НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА » Житија Светих за јун

Житија Светих за јун

14. ЈУНИ
 
ЖИТИЈЕ И ЧУДЕСА СВЕТОГ ПРОРОКА
ЈЕЛИСЕЈА
 
Свети пророк Јелисеј беше син Сафата из племена Рувимова. Родио се у граду Авелмеолу, и био велики чудотворац. Само рођење његово би пропраћено чудесним појавама. У граду Силому, далеко од Јерусалима, бејаше златна јуница, којој Израиљци, залутали у идолопоклонство, приношаху жртве и клањаху јој се као богу. У часу рођења Јелисеја та бездушна јуница тако силно зарика, да се рикање њено чу чак у Јерусалим. Док се сви веома чуђаху томе, један свештеник, пун Светога Духа, рече: Данас се роди велики пророк Божји, који ће порушити идоле и сатрти силне.
Када Јелисеј постаде пунолетан, проводећи живот у девственој чистоти, ради што већег угађања Богу, Бог га позва на пророчку службу. И то на следећи начин. Једном Јелисеј ораше земљу са дванаест јармова волова. У то време свети пророк Илија беше на гори Хориву у разговору са Богом, и Бог нареди Илији да иде и помаже Јелисеја за пророка место себе. Отишавши, свети Илија нађе Јелисеја где оре, огрну га својим огртачем, каза му вољу Господњу, одреди га да буде пророк и нареди му да иде за њим. Јелисеј одмах остави све и беше готов да свим срцем следује светом пророку Божјем Илији, само га замоли за дозволу да отиде до дома свог и опрости се са оцем и мајком. И дозволи му свети Илија. Отишавши дома, Јелисеј узе један пар волова, са којима је орао, закла их, и на дрвима од плуга испече месо, и угости присутне људе и суседе. После тога целива оца и матер, па отиде за Илијом, и служаше му, учећи се од њега познању многих тајана Божјих (3. Цар. 19, 15-21).
Благодаћу Божјом Јелисеј постаде пророк, не мањи од учитеља и наставника свог, Илије светог. А када Бог хоћаше да слугу свог Илију узме у вихору на небо, и да га пресели у рај, Илија упита Јелисеја, какав дар жели од Бога да му он молитвом својом измоли. „Ишти, рече Илија Јелисеју, шта хоћеш да ти учиним, докле се нисам узео од тебе“. Јелисеј не заиска себи нешто временско земаљско, јер ништа не требаше на земљи он који ради Бога беше оставио све и беше сиромашан духом и стварима; не заиска он од Илије ни здравља телу свом ни дуг живот, јер, очекујући наследити живот вечни, он не жељаше дуговечност у овом временском животу; него заиска двоструку благодат Светога Духа што беше у светом Илији. Нека буде, рече Јелисеј, тај дар пророштва и дар чудотворства, што је у теби, двоструко већи у мени, да бих људе, који су оставили Бога и залутали у служење Ваалу, могао речју пророчком учити, и учење своје чудотворством потврђивати, и тиме их опет обратити к једином истинитом Богу. – Илија пристаде условно на Јелисејево тражење, рекавши му: „Ако ме видиш кад се узмем од тебе, биће ти тако“. – И кад иђаху даље разговарајући се, појавише се пред њима огњена кола и огњени коњи, који их разделише, и Илија би узет вихором на небо. А Јелисеј гледајући то викаше: Оче мој! оче мој! кола Израиљева и коњици његови!
И кад, напослетку, Јелисеј престаде већ видети та огњена кола, која заједно са Илијом ишчезоше у небеским висинама, он стаде плакати за њим као за оцем својим, раздирући хаљине своје. И угледа где светим Илијом спуштен с висине паде на њега огртач, и узе га на утеху своју, и као знак добијеног двоструког духа Илијиног. И чуваше огртач као најскупоценије благо, или као драгоцену царску порфиру, и њиме учини исто чудо као и Илија раније: желећи да пређе реку Јордан, он удари огртачем по води, и раступи се вода тамо и амо, и пређе Јелисеј по суху. Видевши то чудо синови пророчки који живљаху у Јерихону, рекоше: „Почину дух Илијин на Јелисеју“. И дошавши к њему поклонише му се до земље (4. Цар. 2, 1-15).
Дошавши у Јерихон свети Јелисеј остаде неко време у њему. Житељи града дођоше к њему и рекоше: Гле, добро је живети у нашем граду, као што видиш господине; али је вода рђава и земља неродна. А Јелисеј им рече: Донесите ми водонос, и метните у њега соли. Када они то урадише, он узе водонос, изиђе на извор, баци се у њега и рече: Овако вели Господ: исцелих ову воду, и неће бити више од ње смрти и неродности. – И поста вода здрава по речи Јелисејевој.
После тога свети Јелисеј отиде из Јерихона у град Ветиљ, чији житељи – Израиљци, одступивши од Бога, клањаху се идолима. Кад се приближи граду, мала деца која се играху на путу, видећи светог пророка да је ћелав, стадоше му се ругати вичући: ходи, ћело! ходи ћело! – А свети Јелисеј, прошавши поред њих, обазре се и, видећи где трче за њим и ругају му се, прокле их именом Господњим. И гле, истрчаше две медведице из шуме, и растргоше четрдесет и двоје деце, а остала деца једва утекоше у град. Ову казну пророк Божји наведе на ту децу по праведном суду и пресече им живот, да не би, пошто одрасту, постали гори по нарави; и да би њихове родитеље казнио за њихово идолопоклонство и дао им наук да децу своју васпитавају у страху Божјем и чесном поштовању слугу Божјих. – Из Ветиља Јелисеј оде на гору Кармил, и отуда се врати у Самарију.
У то време Израиљци заратише на Моавце, и то са овог разлога. Цар Моавски, чија земља веома изобиловаше стоком, сваке године даваше као данак цару Израиљеву сто тисућа јагањаца и сто тисућа оваца под руном. Али кад цар Израиљски Ахав умре, одметну се цар Моавски од цара Израиљева, и престаде давати уобичајени данак. Тада Јорам, син Ахавов, који цароваше над Израиљем у Самарији и држаше се безбожја очева, сабра своју војну силу. Усто позва у помоћ Јосафата, богоугодног цара Јудејског из Јерусалима, и потчињеног му цара Едомског. И крену на Моав преко пустиње Едомске. А по промислу Божјем у пуковима се налажаше и свети пророк Јелисеј. Седам дана путоваху ова три цара са својом војском, и не беше воде ни за људе ни за стоку; и већ сви изнемогаваху од жеђи. И Јорам, цар Израиљев, рече са уздахом: Сабра Господ нас три цара, да нас преда у руке Моавцима. А цар Јудејски Јосафат упита: Нема ли ту при пуковима који пророк Господњи, да упитамо Господа преко њега? А један између слугу цара Израиљева одговори и рече: Овде је Јелисеј, син Сафатов, који служаше пророку Илији, поливајући му водом руке. А цар Јосафат рече о Јелисеју: У њега је реч Господња.
Тада сва три цара отидоше к светом Јелисеју и молише га да се помоли Господу за њих, да му Он открије шта њих очекује. Но свети Јелисеј рече Јораму, цару Израиљеву: Шта је мени до тебе? Ти иди ка пророцима оца свога Ахава и ка пророцима матере своје Језавеље, па њих питај да кажу шта ће вас снаћи. А Јорам, цар Израиљев, рече му са смирењем: Ради тога ли Господ сабра нас три цара, да нас преда у руке Моавцима? Јелисеј му одговори: Тако да је жив Господ сила, пред којим стојим, када не бих поштовао богоугодног цара Јосафата, не бих марио за тебе идолопоклоника, нити бих те погледао; него доведите ми гудача. И би доведен к њему гудач – левит, који је дивно умео певати псалме Давидове. И кад гудач певаше, сиђе Дух Свети на Јелисеја, и он пророкујући рече: Начините дубоке јаме по овој долини, јер овако вели Господ: нећете видети ни дажда ни ветра, а јаме ће се напунити воде, те ћете пити и ви и људи ваши и стока ваша, па ће чак и Моавце Господ предати у руке ваше, и победићете сву силу њихову, и раскопаћете све утврђене градове њихове, и посећи ћете сва доброродна дрвета њихова, и затрпаћете камењем и земљом све изворе водене, и опустошићете сву земљу Моавску.
И збише се све ове речи пророкове. Јер сутрадан, када благочестиви цар јерусалимски Јосафат приношаше Богу жртву рукама свештеничким, сви људи угледаше где Едомским путем тече вода, која најпре достиже до места где беше Јосафатова војска, па затим, разливајући се по околини, испуни све јаме по долина и јаруге, и сва се земља натопи и накваси. И пошто се сви домила напише воде и окрепише, ударише на Моавце, разбише их до ногу, и сву земљу Моавску опустошише, по речи пророка Божјег, па се победнички свечано вратише у своју земљу (4. Цар. 3, 5-27).
Једном нека удовица, супруга једног од синова пророчких, са болом говораше пророку Јелисеју: Слуга твој, муж мој, умре; а ти знаш да се он бојао Господа. Сада пак дође зајмодавац, код кога се мој муж задужно много, и не нашавши код мене ништа што би могао узети, јер сам убога, он хоће да узме у робље два сина моја, који су ми утеха у удовиштву мом и зенице су очију мојих.
Сажаливши се на удовицу и њену децу, свети пророк Јелисеј упита је: Шта желиш да ти учиним? Кажи ми, шта имаш сада у кући својој? Она му одговори: Слушкиња твоја нема у кући ништа до судић уља. Тада јој свети пророк рече: Иди, ишти од својих суседа што већи број празних судова, па се затвори у кућу са синовима својим, и налевај од свога уља у све те судове, и они ће се напунити.
Удовица учини како јој рече пророк: потражи од суседа празне судове, донесе их у кућу, затвори за собом врата, и налеваше уље из свога суда у празне судове; при томе јој синови помагаху: додаваху јој судове и налеваху их, и у њеном суду уље не нестаде него течаше као из извора. А кад се судови напунише, она рече синовима својим: Дајте ми још судова. Синови јој одговорише: Нема више празних. Тада престаде тећи уље и из удовичина суда. Удовица с великом радошћу похита к Божјем човеку и обавести га о том чуду. Свети Јелисеј јој онда рече: Иди, продај уље, и одужи се; а што претече, оним се храни са својим синовима.
После тога једном пролажаше свети пророк Јелисеј кроз град Сунам. Ту га једна богата жена устави да једе хлеба, и угости човека Божјег с радошћу. А кроз тај град пророк Јелисеј је често пролазио: и кад је са Кармила ишао на Јордан, или у Галгал, или у Јерихон, и кад се отуда враћао на Кармил; и после овог позива жениног кад год кроз град пролажаше, он увраћаше у кућу њену да једе хлеба, пошто она беше побожна и добродетељна. И та жена рече своме мужу: Уверила сам се да је свет овај човек Божји што често пролази кроз овај град. Зато да му начинимо малу клијет, и да му наместимо постељу и сто и столицу и свећњак, па кад с пута сврати к нама, нека се има где одморити.
Тако и урадише. И свети пророк кад год биваше у том граду, увек становаше у тој клијети. Једном одмарајући се у тој клијети, ради њега начињеној, човек Божји размишљаше на који начин да се одужи овој гостољубивој и добродетељној жени. И рече момку своме Гијезију: Зови ову Сунамку. И он је дозва. Када она уђе, човек Божји јој рече: Ето ти се стараш о нама; чиме да ти узвратимо за то? имаш ли што да говорим цару, или кнезу, или војводи? Она одговори: Немам никакве молбе за њих, јер живим усред свога народа.
Када жена оде, свети пророк упита Гијезија, чиме да узврати тој жени за њена доброчинства. Гијезије му одговори: Ова жена нема деце, а муж јој је стар, зато умоли Бога да јој да наследника – сина. Угодник Божји учини тако: узнесе Богу топлу молитву за жену ту. И обавештен од Бога да му је молитва услишена, он понова позва Сунамку преко момка. И рече јој: До године у ово доба грлићеш сина. А она, поклонивши му се, рече: Молим те, човече Божји, немој варати слушкиње своје. Светитељ је онда убеди да верује његовој нелажној речи. Потом затрудне жена, и роди сина друге године у исто доба, као што јој рече свети пророк. И дете одрасте. И кад једном у време жетве изиде к оцу своме и к жетеоцима, он после кратког времена рече оцу: Глава ме боли. Отац нареди слузи да га однесе матери. Слуга га узме и однесе матери. И лежаше на крилу њезину до подне, па умре. Она онда узе мртвог сина, однесе га у пророкову клијет, положи га у његову постељу, па изиђе и затвори врата. Потом зовну свог мужа, али му ништа не каза о смрти сина, него га замоли говорећи: Пошљи ми једнога момка и једну магарицу да отрчим до човека Божјег, и брзо ћу се вратити. Муж је упита: Зашто данас хоћеш да идеш к њему? нити је младина ни субота. (Јер у те дане код светог пророка Јелисеја, који је живео на гори Кармилу, сабираху се људи ради славословљења Бога, и ради поуке). А жена му одговори: Иако није ни субота ни младина, ипак ћу ићи.
И она хитно отпутова к светоме. Када се пак приближаваше гори Кармилској, човек Божји, провидећи њен долазак, рече слузи своме Гијезију: Ето Сунамка долази. Трчи јој у сусрет, и реци јој: Мир теби! – Изишавши јој у сусрет, Гијезије јој рече: Мир теби! мир мужу твоме! мир детету твоме! А она рече: Мир. Но када дође к светом Јелисеју на гору, она паде пред њим и загрли му ноге. Гијезије приступи, желећи да је одгурне, али му свети Јелисеј рече: Остави је, јер јој је сада душа уцвељена, а Господ сакри од мене жалост њену и не откри ми. – А жена рече: Еда ли сам искала сина од господара свога? ниси ли га ти сам, господару мој, измолио мени од Бога? не говорах ли ја теби: немој ме варати? И ето, син мој сада умре.
Сажали се човек Божји на жену и, давши свој штап Гијезију, нареди му да брзо иде и метне тај штап на умрло дете. Но мати умрлог детета, не задовољивши се тиме, припаде к светом пророку и рече: Тако да је жив Господ, и тако да је жива душа твоја, нећу те се оставити. – Тада свети Јелисеј устаде и пође заједно са њом. Међутим Гијезије отиде напред и метну штап на лице детету, али дете не показа знаке живота. И вративши се, срете човека Божјег и каза му да дете не васкрсе. Када свети пророк Јелисеј отиде у град и у женину кућу, он се попе у ону клијет где на његовој постељи лежаше умрло дете. Онда затвори врата и помоли се Господу. Потом стаде, и леже на дете метнув уста своја на уста његова, и очи своје на очи његове, и руке своје на руке његове, и колена своја на колена његова, и дуну на њега, те се загреја тело детету. Онда пророк устаде, похода по соби, па се опет пружи над дететом. Тако би до седам пута. После тога дете отвори очи своје. Тада свети Јелисеј дозва Гијезија и нареди му да зове дететову мајку. Када она уђе, он јој рече: Узми сина свог! – И паде жена к ногама његовим, клањајући му се до земље; и узе сина свог, радујући се и хвалећи Бога.
После тога пророк Божји Јелисеј отиде у Галгал, место где некада Израиљци, улазећи у обећану земљу пређоше реку Јордан. У Галгалу се свети Јелисеј задржа дуже. И наступи глад у тој земљи. Са пророком беху и ученици његови, подражавајући његов богоугодни живот у чистоти и сиромаштву, слично монасима у новој благодати. Борављење човека Божјег са ученицима беше на усамљеном тихом месту. Свети Јелисеј рече једном момку свом: Пристави велики котао и скувај зеље синовима пророчким. – А њих беше око сто душа. Један ученик отиде у поље да набере зеља, и нађе неки дивљи плод сличан грожђу, зван коликинтида, врло горак, због чега су га неки називали и жуч земље. Плод тај врло је штетан по здравље, мада се употребљава у лековима; но употреба у већој количини изазива смрт. Не знајући све то, ученик набра пун плашт тога плода, и метну у котао да се скува. Кад вариво би готово, усуше ученицима да једу. Једући, они осетише горчину а уједно и болове, и у страху повикаше к светом Јелисеју: Смрт је у котлу, човече Божји! – И престадоше јести, јер беше немогуће. Свети Јелисеј нареди да саспу мало брашна у котао; не зато да би брашном одстранио шкодљивост јела, него да би сакрио своје чудотворство. И вариво постаде пријатно, и шкодљивост се претвори у лек, и сви се наједоше и исцелише (4. Цар. 4, 38-41).
У то време дође к светом пророку Божјем неки богољубиви човек из града Вал-Салисе, и донесе му двадесет малих хлебова јечмених од првопожњевеног јечма. Човек Божји нареди да се ти хлебови разделе његовим ученицима. А слуга му рече да ти мали хлебови неће бити доста на сто људи. На то му свети пророк рече: Ти раздели свима, нека једу; јер тако вели Господ: сви ће се они најести, и претећи ће им. И би тако: сто људи једоше досита и, по речи Господњој изреченој устима пророка, претече много парчади (4. Цар. 4, 42-44).
У те дане разболе се од губе[1] чувени војвода цара Сирскога Нееман; он беше врло храбар и срећан у биткама, зато беше у великој части у господара свог, цара Сирског. Болујући дуго, Нееман не налажаше лекаре који би га могли излечити. Једном изиђе из Сирије једна чета војника и зароби у земљи Израиљској малу девојку, и предаде је жени војводе свога Неемана. Та девојка беше слушала од својих родитеља о светом пророку Јелисеју, и о великим чудесима која бивају молитвама његовим. И она рече својој госпођи, којој служаше: Када би господин наш отишао к пророку Божјем у Самарију, он би га ослободио од губе.
Жена Нееманова обавести о томе Неемана. Нееман отиде к своме господару, цару, исприча му све, и замоли га да га пусти у земљу Израиљску, у Самарију, к пророку Божјем ради исцељења. Цар га не само пусти него му и писмо даде за цара израиљског Јорама, сина Ахавова. Нееман, поневши са собом даре за човека Божјег: десет таланата сребра и шест хиљада златника и десеторе дивне стајаће хаљине, отпутова у земљу Израиљску, и предаде цару Јораму писмо од свога цара. У писму је било написано: Ето, кад ти дође ово писмо, знај да послах к теби Неемана, слугу мога, да га ослободиш од губе.
Прочитавши писмо цара сиријског, цар израиљски Јорам се веома снужди и, раздравши хаљине на себи, рече: Зар сам ја Бог који може усмрћивати и оживљавати, те шаље к мени губава човека да га ослободим од губе? Погледајте и видите како само тражи повод да би заратио на мене. – Сазнавши да цар, веома потресен, раздра хаљине своје, свети пророк Јелисеј посла к цару и поручи: Што се потресаш, и зашто си раздро хаљине своје? Нека Нееман одмах дође к мени, да позна да има пророк Божји у Израиљу.
Нееман дође са коњима и колима својим, и стаде на вратима дома Јелисејева. Свети Јелисеј посла к њему слугу свога са поруком: Иди, окупај се седам пута у Јордану, и оздравиће тело твоје, и очистићеш се. – Нееман се расрди на пророка и пође говорећи: Ја мишљах, он ће изаћи к мени, и стаће, и призваће име Господа Бога свог, и метнуће руку своју на губава места тела мог, и очистити губу, а он ми наређује да идем на Јордан. Зар реке у Дамаску Авана и Фарфар нису боље од Јордана и свих вода Израиљских? Зар се не би могао у њима окупати и очистити?
Рекавши то, Нееман крену гневан из Самарије. Но слуге његове саветоваху му путем да се не оглуши о наређење пророка Божјег, и говораху му: Да ти је пророк наредио да урадиш нешто врло тешко, зар ти не би извршио његово наређење? а он ти нареди једну ситницу: да се окупаш у Јордану, па ћеш се очистити. А ти ни то нећеш да учиниш.
Нееман прими савет својих слугу, упути се на Јордан, сиђе с кола, и зарони у Јордан седам пута, као што му беше наредио човек Божји, и тог часа се тело његово очисти од губе, и он изиђе из реке свеж и здрав као младић. Онда се он са целом пратњом својом поврати к светом Јелисеју и, ставши пред њим, рече: Ево сада познах да нема Бога нигде на земљи до у Израиљу; стога прими од слуге свога ове дарове које ти донесох. – И Нееман понуди човеку Божјем злато, сребро и хаљине. Али свети Јелисеј му рече: Тако да је жив Господ, пред којим стојим, нећу примити ништа. – И наваљиваше Нееман на пророка да узме донесене дарове, али он остаде неумољив, и не узе. Тада се Нееман обрати светоме са молбом, рекавши: Допусти слузи твоме да узме са собом од ове земље колико могу понети две мазге; одневши ту земљу дома, ја ћу подићи жртвеник Господу Богу Израиљеву, јер од сада слуга твој неће више приносити жртава другим боговима него само Једном Истинитом Богу. – Свети Јелисеј му допусти да узме што иште, и отпусти га с миром.
Када Нееман оде од човека Божија Јелнсеја, слуга светог пророка Гијезије рече у себи: Ето, господар мој учини велику доброту Нееману Сирјанину, а не хте да прими од њега дарове. Тако да је жив Господ, потрчаћу за њим и узећу што од њега. – И Гијезије отрча за Нееманом. А кад га Нееман угледа где трчи за њим, скочи с кола својих и пође му у сусрет. Пошто се поздравише, Гијезије рече Нееману: Господар мој посла ме да ти кажем: ево, баш сад дођоше к мени два младића из горе Јефремове, пророчки ученици, стога дај за њих талант сребра и две стајаће хаљине. А Нееман рече: Узми два таланта, и хаљине. – И сложи Нееман два таланта сребра у две вреће, и даде Гијезију два момка своја да му понесу сребро, и усто две стајаће хаљине.
Гијезије стиже у сумрак кући са два момка, узе дарове, момке одасла натраг, а дарове сакри. Онда отиде и јави се господару своме. Свети Јелисеј га упита: Откуда долазиш, Гијезије? Гијезије одговори: Никуда није ишао слуга твој. На то му свети Јелисеј рече: Зар срце моје није ишло с тобом и није видело, како онај човек сиђе с кола и изиђе ти у сусрет, и како ти узе од њега сребро и хаљине: и зар ја не знам да си ти намеран да за то сребро купиш себи градине, маслињаке, винограде, овце, говеда, робове и робиње? Зато губа Нееманова нека прионе за те и за семе твоје до века. – И отиде Гијезије од Јелијсеја губав и бео од губе као снег (4. Цар. 5, 1-27).
Једном ученици пророчки рекоше светом Јелисеју: Гле, обиталиште у коме живимо око тебе тесно нам је; него да отидемо на Јордан, па да узмемо сваки по брвно и начинимо онде себи обиталишта где ћемо боравити. Свети им рече: идите. А један од ученика кротко позва и њега да пође с њима, рекавши му: Пођи и ти, оче, са слугама твојим. И човек Божји пође с њима. И дошавши на Јордан, они стадоше сећи дрва. При томе, једноме док сецијаше дрво, спаде секира са држаље и паде у воду; а он повика говорећи: авај господару мој, ову секиру ја узех на послугу од пријатеља. А човек Божји упита: Где је пала секира? Онај му показа место. Светитељ одсече дрво и баци га онамо, и секира исплива на површину воде. И рече светитељ дрвосечцу: узми је. И овај пружи руку своју, те је узе (4. Цар. 6, 1-7). У овог светог човека бејаше тако велика сила по Богу, да је чак и природну тежину железа могао толико умањити да је железна секира пловила поврх воде као опали лист с дрвета.
Свети пророк Јелисеј видео је оно што се дешава на великој даљини као да се дешава ту, пред његовим очима. Тако, цар Сирски кад војеваше на Израиља, много пута се саветовао са доглавницима својим како да направи заседу за цара Израиљског, и одређивао је једно или друго место, где је одред војске имао да буде у заседи. Но свети Јелисеј, провидећи то, слао је к цару Израиљском и предупређивао га, говорећи: Чувај се да не идеш онуда, јер су тамо Сирци у заседи. – Цар је слао тамо да се провери је ли то истина; и уверивши се да је тако, добро се чувао и није прилазио томе месту, већ је слао своје војнике који су изненада нападали на Сирце и разбијали их. А то се дешавало не једанпут, и не двапут.
Сазнавши за то, смути се срце цару Сирском, и он сазва своје доглавнике, и упита их: Зашто ми не кажете, ко доставља моје тајне цару Израиљском, и предаје ме у руке његове? А један од њих одговори му: Нико, царе, господару мој; и то бива не од нас; него у Израиљу има пророк Јелисеј који доставља цару Израиљеву све речи које проговориш и у тајној ложници својој. Тада цар рече: Идите, дознајте где је тај пророк, да пошљем војнике да га ухвате и доведу к мени.
Они дознадоше да се пророк Јелисеј налази у Дотаиму, и обавестише о томе цара. Цар посла тамо коњицу, кола и велики одред војске; и они дошавши ноћу опколише град. Сутрадан зором слуга Јелисејев изиђе, а то војска сиријска опколила град са мноштво коња и кола, и он, утрчавши к светом Јелисеју, повика: Јаох господару, шта ћемо радити? Свети Јелисеј му одговори. Не бој се, јер је више наших него њихових.
И помоли се Јелисеј Богу, говорећи: Господе, отвори сада очи слузи твоме, да види силу Твоју. – И Бог отвори очи момку Јелисејевом, и он виде, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисеја. И изиђе свети Јелисеј са слугом својим из града ка Сирцима, а и они пођоше ка њему. И помоли се Јелисеј ка Господу, говорећи: Господе, ослепи овај народ! – И ослепи их Господ на молбу Јелисејеву. Тада им рече Јелисеј: Није ово пут и није ово град, куда треба да идете; него хајдете за мном, и ја ћу вас одвести к човеку кога тражите. И одведе их у Самарију. А кад дођоше у Самарију, помоли се Јелисеј Богу, говорећи: Господе, отвори им очи да виде где се налазе. – И Господ им отвори очи, и они угледаше да се налазе усред Самарије. А цар израиљски, сазнавши за њихов долазак, и видевши их, упита светог Јелисеја: Наређујеш ли, оче, да их уништим? Но свети одговори: Не, немој их уништавати, јер их ти ниси довео овамо, нити си их својим оружје.м заробио; него им изнеси јело и пиће нека једу и пију, па их онда пусти да иду своме господару. – И цар им уготови гозбу велику, те једоше и пише; па их отпусти, и они отидоше к цару своме; и од тада престадоше најезде из Сирије у земљу Израиљеву (4. Цар. 6, 8-23).
Пошто прође много времена после овога, цар сирски Венадад скупи сву војску своју, крену у рат против цара израиљског Јорама, и дошавши опколи Самарију, престоницу царева израиљских, где се тада налажаше и свети пророк Јелисеј. У граду настаде велика глад, те су убоги људи и децу своју јели. А кад једном цар израиљски хођаше по бедемима градским, једна жена повика к њему говорећи: Помагај, царе господару! – Цар јој одговори: Ако ти Господ не помаже, како ћу ти ја помоћи? с гумна ли, или из пивнице, да ти дам неку прехрану? Уосталом, реци шта хоћеш. – Жена се онда стаде жалити на другу жену, говорећи: Ова жена рече ми: дај сина свога да га поједемо данас, а сутра ћемо појести мога сина. И скувасмо сина мога и поједосмо га. А сутрадан рекох јој: дај сина свога да га поједемо. Али она сакри свога сина.
Кад цар израиљски чу речи женине, раздра хаљине своје, и страшно се разгневи на пророка Божјег Јелисеја, што га овај саветом својим задржаваше да се не покори цару сирском и да му не преда град у руке него да чека помоћ Божју. И рече цар у гневу: Тако да ми учини Бог и тако да дода мени казну, ако глава Јелисејева остане данас на њему! – И одмах посла џелата да одсече главу пророку. А човек Божји сеђаше у својој кући, и старци израиљски сеђаху код њега. И рече свети Јелисеј присутним старцима: Знате ли да цар Јорам, син убице Ахава који уби невиног Навутеја, посла џелата да ми овде одсече главу? Но ви добро закључајте врата и не пуштајте га овамо док сам господар његов, који га је послао, не дође овамо; ето чује се и бахат ногу господара његова за њим.
Док свети говораше ово, цар сустиже послатог џелата и обустави извршење казне; јер се цар после своје зле одлуке раскаја, и сам лично похита за посланим џелатом, да овај не би извршио зло наређење. Знао је цар да је пророк Јелисеј свет и невин, и да је врло потребан израиљском царству, јер многима чини добра. И дошавши к пророку Божјем, цар рече: Гле, колико зло посла на нас Господ! Чему ћу се још надати од Њега? Предаћу град цару сирском и поклонићу му се, да не бисмо сви помрли од глади; јер је боље да останемо живи потчинивши му се, него да, противећи му се, помремо од глади.
Но свети пророк Јелисеј рече цару и свима присутнима: Чујте реч Господњу! Овако вели Господ: сутра у ово доба на вратима Самарије биће мера белога брашна за сикал, и две мере јечма за један сикал. – А великаш, на којега се руку цар наслањаше, одговори човеку Божјем и рече: Када би Господ и небо отворио, па неће бити тако како ти говориш. Свети Јелисеј му на то рече: Ево, ти ћеш то својим очима видети, али нећеш од тога хлеба јести.
Умиривши се мало, цар оде у своју палату. И те ноћи, када се свети Јелисеј мољаше ка Господу Богу за ослобођење града, Бог посла велику пометњу у војску сирску: јер Господ учини те се у околу сирском чу звека оружја, лупа кола, рзање коња и вика неке огромне војске, те Сирци рекоше један другоме: ето, цар израиљски најмио је против нас цареве Хетејске и цареве Мисирске, и они му дођоше у помоћ са својим војскама. – Страховито уплашени, Сирци повикаше: Бежимо одавде! бежимо! – И ноћу по мраку заједно са својим царем они побегоше, оставивши шаторе своје и коње своје и магарце своје и све што беше у логору њиховом, спасавајући голе животе своје.
А те ноћи око градских врата сеђаху четири губава човека, и рекоше један другоме: Што ми седимо овде, очекујући смрт? Ако уђемо у град, у граду је глад, и ми ћемо умрети од глади; ако и овде останемо, опет ћемо умрети; него хајде да ускочимо у сирски логор, па ако нас поштеде, остаћемо у животу, ако ли нас погубе, погинућемо; боље је да умремо од мача него од глади овако се страшно злопатећи. – Тако се договоривши, они устадоше и ноћу пођоше у сирски логор. Ушавши у логор, они не нађоше ниједног човека; прошавши до средине логора, такође никога не видеше; и много се томе чуђаху. Онда уђоше у један шатор, и наједоше се и напише се, и покупише из њега сребро и злато и хаљине, и отидоше те сакрише. Па се вратише и уђоше у други шатор, те покупише и из њега што могаху понети, и сакрише. Затим рекоше међу собом: Нерадимо добро; данашњи дан је дан радосних вести, а ми ћутимо; ако ушчекамо до зоре, бићемо криви за велики грех; зато похитајмо у град да известимо царев дом.
Дошавши до градских врата, они дозваше вратаре градске, и рекоше им: Ми идосмо у сирски логор, и не видесмо тамо ниједног човека, и не чусмо гласа човечијег: само су остали коњи повезани и магарци, и шатори на својим местима, препуни богатства. – Вратари градски известише о томе царев дом. Цар устаде по ноћи, сазва дворјане и стаде се с њима саветовати; па посумњавши, рече: Казаћу вам у чему је ово лукавство Сираца. Они знају да ми гладујемо, зато отидоше из логора да се сакрију у пољу говорећи: кад изиђу из града, похватаћемо их живе и ући ћемо у град. – Дворјани саветоваше цару да се пошаље извидница која би то извидела. И посла цар два коњаника. Они одоше у логор сирски и никог не нађоше, па одјурише пут Сираца све до Јордана; и гле, по свему путу бејаше пуно хаљина и оружја, које Сирци побацаше бежећи у великом страху. Тада се вратише извидници и обавестише цара и народ. Народ онда појури из града и разграби сав логор сирски; и продаваше се мера белога брашна за сикал, и две мере јечма за сикал, по речи Господњој. И цар постави на градска врата онога доглавника, на којега се руку наслањаше, да одржава ред. И кад он хтеде да уреди да се народ не тиска на вратима, изгази га народ, те умре, као што човек Божји Јелисеј рече, када овај доглавник, не верујући рече Господњој, изреченој устима пророка, о изобиљу хлеба, противречаше, говорећи: Када би Господ и небо отворио, неће бити тако како ти говориш (4. Цар. 6, 24-7, 20).
Чудесан беше овај велики угодник Божји и у другим пророчким дарима и делима, као што о томе опширно пише у Књигама о Царевима. Он предсказа седмогодишњу глад у земљи Израиљској (4. Цар. 8, 10). Предузнавши смрт сирског цара Венадада, он предсказа да ће Азаил постати цар сирски (4. Цар. 8, 13). Помазавши за цара Јуја, једнога од кнезова израиљских, он га подстаче да истреби богомрски идолопоклонички дом Ахавов (4. Цар. 9, 3). И Јуј уби два идолопоклоничка цара: Јорама израиљског, и Охозију јудејског, унука побожног цара Јосафата, који не угледајући се на деда свог скрену у безбожје. Он уби и покварену Језавељу, жену Ахавову а мајку Јорамову, и поби све жречеве и маге Ваалове. У свему томе њему су помагали благослов и молитве светог пророка Јелисеја.
По смрти Јуја царова у Израиљу син његов Јоахаз, затим унук његов Јоас. За царовања Јоасова разболе се у Самарији на смрт човек Божји Јелисеј, који већ беше у дубокој старости. Цар израиљски Јоас дође да га посети и, плачући за њим, говораше: Оче мој, оче мој, кола Израиљева и коњици његови! А Јелисеј му рече: Узми лук и стреле, отвори прозор с истока, у правцу Сирије, и натегни лук са стрелом. – Цар учини тако. Онда пророк Божји, метнувши руке своје цару на руке, рече му: Стрељај ка Сирији. И цар пусти стрелу. А пророк рече: Ова стрела је стрела избављења Господњега, стрела избављења од Сираца, и ти ћеш победити Сирију. – И опет нареди цару да узме у руке лук и стреле. Цар узе. А пророк му рече: Удари стрелом у земљу. Цар удари три пута, па стаде. Тада се расрди на њ човек Божји и рече: Да си ударио пет пута или шест пута, ти би победио Сирију сасвим; а сада ћеш их само три пута разбити (4. Цар. 13, 14-19). Пошто тако пророкова цару, свети Јелисеј умре, и би погребен чесно.[2]
Пророк Јелисеј чињаше чудеса не само за живота, него се и по смрти својој показа чудотворац. Годину дана после његове смрти догоди се ово: једнога мртваца ношаху из Самарије ван града да га сахране. Али како се у то време изненада појавише Моавићани, чинећи пљачкашки налет на земљу Израиљску, то они што ношаху мртваца, када угледаше непријатеље, бацише мртваца у најближу пећину, па побегоше у град. А та пећина беше она, у којој је почивало тело светог пророка Јелисеја. Чим се мртвац дотаче пророкових костију, он одмах оживе и, изишавши из пећине, оде у град.
Тако Бог и по смрти прослави Свога угодника. За све то нека је Богу нашем слава, част и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МЕТОДИЈА,
патријарха цариградског
 
Светитељ Христов Методије беше родом са Сицилије. Још у младости он прими монашки образ, и веома напредоваше у многим врлинама. За царовања Лава Јерменина,[3] иконоборца, он беше у звању апокрисијарија[4] код свјатјејшег Никифора, патријарха цариградског. Патријарх Никифор посла светог Методија к папи у Рим поводом неких црквених послова. Свети Методије се намерно задржа дуго у Риму, пошто злочестиви цар Лав отера свјатјејшег Никифора са патријаршијског престола и место њега постави свог једномишљеника јеретика иконоборца Теодота Милисијског, названог Каситер.[5] А кад погибоше цар Лав и лжепатријарх Теодот, свети Методије се врати из Старог Рима у Нови. У чину презвитера он служаше Господу у светости и правди, и стално се бораше против иконоборачке јереси, која у то време беше веома јака: јер после Лава Јерменина на царски престо ступи, такође јеретик иконоборац, Михаило Валвос или Травлос,[6] а патријаршијски престо држаху људи непобожни. И блажени Методије узе на себе велики подвиг, препирући се са јеретицима и посрамљујући их. Због такве делатности његове, злочестиви цар мучаше у оковима и тамници светог Методија, као што о томе тврди Зонара.[7] Он каже да се Михаило Травлос у почетку свога царовања показа добар, јер многе свете оце, које Лав Јерменин беше због иконопоштовања послао у заточење, он ослободи заточења и окова; али после доста времена он одбаци то лицемерно добротворство и, не скривајући своје злобно зловерје, стаде гонити православне. Поред многих других који љуто пострадаше од њега, он се са нарочитим бесом окоми на светог Методија и на епископа сардијског Јевтимија. Због поштовања икона он Јевтимија посла у прогонство, а светог Методија затвори у тамницу у Акрити. Исти Зонара овако описује зловерје цара Михаила Травлоса: он у свему подражаваше цара Копронима;[8] благонаклоњен Јеврејима, он наређиваше да се пости субота; не верујући у васкрсење мртвих, он исмеваше наду на блажени живот за гробом; подсмеваше се светим пророцима; говораше да ђавола нема; прљаве телесне грехе не сматраше за грех; држаше да ће Јуда Издајник бити спасен, и поштоваше га као светог; мудрост књижну веома ненавиђаше, и не допушташе родитељима да децу своју дају у школу, да не би, изучивши тајне Светога Писма, изобличили његово безумље, него да као незналице и неучени следују његовој јеретичкој заблуди.
Тако говори Зонара. Свети Методије се јуначки супротстављао зловерном цару, као мудар и вичан зналац Светога Писма, православних догмата и предања светих Отаца. Због тога је као исповедник истине подносио не само окове и тамнице него и ране.
После смрти Михаила Травлоса зацари се његов син Теофил[9] наследник не само престола него и зловерја свога оца. Теофил многе умори за побожно поштовање светих икона. Но пошто је волео књижну мудрост, он обнови запустеле у Цариграду школе и нареди да се у њима ради. Он и светог Методија пусти из заточења на слободу, као што о томе пише грчки историчар Михаило Гликас: На нов и чудесан начин Бог изведе Методија из мрачне тамнице. Из љубави према знању, Теофил је често проводио време у читању књига. Једном му дође до руку књига, чија му садржина беше мало разумљива; неко му од блиских рече да нико не уме тако зналачки објашњавати тешка места у књигама као Методије, затвореник у тамници у Акрити. Цар одмах посла наређење да му из тамнице доведу светог Методија. Пошто се виде са светим Методијем и поразговара с њим, цар се увери да је Методије заиста мудар човек, и пусти га на слободу из уважења према њему.
Добивши слободу, свети Методије се опет стаде препирати са јеретицима, учећи да светим иконама треба одавати достојно поштовање и поклоњење. Тиме он понова навлачаше на себе гнев иконобораца. За ову делатност светог Методија дознаде и цар, и веома се гневљаше на њега, али скриваше своје незадовољство до згоднијег времена. У те дане Грци беху у рату са Сараценима, и појави се потреба да сам цар отиде међу војску на ратиште. Полазећи ка војсци, цар поведе са собом и светог Методија, једно као ради молитве, друго ради честих разговора о Светом Писму и решавању тешких питања из њега, пошто се цар беше уверио да их свети Методије мудро решава. У самој пак ствари, цар поведе са собом угодника Божјег бојећи се да у престоници, ако у њој остане свети Меотдије, не букне народна побуна против иконобораца: јер преподобни беше омиљен у народу као човек свет и учен, који се изврсно разуме не само у духовним стварима него и у грађанској управи. Зато га цар и не остави у престоници за време свога одсуства, него га поведе са собом.
Али, по попуштењу Божјем, Измаиљћани победише Грке и уништише сву војску Теофилову, тако да он сам једва утече са нешто мало преостале војске. Тада злочестиви цар јавно показа свој гнев против светог Методија, који је дотле скривао у срцу, рекавши: Бог зато и дарова победу непријатељима нашим што се међу нама налазе идолопоклоници. – Говорећи тако, овај бедник свете иконе називаше идолима. Против тога устаде свети Методије и рече: Господ допусти непријатељима победу над хришћанима, јер се разгневи на хришћане зато што Га бешчесте на светим иконама Његовим.
Бесан од гнева, цар наложи тешке ране на светог Методија,[10] па га онда посла у заточење на једно острво. Тамо нареди да га са два разбојника затворе у гробној пећини, дубоко под земљом ископаној, куда ни сунчев зрак није допирао. Тако свети Методије постаде живи мртвац, боравећи у недрима земље и благодарећи Бога, као Јона у китовом трбуху. А једноме рибару беше наложено да му доноси храну, и то врло оскудну, тек да не умре од глади; јер су мучитељи желели да му се продужава живот, како би се што дуже злопатио у том гробу.
У то време цар Теофил подвргну мукама због поштовања светих икона још два света исповедника: Теодора и Теофана;[11] на њиховим лицима бише усијаним гвожђем урезане речи о њиховом поштовању светих икона, после чега их цар посла у заточење. Пут их је водио поред оног острва, на коме је свети Методије тамновао у гробној пећини. Сревши се случајно на путу са оним рибаром који храњаше сужња, свети исповедници сазнадоше од њега све подробно о светом Методију. Али пошто им беше немогуће да се виде с њим, јер људи што их вођаху у заточење беху веома строги, то свети Теодор и Теофан написаше по овом рибару поздрав светом Методију у кратким стиховима: „К живоме, који као мртав седи у гробу; к земноме, који обилази небеске крајеве; к ономе који окове носи пишу оковани који имају лица нацртана“.
Прочитавши овај поздрав, и сазнавши од рибара о подвизима светих страдалника, свети Методије се утеши духом, и заблагодари Богу што их укрепи на такав подвиг. Па им и он отписа у сличним стиховима овако: „Оне који су уписани у књнгу незаборава на небу, „ од којих сваки има лице исцртано; те сужње поздравља онај који је пре смрти погребен и окован“.
У тој гробној тамници свети Методије проведе све до смрти цара Теофила; и када њега истински мртвога прими гроб у себе, тада овог живог мртваца гроб изригну из себе, као некада кит Јону из утробе своје, и дарова га свету. Када смрт покри очи Теофилу гробним прахом, и када гробом затвори његова погана уста и ћутање наложи на његов богохулни језик, тада славни исповедник понова угледа светлост дана и понова отвори уста своја за проповедање побожности.
После Теофилове смрти зацари се његов син Михаило III, са својом мајком Теодором, која и управљаше царевином због Михаилова малолетства.[12] Примивши управу над царством, царици Теодори беше прва брига мир Цркве Христове, који беше силно нарушен иконоборством. Од дана првог цара иконоборца, Лава Исавријанца,[13] па све до смрти Теофилове, прође сто и двадесет година; за то време икона Христова била је срамоћена од хришћана; и Христос Бог, разгневљен и срдит, допуштао је не мала зла на хришћанско царство. У те године Сарацени заузимаху многе хришћанске покрајине, пљачкаху их, и многе житеље у ропство одвођаху. Тих година се и грчкоримско царство раздели на два царства; а раније је цар Новога Рима, или грчки, владао и Старим Римом, те Исток и Запад беху уједињени под скиптром грчкога цара. Али услед јачања иконоборске јереси, и услед љутог мучења и убијања безбројних исповедника побожност од стране иконобораца, Запад се отрже испод власти грчких царева, поставивши себи свог сопственог цара. Стога грчки цар би принуђен владати само Грчком, и то не целом, пошто Сарацени беху заузели Палестину са светим градом Јерусалимом, Сирију, Арабију, и Египат са припадајућим му областима. Све то Бог допусти због грехова хришћана, који отпадоше од истинске побожности и у јерес залуташе, те свете иконе наружише. Имајући то у виду, побожна и пуна богонадахнутог разума царица Теодора приону свим срцем да у хришћанском царству истреби проклету јерес иконоборску и да правоверје утврди, повративши светој Цркви побожно поштовање светих икона као најлепши украс невесте Христове. Стога она нареди одмах да се пусте из окова и тамница и врате из прогонства сви исповедници побожности, да дођу у Цариград на Сабор, који би са доличном чешћу вратио свете иконе у храмове Божје. Тада и свети Методије би изведен из гробног затвора. На патријаршиском пак престолу још сеђаше, као мрзост опустошења на месту светом, лжепатријарх Јован, звани Аније,[14] јеретик и врачар, доведен царем Теофилом на престо. Пошто свети оци не жељаху да опште с њим, то благочестива царица Теодора лиши престола тог лжепатријарха и одагна га из Цркве као дивљег вепра из винограда. Тада по благовољењу Божјем би изабран за патријарха свети исповедник и мученик Методије и узведен на престо уз неописану радост свих православних (843. године).
Ово постављење светог Методија за патријарха, које би више по Божјем него по људском избору, било је још раније предсказано пророштвом преподобног Јоаникија Великог,[15] о чему у његовом житију пише овако: Једном игуман манастира Агавронског Евстратије упита преподобног Јоаникија: Оче, докле ће свете иконе бити гажене? и докле ће трајати то да се оне не враћају Цркви, да се гонитељи повећавају, и да Христово стадо дивље звери разграбљују? – Свети отац Јоаникије одговори: Почекај још мало, брате, па ћеш видети силу Божију: црквену управу примиће неко по имену Методије; он ће Божанственим Духом управљати Црквом, и јереси истребити, и православним догматима Цркву утврдити, и тишину и једномисленост завести; а оне који се противе, смириће десница Вишњега.
Ово пророштво преподобног Јоаникија очигледно се зби на светом Методију. Јер по смрти цара Теофила он би постављен за патријарха цариградског, као достојан таквог великог чина, као чврсти стуб правоверја и непоколебљива тврђава побожности, као мучеништвом украшен војник Христов, од Бога предназначен и од прозорљивог мужа предсказан за велику архијерејску службу. Свети Методије са благоверном царицом Теодором сазва у Цариграду помесни сабор светих отаца, који потврди православне догмате светог Седмог Васељенског Сабора, сазваног против иконобораца у Никеји за царовања Константина и Ирине.[16] Оне пак који не примају догмате тог Васељенског Сабора помесни сабор предаде по други пут анатеми. Обрадовавши православне, преобративши црквену смутњу у мир, буру и узнемиреност – у тишину, оци сабора веома свечано унеше чесне иконе у Цркву у прву недељу Свете Четрдесетнице. И би велика радост не само у Цариграду него и у свима местима поднебесја где се налажаху православни хришћани. То би 843. године.
Док су се православни хришћани свуда радовали и духовно ликовали, завист кидаше срца оних у чијим душама беше укорењена иконоборска јерес; такви беху: гореспоменути, с престола збачени, лжепатријарх Аније; брат његов Арсабар, патриције по звању, и још неки други од великаша и нижих чиновника. Не знајући шта да раде, они у злоби својој смишљаху како да оклеветају свјатјејшег Методија. У том циљу ови јеретици великим златом поткупише једну јеретикињу, великашку жену, којој син беше обласни начелник у Смирни, да иде к царици и к васпитачима младога цара и да им каже како је новопостављени патријарх Методије, тобож, блудодејствовао са њом. Ови бедни јеретици то предузеше, рачунајући да ће лакше моћи нагрдити и учење сетог Методија и свете иконе, ако обрукају патријарха распространивши у народу овако гадну клевету. Поткупљена жена оде царици и васпитачима младога цара и безочно оклевета пред њима светог Методија, оптужујући њега светог и невиног. Да би њену лаж примили као истину, она лијаше сузе, као да је насилно настрадала од новопостављеног патријарха. Они се зачудише овој ствари и веома саблазнише. И одмах се овај глас пронесе по целом граду, смућујући православне а веселећи зловерне. Јеретици исмеваху православне, говорећи им: Ето каквог патријарха имате; ето коме следујете!
Чу о томе и сам свјатјејши Методије, и чуђаше се откуда та напаст произиђе. Но имајући чисту савест, он се у души радоваше овако незаслуженој напасти. Али му и много беше жао што се толики народ саблажњава и што зловерни јеретици исмевају православне. Како дакле поступа овај велики архијереј, човек невиних руку и чиста срца, који је од утробе матере своје сачувао чедну чистоту тела свога? Желећи не толико да себе опере од лажне оптужбе, колико да отклони од Цркве саблазан и запуши лажљива уста јеретицима, патријарх одлучи, ма да са стидом, да обелодани потајну болест тела свога, за коју дотада нико није знао, да би на тај начин показао да је неспособан за телесни грех. Стога посла у царев двор и замоли да се одреди праведни суд, који би иследио ствар између њега и споменуте жене. И представши суду чесних лица, патријарх, не хотећи да се расправља са бестидном женом и желећи да непобитно докаже своју невиност, он, приморан тежином клевете, одбаци природан и таквом човеку доличан стид, обнажи се и показа тајне делове тела свог, од болести потпуно спарушене, као да су умртвљени. И сви увидеше колико је лажна клевета оне жене, јер видеше да је тако болестан човек неспособан за телесни грех. И обрадоваше се православни што се уклони саблазан од Цркве и што се скину срам са синова побожности. А зловерне јеретике обузе стид и запушише им се нечестива уста; и гадост њихова окрену се на главу њихову, и исмевање њихово би њима самима на срамоту и понижење.
Када судије упиташе свјатјејшег Методија, на који се начин разболео од те болести, он не сакри ствар коју дотле никоме казивао није, него обелодани и болест своју и њен узрок. И исприча им ово: Када ме свјатјејши патријарх Никифор посла к папи у Рим, ја се тамо задржах. У то време, по дејству пакосника тела, ангела Сатанина, нападе ме силна телесна пожуда, сједињена са страсном распаљеношћу удова. Многе дане и ноћи ја се дуго борах са том похотљивошћу, мучећи себе постом и бдењем, и умртвљујући себе сваковрсним трудовима. Но пошто пожуда не одступаше од мене, и изгледаше ми да сам близу пада, ја са сузама вргох себе пред светим врховним апостолом Петром, предајући се његовој помоћи и просећи од њега олакшање; ја му се мољах да ме он, дарованом му од Бога благодатном силом, избави од ове телесне пожуде, и да не допусти да се оскврни моје тело, освећено на чистоту. А када у тој тузи утонух у лак кратак сан, мени се јави свети апостол Петар и десницом својом косну се тајних делова тела мог; од тог додира ја осетих силан бол, као да ми неко огњем опече то место, и ја страшно зајечах. А апостол ми рече: „Од сада ти нећеш више осећати телесну греховну пожуду“. Ја се одмах тргох из сна и нађох себе са онаквом повредом какву ви видесте.
Ова повест светога Методија дирну судије; они изрекоше пресуду да је он невин, а наредише да се она жена стави на муке, да би казала ко је наговори да оклевета невиног и чистог архијереја Божјег. И одмах се појавише мучитељи, да је узму на муке. А она, угледавши го мач, припремљен огањ и оштре трнове штапове, силно се уплаши, и пре но што је почеше мучити, каза истину: назва по имену све који је наговорише и великим златом поткупише, и указа на место у њеном дому где то злато беше метнуто. Судије онда послаше њеном дому поверљиве слуге; они одоше, и стварно нађоше злато на оном месту које она означи, и донеше га судијама. Тада судије изрекоше пресуду: осудише на смрт ту жену и оне који је наговорише и поткупише да оклевета светог Методија. Но свјатјејши патријарх, незлобив, веран и прави следбеник Господа Христа, не само не допусти да се смртна пресуда приведе у дело, него своје непријатеље ослободи и од сваке друге мање казне, само им наложи ову казну: да они о великим празницима у реду са запаљеним свећама долазе из Влахернске цркве Пречисте Богородице у саборну цркву Свете Софије, и тамо код врата саслушају анатему, што се и вршаше. Тада умукоше богохулна уста јеретичка, и иконоборска јерес се у Цариграду потпуно истреби благодаћу Божјом, молитвама и неуморним трудом угодника Божјег, свјатјејшег патријарха Методија, који из нанете му незаслужене клевете изиђе још светлији и славнији.
Но противницима светог Методија не би дано оно што Давид моли од Бога грешницима: Покриј лице њихово срамотом, да би тражили име твоје, Господе! (Пс. 82, 17). Ослепљени злобом и окамењена срца, они ранијим злим делима својим додадоше друга зла дела, не мање зла од ранијих. Гореспоменути лжепатријарх Јован – Аније, виновник свих зала, беше послат на покајање у један манастир. А када за боравка свог тамо виде где се после иконоборске пустоши свете иконе Христа Спаситеља, Пречисте Богородице и светих Анђела обнављају од стране побожних ревнитеља, он нареди своме ђакону да тим светим иконома избоде очи. Ђакон поступи по наређењу. О томе би обавештена благоверна царица Теодора. Ревнујући по Христу Богу, она нареди да самом лжепатријарху избоду очи. Али, умољена од неких сенатора, она ту казну замени бичевањем: нареди да се лжепатријарху даду двеста удараца јаким бичевима, ма да заслужује безбројне муке и многе смрти. Утолико пре што је он за време своје насилничке власти многе православне смрћу уморио, па чак и у заточењу налазећи се не престаје бешче стити свете иконе.
Свјатјејши патријарх Методије, после свих црквених смута и после многих невоља својих које претрпе ради иконе Христове, остало време живота свога у миру и тишини управљаше црквеном крмом, украшавајући патријаршијски престо цариградски својим ангелоликим лицем и ангелоподобним животом, и стадо словесних оваца Христових мудро напасајући и пашом богонадахнутих учења насићујући. Под његовим утицајем растијаше из дана у дан поштовање светих икона, којим се у самој ствари указивало побожно поштовање оним лицима која су изображена на иконама. Уједно са тим свети патријарх се стараше да се у Цариграду понова одаје достојно поштовање и чесним моштима светих угодника Божјих, као што је раније било. Јер у дане иконоборачке власти, заједно са светим иконама и чесне мошти светаца беху бешчешћене, пљуване, ногама гажене, по трговима вучене и исмеване, у блато и ђубре бацане, огњем спаљиване и у воду потапане. Једино се читаве сачуваше оне мошти, које рука благочестивих брзо сакри од руку злочестивих закопавши их у земљу. Све је то довело дотле да се у Цариграду није могло ни чути о моштима светих угодника Божјих. Стога се светитељ Христов Методије постара да Цариград понова обогати чесним моштима и да православне научи достојном поштовању светих моштију. Пре свега он свечано пренесе у престоницу мошти преподобног Теодора Студита, које осамнаест година после његовог престављења беху целе и нетљене. Затим пренесе у Цариград чесне мошти господина свог, светог патријарха Никифора, које дотле почиваху у месту заточења његовог.
Најзад, свети Методије као скупоцено благо припремаше цариградској цркви и своје многорадно и многострадално, чистотом освећено тело у нетљене мошти, јер се већ приближи к блаженој кончини својој, коју и сам предвиде и коју му пророчки предсказа преподобни Јоаникије. Предсказавши му најпре патријараштво, свети Јоаникије му затим предсказа и кончину. Пошто обојица беху прозорљиви Духом Светим, они један другоме предвидеше чесно престављење, о чему се у житију преподобног Јоаникија говори овако: У петој години царовања Михаилова, свети отац Методије патријарх, провидећи блиски одлазак ка Господу преподобног Јоаникија, дође к њему са својим клиром, просећи од њега благослов и молитве. Преподобни Јоаникије, после дугог разговора са светим Методијем, и пошто поучи православној вери оне што беху дошли с њим, пророкова патријарху Методију да ће и он ускоро после његове кончине прећи из временског у вечни живот. Затим, сатворивши молитву и давши један другоме последњи целив, они се растадоше. Патријарх се врати дома, а преподобни отац Јоаникије остаде у својој келији молећи се и спремајући се за своју кончину. А у трећи дан по одласку патријарховом, преподобни и богоносни отац наш Јоаникије пређе ка Господу четвртог новембра. У осми пак месец по његовом престављењу, и свјатјејши патријарх Методије се упокоји у Господу четрнаестог јуна 847. године. И тако се зби пророштво преподобног Јоаникија, којим прорече да ће после његове кончине и сам патријарх ускоро отићи у вечност.
Када се свети Методије пресели ка Господу, у цариградској цркви би велики плач и ридање за њим, јер се лиши тако великог оца и васељенског светилника. И би погребен чесно, као што и приличи тако великом по животу и служењу архијереју.
Свети Методије пасао је Цркву Христову четири године и три месеца, и затим прешао у бесконачни живот; и увршћен у лик светих јерараха, он предстаде Пастиреначалнику и Великом Архијереју, прошавшему небеса, Господу нашем Исусу Христу, од свих светих слављеном Богу, коме и од нас грешника нека је част и слава, заједно са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
ЈОВАНА,
митрополита евхаитског
 
Свети Јован би прозван Мавропус (Црноноги). Беше родом из Пафлагоније, од оца Клавдија досељеног у Цариград. Био је врло образован и као такав био професор у Цариграду. Но у исто време био и духован муж. Најпре био ђакон и патријархов сингел. Монаховао је у манастиру светог Претече званом Петра. У време цара Константина Мономаха (1042-54. г.) и патријарха Михаила Керуларија (1047-58. г.) био изабран за митрополита Евхаитског у Понту, иако већ зашао у године. Прослављен нарочито тиме, што су му се јавили свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст (види 30. јануар) и објаснили му како су они сва тројица подједнако прослављени пред Богом на небу. После тог виђења утиша се препирка у народу око тога, ко је од та света Три Јерарха већи а ко мањи. У спомен тога он установи празник Света Три Јерарха, 30. јануара, и написа им службу. Још је свети Јован саставио познати канон Исусу Сладчајшем, канон Ангелу Хранитељу, неколико канона Светом Претечи, два канона Светом Теодору Тирону, и друге корисне списе. Тешко болестан вратио се у Цариград и скончао мирно у Господу у другој половини 11. века (упокојио се 5. октобра). Службу му је написао нећак Теодор Китонитис.
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
НИФОНТА
 
Преподобни отац наш Нифонт родио се у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Када напуни десет година, Нифонта узе к себи да га учи правилима строге хришћанске наравствености његов стриц, који беше еклесиарх у манастиру светог Николаја. Манастир светог Николаја основао је Константин Мономах на месту које се сада назива Месопотам. Довевши дечка у манастир, стриц се најпре постара да га научи читању и писању, па га онда обуче у иночки образ. У изучавању почетних ствари из Светога Писма дечко показа тако велики успех, и његова беспрекорна послушност и скромност беху тако узорни, да он убрзо би произведен за чтеца. А кад постаде пунолетан, он би удостојен и свештеничког чина.
Са таким божанственим особинама, притом стално се бавећи читањем Светог Писма и житија светих, Нифонт се толико загреја љубављу к Богу и жељом да беспрекорно држи свете заповести Његове, да он реши: оставити све, повући се дубоко у пустињу, и тамо у потпуном безмолвију, у потпуном молитвеном тиховању потпуно се посветити само Богу. И стварно, Нифонт се удаљи из манастира светог Николаја на гору Херомерион, где се тада усамљено подвизавао један старац који беше дошао са Синајске Горе. Тамо, под руководством и поукама опитног синаита, млади Нифонт, пењући се из силе у силу, осети свим бићем да и планинска пустиња Херомериона не задовољава чежње његове пламене душе која је жудела за савршеним безмолвијем и пустињачким подвизима. Стога, угушујући у себи осећања везаности за завичај и сроднике, за пријатеље и све што задржава у вези са светом, он крену у Свету Гору Атон. И тајно вођен промислом Божјим, он стиже до пећине светог Петра Атонског, у области лавре светог Атанасија, где је тада безмолствовао, молитвено самовао и тиховао, чудесни отшелник Теогност. Овоме отшелнику Нифонт повери себе, као чедо оцу и роб господару, скривајући од њега свој свештенички чин. На тај начин Нифонт се као почетник три године безусловно потчињаваше своме стрицу. Најзад, по истеку тога времена, Теогност случајно дознаде да његов послушник има свештенички чин, и не хтеде га више ни по коју цену држати као свог послушника, утолико пре што су му Нифонтови подвизи и трудови изгледали дивни и узорни. Иако је Нифонт молио и преклињао старца да му и надаље буде руководилац, пошто је још несавршен у искуствима отшелничког живота, Теогност, због крајњег смирења свог, не пристаде на то. Зато се преподобни Нифонт удаљи од њега у суседни скит светог Василија Великог. Ту проведе четрнаест година у крајњем безмолвију, само једанпут недељно поткрепљујући своје силе малом количином сувога хлеба.
У то време у лаври се појави куга, и мноштво братије постаде њена жртва, те игуман би принуђен да позове светог Нифонта у лавру, да врши божанствена богослужења. И он проведе три године у овом светом послу. Али, иако ово послушање беше од огромне важности, преподобног Нифонта је срце неодољиво вукло ка савршеном безмолвију и није му давало мира. Пошто не беше у стању да угуши у себе то осећање и ту жељу, он оде у Вулевтирије,[17] где је сада скит Свете Ане. И ту, у пустињској тишини, он проведе много година скитачки, без куће и крова, хранећи се једино травом и корењем.
Иако живот преподобног Нифонта бејаше веома узвишен, веома бестрастан, веома поучан за све, ипак се нађоше завидљивци који га преставише игуману свештене лавре као прелашћеног. Да би доказали своју клевету, они тврђаху како се преподобни, тобож, гнуша хлеба као грешне и недозвољене хране, па се зато храни пустињским зељем. Да би то проверио, игуман призва к себи преподобног Нифонта и упита га, због чега он води тако строг живот, гнушајући се чак хране која је својствена човеку. Притом игуман говораше преподобном Нифонту: „Древни оци хранили су се у пустињама зељем, јер тамо није било хлеба; а овде има и хлеба, и других јестива, која треба употребљавати у славу Божију, умерено, избегавајући на тај начин сатанску охолост од неуморног и строгог поста“.
Као истински послушник, преподобни смирено прими старчев савет. Али, да би избегао нове непријатности, он се уклони из скита свете Ане. Касније, он се зближи са преподобним Максимом Капсокаливом. И свети Максим, после дугогодишњег саподвижништва са чудесним Нифонтом, у знак своје искрене оданости према њему и пријатељства, уступи му своју властиту колибу, а себи направи другу близу њега.
Но пошто су к светом Максиму долазили многи ради чудеса која он чињаше и ради његове пророчке прозорљивости, то свети Нифонт, не подносећи вреву, а са пристанком и по савету светог Максима, удаљи се у пештеру наспрам места „свети Христофор“, и тамо молитвено самоваше и тиховаше. Након мало времена к њему дође из његовог завичаја инок Марко, који имађаше брата, да себе потчини његовом старачком руководству.
Свети га с љубављу прими, и нареди му да начини колибу и себи и брату. – Шта је теби, оче? одврати зачуђено Марко, брат је мој световњак и живи у кругу своје родбине. – Опрости, одговори му смирени Нифонт, ја сам луд и не знам шта говорим. Не слушај мене, него ради што ти је по вољи.
Међутим, настаде празник светог Атанасија. Шаљући Марка у лавру на празник, преподобни Нифонт му рече: При повратку са празника, доведи са собом и брата твог. – Марко на то рече светом Нифонту исто што и раније. Но, приближујући се лаври, он одједном угледа свог брата крај манастирских врата. Поражен пророштвом светог Нифонта, он радосно загрли брата, па се по завршетку лаврског празника заједно врати с њим к своме старцу, паде му пред ноге, просећи опроштај због свог маловерја. Убрзо затим Марко се тешко разболе. Свети Нифонт, укоривши га за маловерје. и сумњу у чудотворну силу Божју, помаза га јелејем из неугасивог кандила, и Марко устаде са болесничког одра. При томе свети Нифонт му рече: Ето си здрав, више не греши, да ти не буде горе.
Након извесног времена после овога, Марко стаде молити преподобног Нифонта да му допусти да мало полови рибе у мору. Свети Нифонт му на то рече: Научи се најпре примећивати и ловити нечисте помисли, а мани се мора и ловљења риба, да не би утонуо у море искушења. – Марко не обрати пажњу на старчев савет, и под изговором да опере упрљане хаљине, он се спусти до мора. Тамо баци удицу, и уживаше у пуној мери. Али непослушање не прође бесплатно. Јер док Марко беше сав занет својим послом, одједном искочи из мора и баци се на њега једна огромна животиња. Марко се препаде и, молитвено призвавши у помоћ свога старца, једва се некако спасе од те животиње. Сав ван себе од страха, и у исто време држећи у рукама уловљену рибу, он дотрча к светом Нифонту. Овај му са очинским саучешћем рече: Непослушко! онај који се претвори у змију да би преварио наше прародитеље, и сада узе на себе облик морскога пса, на твоју погибао, и само Христос, који дође у свет ради уништења вражје силе, по неизмерној доброти Својој поможе ти, очекујући твоје покајање. Што се пак тиче рибе коју си уловно, пошто је плод непослушности, ја је се ни по коју цену нећу коснути.
Тронут старчевим прекором, Марко паде к ногама његовим, лијући сузе покајања. Од тога времена он се поправи, и указиваше потпуну послушност светом старцу све до саме смрти своје, која не закасни да га посети. После Маркове смрти, светом старцу остаде да служи његов синовац Гаврило.
Шест месеци унапред преподобни Нифонт провиде да је свети Максим Капсокалива већ близу одласка у вечност, и рече ученицима својим: Хајдемо к светом Максиму, да узмемо од њега последњи благослов, јер се више нећемо видети с њим у овом животу. – И они одоше к њему. После поздрава, свети Максим рече: Радујте се, љубљена браћо! ово је опроштајни поздрав; од сада се више нећемо видети. – Како предвиде преподобни Нифонт кончину преподобног Максима, тако и би.
Након много година после тога, У Светој Гори се опет појави куга, и послушник преподобног Нифонта Гаврило смртно се разболе. Тада још беше у животу Гаврилов отац Доситеј, који неутешно плакаше за њим. Свети Нифонт га тешаше и говораше: Не плачи, брате, син твој, због послушања мојој недостојности, неће сада умрети. – Потом, окренувши се на исток, помоли се тајно к свемилостивом Богу, и болник устаде са самртног одра славећи Бога. Затим, разговарајући са присутнима, рече: Ето, брат наш, помоћу Божјом, оздрави, а ја ћу у току Петрова поста умрети.
Најзад настаде пост светих апостола Петра и Павла. У суботу прве недеље уставши изјутра, преподобни се помоли Богу, потом се причести Божанственим Тајнама, па онда рече својим ученицима: Чеда возљубљена у Господу! дође време мога одласка ка Господу, кога од младости своје љубљах свом душом својом. – Ученици се узнемирише од старчевих речи. – Не треба да се узнемирујете и плачете, рече им он приметивши њихову узнемиреност, него треба да се радујете, јер ћете у мени имати молитвеника пред Богом за спасење ваше, само да и ви са своје стране испуњујете заповести Његове. – Сутрадан, у недељу, преподобни им нареди да се најпре поткрепе храном, па да му затим ископају гроб и спреме све што је потребно за погреб. Онда рече: Време је да идем у земљу, од које сам и узет.
Када све то би урађено, преподобни устаде са одра и дуго се мољаше са подигнутим к небу очима и рукама. Најзад, по завршеној молитви, он благослови све и од свих узе опроштај, леже на свој смртни одар, прекрсти руке на грудима, и мирно испусти и предаде дух свој Богу. Тада лице праведника, у знак његове небеске славе и слободе пред Богом, засија као сунце.
Тако се преподобни Нифонт упокоји четрнаестог јуна око 1400. године, пошто поживе на земљи 96 година. За време живота он сатвори многа чудеса, од којих ћемо, сем споменутих, поменути још нека.
Духовни и врлински старац Теодул пожеле једном да се види с преподобним Нифонтом ради душевне користи: устаде и крену ка њему. Али путем, на једној низбрдици, он се оклизну и тако повреди ногу о камен да му много истече крви, и он сав изнеможе, и очекиваше смрт. Најзад, у духу вере, он горко зајеча пред Господом и рече: Господе Исусе Христе, Сине Божји, ако Нифонт стварно има слободу пред Тобом и благодат, избави ме, ради његових молитава, од неминовне смрти и страдања. – Чим то старац изговори, крв му престаде тећи, болови потпуно уминуше и старац, славећи Бога и Његовог угодника, оздрави.
Један инок из лавре преподобног Атанасија, гајећи осећање љубави према светом Нифонту, посла му по пријатељу свом суд са уљем. Деси се да овај што ношаше тај дар преподобном спотаче се путем и паде, и све друго што је носио разби се, а суд са уљем остаде читав. Када брат донесе и предаде тај суд преподобном оцу, он са осмехом рече: Видиш, како је силна вера брата који посла уље. Вера његова и тебе избави од опасности, и суд са уљем очува читавим, иако се све остало изразбија.
Прозорљивост старца Нифонта запрепасти брата, коме он исприча све што га снађе на путу, и брат прослави Бога.
Други монах, који је много година патио од главобоље, уместо да иште помоћ с неба, он се обрати лекарима, и све што имађаше истраћи на њих, али помоћи не доби. Најзад он дође к преподобном Нифонту и паде му пред ноге, молећи га за исцељење. – Верујем, свече, говораше он, да ће ти Бог дати што год заиштеш у Њега. – Напротив, брате, одговори преподобни, ја сам човек грешан, а грешника Бог неће послушати. – Међутим, болесник, ронећи сузе, не престајаше припадати к ногама његовим и молити га за исцељење. Тада блажени Нифонт, дирнут патњом брата, прочита молитву над главом болесниковом, и он осети као да му неки шум и силни вихор излете из главе. И одмах се исцели и, славећи Бога, врати се у своје обиталиште, пун дивљења и захвалности према своме лекару.
Стражар свештене лавре би истеран из ње због неке погрешке. Он дође к светом Нифонту, пожали му се да је неправедно истеран из лавре, и замоли га да остане код њега на послушању. Свети му одговори: Врати се у лавру, падни пред игуманом, смирено признај своју кривицу, па ће те он опет примити. Ако не послушаш мој савет, веруј ми, ти нећеш моћи овде издржати пустињске тегобе; а што је најважније, лишићеш се части и удела светих отаца обитељи. Будеш ли се вратио, ти ћеш кроз неко време бити произведен за еклесиарха, а потом за игумана лавре. Изнад свега: смиравај се. – Затим свети Нифонт са осмехом настави: Када, по вољи Божјој, будеш постао игуман, помени и нас. – Брат поступи по савету божанственог Нифонта, и стварно би примљен у лавру. Затим, кроз неко време, по пророштву преподобног, би изабран за еклесиарха, и најзад за игумана. Захвалан преподобном Нифонту за савет, он му је слао све потребно за келејни живот. Богу нашем, који славно прославља Своје свете, слава и моћ кроза све векове. Амин.
 
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА
КИРИЛА,
епископа гортинског на Криту[18]
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ
ЈУЛИТЕ
 
Упокојила се у миру.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ
ЈЕЛИСЕЈА СУМСКОГ
 
Подвижник Соловецке обитељи у петнаестом веку.
 
СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ КНЕЗА
МСТИСЛАВА-ГЕОРГИЈА
 
Син великога кнеза Ростислава. Године 1179. Једнодушно изабран од Новгородаца за кнеза; вољен од свих због своје самопрегорне храбрости и дивног благородства. Мирно се преставио 14. јуна 1180. године. Свете мошти његове покоје се у Новгородској саборној цркви свете Софије.
 


 
НАПОМЕНЕ:
[1]Губа је најстрашнија и најодвратнија, заразна болест; има је првенствено у земљама са жарком климом, нарочито у Египту, Палестини, Сирији, Арабији, Индији, и уопште на Истоку. Од ове болести кожа побели, отиче, рашчиња се, суши се, покрива се ранама са одвратним смрадом; затим отпадају делови тела и, најзад, болесници обично умиру у срашним мукама.
[2]Свети пророк Јелисеј умро је у дубокој старости, кад му је било око сто година. Ступио је на пророчку службу при Ахаву (3. Цар. 19, 19), око 900. год. пре Христа, а скончао при Јоасу, тридесетих година деветога века. По блаженом Јерониму, могилу светог пророка Јелисеја, показивали су близу Самарије (ср. 4. Цар. 5, 9; 6, 32). Свете мошти пророка Јелисеја, у време блаженог Јеронима, заједно са моштима светог пророка Авдије и Јована Крститеља у Севастији или Самарији изгоњаху демоне, а у време Јулијана Одступника су спаљене; но остатке од огња верни сачуваше, и нешто од њих би пренето у Александрију. У Цариграду светом пророку би посвећен храм, а у Палестини му свети Дамаскин написа канон.
[3]Иконоборац Лав V Јерменин царовао од 813. до 820. године.
[4]Апокрисијаријем се називао привремени или стални представник епископа најважнијих цркава код цара; они су водили послове своје цркве и њених представника у односу на државне власти.
[5]Теодор I Каситер био патријархом од 815. до 821. године.
[6]Михаил II Муцавко царовао од 820. до 829. године.
[7]Јован Зонара – византијски историчар и каноничар, савременик цара Алексија Комнена (1080-1118. г.). Његово најглавније књижевно дело односи се на тумачење свих црквених канона. Друго по важности дело његово јесте Έπιτομη ιστοριων у коме се по хронолошком реду излажу догађаји свемирне историје од постанка света до ступања на престо цара Јована Комнена (1118. г.). Осим тога од Зонаре су остала писма, житија светих, песме.
[8]Константин Копроним царовао од 741. до 755. год.
[9]Теофил царовао од 829. до 842. год.
[10]Теофил нареди да светог Методија бију по лицу, при чему му толико разбише вилице, да св. Методију целог живота остаде на лицу велик и ружни ожиљак. Будући патријархом, свети Методије расече крајеве панакамилавке и њима превезиваше вилице, да би сакрио ожиљак. Из поштовања према светом исповеднику сви монаси, по угледу на њега, стадоше носити панакамилавке са расечцима.
[11]Спомен њихов празнује се 27. децембра.
[12]Теодора управљала од 842. до 855. год.: Михаило III – од 855. до 867. г.
[13]Лав III Исавријанац царовао од 716. до 741. год.
[14]Би патријархом од 832. до 842. г.
[15]Спомен његов 4. новембра. Преподобни Јоаникије упокојио се 846. год.
[16]Сабор одржан 787. године.
[17]У области лавре светог Атанасија.
[18]Његов спомен слави се 6. септембра, где видети опширније о њему.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *