро за одмор, прилеже да мало одспава. Али чим заспа, неки страшан глас разбуди га, говорећи му: Бежи, Кириле, бежи! – Тргнувши се од тог необичног гласа, и престравивши се, он побеже са тог места, и у том тренутку паде једно огромно дрво баш на место где је светитељ лежао. И разумеде преподобни да је то била ђаволова замка. И стаде од тога времена да бива буднији и обазривији, и мољаше се Богу и Пречистој Матери Његовој, да се уклони од њега тежина сна. И би му по молитви његовој; и он много пута дан и ноћ провођаше без сна, нимало не задремајући. Ноћу дакле он на молитви стајаше, а дању се труђаше радећи рукама: шуму раскрчаваше, и рашчишћаваше место које беше у густој шуми врло тесно, желећи да посеје нешто, да би се хранио од зноја лица свога и од труда руку својих. Једном преподобни набра много сувог грања, па га запали; а ђаво подиже велики ветар, те дим са пламеном опколи преподобнога са свих страна, и не знађаше куда да бежи, пошто велики дим беше прекрио место. Видећи себе у тако неочекиваној смртној опасности, светитељ завапи ка Брзој Помоћници – Пречистој Дјеви Марији Богородици, и одмах се појави неко који га узе за руку и рече му: Хајде за мном! – И извевши га неповређеног из огња, тај постаде невидљив. Тако помоћ Пресвете Богородице брзо избави слугу њеног од неочекиване опасности.
После тога дођоше к њему из Симонова манастира два брата, Заведеј и Дионисије, драги преподобноме и његови једномишљеници. Угледавши их, преподобни им се веома обрадова, и прими их у саживљење с њим. Затим стиже неки Натанаил, који касније постаде келар те обитељи. И друга братија стадоше притицати к светитељу ради духовног изграђивања. Јер срце његово, добро обрађено благодаћу Светога Духа, пружаше слатке плодове учења. Зато га долазници мољаху да остану код њега и да им он буде отац: житије његово беше чудесно, и реч богонадахнута. Но он одбијаше да буде наставник, називајући себе недостојним и грешним. Али, побеђиван братољубљем и жељом за спасењем душа људских, он стаде примати братију. И братија прављаше себи мале келије, и живљаху поред њега у Богу.
Човек неки, по имену Андреј, чије жилиште не беше сувише далеко од те пустиње, стаде ненавидети преподобног Кирила и његове монахе што се настанише тамо. Хушкан ђаволом, он дође једне ноћи са намером да запали светитељеву келију. И кад се приближи келији, изненада га спопаде велики ужас, и он побеже од страха. Но идуће ноћи он опет дође, метну огањ уза зид, па се уклони, и из далека посматраше да види када ће се упалити келија са оцем у њој. Али огањ, стављен уза дрвени зид, одмах се угаси, као да је био стављен уз камен или уз лед. Но тај Андреј много пута чињаше то исто, долазећи у разна времена дубоко у ноћ, али без икаквог успеха: јер га или страх и ужас спопадаху, или се огањ стављен уза зид гасаше. Јер Пречиста Матер Божија чуваше неповређеним од огња не само слугу свог блаженог Кирила већ и труд руку његових. Затим се тај човек освести и, увидевши свој грех, уплаши се да га изненада не снађе каква казна Божја, па прибеже с покајањем к преподобноме, и исповеди подробно свој грех лијући сузе. Светитељ му даде корисне савете и, препоручивши му да убудуће не слуша вражија лукава наговарања, подари му опроштај и отпусти с миром. А сам стаде појати Захвални канон Покровитељки својој – Пречистој Дјеви Богородици. После пак кратког времена тај Андреј понова дође к светитељу са молбом да га прими у своје братство и постриже за монаха. Преподобни га прими, и постриже га. Удостојивши се монашког чина, он провођаше време у послушању, непрестано се кајући за пређашње грехе своје, и свој братији исповедаше како је хтео да запали обитељ.
Око преподобног Кирила братија се умножаваху из дана у дан, јер многи долажаху к преподобноме са свих страна, једни ради савета а други да би остали у манастиру. Преподобни пак, угледајући се на Господа који је рекао: Оног који долази к мени нећу истерати напоље, – примаше оне који су били вољни да се ради Бога труде и подносе пустињске тешкоће. И зидаху се келије, и изграђиваше се манастир, и установљаваше се општежиће за све трудбенике; и све што им беше потребно они зарађиваху трудом својим. У братије се појави жеља да подигну цркву, али се међу њима не нађе искусних дрводеља, а људска насеља беху далеко од њих. Стога се они веома ожалостише. А преподобни Кирил, навикнут да се у свима невољама и нуждама ослања на вољу и промишљање Пречисте Дјеве Богородице, од које је увек добијао оно што је молио, и овом приликом сву наду положи на Богоматер. Зато се са поуздањем помоли Њој. И убрзо дођоше дрводеље, ни од кога позвани; и би подигнута изванредна црква у име Пречисте Дјеве Богородице, у част њеног Успења.
Пронесе се глас међу житеље око Бјелојезерске пустиње, да се у Белојезерској пустињи скупљају монаси, и да се манастир изграђује, и да је црква већ подигнута, и чуђаху се. А помишљаху да је Кирил донео са собом велика богатства. Па кад још дознадоше да је он био архимандритом у Симоновој обитељи, они изведоше закључак да су му тамо, док је био на власти, притекла огромна богатства. А неки бојарин, по имену Теодор, нахушкан ђаволом, посла разбојнике да нападну обитељ и опљачкају Кирила. Разбојници кренуше, и када предвече не беху већ одвећ далеко од манастира, они, чекајући ноћ, угледаше око манастира мноштво људи, од којих неки гађаху стрелама а други се нечим другим бављаху. Сакривени у густој шуми, разбојници посматраху из далека те људе, очекујући да се они разиђу од манастира. Тако разбојници чекаху до поноћи, и више, али они људи нити се разилажаху нити спаваху, већ остајаху око манастира као да га чувају. Разбојници онда вратише се, не урадивши ништа. Но идуће ноћи они опет дођоше, али сада угледаше много више људи него прошле ноћи, који беху као војници наоружани и гађаху стрелама. Разбојници се уплашише, па отидоше натраг, и известише о томе бојарина. Овај помисли да је неки од велможа са мноштвом слугу дошао к преподобноме ради благослова и молитве, па се задржао код њега тих ноћи. И посла Теодор једног непознатог човека у манастир, да тачно дозна ко је то био у манастиру јуче и прекјуче. Овај дознаде да већ више од недеље дана нико није долазио у манастир. И тако обавести бојарина Теодора. Чувши то, бојарин се уједно и зачуди и препаде, јер га то увери да Бог штити слугу свог. Но бојећи се да га не постигне казна Божја што је хтео да учини зло угоднику Божјем, бојарин брзо оде к светитељу, и кајући се исповеди му са сузама грех свој. Том приликом он исприча светитељу шта видеше разбојници око манастира. А преподобни Кирил га посаветова речима из Светога Писма, опрости му, и рече му: Веруј ми, чедо Теодоре, ја ништа друго немам осим ове подеране рубине коју видиш на мени, и нешто мало књижица. – Теодор се удиви убоштвољубљу и добродушности преподобнога, и отиде дому свом благодарећи Богу што му не допусти да нанесе неправду угоднику Његовом и да падне у толики грех, и у руке врага – погубитеља. Од тога доба Теодор стече велику љубав и веру према светитељу, и имађаше га не као човека већ као ангела Божја. И посећујући преподобнога ради благослова, он му је доносио оно што му је било потребно, и никада празних руку није одлазио к њему.
Док су се гласови о слави преподобнога Кирила ширили свуда, и многи долазити к њему, дође у његову обитељ неки инок Игњатије, велики у врлинама и строжијег живота од других. И поред блаженог Кирила он би други образац свој братији. Говорило се о том Игњатију да за тридесет година свога монаштва никада није легао да спава, већ је или просто стојећи или мало седећи кратким дремањем отарасивао се спавања. Ето такав муж, и њему слични подвижници, налажаху за добро да живе поред преподобног Кирила због богоугодничког живота његовог.
Устав и начин живота монашког у обитељи преподобног Кирила беше овакав: у цркви нико ни с ким није смео разговарати, нити излазити пре завршетка богослужења; сваки је имао стајати са страхом на свом одређено месту и реду, и пажљиво пратити богослужење; к Еванђељу и светим иконама приступало се ради поклоњења по старешинству, да се не би стварао неки неред. И сам блажени настојатељ, стојећи у цркви, никада се није наслањао на зид, нити неблаговремено седео, ма да му ноге од стајања беху као стубац. Исто тако се и у трапези будно чувао потребни поредак: сваки је седео на свом месту кротко и ћутке, и нико се није чуо осим чтеца. Братија су свагда имали три јела, осим посних дана, и дана у које се пева Алилуја; у те дане братија су се уздржавали по своме нахођењу, и према моћи: неки је јео сув хлеб, а неки је цео дан проводио без хране. Настојатељу се у трапези давала иста храна као и братији, и исте количине, али преподобни никада није јео до сита. Пошто би устали са трпезе, и узнели благодарност Богу, сваки је ћутке одлазио у своју келију, не ступајући ни с ким у разговор, нити улазећи у келију један другоме, осим крајње потребе. Једном се догоди да један брат, по имену Мартинијан, изишавши из трапезе, пође к другоме брату неким послом; видевши то, преподобни га позва к себи и упита: Куда си пошао? Овај му одговорио: Имам посла код брата, и зато хтедох да идем к њему. Старац онда, као корећи га, рече му: Тако ли ти чуваш манастирски ред? Ниси ли могао прво ићи у своју келију, обавити прописану молитву, па онда, ако ти је нужно, отићи к брату? Мартинијан, као осмехнувши се, одговори: Оче, када уђем у своју келију, више не могу изаћи. Светитељ му на то рече: Тако увек ради: прво иди у келију, и келија ће те научити свему добром.
У обитељи тој држаше се и овај поредак: ако неки брат добије писмо или пошиљку, он је писмо нераспечаћено, и пошиљку неотворену, носио к оцу; исто тако, ако је неко желео да пише коме ван манастира, он то нипошто није смео чинити без очевог одобрења. У келији није било допуштено имати ишта осим најнужнијих ствари, нити што називати својим, него, по речи апостола, све им беше заједничко; новац се међу братијом није ни спомињао; постојало је заједничко манастирско складиште, из кога су сви добијали оно што им треба. У келији није било слободно имати ни парче хлеба, нити икакво пиће; кад је ко бивао жедан, одлазио је у трпезу, и тамо с благословом утољавао жеђ своју. И ако би се коме десило да уђе у келију кога брата, он у њој ништа није могао видети сем икона, књига, и суда са водом за умивање руку. На тај начин братија беху слободни од сваког пристрашћа; једина њихова брига бејаше: угодити Богу, имати међу собом љубав и смирење, и трудити се за заједничке потребе. Како на црквено богослужење, тако и на манастирски посао, сваки са усрђем хиташе, претичући један другога, ко би био први; и сваки марљиво рађаше према моћи својој, јер не као људима него као Богу рађаху. У сваком пак заједничком послу држаху се и тога, да не буде међу њима никаквог пребацивања, нити какве празне речи, него да сваки ради ћутке, чувајући своју духовну философију, и да сваки сматра као да пред очима свевидећег Бога стоји и ради. А ако је ко хтео говорити, могао је то чинити, и то само из књига, на корист осталој братији, нарочито неписменима.
Постојаху и многе друге уредбе, корисне братији за богоугодни живот. Начин и меру правила свакоме је давао преподобни отац; и није се међу њима могао видети нико да има своју вољу и своје умовање, него сви без поговора и роптања извршиваху настојатељеву вољу као Божје наређење. Који су знали рукодеље, сву су своју израђевину односили у заједничко складиште, ништа без благослова не задржавајући себи; нити је пак било потребе да ко што задржава себи, пошто су сви добијали из општег складишта: одећу, обућу и све остало што им треба. И сам преподобни није никако волео да види на себи неку лепу одећу, већ је носио рубину са много закрпа.
Преподобни имађаше и овај обичај: после јутарњег богослужења, и после свог уобичајеног правила у келији, он је одлазио у кујну да види шта се кува за братију. А све посленике у кујни мољаше и наређиваше им да се старају кувати лепо за братију; понекад пак и сам им помагаше спремајући с њима за братију јела, која су се могла спремати у пустињи од онога што су сами трудом својим производили. И каква су угошћења њихова могла бити, када су живели у сиромаштву и нестицању? Опојних пића у њих никада није било, јер преподобни Кирил озакони чврсто такав пропис, да се не само за живота његова него и после престављења његовог, нико не дрзне унети у њихову обитељ какво било опојно пиће.
Преподобни се веома стараше да се манастирска правила нипошто не нарушавају, а нарочито – предања светих отаца и прописи о посту. Једном у Свету Велику Четрдесетницу дође у обитељ ради молитве благочестивог кнеза Андреја кнегиња Агрипина; јер место на коме беше подигнута обитељ, налазило се у кнежевини овога кнеза, и било је његова својина. Кнегиња Агрипина беше веома побожна и христољубива, и веома поштоваше монашки чин, и имађаше усрђе према преподобном оцу Кирилу. Она зажеле да братију почасти рибом у недељни дан, али светитељ не допусти то. Но пошто га она много мољаше да разреши братији да једу рибу, светитељ одговори: Ако то учиним, онда ћу сам ја бити разоритељ манастирског устава, а после моје смрти говориће: Кирило нареди да се уз Велики Пост једе риба. – Тада кнегиња почасти братију посним јелима; и отишавши своме дому, она хваљаше светитељеву чврстину у чувању предања светих отаца. – Толико о уставу и поретку манастирском. А сада да се вратимо на повест о другим врлинама преподобног оца.
Треба да опет напоменемо даровани му спочетка од Бога дар умилења и суза: јер када божанствену Литургију служише, или поуку читаше, или читано слушаше, или на правилу молитвеном стајаше, или братију поучаваше, никада се он није могао уздржати од суза. По томе се могло видети, да је у њему била топлина божанске љубави. А имађаше он и велику веру са надом у Бога. Јер када се у обитељи дешавала оскудица и несташица у потребним стварима, и братија му предлагала да то што им је потребно потраже од неких христољубаца, он им је говорио: Ако нас Бог и Пречиста Богоматер забораве на овом месту, зашто се онда и налазимо у овом животу? – И тешио је братију учећи их да имају наду у Бога, а да од световњака не траже милостињу, да братија, који ради милостиње излазе из манастира у свет, не би од врага била заплетени у неке саблазни. А Бог, видећи колико поуздање има слуга Његов у Њега, побуђиваше срца многах велможа, те они сами шиљаху довољно милостиње преподобноме у обитељ. А он с братијом примаше то као да је од Бога послано, и благодарећи Господа Христа и Пречисту Матер Његову, утешаваше малодушност братије.
Нека не буде прећутана ни прозорљивост преподобнога, коју он имађаше од дара Духа Светога, ради чистоте душе своје. Брат неки, по имену Теодот, који је живовао у тој покрајини негде у пустињи, чувши за светог Кирила, дође у његову обитељ. И заволевши оца и обитељ, он га моли да га прими у своје братство. И би примљен, и живљаше ту. Али после неког времена ђаво му стави у душу мржњу на светога оца. И уколико раније имађаше љубав к њему и веру, потом га стаде толико мрзети, да га ни видети више није могао, ни глас његов слушати. И зла помисао га вучаше да изиђе из манастира, и он вођаше борбу са помислом. И дошавши ка гореспоменутом богонадахнутом мужу, старцу Игњатију, он му исповеди свој помисао. А старац га тешаше, говорећи: Трпи, брате, Бога ради, јер завет дадосмо Владици нашем Христу да све трпимо из љубави према Њему. Но знај насигурно да ти је тај помисао од врага. Јер шта видиш у оцу што заслужује мржњу? Та он је као анђео Божји. Стога ти кажем: ако послушаш зли помисао свој и одеш одавде, нашкодићеш своме спасењу а користићеш врагу. – Утешен мало, Теодот рече: Почекаћу још ову годину, можда ће се отац променити према мени. – Но ускоро га исти помисао стаде узнемиравати, јер ђаво не престајаше да му убацује мржњу на светога. Провевши тако читаву годину у борби са помислом, и немајући мира, брат одлучи да оде к самоме оцу и да му исповеди узнемирење мисли својих. И ушавши к оцу у келију, и погледавши у преподобно лице његово, застиде се свете седине његове, и од стида не могаше ништа рећи. Онда се окрену да изађе, али га старац задржа и рече му: Брате Теодоте, пошто ти сам нећеш да ми исповедиш своје помисли, ја ћу ти их онда казати. – И стаде светитељ казивати брату све што брат имађаше у тајни срца свога. Чувши то, брат се силна препаде, и дивећи се прозорљивости светога, паде пред ноге његове и мољаше опроштај. А светитељ, тешећи га, рече: Не тугуј, брате Теодоте, јер се сви саблазнише о мене погрешно мислећи о мени да сам добар, док си ти једини истину говорио о мени да сам рђав и грешан. Заиста, ко сам ја грешни и непотребни? – А брат, видећи оца где себе толико понижава, још се више сакрушаваше у себи, и плакаше, и исповедаше да је низашта мржњом неправедном мрзео праведника. Преподобни пак, видећи Теодотово покајање, опрости му, и отпусти га рекавши му: Иди, брате, с миром у келију своју, више на тебе неће наићи таква борба.
Од тада Теодот, нашавши покој срцу свом, стаде према светом оцу имати још већу љубав и веру него раније. Но преподобни својим прозорљивим оком гледаше не само Теодотове помисли, него и многих других: јер посетиоце који долажаху у манастир он издалека распознаваше ко с каквом намером долази, и присутној братији казиваше, говорећи: тај и тај брат хоће да живи заједно с нама, а тај и тај мисли да нас напусти. И друге тајне срца људских биваху му откриване од Бога.
Не треба прећи ћутке ни преко чудеса преподобнога, него бар нешто рећи о њима у слави Бога, дивнога у светитељу свом. К преподобном Кирилу би доведен неки бесомучан човек, по имену Теодор, који је силно патио од нечистог духа, јер опаки бес беше у њему. Сатворивши молитву, преподобни истера беса, и Теодор се исцели, и не хоћаше да иде из обитељи, већ мољаше светитеља да га уврсти међу монахе. Светитељ постриже Теодора у монаштво, и даде му име Теофан.
Једно време нестаде вина за црквену службу. И обавестише преподобног да свете Литургије неће бити у суботу и недељу. Преподобни позва к себи црквењака Нифонта и упита да ли има бар мало вина. Нифонт му каза да је сув и сам суд у коме се држи вино. Светитељ нареди да му донесу тај суд. Црквењак оде да донесе суд, али га нађе пун вина које се преливало. И веома се зачуди, јер је врло добро знао да у суду није било ни капи вина и да је суд био потпуно сув. Али се молитвама светитељевим за тренут напуни вином, да се вино преливало. Дознаше за то сва братија, и дивљаху се чуду, и слављаху Бога. И то вино дуго времена не нестајаше у суду, све док неки христољубци не донеше друго.
Једне године би велика глад међу људима, и гладни људи стадоше долазити к обитељи преподобнога. Он нареди да им се даје хлеб, мада је обитељ сиротовала, јер није имала имања; братија су се хранила трудом руку својих, и милостињом коју су христољубиви људи слали манастиру. У време те глади, у обитељи је било тек толико хране да се братија прехране. А по околним селима пронесе се глас да у Кириловом манастиру хране оне који долазе од глади, и стадоше се многи премноги ништи и убоги стицати к манастиру. Преподобни игуман издаде наређење да се свима даје храна. И уколико се брашно издаваше долазницима, утолико се оно умножаваше у обитељи молитвама преподобнога. И у време те глади мноштво народа се прехрани из манастира светог Кирила.
Једном се појави пожар у келијама манастирским, и братија га не могаху угасити, пошто пламен беше узео маха, и претио је да уништи сав манастир. Светитељ узе крст, и отрча ка пожару. Световњак неки који беше дошао из града, видевши светитеља како хита са крстом, насмеја се у себи светитељу, јер пожар беше огроман и неугасив. А када светитељ са крстом стаде према пламену и помоли се Богу и Пречистој Богоматери, пожар се одмах, као застидевши се од светитеља, поче гасити, и ускоро се сав угаси. Пожар опали, али не спали манастир. А човека који се беше насмејао светитељу стиже Божја казна: на њега изненада наиђе болест, и сви му се удови одузеше. Видевши да му је то од тог греха, световњак се исповеди светитељу с покајањем. Светитељ му опрости и, помоливши се за њега и осенивши га светим крстом, сатвори га здрава. А овај, отишавши своме дому, казиваше свима та чудесна дела.
Чудеса преподобног оца нашег Кирила прочуше се не само у целом том крају бјелојезерском него и у другим крајевима. Кнез Михаило Бјељевски са кнегињом својом Маријом осам година не имађаху деце у браку. Тужан због бездетности, чим сазнаде да преподобни Кирил добија од Бога све што иште, посла к светитељу два своја бојарина са молбом, да се помоли Богу за њега и за његову кнегињу, да им Господ подари пород. Када посланици стигоше к преподобноме, и док му још не беху предали писмо од кнеза, блажени им рече: Пошто сте, децо, с муком превалили велики пут, верујем Богу моме и Пречистој Богоматери Његовој, да ваша мука неће бити узалуд: Бог ће вашем кнезу дати порода. – Посланици се зачудише, како старац сазнаде због чега су они дошли. И по томе видеше да је то велики угодник Божји. Онда му предадоше писмо од кнеза, а светитељ нареди да посланике сместе. Те исте ноћи кнезу Михаилу би овакво виђење у сну: виде он старца чесна, светлосна, седином украшена, који држаше у руци три нека суда и говораше му: прими што си тражио од мене. – Такво исто виђење и тог истог часа би и кнегињи његовој Марији. Пробудивши се од сна, кнез исприча кнегињи своје виђење; а она му из уста оте реч, и рече: И мени се такав исти старац јави, и даде ми три нека суда, рекавши: прими што си тражила од мене. – То их истовремено и истоветно виђење зачуди, и они записаше тај датум.
Преподобни Кирил задржа три дана у гостима кнежеве посланике и њихове слуге, па их са благословом отпусти. Растајући се с њима, он нареди келару да им за пут да хлеб и по, и мало рибице. А посланици му рекоше: Оче, нареди да нам даду више хлеба и риба, пошто нам предстоји далек пут, а места су пуста па неће имати где да се купи хлеб и риба. На то им светитељ рече: Идите с миром, оволико ће вам бити доста све до ваше куће. – Они онда, не смејући више да досађују старцу, отпутоваше. И путем размишљаху где би могли купити хлеба, јер је ваљало двадесет и више дана путовати, а оно што им је светитељ дао сматрали су да ће то њима и њиховим слугама бити доста само за један дан. А кад стигоше на прво преноћиште, они метнуше нешто од риба манастирских да се кува; и кад се риба куваше, изгледаше да је много има. А кад седоше да једу, поставише пола онога хлеба, и једоше, и наситише се, а половина хлеба једнако остајаше иста као да уопште од ње јели нису; тако исто и рибе, док их јеђаху оне се умножаваху и беше их преизобилно. Тада увидеше да им је преподобни отац истину казао, рекавши им: „Оволико ће вам бити доста све до ваше куће“. И од тада беху без брига односно хране. И на целом путу, све док не стигоше кући, би им доста она половина хлеба, а цео хлеб с благословом донесен дадоше кнезу, и све му подробно испричаше.
Кнез с радошћу прими благослов и хлеб, дивећи се поводом испричаних чудеса. И исекоше хлеб на парчад, и свима у кнежевом двору дадоше по парче, и једоше као велику светињу. И који год беху болесни ма од какве болести, одмах оздравише чим окусише од тога хлеба. А кнез упита бојаре које беше послао к преподобноме, у који дан стигоше код преподобног. И пронађоше да су они стигли код светитеља онога дана, у ноћ кога кнез и кнегиња видеше истоветно виђење. Од тога времена кнезу се родише два сина и једна кћер. И разумеше да то означаваху она три суда, које им преподобни даде у виђењу. И имађаху велику љубав к преподобноме, и многе милостиње шиљаху у обитељ његову.
Опширна повест о животу и чудесима преподобног оца нашег Кирила налази се написана у његовој обитељи. Ми ћемо овде укратко споменути нека од тих чудеса. Некоме Атанасију, који је живео далеко од обитељи белојезерске и био тешко болестан и на самрти, преподобни посла освећену водицу, и сатвори га здрава. – Велику буру, која се једном беше подигла на Белом Језеру, преподобни у тишину обрати, и спасе рибаре од потопљења. – Кнегињи, супрузи кнеза Јована Карголомског, која је дуго била слепа, свети угодник подари вид молитвом и кропљењем свете воде. – Брата неког, по имену Далмата, који болестан умре без светог Причешћа (пошто се свештеник беше задржао служећи свету Литургију), преподобни васкрсе из мртвих, да би се причестио Светих Тајни. Причестивши се, Далмат понова усну у Господу. – Бојарин неки, Роман Александрович, који је живео на великој даљини од обитељи преподобног и никада преподобног Кирила није био видео већ само слушао за њега, беше тешко болестан и на самрти. Молећи се Пречистој Богоматери, да му олакша муке, он виде где му се Пречиста Божја Мати јави са чесним старцем, – са овим преподобним Кирилом, – и рече му: „Пошљи к овоме старцу да ти да освећену водицу; кад окусиш од ње, оздравићеш“. Болесник одмах посла к преподобноме, молећи га за освећену водицу. И кад вода би донесена од преподобнога, он пи од ње, и оздрави тог часа. Онда хитно пође к обитељи и, угледавши преподобнога, одмах познаде у њему оног старца који му се у виђењу беше јавио са Пречистом Богородицом. И павши пред ноге његове, одаде му благодарност. – Једној жени која беше слепа три године, преподобни молитвом и освећеном водом дарова прозрење. И друге слепе он исцели на такав начин. – За време великог помора у крајевима око Белог Језера нико не умре у обитељи преподобнога. Само један брат, по имену Сосипатер, беше болестан, али и он оздрави молитвама преподобног оца. И прорече светитељ говорећи другоме: Веруј ми, брате Христофоре, ниједан од вас неће умрети пре мене. А по мом одласку многи ће отићи за мном. И зби се ово очево пророчанство. – Човек неки, по имену Јаков, који је патио од љуте бољке, би доведен к обитељи преподобног ради исцељења. Но преподобни му не само не хте дати исцељење, него нареди да га ни у манастир не пусте. И болесник лежаше пред манастиром, а из уста му и носа иђаше крвава пена. И мољаху преподобног за овог болесника, али он никако да се сажали на њега. Уто дође у манастир један човек кога светитељ поштоваше и вољаше. Видевши болесникове патње, овај се човек сажали на њега и усрдно замоли преподобног оца да се смилује на болесника и измоли му исцељење од Бога, као што је многима измолио много штошта. Преподобни му на то рече: „Веруј ми, чедо, та његова болест није случајна; она га је снашла због блудочинства. Но буде ли обећао да ће се покајати и престати од таквих грехова, верујем Богу моме и Пречистој Богомајци да ће се исцелити: не буде ли пак то учињено, снаћи ће га још нешто горе“. Чувши то из уста преподобнога, овај човек оде и обавести болесника. Чувши себе изобличена за грехе који су само Богу били познати, болесник се уплаши, и стаде са сузама обећавати да ће се покајати и од греха престати. Тада, сажаливши се на болесника, сам преподобни Кирил оде к њему, прими исповест грехова његових и, помоливши се за њега, благодаћу Божјом сатвори га здрава.
После свега тога, преподобни отац Кирил, изнемогао од многих подвига и старости, и опхрван телесним немоћима, приближи се блаженој кончини својој. И призвавши братију, којих тада беше педесет и три, завешта им да се по одласку његовом нико не усуди нарушити што из општежићног устава. И пошто их довољно поучи, означи им за игумана добродетељног мужа Инокентија. Затим, причестивши се Божанских Тајни, и давши благослов свима и последњи целив свакоме, он са молитвом у устима предаде чесну и свету душу своју у руке Божје, 1427. године 9. јуна, у Духовски понедељак, на дан светог Кирила Александријског. И светитељско лице његово засија се, и мирис се стаде ширити из моштију његових. И ученици његови плакавши много над њим, чесно га погребоше.
Преподобни Кирил престави се у деведесетој години живота свога: у Белојезерску пустињу дође када му беше шездесет година, и ту, где и манастир образова, поживе тридесет година. И као што за живота свог благодаћу Божјом и помоћју Пречисте Богоматере он учини чудеса, тако и по престављењу свом не преста чудотворити, изгонећи нечисте духове из људи, и исцељујући сваку болест код оних који му са вером прибегаваху. Ми пак славимо Бога који угодника Свог прослави у славу Пресветог Имена Свог, слављеног од целокупне твари, сада и увек и кроза све векове, амин.
 
СПОМЕН ПЕТ СВЕТИХ МОНАХИЊА ДЕВИЦА:
ТЕКЛЕ, МАРИЈАМНЕ, МАРТЕ, МАРИЈЕ И ЕНАТЕ
 
У време персијског цара Сапора, у четвртом веку, живљаше у близини места Адза неки богат свештеник Павле. Са њим беху и пет монахиња девица, које беху украшене сјајем врлина. Он је служио, оне су читале и певале. Но добромрзац ђаво, не могући да гледа напредовање ових монахиња у Господу, које су се сваким даном све више и више пружале ка савршенству, шта свезли измисли? Он преко неког Персијанца Нирсе дотури царевом архимагу овакво обавештење: постоји један богат свештеник хришћански, и ако хоћеш да присвојиш његово богатство, ти га, господару, изведи преда се на суд са пет девица које има; и пошто се оне неће
одрећи своје вере, ти ћеш се докопати целокупног богатства њиховог.
Архимаг одмах нареди да му се доведу девице монахиње и свештеник са целокупним богатством његовим. Тада уђе Сатана у срце свештенику Павлу, и он рече архимагу: Зашто ми узе новац када ти никакво зло нисам учинио? Архимаг му одговори: Зато што си хришћанин, и не извршујеш царево наређење. Павле га упита: А шта ми ти наређујеш да учиним? Архимаг му одговори: Ако се поклониш сунцу као богу и једеш жртвену крв, добићеш натраг свој новац, па иди кући својој. Несрећни Павле се узврпољи, па погледајући на новац који стајаше на земљи, срце му се прилепи за њ, и он одговори: Све што речеш, господару, учинићу. – И онда се бедник поклони сунцу као богу, и једе од жртвеног меса, и пи од жртвене крви.
Но пошто архимаг не успе у намери: да присвоји себи Павлово богатство, он рече Павлу: Наговори ове девице, да и оне ураде оно исто што си ти урадио, и да се удаду, па ћете онда добити натраг своје богатство, и идите куда хоћете. – Павле оде к девицама и рече им: Архимаг узе наш новац, па ме изведе на суд, и примора ме да извршим царево наређење. Стога се ја поклоних сунцу и огњу као богу, и једох од жртвеног меса, и пих од жртвене крви. А сад и вас позива преко мене, да учините што и ја, и тако ћемо добити своје новце и ствари, и ићи дома.
Чувши то, све девице му сложно пљунуше у лице, и рекоше му: Бедниче, ти си се дрзнуо да учиниш тако велики грех, па сада хоћеш и нас да увучеш у њега? О, ти си други Јуда издајник, јер као што он за новац предаде на смрт Учитеља и Господа нашег Исуса Христа, и новац не искористи, пошто се после издајства сам обеси, тако и ти несрећниче, као други Јуда, изгуби душу своју ради новца, а не сећаш се, кукавче, онога богаташа који је имао новце и многа блага и говорио души својој: „Душо, имаш много блага; једи, пиј, весели се!“ И због тога чуо у одговор ово: „Безумниче! ову ноћ узеће душу твоју од тебе; а што си припремио чије ће бити?“ Говоримо ти дакле ово као пред Богом стојећи, и наводимо ти ова два примера: Јудин и богаташев. – Рекавши то, оне му понова пљунуше у лице, као отпаднику од вере Христове.
Тада по наређењу архимага девице бише бездушно бијене много часова. А кад их бијаху, блажене мученице говораху: Ми се клањамо Господу нашем Исусу Христу, а царева наређења не слушамо; чини са нама што хоћеш! – А архимаг непрестано планираше како да се дочепа Павловог новца. Зато донесе одлуку: да Павле својом сопственом руком одсече чесне главе девицама. А овакву одлуку донесе са овим циљем: ако Павле не пристане да их својом руком посече, то ће бити разлог да му узме новац и да га погуби са девицама.
А бедни Павле, чувши ову одлуку, погледа на своје новце. и би побеђен љубављу и жудњом према њима, па изјави архимагу: Што год наредиш, све ћу учинити. – И он триклети, ослепљен среброљубљем, узе мач и приђе девицама да им одсече главе. А свете девице, гледајући га где са мачем иде на њих, запрепастише се, па му једногласно довикнуше: Бедниче и проклетниче! будући пастирем, ти долазиш као дивљи вук да погубиш нас – стадо своје. Је ли то Чесно Тело, је ли то Света Крв Господња, које примасмо из твојих нечистих руку и причешћивасмо се? О, какво слепило! Знај, безакониче, да ће нам мач и смрт, које данас примамо од тебе, бити на живот вечни. Ми ево одлазимо ка Господу нашем Исусу Христу, а ти, најнесрећнији од свих људи, изгубићеш заједно са новцем својим и душу своју, и убрзо ћеш се ужетом обесити и отићи садругу и једномишљенику свом – Јуди, да се са њим вечито мучиш. – То, и много друго слично томе, рекоше му свете девице. Затим се помолише Богу, и Павле им одсече главе.
Тада архимаг са лукавошћу рече христоодступнику Павлу: Знај, Павле, да ја ни у једном другом човеку не видех даровитост и способност које ти имаш; стога ћу те одвести цару да му кажем, и он ће те удостојити велике части. Зато сада да се заједно провеселимо, и ти ћеш остати код мене, па ћу сутра изјутра поднети цару извештај о теби. – А бедник одговори: Нека буде као што наређујеш.
Те ноћи архимаг посла к Павлу двојицу слугу својих, који му метнуше омчу око врата, и удавише га. А кад архимаг изјутра дође, нађе га где виси обешен, и објави другима да се сам обесио. Затим нареди те га скинуше и бацише псима да га поједу. И тако овај бедник изгуби душу своју, а архимаг доби сав новац његов. И испуни се пророчанство светих девица монахиња: бедни Павле би обешен, и прими двоструку смрт: смрт душе и смрт тела.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ОРЕСТА, ДИОМИДА И РОДОНА
 
Пострадали за Господа незнано где и када. Јосиф Песмописац написао им службу. Спомињу се у Цариградском Синаксару.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АЛЕКСАНДРА,
игумана куштског
 
Преподобни Александар беше родом из града Вологде. Монашки постриг он прими у Каменском манастиру[31] од игумана Дионисија. Избегавајући славу од људи, он оде из овог манастира, дође на реку Кушту, у близини Кубенског Језера, и ту са благословом архиепископа ростовског Дионисија подиже цркву у име Пресвете Богородице, у част славног Успења Њеног. Јарославски кнежеви Димитрије и Симеон, сазнавши то о светитељу, веома се обрадоваше и дадоше му знатну помоћ за црквене и манастирске потребе. А после смрти кнеза Димитрија, његова супруга кнегиња Марија, видећи подвиге светог Александра, поклони му у спомен свога мужа једно велико имање за издржавање манастира. После тога свети Александар се још више стаде трудити. Он са братијом сам обрађиваше земљу и сабираше много берићета.
Преподобни поживе шездесет година, два месеца и два дана, и престави се у вечни живот 9. јуна 1439. године. Он беше средњега раста, телом веома сув, главу имађаше средње величине, лице округло, очи кротке, браду густу, косу затворено смеђу и проседу.[32]
 
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА
ТРИЈУ ДЕВИЦА
 
Оне са острва Хиоса; пострадале за Господа мачем посечене.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
АНАНИЈЕ
 
За своју веру у Христа пострадао мачем посечен.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
КИРА
 
У миру се упокојио.
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
АЛЕКСАНДРА
 
Епископ Брусе у Малој Азији; пострадао за Господа мачем посечен. Можда је ово исти онај епископ Александар који се спомиње 22. октобра.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Теофил био на патријаршијском престолу александријском од 385 – 412. г.
  2. Св. Кирил патријарховао од 412. до 444. године.
  3. Декије царовао од 249. до 251. године.
  4. Фабијан пострадао јануара 250. године, и папски престо остао не попуњен све до јуна идуће године, пошто су жестока гоњења ометала извршење избора.
  5. Св. Корнилије био папа у Риму од 251. до 252. године.
  6. Синагога – јеврејска богомоља.
  7. Подразумева се свети Александар, епископ Александријски од 312 – 328. год.
  8. Теодосије II или Млађи царовао на Истоку од 408. до 450. године.
  9. Нитријска Гора – на југу од Александрије, на западу од реке Нила, близу Либијске пустиње. Била омиљено обиталиште подвижника и пустињака.
  10. Јелинима су се називали Грци. Но пошто су они били главни носиоци идолопоклоничког многобоштва, односно незнабоштва, то су се јелинима називали сви незнабошци уопште, ма које народности били.
  11. Св. Сисиније патријарховао од 426. до 427. год.
  12. Св. Атик патријарховао од 406. до 425. год.
  13. Несторије био на цариградском патријаршијском престолу од 428. до 431. год.
  14. Александријски епископ, свети Петар, виде у сну Господа који му се јавио са подераном ризом на Себи. Када га светитељ упита: „Господе, ко Ти подера ризу?“ доби овакав одговор: „безумни и безакони Арије“.
  15. Тако се св. Кирил обратио Несторију у својој Ускршњој посланици 430. год.
  16. Св. Кирил је написао две посебне расправе: једну – цару Теодосију Млађем, а другу – царицама Пулхерији и Евдокији. Пулхерија је била царева сестра, а Евдокија друга жена царева.
  17. Целестин I био епископом у Риму од 422. до 432. год.
  18. То јест патријарху антиохијском и патријарху јерусалимском.
  19. Јован I, патријарх антиохијски, држао антиохијски престо од 423. до 440. године.
  20. Комит – сапутник. Тако су се називала лица цареве свите. У време о коме је реч, назив комит је постао почасним звањем, које се давало највишим високодостојницима царевине.
  21. Јувеналије био на јерусалимском престолу од 420. до 458. године.
  22. Луг духовни, на грчком Лимонар, – књига монаха Јована Мосха († 622. год.); написана почетком VII века; садржи кратка казивања о подвижницима Палестине, Египта и Сирије.
  23. Налазила се у пустињи Јорданској, у близини Јордана и Мртвог мора.
  24. Спомен преподобног Исихија, презвитера јерусалимског, празнује се Црквом у сирну суботу.
  25. Диптисима су се називале дрвене, кошчане или металне дашчице, врвцама повезане међу собом, и служиле су код старих Грка и Римљана као подсетне књижице. У хришћанској Цркви се од најстаријих времена јављају као поменици, у које су се уписивала имена епископа, мученика и свих уопште светитеља.
  26. Реч је о сабору под Дубом, недалеко од Халкидона, на коме је председавао Теофил, и на коме је свети Јован Златоуст био осуђен и свргнут 403. године.
  27. Овде се говори о Александрији као да се налази ван граница старог Египта, јер је на самој обали Средоземног Мора и грчког је порекла.
  28. Овде се указује на страшна злостављања, која су вршена у време египатских фараона над робовима – зидарима пирамида и других египатских здања и, између осталог, над Јеврејима. Изнуравани тешким радовима, они су били рђаво храњени и нису добијали никакву плату за свој труд.
  29. Претходник Кирилов на александријском престолу, ујак његов Теофил, одликовао се користољубљем, као што се види из житија св. Јована Златоуста под 14. новембром.
  30. Мелхиседек – цар Салимски, свештеник Бога вишњега, помиње се у Књизи Постања, гл. 14, ст. 18 (ср. Псал. 109, 3; Јевр. 5, 6.10; 6. 20; 7, 1.10. 11.15).
  31. Каменски или Камени манастир налазио се на пустом острву Кубенског Језера у Вологодској губернији.
  32. Побожно поштовање преподобног Александра почело је од шеснаестог века. Његове мошти налазе се у Куштском манастиру.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *