НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » Житија Светих за јун

Житија Светих за јун

4. ЈУНИ
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МИТРОФАНА,
Патријарха цариградског
 
Свети отац наш Митрофан живљаше у време Константина Великог, првог цара – хришћанина. Он беше син Римљанина Дометија, човека царскога рода, јер Дометије беше брат римског цара Прова.[1] Благоразуман, овај Дометије увиде обману и заблуду идолопоклонства, и уверивши се да је хришћанска вера права и истинита, он се одрече лажних богова и поверова у истинитог Бога – Господа нашег Исуса Христа. А пошто у то време беснијаше у Риму велико безбожје идолопоклоничко и свакодневно убијање многобројних невиних хришћана, Дометије напусти Рим и отпутова у Византију са два сина своја, Провом и Митрофаном. Тада у Византији беше епископ богоугодан и свети човек Тит:[2] код њега се настани Дометије са својим синовима, учећи са вери Христовој и закону Господњем, и васпитавајући се у врлинском животу. Видећи да се Дометије свим срцем и свом душом приљубио Христу и пламеним духом служи Господу, епископ га уврсти у црквени клир, рукоположивши га за презвитера. А када се епископ Тит престави ка Господу, Дометије доби његов епископски престо.[3] После кончине блаженог епископа Дометија, на епископски престо ступи његов син Пров.[4] По престављењу пак Прова на архијерејски престо визинтијски би доведен овај свети Митрофан, син Дометијев а брат Провов.
У то време цар Константин Велики допутова у Тракију и задржа се у Византији. Видевши ту светитеља Митрофана, он из разговора са њим увиде да је Митрофан велики угодник Божји; и дивећи се много његовом врлинском животу и мудрости, он га веома заволе. Но желећи да се наслађује његовим богоиадахнутим речима, цар га одведе са собом у Рим.
Убрзо после тога у цара Константина се појави жеља да свој престо пренесе из Рима у Византију, јер му се ово место веома допадало, како због своје лепоте тако и због свог положаја. Налазећи се између Европе и Азије, на обали Босфорског мореуза који спаја Црно Море са Средоземним, ово дивно место је обиловало прекрасним путевима који су се стицали у њега и са сува и са мора, и притом је изобиловало разноврсним плодовима земаљским. Све је то утицало на цара Константина, те је одлучио да ту пренесе престо царевине. Нову престоницу цар украси дивним грађевинама и назва је Нови Рим. Но град се често, по имену свога оснивача, називао Константинопољ, а као престоница царева – Цариград. Преместивши престоницу царевине у Византију, цар Константин преведе тамо из Старога Рима и светог Митрофана, и назва га својим оцем, и издејствова му од светих Отаца Првог Васељенског Сабора назвање патријарха. И тако он би првим патријархом Константинопољским.
У време Првог Васељенског Сабора (325. г.) свети Митрофан већ беше старац од 117 година, па не могавши због престарелости и телесне немоћи узети учешћа у пословима Саборским, он одреди за свога заменика свог хороепископа Александра, човека честитог, светог и старог, који беше много труда уложио око црквеног мира у Тракији и Илирији. Он на Сабору замењиваше свога патријарха Митрофана и бораше се против Арија.
По завршетку овог Васељенског Сабора благочестиви цар Константин Велики замоли све саборске Оце, да заједно с њим пођу у Константинопољ и посете болесног патријарха Митрофана који се налазио на самртном одру. И једне недеље сви они са царем дођоше к патријарху Митрофану, и дуго разговараху с њим. Том приликом цар рече светитељу: Свечасни оче, видим да си изнемогао од старости и од болести, па те молим, реци нам, ко је достојан да буде твој наследник? Свети Митрофан радосна лица одговори цару: Заиста Дух Свети говори сада кроз твоја уста. Јер када пре седам дана размишљах о томе, Господ ми откри да ћу после десет дана отићи из овог света; а после мене ће доћи на престо мој саслужитељ Александар – ваистину достојан избора и дара Духа Светога; после пак Александра наследник престола биће Павле, који је сада чтец.[5] – Затим, погледавши у божанственог Александра, патријарха Александријског, рече му: Брате, и ти ћеш после себе оставити изврсног наследника. – Па, узевши за руку архиђакона његовог Атанасија, изговори: Ево храброг војника Христовог; он ће наследити тебе;[6] и он ће не само јуначки устати, заједно са мојим братом Александром, против аријанског безбожја, него ће и у велике подвиге ући, и њега, са срчаним Павлом, очекују многа страдања.
Тако светитељ изрече ово пророчанство, и десет дана после откривења Господњег он сконча у миру 4. јуна 325. године, пошто поживе сто седамнаест година. А сада светитељ живи у бесконачном животу, стојећи пред престолом Великог Архијереја који је прошао небеса – Христа Спаса нашег, коме слава вавек, амин.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
КОНКОРДИЈА
 
У време цара Антонина[7] настаде тако велико гоњење на хришћане у граду Риму, да нико није могао ништа ни купити ни продати, ако боговима не принесе жртву. Тада у Риму живљаше неки човек Конкордије, високородног порекла. Његов отац Гордијан бејаше у свештеном чину – презвитер. Имајући сина Конкордија, Гордијан га одлично научи разумевању Светога Писма и вери Христовој. Зато Конкордије би произведен за ипођакона од епископа римског Пија, који би мучен за Христа у време цара Марка Аврелија.[8] Овај блажени муж Конкордије и отац његов упражњаваху се дан и ноћ у постовима и молитвама, и милостињу даваху убогима. А молише Господа да им да могућности да избегну свирепости гонилаца хришћана.
Једном блажени Конкордије рече своме оцу: Господине мој, ако хоћеш, дај ми благослов да отидем к светом Евтихију и да се настаним с њим на кратко време, док не престане свирепост непријатеља нашег, цара Антонина. Отац му одговори: Чедо, боље је да останемо овде, да бисмо и ми добили од Господа венце мученичке. На то му блажени Конкордије рече: Венац мученички ја могу добити свуда где на то буде воља Господа Христа, стога ми допусти да идем.
После ових речи отац га пусти, и он отиде к своме рођаку, светом Евтихију, који се тада налазио на свом имању крај Саларијског пута, у близини града Требула. Примивши Конкордија са великом радошћу, блажени Евтихије узнесе благодарност Богу. И они живљаху заједно на том месту, упражњавајући се у молитвама и постовима. Ту к њима долажаху многи болесници који су патили од разних болести. А они молећи се, даваху им исцељења у име Исуса Христа. И слава њихова шираше се по народу. Чу за њих управитељ Турсхе области Торкват, који тада обитаваше у граду Сполету, па позва к себи светог Конкордија, и упита га: Како се зовеш? Он одговори: Хришћанин сам. На то му управитељ рече: Ја те питам за име твоје, а не за Христа твог. Свети Конкордије одговори: Ја ти већ рекох да сам хришћанин и да Христа исповедам. Управитељ му онда рече: Принеси бесмртним боговима жртву, и буди наш пријатељ, па ћу те сматрати као цара, и замолићу господара мог, цара Антонина, да те постави за жреца боговима. Свети Конкордије му одговори: Боље, нека богови твоји остану с тобом. Управитељ продужи наговарати га: Послушај ме и принеси бесмртним боговима жртву. Свети Конкордије одговори: Боље, ти мене послушај и принеси жртву Господу Исусу Христу, да би могао избећи вечне муке. Не будеш ли то учинио, бићеш мучен у вечном огњу ти и боговн твоји.
Тада управитељ нареди да га моткама бију, и баце у општу тамницу. Ноћу дође код Конкордија блажени Евтихије са светим Антимом епископом. Пошто Антим беше друг управитељу Торквату, умоли Торквата да сужња Конкордија пусти к њему на неколико дана. И Конкордије би пуштен ноћу из тамнице, и проведе код Антима не мало дана. За то време Антим рукоположи Конкордија за јереја, и они, живећи заједно, упражњаваху се у молитвама и постовима.
После неког времена Торкват посла по Конкордија, и упита га: Шта си смислио односно здравља свог? Свети Конкордије одговори: Здравље моје јесте Христос, коме ја свакодневно приносим жртву хвале; а ти и богови твоји горећете у паклу.
Тада Торкват нареди да Конкордија обесе о мучилишно дрво. Но светитељ с неописаном радошћу клицаше: Слава Теби, Господе Исусе Христе! А управитељ настојаваше: Принеси жртву великоме богу Зевсу.[9] Блажени пак Конкордије одговараше: Ја нећу принети жртву глувом и немом камену, јер имам Господа мог Исуса Христа коме служи душа моја.
Тада управитељ, разгневивши се, посла Конкордија у најстрашнију тамницу, и нареди да му се на руке и око врата ставе окови, и забрани да нико не улази код њега, јер жељаше да светитеља умори глађу. Но блажени Конкордије, затворен у тамници, стаде узносити благодарност свемоћноме Богу и говорити: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. – И гле, њему се у поноћи јави анђео Господњи, и рече му: Не бој се, него неустрашиво се држи, јер сам ја с тобом.
После три дана управитељ посла у поноћи к њему своја два оружјеносца, наредивши им: Идите и реците сужњу да он, или принесе жртву боговима, или ће му упротивном глава бити одсечена. – Оружјеносци дођоше код Конкордија са идолом бога Зевса, и упиташе га: Јеси ли чуо шта је наредио управитељ? Свети мученик одговори: Ја не знам. Они му рекоше: Или принеси жртву богу Зевсу, или ћеш бити обезглављен. – Тада блажени Конкордије, благодарећи Бога, рече: Слава Теби, Господе Исусе Христе! – и пљуну у лице Зевсу. Видећи то, један од војника извуче мач и одсече главу светитељу. И тако, блажени Конкордије, исповедајући Господа, испусти дух.[10]
После тога дођоше у тамницу два клирика и неки побожни људи, узеше тело светитељево, па га положише недалеко од града Сполета, на месту где извире много воде. Ту, крај гроба блаженог мученика, слепи прогледају, болесни се исцељују, демони се изгоне молитвама светог мученика Конкордија, који предстоји Господу нашем Исусу Христу, који са Оцем и Духом Светим живи и царује кроза све векове, амин.
 
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
ФРОНТАСИЈА, СЕВЕРИНА, СЕВЕРИЈАНА И СИЛАНА
 
Свети Фронтасије, Северин, Северијан и Силан беху послани од првог Петрагоријског епископа Фронтона[11] да проповедају реч Божју. За време проповеди њих ухвати обласни управитељ Сквиридон, и стаде их испитивати: Реците ми, одакле сте, ко сте и како се зовете? Јер ви не само што не принесосте боговима жртве, него и многе друге одвратисте од тога, па и храмове богова порушисте. Реците, каквом влашћу ви то чините? Фронтасије одговори: Ти, управитељу, лишен божанствене врлине, зашто нас испитујеш, када се паштиш да сву истину уништиш? Но размисли најпре, ко ти је створио душу и тело, па ћеш сазнати истину. Незнабожачки идоли су дело руку људских, и не могу нити себи користити нити другима помагати. Сквиридон на то рече: Видим да сте дрски и многоговорљиви, чему се од Учитеља вашег научисте. Северин и Северијан одговорише: Наше речи су испуњене истином, а ти почитујеш идоле, који су камење, од демона понамештено, камење глуво, немо, ништавно. Сквиридон их прекиде: Манте се својих расуђивања, него ако желите да останете у животу, принесите жртву боговима! На то свети Фронтасије одговори: Нама је добитак – живети и умрети за Христа.
Тада управитељ, обраћајући се Силану који је знао свирати у разне инструменте, упита га: А ти, младићу, зашто не приносиш боговима жртву? Свети Силан одговори: Ја приносим жртву Господу мом Исусу Христу, који благодаћу крштења свог уми свет од греховне прљавштине. Управитељ упита: На који начин уми? Силан одговори: Господ мој Исус Христос рекао је својим ученицима: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Који узверује и крсти се, спашће се; а ко не верује, осудиће се (Мт. 28, 19; Мк. 16, 16). Тако и ти, игемоне, ако поверујеш у Христа и крстиш се, бићеш спасен; а ако не поверујеш, бићеш осуђен.
Разљутивши се, игемон нареди да их одведу изван града на губилиште и подвргну најљућим мукама. Притом мучитељи, имајући у виду Спаситеља нашег Исуса Христа, трновим венцем увенчаног, укуцаше мученицима у главе гвоздене клинце правећи облик трновог венца, па мученике приковаше уза стуб. У глави сваког мученика беше по девет клинаца. Но поред свега тога, јарост мучитељева не могаде ни на који начин војнике Христове одвратити од Христа. И пошто игемон ни таквим мучењима не могаде савладати свете мученике, он напослетку донесе смртну пресуду: да им се одсеку главе.
Тада свети мученици, преклонивши на земљу своја колена и препоручивши Богу своје душе, подметнуше вратове своје џелатима и примише мученичку смрт за Христа. Незнабожни војници, одсекавши главе мученицима, бацише тела њихова на земљу непогребена ради поруге. Тада божанствена сила, која беше присутна у њиховим светим телима, учини овакво чудо: тела светих мученика, када изненада наиђе на њих Свети Дух, оживеше, и свако тело, узевши у своје руке своју главу, без икакве помоћи људске устаде на своје ноге, и тако дођоше до реке зване Ил. Ступивши ту на воду, оживела тела светих мученика иђаху по њој као по суву, не оквасивши ноге. А кад пређоше реку, на запрепашћење многих који их посматраху, они изиђоше на високи брежуљак. И дошавши ту до цркве Пречисте Богоматере Дјеве Марије, у којој се свети Фронтон мољаше, свети мученици уђоше унутра. И преклонивши колена, они метнуше главе своје пред ноге светог епископа, а тела своја крстолико распростреше на земљи, и она поново постадоше мртва. Тада свети епископ Фронтон, са презвитером Анијаном и уз учешће многобројног народа, сахрани у том храму Фронтасија, Северина и Силана, чесно и уз небеске песме које су се чуле у ваздуху. Северијана пак, на молбу неке благочестиве жене, он чесно погребе на другом месту, које се налазило на њеном имању, недалеко од светих састрадалника његових.
Ови свети мученици пострадаше у време римског цара Клавдија,[12] прославивши својим делима Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЗОСИМА,
епископа вавилонског (у Египту)
 
Преподобни Зосим, прозван Киликс, пошто је био родом из Киликије,[13] од младости заволе Бога, одрече се света, оде на Синајску Гору, обуче се тамо у монашки чин, и стаде усрдно упражњавати богоугодне подвиге. Ипак он не остаде дуго на Синају. Чезнући за потпуно безмолвним животом пустињачким, он још у младим годинама отиде са Синајске Горе у Либијску област,[14] и тамо се настани у пустом месту званом Амонијак. Ту он стаде живети потпуно усамљено, служећи једино Богу. А ходећи по тој пустињи, он обрете некога старца, одевеног у оштри кострет. Приближивши се к старцу, Зосим хтеде да му се поклони и да по обичају затражи од њега благослов. Али га старац предупреди, рекавши му: Зашто си дошао овамо, Зосиме? Иди одавде, јер ти не можеш овде остати. А Зосим, мислећи да га старац познаје одавно, поклони му се и, измоливши благослов од њега, упита га: Учини ми ту љубав, оче, па ми кажи, откуда ме познајеш? Старац му одговори: Пре два дана јави ми се неки човек необичног изгледа, и рече ми: Ето, к теби иде један инок са Синаја, по имену Зосим; немој му дати благослов да остане у овој пустињи с тобом, јер хоћу да му поверим цркву Вавилонску што је у Египту.
Рекавши то Зосиму, стари пустињак се удаљи од њега на домет баченог камена и стаде на молитву, подигнувши руке своје к Богу. Моливши се тако око два сата он, завршивши своју молитву, опет дође к Зосиму, па загрливши га очински, пољуби га у лице и рече: Чедо моје мило, добро је што си дошао овамо, јер те Бог доведе к мени, да тело моје предаш земљи. Зосим онда упита старца: Колико година, оче, боравиш на овом месту? Старац одговори: Навршује се четрдесет пет година откако сам овде. – Док старац говораше то, лице његово засија као огањ. И обраћајући се понова Зосиму, стари подвижник рече: Мир теби, чедо, моли се за мене. Рекавши то, он леже на земљу, и отиде ка Господу. А блажени Зосим ископа гроб, погребе чесно тело тог великог подвижника; и провевши на том месту два дана, он се врати на гору Синај славећи Бога.
За време боравка његовог у манастиру на Синају, к њему дође један разбојник молећи га и говорећи: Смилуј се на ме, аво,[15] и прими ме у монаштво, да бих у безмолвију, у молитвеном самовању и тиховању, оплакао грехе своје. Ја многа убиства починих, и сада хоћу да одустанем од свих злих дела мојих и да се кајем у све дане живота свог. – Пошто га поучи, преподобни Зосим га обуче у иночки образ. Но после кратког времена преподобни рече покајаном разбојнику: Веруј ми, чедо, теби је немогуће остати овде. Јер ако који великодостојник сазна да си овде, ухапсиће те; исто тако, ако који од непријатеља твојих дозна, убиће те. Зато послушај мене, и ја ћу те одвести у неки удаљенији манастир.
Инок пристаде, и свети старац га одведе у киновију[16] аве Доротеја, која се налазила у близини Газе.[17] Сместивши га у тој обитељи, Зосим се врати у свој манастир на Синајску Гору. А брат овај проведе у киновији аве Доротеја девет година. Но пошто изучи Псалтир и навикну на све монашке трудове, он се понова врати к преподобном Зосиму и рече му: Учини ми ту милост, оче, дај ми натраг моје световно одело, а монашко узми од мене. Преподобни га са тугом упита: Због чега, чедо? Инок му одговори: Као што сам знаш, оче, ево девет година проведох у општежићном манастиру, и колико могох постих се, и живех у уздржању са сваком кротошћу, ћутањем и страхом Божјим, покоравајући се свима, у нади да ће ми Бог по бескрајној доброти својој и по неисказаном милосрђу свом опростити мноштво грехова мојих. Али, поред свега тога, ја свагда видим пред собом дете које ми говори: „Зашто си ме убио“? И то видим не само у сну, него и на јави: и када у цркви стојим, и када Божанственим Тајнама приступам, и када у трапези са братијом једем. Просто ме ни на један тренутак не оставља на миру: куда год ишао, ја пред собом видим то дете, које ми непрестано говори једно и исто: „Зашто си ме убио“? Због тога, оче, ја сам одлучио да идем онамо где сам разбојништво извршио, да би ме ухватили и предали суду. Ја морам да умрем за безумно убиство тога детета.
И тако, узевши од преподобног оца световно одело, инок га обуче и оде у свет. А када дође у град Диоспољ,[18] он би ухваћен и другог дана му мачем одсекоше главу. Тако он отиде к Богу, пошто крвљу својом опра грехе своје.
Ускоро после тога преподобни Зосим, непрекидно мучен неодољивом жељом за животом у пустињском безмолвију, молитвеном тиховању, и тишини, далеко од људи, поново намисли да напусти Синајску Гору. И он, узевши са собом свог ученика Јована, отпутова у пустињу Порфирион. Путујући по тој пустињи, они сретоше два пустињака: један од њих, по имену Павле, беше родом из Галате,[19] а други, Теодор, из Мелитинске области,[20] који се постригао у манастиру аве Јевтимија Великог. И један и други подвижник имађаху на себи одећу од бивоље коже. Преподобни Зосим се са својим учеником настани у близини ових пустињака, око два попришта далеко од њих, и проживе тамо две године. Но једнога дана ученика Зосиминог Јована уједе змија: отров се разли по целом телу његовом, и Јовану удари силна крв из очију, носа, ушију, и он умре.
То веома ожалости блаженог Зосима, и он пође к споменутој двојици пустињака. А они, угледавши га утученог и силно ожалошћеног, и пре но што им Зосим ишта проговори, упиташе га: Шта, аво Зосимо, умре ли брат твој? А он, удививши се њиховој прозорљивости, исприча им на који начин умре његов брат, што је њима и без тога већ било познато. Тада оба подвижника устадоше и са Зосимом пођоше к брату Јовану. А када угледаше мртвог брата где лежи на земљи, они рекоше Зосиму: Не тугуј, аво Зосимо, Бог ће ти помоћи.
После ових речи они се громким гласом обратише мртвацу: Брате Јоване, устани, јер си потребан твоме старцу. – И тог часа мртвац оживе, и устаде са земље. Онда старци потражише змију, па кад је нађоше, растргоше је на двоје. Затим рекоше преподобном Зосиму: Аво Зосимо, ми ти несумњиво саопштавамо вољу Божју: иди на Синајску Гору, јер Бог хоће да ти повери епископство цркве Вавилонске што је у Египту.
Чувши то, преподобни Зосим узе благослов од тих светих пустињака, па се са својим учеником Јованом поново врати на Синај. Но после неког времена ава Синајске Горе[21] посла блаженог Зосима, и друга два брата с њим, у Александрију ради неких послова Синајских манастира. Александријски патријарх блажени Аполинарије задржа их и рукоположи за епископе: једнога у Илиопољ, другога у Леонтопољ, а Зосима у Вавилон Египатски. Јер у старини беху два Вавилона: први – знаменитији и древнији, налазио се у Халдејској земљи, у њему су царовали Навуходоносор и остали халдејски цареви, а други – мање познат и са много мање житеља, налазио се у Египту. Овај град су основали на обали Нила пресељеници из древног Вавилона, и дали му име своје остављене постојбине (= Каиро).
У овом дакле Египатском Вавилону преподобни Зосим, по вољи Божјој и по пророштву светих пустињака, прими архијерејски престо и стаде пасти Христово стадо. Он добро управљаше светом црквом, служећи за пример стаду речју и животом. И проведе он на престолу доста година, и многе упути на пут спасења. А када светитељ зађе у дубоку старост, онда он, видећи своју изнемоглост и очекујући блиску смрт, остави епископски престо и поново се врати на Синај, место свога првобитног боравка. Поживевши ту мало, он сконча у Господу,[22] и сада у хору светих јерараха предстоји Владици нашем, Господу Исусу Христу, коме слава вавек, амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
АСТИЈА,
епископа драчког
 
Пострадао у време цара Трајана, у почетку другог века. Најпре би бијен оловним прутовима и животињским жилама, а потом обнажен и наг распет на дрво. Наго тело његово би намазано медом, да би га осе и стршљенови изуједали. У највећим мукама свети Астије славећи Бога издахну, и прими два венца, и као мученик, и као јерарх.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАЈКЕ НАШЕ
СОФИЈЕ
 
Ова светитељка беше из Енона; кћи побожних и знаменитих родитеља у том крају. Када Софија одрасте, родитељи је удадоше, и она роди у браку шесторо деце. Иако се налажаше усред брига и трзавица овога света, ипак она делима својим показа да бриге и трзавице овога света нису уопште сметња да угоди Богу онај који хоће, ако само извршује заповести Господње и негује богољубиве врлине и дела. Стога ова блажена Софија не изостајаше од цркве Божје; а код своје куће она сву ноћ провођаше у бдењу и молитвама. Пошто јој помреше деца, она постаде мајка свима сирочадима и велика помоћница удовицама. А кад имовину своју раздаде сиротињи, она од тада провођаше живот подвижнички: храна јој беше сув хлеб, а пиће – вода; сузе не престајаху из очију њених; псалми Давидови беху непрестано у устима њеним; не малаксаваше, нити се лењаше у молитви; смиреност њена пред сваким човеком, па и оним најмањим, беше неизмерна; милостиња коју она чињаше свима сиромасима, беше радосна и обилна. Ова блажена подвижница сматрала је да пре треба себе да лишава потребнога него да остави сиромаха без своје помоћи; и више се радовала када је давала него када је примала.
Стога је њу пратило необично чудо: она имађаше један суд пун вина, из кога је давала вино сиромасима; кад год је из тог суда давала сиромасима, увек је видела дивно чудо: суд је стално остајао пун вина; и док је она скривала то чудо и није га обелодањивала другима, налазила је суд пун вина кад год га је отворила. Али када она, жељна да покаже моћ и величину Божју, обелодани то чудо једној својој рођаки, она више не нађе суд пун као раније већ празан. То веома ожалости блажену Софију. И видећи у томе недостојност своју, она се одаде још већем подвижништву, и толико осуши и изнури тело своје, да је једва могла дисати.
У таквим подвизима, усред животних брига и тешкоћа, блажена Софија проведе тридесет и четири године. На крају свога земаљског живота она се постриже и постаде монахиња. И у педесет трећој години свога живота она пређе ка Господу.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
АЛОНИЈА
 
Египћанин; савременик преподобног Агатона и Пимена Великог. Он се у миру преставио у петом веку. Неке његове духовне поуке сачуване су у „Евергетиносу“.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА
ЈОВАНА
 
Игуман свете обитељи Монагријске, близу Кизика.[23] Због поштовања светих икона он за владе Константина Копронима (741. до 775. г.) би бачен у море; и тако пострада за Господа Христа.
 
СПОМЕН СВЕТИХ МИРОНОСИЦА
МАРТЕ И МАРИЈЕ,
Лазаревих сестара
 
Ове две свете сестре Лазареве, из Витаније крај Маслинске Горе, веровале су у Господа Христа још пре но што Он васкрсе њиховог брата Лазара, као што о томе опширно говори свети Апостол и Еванђелист Јован (Јн. 11, 1-45). После васкрсења Лазаревог, а на шест дана пре Пасхе, Господ Христос је био у Витанији на вечери код Симона прокаженог, и ту Му је Марта служила а Марија помазала скупоценим миром ноге и власима главе своје отрла (Јн. 22, 1-8; Мат. 26, 6-13; Мр. 14, 3-9). Марта и Марија су и раније угостиле Господа у дому своме, где им је Господ одржао дивну поуку о „једином што је на потребу“ (Лук. 10, 38-42). По вазнесењу Господа Христа свети Лазар је отишао да проповеда Еванђеље у разним местима. У овоме су му помагале свете сестре његове, Марта и Марија. Обе оне у миру су скончале, али се не зна где. (О светом Лазару видети опширно под 17. октобром).
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
МЕТОДИЈА ПЈЕШНОШСКОГ
 
Пријатељ и саиспосник светог Сергија Радонежског. Са благословом светог Сергија, жељан усамљеничког подвизавања, он се удаљио на реку Јахрому, у Московској губернији. И ту, у храстовој шуми, окруженој барама начинио себи келију за пустињачке подвиге. Брзо се прочуо, и пустињељупци се слегли к њему. С благословом светог Сергија он 1361. године основа општежићни манастир на ушћу реке Пјешноше у реку Јахрому. После дугих и строгих монашких подвига, преподобни Методије у дубокој старости престави се 1392. године. Свете мошти његове почивају у његовој обитељи.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ
ЕЛЕАЗАРА И НАЗАРА
 
Олонецки чудотворци. Дошавши из Грчке, они осно вали Претечев манастир у Олонецком округу. Мирно упокојили у петнаестом веку. Свете мошти њихове покоје се у храму њиховог манастира.
 


 
НАПОМЕНЕ:
[1]Пров или Проб царовао је од 276. до 282. године.
[2]Св. Тит био на византијском епископском престолу од 242. до 272. год.
[3]Дометије био епископ Византије од 272. до 303. године.
[4]Пров епископствовао од 303. до 315. године.
[5]После св. Митрофана патријархом цариградским стварно би св. Александар (од 325. до 340. год.), а после њега св. Павле, који је са извесним прекидима патријарховао од 341. до 350. године.
[6]После св. Александра, који се налазио на александријском престолу од 312. до 328. године, св. Атанасије стварно постаде патријарх александријски, и био је на александријском престолу од 328. до 373.. Он је многа гоњења поднео од аријанаца и аријанствујућих царева. Неколико пута се скривао из града, и спасавао на Западу и у пустињи; понекад су га аријанци изгонили из Александрије. Исте судбине са њим био је и св. Павле, патријарх Константинопољски.
[7]Римски цар Антонин, прозван од незнабожаца Пијем, тј. Побожним, царовао од 138. до 161. године.
[8]Марко Аврелије био на римском царском престолу од 161. до 180. године.
[9]Зевс, по римски Јупитер, сматран је за главно божанство, за оца богова и људи, и за господара неба и земље, громова и муња, ветрова и киша.
[10]То је било око 175. године.
[11]Петрагоријски епископски престо називао се друкчије Перичским. Град Перич находио се у јужној Галији.
[12]Царовао од 41. до 54. године.
[13]Киликија – област у Малој Азији, граничи Сиријом а јужно обалом Средоземног Мора.
[14]Либија – покрајина у северној Африци, западно од Египта.
[15]Ава – сиријска реч, значи отац. Овај назив се обично давао старешинама манастира, а и старијој братији. Инок почетник такође се обраћао овом речју своме духовнику, под чијим се руководством налазио.
[16]Киновија = општежиће, општежићни манастир; од грчких речи: κοινος = општи, βιος = живот.
[17]Град Газа – на источној обали Средоземног Мора, на крајњем југу Палестине, недалеко од Египта; у то време важан трговачки град; о ави пак Доротеју видети под 5. јуном.
[18]Диоспољ – палестински град, на северном путу од Јерусалима ка Јопи (= Јафи), касније назван Лида.
[19]Галата – Галатија, мала али родна покрајина Мале Азије, између Витиније, Понта и Кападокије.
[20]Мелитина – област у северном делу Мале Јерменије, недалеко од реке Еуфрата.
[21]Манастири Синајске Горе налазили су се под управом једног заједничког старешине – аве Синајске Горе.
[22]Скончао крајем шестога века.
[23]По некима преп. Јован је био игуман на Кипру.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *