НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » Житија Светих за јун

Житија Светих за јун

17. ЈУНИ
 
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
МАНУИЛА, САВЕЛА И ИСМАИЛА
 
Свети мученици Мануил, Савел и Исмаил беху рођена браћа, Персијанци, од угледних родитеља, оца незнабошца и мајке хришћанке. Мајка као што их одоји својим материнским млеком, тако их од најранијег детињства запоји и хришћанском побожношћу и однегова у страху Божјем; а блажени презвитер Евноик препороди их бањом светог крштења и научи их Светом Писму. Када браћа достигоше пунолетство, бише узети на војне дужности. И служаху телом персијском цару Аламундару, а духом служаху Небеском Цару, Господу нашем Исусу Христу, држећи свете заповести Његове и угађајући Му сваковрсним добрим делима. Једном их цар њихов посла грчкоримском цару Јулијану Одступнику[1] ради учвршћења мира. Јулијан их испрва прими с чешћу и, указујући им своју велику благонаклоност, он се пријатељски опхођаше с њима. Али када потом сазнаде да су они хришћани, испуни се гнева против њих и, противно општепризнатим међународним обичајима и законима, он ове персијске изасланике стави на муке због њихове вере у Христа и погуби. А мучење њихово би на овај начин. Једном безакони цар намисли да путује у Витинију, у место звано Оргија Тригон[2] јер је тамо ускоро имао наступити један од поганих незнабожачких празника. Када се цар превезе лађом из Цариграда у Халкидон,[3] и стиже у споменуто место, он стаде са мноштвом народа који се беше сабрао тамо празновати погани празник, клањајући се идолима и приносећи безбројне жртве демонима. И приређиваху се велике гозбе са певањем, музиком и играма, и чињаху се многа одвратна безакоња у част пагубних богова незнабожачких.
Слуге Христове Мануил, Савел и Исмаил, беху тамо са царем. Али, не желећи ни да гледају то богомрско празновање, они се склонише подаље устрану, и плакаху и ридаху због обмане и заблуде толиких људи, и мољаху се Христу Богу за себе да се сачувају од учешћа у идолопоклоничком жртвоприношењу, а и за заблуде, да их Господ приведе к познању истине. И говораху: Не остави, Господе, да ови људи обитавају у таком понору зала, и не допусти да разумно саздање Твоје пропада у толиком безумљу. Ето, они се показују неразумнији од камења и дрвета које обожавају: јер камени и дрвени идоли, пошто су без душе и без осећања, не знају ништа шта им се чини; а ови људи, иако су почанствовани од Тебе душом разумном, иако су Твоја слика и прилика, не знају и не разумеју шта чине и кога обожавају, ходе у тами, блуде и хрле у вечну погибао.
Док света браћа тако стајаху подаље, плакаху и мољаху се, цар, посматрајући оне што приносе жртве и пирују с њим, и не видећи крај себе персијске изасланике, нареди да их потраже и доведу к њему, да се и они заједно с њим провеселе. Један од царевих коморника пронађе их на усамљеном месту и позва на царску гозбу, јер је сматрао да су и они идолопоклоници. Али слуге Христове једнодушно одговорише царевом коморнику који их је звао: Иди од нас, јер се нећемо одрећи вере у којој смо од детињства васпитани, и нећемо оставити Бога нашег, нити ћемо се поклонити демонима што су међу вама. Не било тога, да се ми придружимо јавној заблуди! Ми нисмо толико безумни и неразумни, да презремо Бога живога, Саздатеља нашега, и служимо бездахном саздању. Та ми смо тако дугачак и тежак пут превалили и дошли овамо, не да се вере своје одрекнемо, него да мир утврдимо између персијског и грчкоримског царства. Ово нека зна цар твој и његови једномишљеници: неће нас одвратити од истинитог богопоштовања и привући нас к своме безбожију, макар нас ставили на огањ и муке и лишили нас живота.
Коморник оде и саопшти цару одговор светих. Цар се одједном испуни гнева, али их не хте тог дана стављати на муке, да не би пореметио безбожно празновање своје, него одложи то до сутра, наредивши да слуге Христове баце у тамницу. А они, идући ка тамници, певаху говорећи: „Ходите, запевајмо Господу, ускликнимо Богу Спаситељу нашем! Изађимо пред лице његово с хвалом, и у песмама покликнимо Му! (Пс. 94, 1-2). Који је Бог тако велик као Бог наш? (Пс. 76, 14). А ми смо људи Његови и дело руку Његових, и свагда ћемо Га призивати“.
Сутрадан мучитељ Јулијан, севши на судишту, изведе преда се персијске изасланике и стаде им овако говорити: Вас је, добри људи, цар ваш послао к нама као људе верне њему и расположене према нама, да устројите жељени мир између обадва царства. Но тај се мир може устројити једино помоћу узајамног пријатељства и љубавне слоге. Међутим, каква слога може бити између вас и нас и каква љубав ваша према нама, када ви јуче не хтедосте да узмете учешћа у нашем празновању и да се наслађујете весељем у част оних богова које и ви Персијанци поштујете? Ето Персијанци, као и ми, поштују сунце, месец и звезде, и пресветлу огњену силу, и остале богове. Зашто онда ви одбисте да им заједно с нама укажете поштовање и не узесте удела у нашем свеопштем служењу боговима, макар ради тога да би наши услови за закључење мира били јачи и чвршћи? Ако пак ви презирете и ниподаштавате наше богове и нисте наши једномишљеници, онда то значи да сте ви дошли к нама не ради утврђења мира него ради разорења мира и ради обновљења непријатељства и рата.
На то свети мужеви одговорише: Ми смо дошли к теби од нашег цара ради утврђења услова мира: да ваши војници не прелазе нашу границу, нити наши војници вашу; да не пустошимо један другоме земљу; и да наши трговци слободно и несметано одлазе у вашу државу и излазе из ње, исто тако као и ваши у нашу. Ето, ради тога смо ми послани к теби, а не ради расправљања о боговима. Сваки нека поштује Бога каквог хоће и како хоће. Због вере не бивају ратови међу царствима, него распре, непријатељства и борбе настају због градова, покрајина и њихових граница. А ти, оставивши преговарање о миру, због кога смо ми и послани к теби, почињеш да говориш о стварима ради којих ми нисмо послани. Јер ти не разговараш с нама о благостању твоје царевине и о мирним односима са нашим царством које се граничи са твојим, него заговараш о боговима и распитујеш о вери. Ако пак хоћеш, онда знај: иако смо по рођењу Персијанци, ми смо по вери хришћани, од родитељке наше васпитани у побожности, и од духовног оца нашег, презвитера Евноика, утврђени у истинитој вери. И у нашем отачаству бејаше много таквих који су хтели да нас одврате од Христа Бога нашег ка идолопоклонству, али не успеше, јер благодаћу Господа нашег ми остадосмо непоколебљиви и непобедиви у исповедању вере наше. А надамо се и сада у помоћ Господњу, да нас и овде нико не може одвратити од свете вере наше и убедити да служимо демонима, јер је служење демонима бесмислено, препуно прелести, заблуде и лажи.
Испунивши се гнева, мучитељ им рече: Како се ви, простаци и незналице, који чак ни грчки језик не знате, усуђујете да тако безочно, и тако безумним речима, ружите веру нашу, коју држимо ми, људи образовани и који смо у потпуности изучили књижну мудрост? А није нам непознато и ваше учење. Ви знате, ја сам некада изучавао и ваше хришћанске књиге, али увидевши да је у њима све сама лаж и ни трунке истине, ја их тог часа одбацих, да не бих због нејасности у њима пао у неку заблуду. И ко је од оних људи, који верују вашим књигама и поступају по њима, икада показао себе добрим и савршеним, и шта је славно и незаборавно учинио? Стога вам саветујем: оставите то детињасто и ништавно умовање и верујте ономе чему одавно уче најбољи философи. Ако пак не узажелите послушати мој корисни савет, онда ћете, и против своје воље, послушати због мука на које ћу вас одмах ставити.
На то свети одговорише: Ми смо од Господа нашег научени – не бојати се оних који убијају тело, и не мислити шта треба одговарати онима који нас муче, јер ће нас сам Дух Свети укрепити у страдању и дати нам реч и слободу у одговору. Ми те дакле питамо: какво безумље видиш у нама ти, који сматраш себе мудријим од свих људи? и ко је безумнији: да ли онај који је познао јединог истинитог Бога, Створитеља свега, и побожно Га поштује, или онај који, оставивши живог Бога, клања се бездахној твари, камењу и дрвећу, и чему другом сличном? Ваистину је безуман онај који уместо Бога поштује мртву ствар, а разуман је онај који служи Богу живоме. Јер прва дужност човечијег разума јесте: знати Бога Творца свог, даваоца свих дарова, и веровати у Њега, и служити му усрдно. А не знати Њега, Творца и Добротвора свог, и служити непријатељу свом – душегубном демону, то је крајње безумље. И древни философи ваши, боравећи у тако пагубној заблуди, само изгледаху мудри, а у самој ствари беху крајње безумни, по речи светог апостола: Кад се грађаху мудри, полудеше (Рм. 1, 22), и помрачи се неразумно срце њихово (Рм. 1, 21). Ето, ти си раван њима, па си чак и гори од њих: јер они борављаху у својој заблуди, не знајући и никада раније не исповедајући праву веру; а ти, просвећен светим крштењем и васпитан у хришћанству, одрече се Христа Бога, и сада сви који знају истинитог Бога називају те уместо хришћанином – јелином, уместо побожним – незнабошцем и безбожником.
Силно раздражен и неизмерно разјарен оваквим речима светих мученика, мучитељ Јулијан сместа нареди да их ставе на жестоке муке. Најпре их дакле обнажише и на земљу положише, па их сировим кајишима бездушно бише по леђима и по стомаку. Затим их обесише на мучилишту, високо им приковавши на дрвету руке и ноге, па им железним гребенима стругоше тело. А мученици Христови, јуначки трпећи тешке муке, подизаху к небу очи своје и мољаху се Господу говорећи: О, Владико! Ти си и сам био прикован на дрвету од неверних Јевреја и Својим страдањем и смрћу на крсту истребио грехе света, погледај на нас који сада висимо на дрвету приковани и овим свирепим стругањем тела лишавани; а пошто је природа наша немоћна, пошљи нам с неба помоћ и олакшање у патњама, јер само надајући се у Тебе, ми се усудисмо ући у овај подвиг. Како су љуте, и горке ове муке, Ти сам, Господе, знаш и видиш; али из љубави према Теби, о сладчајши Исусе, оне су нам слатке!
Док се свети мученици тако мољаху, изненада стаде пред њих анђео Господњи; но њега видеше само свети мученици, а нечисте очи безбожника не бише удостојене тог виђења. Утешивши страдалце, анђео им даде тако олакшање у мукама, да они више ни најмање не осећаху болове од рана, и беху као да у туђем телу трпе те муке.
Потом Јулијан нареди да мученике скину са мучилишта; па им онда, као подсмевајући им се, рече: Видите како вас штедим, не предајући вас на теже муке, јер се надам да ћете ви, стављени на ове мале муке, постати наши једномишљеници. – А свети мученици, схвативши добро заводљивост ових речи његових, одговорише му са великом неустрашивошћу: Не мисли, нити се надај, непријатељу Божји, да ћемо се ми поколебати у Христовој вери. Ево, мучи, колико хоћеш мучи тела наша, ми смо готови трпети све. Јер и ране, и огањ, и мач, и све друго што је страшније од тога, ми ћемо сматрати пре за сладост него за муку, јер смо готови да све то са највећим задовољством трпимо за возљубившег нас Исуса!
Видећи да Мануил, као најстарији међу браћом мученицима, говори више и смелије од друге двојице, безакони цар Јулијан нареди да га одвоје и одведу устрану. Онда са осталом двојицом, Савелом и Исмаилом, стаде лукаво разговарати, говорећи им: Ма да сте деца истих родитеља, ипак нисте исте нарави. Ваш најстарији брат није достојан ни назвати се вашим братом, јер је тврдоглав, зао, хвалисав, свадљив и бестидан; не расуђује правилно, и остајући упорно у безумљу свом он и вас вуче за собом и неда вам да изаберете оно што је боље по вас. А ви сте, како видим, добре нарави, кротки, несвадљиви, благоразумни. Стога послушајте сада мој савет: оставите свога брата нека пропада у сујетној заблуди својој и у безумном противљењу свом, а ви приступите обожавању богова наших, па ћете добити од њих велику милост, а од нас велике дарове и почасти.
Но свети мученици, не желећи ни да слушају ове лукаве речи цареве, стадоше громко осуђивати лукавство његово и пљувати безумље његово. А Јулијан, запаливши се понова гневом, нареди да их одведу на мучилиште и свећама пале ребра њихова. Јуначки трпећи те муке, мученици све време слављаху Бога а ругаху се мучитељу. Потом Јулијан нареди да понова доведу Мануила, и стаде га опет час ласкама, час претњама приморавати на идолопоклонство. А када виде да је он као стена непоколебљив у Христовом вероисповедању, поче га понова мучити, као и браћу његову: свакоме од њих заби у главу по гвоздени клинац, а под нокте на рукама и ногама укова им оштре шипке. Напослетку их осуди на посечење мачем, и да им се потом тела спале.
Када свети мученици бише изведени на место погубљења, звано Константиново, они пред проливање крви своје узнесоше к Богу последњу молитву, говорећи: Боже предвечни, беспочетни, Ти си све из небића привео у биће, Ти си у последње време ради спасења нашег умањио Себе, у обличју слуге боравио с људима и претрпео крст, да би нас ослободио од окова греха и учинио наследницима царства Твога, – прими у миру слуге Твоје и приброј нас к сабору оних који су Ти од памтивека угодили, јер ми ради светог имена Твог добровољно примамо ово посечење мачем и одлазак из овог живота; – и обрати к Теби, милосрдни Владико, овај обманом ђавољом заробљени народ, који нас у таком мноштву окружава, и дај им просвећење ума и прав разум, да би, познавши Тебе јединог истинитог Бога, Теби јединоме служили и спасење добили.
Док се свети мученици тако мољаху, чу се глас с неба који им говораше: Ходите, да примите венац славе, јер добро завршисте подвиг свој.
И светим мученицима бише одсечене чесне главе у седамнаести дан месеца јуна. А када нечестиве слуге хтедоше да изврше друго наређење свог поганог цара: да спале тела Христових мученика, – тог часа се, по наређењу Божјем, затресе земља, и место на коме лежаху света тела Христових мученика раседе се, и земља прими тела светих мученика и сакри их, да их се више не би дотакла прљава рука мучитеља, и да их сила огња не би претворила у пепео. Слуге пак од страха побегоше.
Тада многи од тамо присутног народа, видевши такво чудо, повероваше у Христа и, одбацивши јелинску заблуду, присајединише се хришћанима.
А после два дана, у току којих хришћани непрестано дан и ноћ узношаху на том месту молитве ка Господу, земља се понова раседе и изнесе на површину тела светих мученика која изливаху из себе неисказани миомир. Испунивши се велике радости, верни с љубављу узеше тела светих и чесно их погребоше на дивном месту. И од гроба светих мученика обилно се изливаху исцељења свима болесницима.
Безбожни пак богоодступник Јулијан ускоро погибе са шумом. Јер после погубљења персијских изасланика, светих мученика Мануила, Савела и Исмаила, цар Јулијан крену на Персију са свом војском својом.[4] На то га наведоше демони преко својих гатара – лажних пророка, обећавши му победу над Персијанцима. А цар персијски, чувши за погубљење својих изасланика, веома се ожалости и неизмерно разгневи; и дознавши да на њега иде законопреступни Јулијан, он сабра војну силу своју и поседе границу своје земље, очекујући гордог непријатеља свог. И када се војске сударише, настаде велика битка. Но Персијанци убрзо надвладаше, и победише грчкоримску војску, и тако сломише Јулијанову силу. Усто и гнев Божји постиже богоодступника Јулијана: погани цар би невидљивом руком поражен и у великим мукама изврже бедну душу своју, те тако постаде предмет подсмеха за Персијанце, на које беше пошао охоло са бесмисленом надом, и разлог радости за демоне којима он вероваше и у које се уздаше.
Хришћани пак, ослободивши се на такав начин жестоког гоњења и насиља, слављаху свог Избавитеља, Христа Бога, коме и од нас нека је част и слава, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ПИОРА
 
Свети Пиор беше родом Египћанин. Загрејан љубављу према Богу Пиор се у младости одрече света, отиде из дома родитељског, удаљи се у пустињу Мисирску, и од изобиља духовне љубави даде завет Богу, да никада више неће видети никога од својих. После неких педесет година, сестра његова, већ остарела, дознаде од некога да је њен брат жив, и одлучи да га по сваку цену види. Пошто није могла да иде у пустињу, она умоли месног епископа да пише Оцима у пустињи, да пошаљу Пиора да се она види са њим. После многог наваљивања од стране Отаца да их послуша, он одлучи да узме са собом још једнога, и отиде. Када дође до сестрина дома, извести је да је дошао њен брат Пиор, и стоји пред вратима. Осетивши пак по шкрипању врата да му сестра иде у сусрет, Пиор затвори очи и довикну јој: „Сестро, ја сам Пиор, брат твој; ево, нагледај ме се до миле воље“. Пошто се увери, она прослави Бога и, ма да је много настојавала, није га убедила да уђе у кућу. А он, сатворивши молитву на прагу, врати се опет у пустињу, у ту своју отаџбину, и тамо се усавршаваше у подвижничкој врлини.
О овом светитељу причају да је показао овакво чудо трпљења: на месту свога боравка он ископа бунар, и нађе врло горку воду, али он ипак остаде тамо до саме смрти своје, и употребљаваше само ту горку воду, у чему се и откри трпљење овог славног јунака Христовог. Многи монаси, и то врло искусни, надметаху се после смрти овога бесмртника да остану у његовој келији, али нису могли да проведу ни једну читаву годину, јер је тамо и вода необично горка, и место врло страшно и лишено сваке удобности.
За преподобног Пиора кажу, да никад није седао за трпезу да једе, него је увек јео стојећи и послујући. Кад су га запитали зашто он тако чини, одговори свети Пиор: „Нећу да се занимам једењем као послом него као узгредицом“. Кад су га позвали у савет да се суди неки брат, који беше нешто згрешио, он дође носећи на леђима једну врећу песка а на прсима једну малу кесу песка. Упитан, шта му то значи, светитељ одговори: „Врећа песка на леђима то су моји греси, које ја не видим, а кеса песка то су греси мога брата, које ја треба да судим“. Сва братија се тада постиде и узвикну: „То је пут спасења!“
Преподобни Пиор живео је 100 година и упокојио се у Господу у четвртом веку.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ИПАТИЈА РУФИНСКОГ
 
Овај светитељ беше родом из Фригије. У својој осамнаестој години он остави родитељски дом, пређе у Тракију, ступи у један оштежићни манастир и постаде монах. Због својих врлина он беше цењен и поштован од свију. Вина никада није пио. Једном када ратоваше са демоном блуда, он проведе читавих осам дана нити што једући нити што пијући. Дознавши за то, игуман му својом руком даде чашу вина и један хлеб, да то поједе и попије после повечерја пред свом братијом. Појевши хлеб и попивши вино, Ипатије се тог часа ослободи блудног искушења, и заблагодари Богу и свом учитељу и игуману.
Пошто проведе доста година у манастиру, преподобни Ипатије са допуштењем и благословом игумана оде у један град да се нађе у помоћи једноме брату који беше у неком искушењу. Указавши потребну помоћ искушаваном брату, он са двојицом браће пређе у Халкидон и оде у Руфинов манастир који у то време беше пуст и запуштен. Овај манастир беше раније подигао Руфин који дође из Рима у Халкидон. Пошто сазида диван манастир, Руфин сабра у њега монахе Египћане. Али када се Руфин упокоји и би погребен у свом манастиру, монаси се разиђоше и отпутоваше у своју постојбину. И тако манастир опусте и запусти се, да по њему изђика трње и коров, те је изгледао страшан и неприступачан.
Овај опустели и запуштени манастир свети Ипатије обнови и поврати му стару лепоту и сјај. Својим славним подвизима свети Ипатије привуче у манастир многе христољупце, који постадоше монаси. За кратко време манастир стече тридесет монаха који напредоваху у врлини. А божанствени Ипатије доби од Бога дар чудотворства: исцељиваше слепе, хроме, узете, крвоточиве, бесомучне и остале болеснике. Својом молитвом светитељ је у време невоље и нужде умножавао жито и остале усеве и поврће, и одгонио од људи и стоке сваку другу немоћ. Храна светом Ипатију беше зеље и по мало хлеба, које је узимао једанпут дневно око три сата по подне; а у старости је пио и по мало вина. Када напуни осамдесет година, коса и брада му постадоше беле као снег.
Због чистоте живота и учења блажени Ипатије би удостојен свештеничког чина. Пошто је четрдесет година пасао Христово стадо, и послао испред себе ка Господу осамдесет ученика, најзад и сам свети Ипатије отиде ка Господу, да прими награду за труде своје.
Свети Ипатије упокојио се у првој половини петога века.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОСИФА ОТШЕЛНИКА
 
О овом преподобном оцу пише се у Евергетиносу да је био изнад сваког човекоугодништва и славољубља. Једном дође к њему јереј Евлогије, који је јео једанпут у два дана, а често и једанпут недељно. Дође к њему са надом, да ће код њега наћи још веће уздржање. Преподобни Јосиф га прими с радошћу, и нареди ученику да спреми неко лепо јело. Када седоше да једу, ученици Евлогијеви рекоше да јереј Евлогије не једе ништа сем хлеба и соли. А ава Јосиф ћутећи јеђаше. Евлогије проведе тамо три дана, и не чу ни Јосифа нити икога од ученика њихових да псалми или да се Богу моли, јер молитва њихова беше тајна и умна (κρυτή γάι νοερά). исто тако и делање њихово. Тако Евлогије отиде са ученицима својим, не добивши никакве користи за душу своју. Но убрзо паде мрак и, по промислу Божјем, Евлогије са ученицима својим изгуби пут; и лутајући по мраку, они се некако опет обретоше пред обиталиштем преподобног Јосифа. И пре но што закуцаше на врата, они чуше где Јосиф и ученици његови псалме, читају и певају. Но чим ови куцнуше у врата, Јосиф сместа престаде са псалмопојањем. А како Евлогије беше ожеднео од врућине, један од ученика Јосифових донесе му воде, која беше мешавина морске и речне воде, и толико горка, да је Евлогије не могаде пити. Тада Евлогије припаде к старцу Јосифу и упита га говорећи: Зашто, о Ава, када ми бесмо код вас ви не псалмисте, а чим отидосмо од вас ви стадосте псалмити? и зашто онда ви пред нама писте вино, а сада ја окусих вашу воду која је слана, горка и не може се пити?
На то ава Јосиф одговори: „Оно мало вина што писмо, то учинисмо из љубави и гостољубља према теби; а ова вода је наша обична вода, коју братија пију свагда“. – Односно пак псалмопојања ава Јосиф одговори, да су га они прикрили са побожном намером, да се не би показали као човекоугодници (ώς άνυρωπάρεσχοι).
Оваквим одговором ава Јосиф искорени код Евлогија оно што је људско, и убеди га да делује тајно а не из човекоугодништва. А Евлогије, веома поучен, рече ави Јосифу: „Заиста је делање ваше у истини и од истине“.
Говораху за ондашње Скитиоте: Када неко сазна за њихову врлину, они је више нису сматрали за врлину него за грех.
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
ФИЛОНИДА,
епископа града Куриона на Кипру
 
Живео у време цара Диоклецијана (284. до 305. г.) и био епископ у граду Куриону на острву Кипру. Због своје хришћанске вере и апостолске ревности би ухваћен заједно са тројицом хришћана и од стране заповедника острва Максима бачен у тамницу. Када његови сазатвореници Аристокло, Димитријан и Атанасије пострадаше мученички (види 20. јуни), стиже нова заповест од цара који наређиваше да се тела хришћана пре убијања насилују и обешчашћују на неприродан начин. Да би избегао такво срамоћење свога тела свети Филонид повеза себи главу и очи и скочи са високе стене и пре но што му тело паде на земљу он испусти своју свету душу и предаде је у руке Божје, што би откривено неким хришћанима на великој удаљености. Незнабошци му узеше тело и у врећи бацише у море, а хришћани га нађоше и чесно погребоше, што све описа епископ Аристон.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АНАНИЈЕ
 
Монах Новгородског Антонијевог манастира; иконописац, дивно живописао иконе; строг извршитељ монашких за вета, он за тридесет три године ни једанпут не изађе ван манастирске порте. Упокојио се у миру 17. јуна 1581. године.
 
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ИСАВРА ЂАКОНА,
и осталих с њим[5]
 


 
НАПОМЕНЕ:
[1]Јулијан, син Констанција, брата Константина Великог, рођен 331. године; спочетка научен хришћанској вери, али поставши цар 361. године, он се јавно одрече хришћанства, због чега и доби назив Одступник.
[2]Тамо се налазио храм посвећен идолима, у близини Халкидона.
[3]Халкидон – град у Витинији, на јужном крају Босфора, спроћу Цариграда.
[4]Јулијан је кренуо у рат против Персијанаца 5. марта 363. г.
[5]У неким Синаксарима спомен Св. мученика Исавра ђакона, и са њим Василија, Инокентија, Феликса, Ермија и Перегрина, врши се данас; по другима пак врши се 6. јула (где и видети опширно о њима).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *